Руска револуција и њено порекло 2

Извор: Викизворник
Jump to navigation Jump to search
РУСКА РЕВОЛУЦИЈА И ЊЕНО ПОРЕКЛО
Писац: Алексеј Јелачић


КРИЗА ЦАРСКЕ РУСИЈЕ.

8.[уреди]

Цар Никола и царица Александра (карактеристика) — Царска породица — Двор — Бирократија — Племство.

Досада нисмо давали ближе карактеристике владалаца, јер би то предалеко одвело. Сада сматрамо да је потребно укратко карактерисати царски пар — цара Николу II, и његову жену, царицу Александру, рођену принцезу Алису од Хесена, којима је било суђено да владају у доба кризе Царске Русије, да својим особинама заоштре ову кризу, те изазову катастрофу у којој су и сами погинули. За њихово упознавање стоји нам на расположењу огроман материјал, многобројна сведочанства; али ћемо у првом реду обратити пажњу на њихове властите исказе, материјал веома интимне природе, који нас директно упућује у средиште драме, бацајући јаку светлост и на догађаје и на извештаје других сведока и учесника који су имали прилике посматрати из близине царски пар. Тако лични искази, на које ћемо се поглавито ослонити, јесу дневник цара Николе и писма царице Александре своме мужу, или тачније, одломци из дневника из године 1890—1906, и писма Царице из доба Светскога Рата (1914—16).

Цар Никола водио је своје белешке сваког дана са необичном марљивошћу. Нема за више година ниједног дана а да он није понешто забележио. Дневник је веома интиман, па његов аутор, разуме се, није ни сањао да ће доћи у руке радозналих читалаца, па историчара и политичара по струци. У исто време у том интимном дневнику има врло мало »интимности«, — прибелешке су већином веома кратке и чисто формалне природе. Готово не избијају на хартију никаква јача, страснија осећања, никакво узбуђеније расположење или расдост. Најинтимније стране јесу оне које Цар посвећује својој љубави према принцези Алиси од Хесена, својој веридби, својим уживањима вереника, па најзад срећи домаћег, породичног живота. Ту се види да су љубав према жени, па доцније према деци, дакле фамилијарне бриге, играле првенствену улогу у животу Цареву. Камо среће за њега, за његову породицу, и за његову земљу, да се није ни родио на престолу велике Русије него у каквој скромној кући какова спахије или официра! Иза породице, изгледа да је Цара највише занимао лов: сваког дана, када је год ловио, изражава том приликом и у дневнику своје велико задовољство, и никад не пропушта да поброји колико је зверади и дивљачи сâм устрелио: »Свега је убијено— пише Цар, например, 4. новембра 1904 — »670 комада. Од мене: 4 фазана, 2 тетреба, 9 сивих јаребица, 7 сивих зечева и још 25 белих зечева, свега 47 комада (положена слова у оригиналу, увек, када се саопштавају слични подаци). Баш и када није ишао у лов, него би случајно на шетњи устрелио по једну или две вране, Цар и то марљиво бележи, уз сличне прибелешке или уз прибелешке о најкрупнијим и најзнаменитијим догађајима. Иза лова, види се да је Цар много уживао и у музици, позоришту, понешто и у сликама, киповима, лепим стварима уопште. Што се тиче њега као владара, ту видимо у првом реду велико и несумњиво интересовање за питања војничка: он је уживао у лепо изведеним парадама, и радовао се када би добро испала нека војничка вежбања, или ако је лепо изгледала нека ратна лађа. Да ли је он и дубље улазио у питања организације војске и морнарице, о томе не можемо из дневника ништа сазнати; једна прибелешка, у којој Цар вели: »Камо среће да сам свршио читање извештаја Министра Војног по армијама«, даје нам наслутити, да се баш није нарочито мучио војним проблемима, осим спољашности, прегледа, парада, и веселог официрског друштва. О целокупном ритуалу владалачког живота, — о бескрајним примањима, гала-ручковима, баловима, и сличном, — Цар говори са њему својственим лаконизмом, без оцене, баш као и о свакодневном раду саслушавања министара, покрајинских гувернера, и команданата армија, па и о читању извештаја и потписивању аката. Понегде ипак, пребројивши послове ове врсте, које он за дан свршава (а у њима је био несумњиво савестан, иако је та његова савесност била обично бескорисна, више пута и штетна по ток државних посала), Цар наглашава своју бескрајну умореност: да му је глава сасвим изгубила способност за схватање и разумевање. На неколико места нарочито истиче, како се је пред значајним решењима или говорима осећао нелагодно. Ову нелагодност, коју он зове обично »емоцијама«, Цар спомиње и у очи оног свог говора заступницима органа локалних самоуправних тела, почетком царевања, када је скромне жеље неких окружних посланика и градских одборника, да би и органи локалних самоуправа били позвани на саслушање приликом доношења нових закона, окарактерисао као »маштања која немају смисла«, те тиме ударио темељ неповерењу, и сувише природном, што су га од тог тренутка почели да гаје према њему руски демократски и либерални, па чак и умеренији кругови (почетак 1895). Речју, из ових кратких прибележака види се, да улога владаоца, као државника, није била привлачна за цара Николу. Али он је и ту, као и свуда, сувише кратак. Најважније догађаје бележи истом краткоћом као и најмање дневне ситнице (например, у колико је сати устао, ко је био на доручку, којим редом обавља свакодневне послове, ко је долазио на чај, колико је врана устрелио, када је отишао у спаваћу собу да легне, и т. д.). Тако је, например, кратком реченицом забележено и примање првог председника руског народног представништва, професора Дра. Сергеја Муромцева, распуштање Думе, долазак на владу Столипина, па и ранији порази Јапанског Рата, и т. д.. Револуцију он, разуме се, није схватио, и није у њој умео да се снађе; али је и ту, барем у дневнику, остао равнодушан, и ретко дао израза својим осећањима. На једноме месту, кад говори о јунској побуни (1905) Црноморске Флоте, он вели: »Треба строго казнити старешине а свирепо побуњенике«; или, 9. јануара исте године, када су у Петрограду војници, по наредби владе, пуцали на раднике који су без оружја, са иконама и царевим сликама, ишли к њему да од њега траже мира и реформе: »Тежак дан! У Петрограду дошло је до озбиљних нереда због жеље радника да дођу пред Зимску Палату. Војска је морала да пуца, и било је више мртвих и рањених. Боже, како је то тешко и мучно...« Цар бележи пријеме различних, често супротних, депутација, од којих су најзнаменитије биле оне јуна године 1905: прва, либерално-демократска, коју је предводио потоњи ректор Московског Универзитета, кнез Сергије Трубецкој; и друга, реакцијонарна, од крајњих десничара. И ту нема никакве оцене, ни једне ни друге, као што нема оцене ни о многобројним реакцијонарним депутацијама које су долазиле у двор у зиму године 1905/6. Али из других извора сазнајемо држање и говоре Цареве приликом ових примања: како је он отворено стао на страну најцрњих елемената, такозваног »Савеза Руског Народа«, заденувши и себи и царевићу значке овог Савеза, тојест политичке странке која је мало пре тога учествовала у најстрашнијим покољима и најбезобзирнијим испадима, тиме погазивши основно начело монархије, да круна има да буде изван и изнад странака. Исто тако, говорећи депутацијама племства и сељака, исте зиме, Цар се одлучно борио за право племства на земљу, ударајући гласом нато да неће допустити да се права племства крње. Па ипак се после ниједна племићска рука није дигла на одбрану свога владара, те је цар Никола остао усамљен, бачен у вртлог револуције управо од својих слугу и лакаја и у обичном и у пренесеном смислу те речи.

Али, све ово ми можемо само наслућивати читајући сада дневник несрећнога цара Николе, и познавајући иначе околности времена. Ипак се морамо чудом чудити, да је тако бедан садржином и безначајан тај дневник, из којега се често ништа не даје изводити или закључивати. Читајући овај дневник, ми имамо исто оно трагично осећање које и при читању писама царице Александре. Један човек великих домаћих врлина, а веома слабе спреме, и памети којој недостајаше и ширине видика и брзине у оријентирању, човек тврдоглав али слабе снаге, био је на челу највеће државе у једно страховито доба. То је била трагедија и земље и режима и владара. Мученичка смрт његова завршила је његову личну трагедију, и измирила је њега и земљу; али трагедија земље је остала.

Овој карактеристици према дневнику нема се много шта додати. Сви сведоци (међу њима и највећи подругивач цару Николи, његов дугогодишњи министар гроф Вите), слажу се у томе, да је цар Никола био примамљива појава, да је умео очарати људе, али да је притом понекад чинио ипак и у спољашности веома непријатан утисак својом неозбиљношћу. Замерали су му нарочито његову неискреност (Вите га више пута зове »лукавим«); али то је, рекли бисмо, природни атрибут владара који је до дна душе апсолутист, одрастао у својевољи, каприцима, и необузданости свих људи ове врсте. Побожан човек, управо мистик, он је своју власт схватао као еманацију божје воље, па је с њиме било узалудно о томе расправљати. Он се, услед тога, обично и подавао баш оним утицајима који су одговарали његову схватању права и дужности владара. Приговор овакову тумачењу, основан на односима цара Николе према Вите-у и Столипину, који су водили своју политику, не може се одржати: цар Никола је и њих искористио; Вите-а је уклонио два пута, чим је могао да влада без њега, а права судбина Столипина остала је непозната, јер је он уклоњен од руке провокатора-терористе. Извесна доследност цара Николе показала се и у његовој истрајности уз Антанту за време Рата, показавши се том приликом као човек од речи.

Царица Александра, коју су сматрали за Русију несрећом, и коју нису никако волели, открива се потпуно у својим писмима. Страшне су те две свеске писама њених Цару, из судбоносних година 1914—16; цела серија почиње у очи Рата, а последње писмо писано је након уморства Распућина, у моменту кад се Царица још надала да »чудотворац« није мртав. — Дивне ли жене и мајке, — то је први утисак који добијамо при читању ових писама. Није могуће читати без ганућа оне интимне редове, пуне бескрајне љубави и дубоког осећања, када се зна каква је црна и страшна коб сустигла и писца и адресата ових писама. »Благосиљам те, и волим те, како је ретко ко икад икога волео... Мој свете, моје сунце и мој животе, и цело моје биће!...« Многе рођаке Царица није марила, а неке је управо мрзела (тако, врховног команданта Николу Николајевића, либералног историчара Николу Михајловића, жену царског стрица великог кнеза Владимира — Марију Павловну), али се зато бринула о многим другима. За време Рата она је много радила, као обична милосрдна сестра, сасвим озбиљно схватајући тај позив, говорећи с љубављу о раду по болницама. Протестанткиња по рођењу, била је јаке вере, управо празноверна, склона мистицизму, па је, након неколико лекција код једног руског проте, постала занесеном ћерком источно-православне цркве, уживајући у њеним обредима и тајнама. »... Шаљем ти штап (рибу која држи птицу), који су Му (Распућину) поклонили на Новом Атону за тебе. Он се прво њиме сам служио, а сада га шаље теби као благослов. Ако би ти могао да се служиш њиме с времена на време, било би добро да га држиш у твоме одељењу... Немој заборавити и да се што чешће чешљаш малим чешљем (Распућиновим) пред сваким разговором, и он ће ти донети срећу...« Сама Царица стално је носила на прсима звонце које јој је дао био Mr. Philippe, опет један чаробњак и »светац«; она је веровала, да звонце звони кадгод се приближава какав опаки човек, неверник, и обрнуто. Она је исто тако веровала, да може преко икона из велике даљине да општи са Царем. Други начин општења издалека, те сазнавања правога пута и будућности, био је с помоћу »Божјег човека«: имала је Царица неку књигу, на коју се она чешће позива, по имену »Les amis de Dieu«, у којој је, »да ли се сећаш, било речено, да држава не може да пропадне ако њеним Заповедником управља Божји Човек«. Бог непосредно обавештава Божјег Човека, и зато су његове речи свете и мудре, — треба се само њих стриктно држати, и све ће бити добро; они који не воле Божјег Човека не воле ни владара ни његову жену, — ти су опасни и зли, њих се треба чувати, треба их по могућности терати од себе. Такових божјих људи (главних) Царица је имала двојицу: француског варалицу, споменутог Филипа, који се издавао за лекара те правио разна »чудеса« на царскоме двору; и затим, неко време након његове смрти, па све до 16. (29.) децембра 1916 (када је убијен) Глишу Распућина. Прелазећи са вере и мистицизма на политику, ови божји људи играли су важне улоге благодарећи Царици која је утицала на Цара. »Молим те да наредиш Николају Николајевићу да отпутује...« »... Твоји планови (стратегијски) били су толико мудри... Зашто? ... јер је њих одобрио наш Друг ...« »Буди Петром Великим, Иваном Грозним, раздроби их све под собом...« »...Министри треба да се науче, да дрхте пред тобом...«, и т. д., и т. д.. Владар све може; као Божји помазаник, он општи са Богом било непосредно било нарочито преко Божјег Човека. Она је за реакцијонарну политику, пошто-пото. Не треба Устава, — проклета је Дума, проклети су Вите и Николај Николајевић, који су настојали да до ње дође. Русија не сме да буде уставна монархија: »....Сећај се, да је чак и Mr. Philippe говорио, да се не сме дати Устав, јер то ће бити пропаст и твоја и Русије...«

Искуство родног јој завичаја, Хесена, није ничему поучило Царицу; и тако, док њен уставни и либерални брат, надвојвода Ернст, и до данас мирно живи у своме Хесену, где га нико није ни дирнуо, нити га терао да се одрекне престола, његова ревносна и препобожна сестра и Царица, повукавши за собом и Цара, збачени са престола, нађоше страшну смрт у приземљу куће Ипатјева у Катеринбургу, и ниједна рука није се дигла да их спасе; чак и њихов пепео, и жалосне посмртне остатке, једва су нашли истражни судија са неколико официра, те су их у урни однели у далеку туђину. Да, нико се није помакао да заштити »обожаваног« владара и његову породицу. Остали су сами, сасвим сами на целоме свету. Ма какви да су они били, то значи да је била лоша, посве лоша, њихова околина.

Да видимо сад мало изближе, каква је изгледала приснија околина Царева и царске породице.

Царска породица у Русији била је, на прелазу из XIX века у XX век, доста многобројна, а окружена огромним богатством и сјајем. Сви су њени чланови сматрани као евентуални наследници престола (према основном закону цара Павла из године 1797), те су сви и добијали богато издржавање из државне благајне. Осим тога имали су сви и колосална породична добра, а појединци опет своја већа или мања имања, у свакоме случају веома опсежна. Сваки члан имао је свој двор. Двор над дворовима био је царски, један од најбогатијих и најсјајнијих на целоме свету. Овај се двор јако повукао тек после Јапанског Рата и Револуције, из сталног страха од атентата, па затим и услед тешке болести Царевића, те болешљивости саме Царице. Јединства у царској фамилији није било. Млади цар Никола није знао одржавати ни извесну моралну дисциплину, па чак ни праву пристојност, тако да су интриге, и политичке и новчане и љубавне природе, те више-мање гласовити скандали, били стално на дневноме реду. Било је и великих кнежева високе културе и либералних назора, и морално поштених; нарочито се у томе погледу истицао Константин Константиновић, председник Академије Наука, талентован лирски песник (»К. Р.«), те веома способан глумац (разуме се на домаћој позорници); затим Павле Александровић, Царев стриц, па угледни научници велики кнежеви Никола и Ђорђе Михајловићи. Али је исто тако било и неспособних авантуриста, који су подржавали Цара у реакцијонарству, као например велики кнез Сергије, или врховни адмирал, велики кнез Алексије. Улогу оваких неодговорних чинилаца на високим положајима оцртао је добро стари гроф Пален, бивши министар, када је, након страшне катастрофе на Ходинскоме Пољу у Москви, после крунисања Цара, где је погинуло на више хиљада људи, поводом истраге коју је он водио, замолио за дозволу да може прочитати свој извештај пред Царем и царском фамилијом; он је тај извештај почео овако: »Несреће као ова биће могуће догод Ваше Величанство буде постављало на одговорне положаје тако неодговорне људе као што су Њихова Височанства, велики кнезови...« И у несрећном Јапанском Рату многи царски рођаци били су криви, умешани често у разне спекулације које су вођене у очи самога Рата. — Сасвим посебице, и по страни од целе фамилије, стајао је престолонаследник (до 1904). па онда дезигнирани регент, велики кнез Михајло Александровић, Царев брат —: демократ, једноставан, поштен, искрен, без икакова смисла за интриге, склон тихом породичном животу, те ожењен у морганатском браку са растављеном женом једнога официра, он се у исти мах налазио и сасвим ван круга политичких догађаја и дворских интрига.

Двор је, уосталом, као и сама Русија, носио интернацијонално обележје; нарочито је много било фамилија немачких или немачког порекла. Доиста способних људи, те људи право оданих владару, било је ту веома мало; у већини су били разне врсте штребери и спекуланти са гласовитим титулама, који су се удварали да би што боље и што више пљачкали државну и царску благајну. Разуме се да се овака средина борила интригама против сваког напретка, осећајући добро да под другим приликама не би могла да толико ужива и толико краде. Двор је био тесно везан, на једној страни, са царском гардом, а на другој, са високом бирократијом. У привилегисане пукове примани су само великаши, те је њих мрзела остала војска. На Двор и у Владу ишло се је поглавито преко тих пукова, преко гардијских миљеника, бескрајно таштих и надувених, и у исто доба неспособних и неуких, реакцијонарних и покварених. Такозвани »Јахт-клуб«, где су се састајали дворски и гардијски и бирократски великаши, била је установа готово са званичним државним обележјем. Грофица Клајнмихељ прича у својим успоменама: »... Онај који је (пре избора у »Јахт-клуб«) био скроман, повучен младић, тек што би био изабран постајао је охол и препун самопоуздања; говорио би о своме клубу као о каквом Сенату или Државном Савету, те када се пред њим повео какав политички разговор, он би и код питања од високе државничке важности значајно изјављивао: ,У Јахбклубу говоре’, или ,Јахт-клуб налази’, или ,У Јахт-клубу су решили’. И то је била истина: стално су се налазили у томе клубу велики кнежеви (међу њима и свемоћни Николај Николајевић), министри, и други великодостојници, и са тим високим личностима општили су остали чланови, па није чудо да се често дешавало да су појединци ту започињали своју каријеру и стварали себи име, или обрнуто, непоћудне особе бивале проскрибоване и рушене. Из те су средине током многих година бирани кандидати на високе административне и дипломатске положаје, те за места команданата гардијских пукова и дивизија... Грофица Клајнмихељ упоређује царски Јахт-клуб са клубом Јакобинаца за Француске Револуције.

Висока бирократија није била увек аристократскога порекла, те су и прави демократе, као и рођени осредњи и сиромашни племићи, деца провинцијских генерала и виших официра, и тако даље, попуњавали, уз бивше гардисте и дворјане, редове те бирократије. Било је у њој и људи од велике вредности и великога значаја, образованих и спремних и радиних; али је њима било тешко, јер од множине протекцијонаша и људи са сумњивим моралним квалификацијама није се могло живети и радити. Никад нико није смео говорити истину, понајмање самоме Цару; није се смело имати властито уверење, или се оно морало добро крити. Да је огромна већина високих чиновника била посве реакцијонарна, да су чак и државници као гроф Вите били ватрени присташе апсолутизма, то се разуме по себи. Идеологом пак назадњаштва био је злогласни Побједоносцев, главни државни прокурор код Св. Синода православне Цркве, и Царев васпитач, који је из дна своје душе мрзео демократију и исмејавао парламентаризам.

Постоји записник са врло важних тајних седница што их је одржавао Цар са елитом своје бирократије године 1905. На тим је седницама претресан Закон о Државној Думи. Интересантно је у највећој мери читати ту стенограме интимних политичких говора царских великаша. и главних доглавника: колико су ти људи били глухи и слепи, колико заслепљени мржњом наспрам руске интелигенције, штампе, и напредног племства, и колико су дрхтали за своје повлашћене положаје, тражећи чак спаса у сељака!...

Племство је корпоративно уређено, те када се јавио прави политички живот у Русији, оно је постало темељем реакцијонарних странака; створивши такозвани »Савет уједињених племићских корпорација, или уједињеног племства« оно се доиста и ставило одмах на чело реакције. Дегенерисано, оно је живело управо од мрвица које су, понекад у вредности од милијона, падале са царских столова. »И бедан Цар«, каже гроф Вите, »мислио је да ће он, ослањајући се на ову странку, обновити велику Русију!...« Туђи народу, и омражени у њему, они су га од своје стране презирали из дубине душе. Социјална моћ његова почивала је на пространим земљишним поседима иако су и ови били у опадању. Године 1861, племство је располагало са 281 милијон десјатина (након Реформе још увек са 211 милијона), док је племића-спахија било године 1861 — 123.000, а године 1894 свега 102.000. Процес се међутим природно и постепено развијао, будући да велики број племића нису радили земљу, него су је издавали под најам сељацима (такозвана »гладна аренда«). Ипак је племство, још и при крају XIX века, представљало највећу социјалну снагу у држави. Услед распикућства, и неспособности да воде рацијонално господарство, многи су племићи знатно трпели и падали све више у дугове; зато је установљена за њих нарочита Племићска Хипотекарна Банка (1885), која им је давала велике своте на зајам, на подлози њихова имања, а камати, које је племство плаћало, били су много мањи од оних које је давала држава, тако да је то био у ствари поклон целоме сталежу. Осим тога чињени су поклони и појединцима по индивидуалним налозима Цара. За време Александра III добити поклон није било лако; али Никола II, напротив, није умео да одбије молиоце, те се пљачка и у овој форми вршила навелико. За првих година његове владавине, нарочити одбор радио је на побољшању стања племства, и тај одбор отпочео је свој посао много раније него одбор за регулисање потреба сељака.

9.[уреди]

Буржоазија — Напредовање руских градова и индустрије — Културне и економске прилике сељаштва — Почетак новог врења — Марксизам и народњаштво.

Уз племство, почела је да се јавља већ, на врховима друштва, и крупна буржоазија; баш као што се и уз сељаштво јавља радништво, као социјалан слој знатан по броју и по значењу.

Већ у другој половици XIX века, индустријализација Русије, те развитак и снажење градског живота, брзо и лепо напредују. За оних тридесет година пре 1897, када је извршен општи попис становништва целе Царевине, популација градова са мање од 1000 становника (према попису од 1866) попела се на 5%, градова са хиљаду до пет хиљада становника на 16%, са пет до десет хиљада на 45%, са десет до двадесет хиљада на 78%, са двадесет до 50.000 на 96%, са 50 до 100 хиљада на 129%, и напокон у градовима са становништвом од више него 100.000 душа на 123%! Дакле, што је град био већи, утолико се боље развијао. Тако је, например, Петроград имао године 1866 на 539.000 душа, а године 1897 — 1,267.000; Москва је са 352.000 скочила на 1,035.000, Варшава са 181.000 на 638.000, Одеса са 119.000 на 405.000, и т. д.. Неки градови развили су се још и много брже: Лодз, например, који је 1866 бројао на 32.000 становника, у току тридесет година се готово подесетостручио (315.000), исто тако Баку, Царицин, и други. Неки индустријски градови никли су као из земље: Владикавказ је са три хиљаде становника поскочио на 44.000, Благовјешченск са 2.000 на 33.000, а Иваново-Вознесенск чак са једне хиљаде на 53.000! Просечно је градско становништво порасло, од године 1885 до 1897, за 33.8%, док је у истом раздобљу сеоско пучанство напредовало само за 12.7%. А ево како је напредовала у то исто време домаћа индустрија (у милијонима златних рубаља):


Године:
1877
1887
1892
1897
Текстилни производи:
297,7
464,2
581,6
946,3
Храна (животне намирнице):
17
37,9
47,9
95,7
Дрвена индустрија:
16.8
25,7
33,3
102,9
Хартија:
11,7
21,5
25,5
45,5
Кемикалије:
10,5
21,5
35,5
59,6
Керамика:
20,4
29
32,3
82,6
Метали:
89,3
112,6
162,3
310,6
Различне друге гране:
76,3
90
82,1
173
Укупно...
539,7
802,4
1000,5
1816,2

Годишње повећање продукције било је дакле у %, у перијоду 1878—87: 26.1; у перијоду 1888—92: 41.6; и у перијоду 1893—97; 161.2%. Било је, разуме се, нешто вештачког у овом чаробном напредовању градова и индустрије, те су у њему играли важну улогу и државни протекцијонизам (нарочито грофа Витеа), па имиграција страних капитала: али је чињеница, да су ове нагле промене социјалних и привредних прилика настале једном у Русији, и да су снажно деловале све до Светскога Рата. Протекцијонизам од стране државе имао је важне политичке последице: а) буржоазија није постала независна, одлучујућа политичка снага према влади, те уопште није имала довољно борбености и отпора у себи, што се лепо показало за време Револуције, и б) радништво је остало под државним притиском, и било нарочито јако гоњено од полиције, будући да је индустрија постала у неку руку граном државне управе. У исти мах, рапидно напредовање градског живота, те напоредно снажење борбене и многобројне интелигенције као и груписање и организовање потлаченог и озлојеђеног радништва, било је врло важна чињеница за стварање могућности Револуције.

Ми ћемо се још вратити на идеолошко стање и на револуцијонарне покрете међу интелигенцијом и градским радништвом. Али пре тога да се мало још задржимо и на положају и расположењу сељака, главнога слоја рускога становништва.

Културне и економске прилике сеоског становништва Русије биле су још увек веома назадне при крају XIX века. Иако је народ нешто мало напредовао, неписменост и општа неразвијеност падали су у очи на све стране, поименце и због сиромашности и оскудице школа. При крају XIX столећа рачунало се да у Русији има свега 48.000 основних школа (док их је требало бити најмање на 150 хиљада); а сасвим су недовољна била средства ваншколске просвете, до крајности ограничене полицајним мерама владе. Привредно стање сељака било је исто тако лоше. Задуженост пореским управама, например, која је године 1880 износила свега 22% од целокупног годишњег износа, године 1900 попела се је на 117%, док се је зарада јако смањила иако цене животних намирница нису пале. Сељаци су имали за храну отприлике 15 до 23, а највише 26 пуди (пуд — 16 кг) хлеба годишње (док нормални минимум износи 28½ п.). Утврђено је (1903) службено, да сељаци добијају 30% мање хране него што треба за нормалан живот. Године 1901, шећера трошило се у Русији 13 фунти (1 кгр 2.44 фунте) на човека, док се у Француској трошило 27 фуната, у Америци 69 фуната, у Великој Британији 79 фуната. (Била је опште распрострањена и много цитирана истина, како енглески крмци имају преимућство према руском сељаку, да су се хранили руским шећером.) Веома карактеристична економска појава на рускоме селу била је такозвана »гладна аренда«: особина ове аренде јесте, да најамна плата износи од 6 до 10 рубаља више за сваку десјатину него ли целокупни чист приход који иста десјатина може да дâ ако се земља обрађује најамним радницима. Уопште, плаћање пореза и откупнине лежало је као мора и над најбољим сељацима; а због неплаћања пореза продавана је у бесцење врло често и најпотребнија сељачка имовина. Аграрно се питање, према објашњењу најбољих руских 62 стручњака, састојало углавном у овоме: део земљишта који би сељаци добили био је посве недовољан, и по количини и по каквоћи, јер није обезбеђивао опстанак сељачке породице, преко сваке мере оптерећене плаћањем откупнине и пореза; у исти мах, на њему се није могла да запосли сва радна снага дотичне породице, те се уопште није могла да води економија без најма туђег земљишта. Ако је породица расла, потреба зараде на страни исто је тако расла, јер је проширење земљишних поседа сељакâ путем куповине било због њихова сиромашног стања готово искључено.

Услед оваких прилика, а живећи у традицијама и успоменама ранијих сељачких покрета, о којима се причало и певало, није нимало неразумљиво да се у руском сељаштву појављивало и све више ширило тајно и скривено, али снажно и кондензовано, револуцијонарно расположење, поименце у аграрном правцу.

За карактеристику стања на рускоме селу, при крају XIX и на почетку XX века, треба још нарочито истаћи, поред ниске културе и тешких привредних прилика, и услед њих, веома недовољно и незадовољавајуће здравствено стање сеоског становништва. Оно се повећавало веома лагано, без обзира на огроман број рођења; постотак смртности у Русији износио је у то доба 3.5, док је у Скандинавским Земљама био 1.7, у Великој Британији 1.9, у Француској 2.2, у Немачкој 2.4. Смрт је нарочито десетковала децу испод 5 година: на сваку хиљаду деце ових година умирало је годишње по 450! »Бог дао, Бог узео — говорили су фаталистички руски сељаци. Али за социјолога то је значило друго, а за државнике, поименце као што је био Вите, било је нарочито подозриво слабо плаћање пореза, те потајно али стално врење на селу. Зато су, на предлог Витеа, сазвани нарочити локални одбори, као и Велики Сверуски Одбор, »да проуче потребе сеоско-господарске индустрије«. Ти су одбори, у више од 80 свезака својих извештаја, доста јасно изнели слику руске сеоске беде на раскршћу наших векова.

Развијање индустрије и градског живота умножило је, као што смо рекли, број интелектуалаца и радника, и повећало је њихову важност. Напоредо се осећа све јаче врење у њиховим круговима, и године 1895 Министар Просвете, гроф Дељанов, тајним писмом упозорава Министра Унутрашњих Делâ, Дурново, на нов талас покрета »у народ«, сличан ономе из 1874/6: почиње опет да се шири тежња за отварањем библијотека, за делењем књига, организацијом предавања и колективних читања; Дељанов је спреман на свакојаке неприлике и иступе противу владе од ове акције, коју воде поглавито високо- и средњошколци, те народни учитељи и службеници самоуправних тела, и моли Министра Унутрашњих Делâ да спречи покрет полицијским мерама.

На другој страни, интелектуалци настоје да створе себи чисту ситуацију, те да барем теоретски дођу до јасног уверења и увиђавности о томе шта да се ради. Спор између марксиста и народњака развија се нормално у књигама и часописима: Михајловски и В. В. (В. П. Воронцов) заговарају народњаштво у својим чланцима, док марксисте бацају на тржиште књиге као што су: Петра Струве-а »Ка питању о економском развитку Русије (1894), или Бељтова (псеудоним Плеханова) »Ка питању о развитку монистичког погледа на историју«. Средњу линију између марксиста и народњака држи Павле Миљуков, који се тада (1896) јавља са низом чланака »Слике из историје руске културе«. Марксисти, држећи да се и руско друштво мора развијати истим путем којим и остало друштво на Западу, очекују једини спас од пролетаризације сеоског становништва, и од појаве велике масе индустријских радника. Народњаци, напротив, ослањајући се на традицију, која потиче чак од славјанофила, па онда од Херцена и од револуциионара из година 1860—80, налазе да Русија може и мора да се развија својим путем, и да ће њој донети спас колективистички дух њена сељаштва. Али иза ове легалне књижевне полемике, научне и публицистичке, око актуелних социјалних питања, јављају се већ и припремне радње за обнову револуцијонарних акција и револуцијонарних странака. Још године 1898 основана је Росијска Социјал-демократска Радничка Странка, са Уљановим (Љењином или Иљиним) и Плехановим (Бељтовим) на челу. Још нема странке социјалних револуцијонара; али постоје већ групе народњака-револуцијонара, који ће се ускоро латити и оружја. Године 1897 избијају први нереди и штрајкови у фабрикама, и влада не зна шта да ради, — да ли да употреби одмах силу, те казни раднике (стари руски закон кажњавао је лаком тамницом сваки, чак и најоправданији, економски штрајк), или да се држи неутрално.

10.[уреди]

Либерални покрет — Говор Цара године 1895 — Нереди на Универзитетима — Репресије — Обнова терора и сељачког покрета — Пророчке приче и проповеди руских песника и филозофа на раскршћу XIX и XX века.

Али још пре радикалнијих елемената, почели су покрет либералци, који су хтели да се користе променом на престолу, појавом млада, несигурна, симпатична човека, који је дошао наместо окрутног реакцијонара; у новом владару многи су хтели да наслуте либерала (мислило се да је и млада Царица васпитана у једној уставној и либералној јужно-немачкој кнежевини, те склона либералним идејама!), па су отпочели разговори о потреби рефорама, додуше веома скромних, те о сазиву, не парламента — боже сачувај! — него саветодавног одбора делегата губернијалних земстава и градских већа великих градова. Приликом историјске аудијенције, у којој је Цар примио неколико стотина делегата племства, грађанства, сељаштва, земстава, и т. д., Цар је изговорио програмну беседу, која му — како се може видети из његова дневника — није баш лако пала, а коју је измислио у својој реакцијонарној заслепљености Побједоносцев: »Ја сам срећан« рекао је Цар, »да видим овде искупљене представнике свију сталежа, који су дошли овамо да ми изразе осећања своје оданости. Ја верујем у искреност ових осећања, јер су она увек била карактеристична за све Русе. Али ја сам обавештен, да су у понеким земским скупштинама неки људи, испуњени бесмисленим маштаријама, дигли свој глас да траже учешће заступника земстава у пословима унутарње управе. Нека је свима добро знано ово: посвећујући све своје снаге благостању народа, ја намеравам да браним начело аутократије исто тако чврсто и са исто толико напора као што је то чинио мој покојни незаборављени отац.« То је било 17. (29.) јануара 1895. Већ следећег дана, у тајности је ширен писмени одговор, отворено писмо, јавних радника Цару: »... Питање је било само у томе, да се уклоне препреке, бирократске и дворске, при општењу између Цара и Русије. А баш те тенденције сте Ви, у недостатку искуства и познавања прилика, имали одлучности да обележите ,бесмисленим маштаријама’!... Руско је друштво потпуно свесно тога, да то не може бити идеалан самодржац који је 17. јануара изговорио ове речи, него један бирократа, суревњив на своју бескрајну моћ... Ви сте били први који сте се изјавили за борбу, и борба неће изостати...« Либерали земстава заузели су став. Влада је настављала, и још пооштрила, политику шикана према земствима, ометајући им плодоносни и пожртвовни рад и ограничујући им права на опорезивање својих бирача, одбијањем или остављањем пострани земских представака, и одбијањем да потврди позване од земстава службенике (чак и лекаре у најгоре време кужних болести), забрањивањем статистичких радова, и т. д.. Чак је и гроф Вите упозорио Цара на опасност која од стране земстава прети аутократији (у свом мемоару: »Самодржавна владавина и земство«, 1899, о којем он ћути у својим успоменама, зато што је он, у суштини, једна опасна денунцијација).

Године 1899 букнули су нереди на универзитетима, нарочито у Петрограду, Кијеву, и Москви. На хиљаде студената бише истерани, многи отпремљени у војнике, други протерани полицијски у завичај или у далека места. Неколико либералних професора отпуштено је или суспендовано од службе. Али су, уза све то нереди на високим школама трајали даље, готово беспрекидно све до Прве Револуције. Студент Карповић убио је Министра Просвете, професора Богољепова (1901); идуће године терорист Балмашов (из исте групе као и Карповић) убио је Министра Унутрашњих Дела, јегермајстора (дворски чин) Сипјагина (коме се приписивало на 60.000 хапшења). Нато је именован Министром Унутрашњих Дела државни секретар Плеве. Овај је, скупа са Побједоносцевим, још појачао реакцијонарни курс, служећи се опсадним стањем, сталним гушењем штампе и мирних културних друштава, земстава, и т. д.. Јануара 1904 он је суспендовао Тверско Земство, те именовао владине комесаре.

Уз земства са њиховом опозицијом, уз критичаре Одбора за проучавање потреба сеоско-господарске индустрије (и неке од њих влада је похватала и протерала), уз раднике и омладинце револуцијонарних група, јављају се најзад полако већ и сељаци. Почевши са годином 1901, у разним покрајинама Русије учестали су аграрни нереди, са тучом, пљачком, паљевином, и рушењем. Свирепе мере владе нису биле у стању да овај покрет угуше или зауставе, јер му је корен лежао дубоко у природи ствари и у души руског сељака. Исто тако нису много помагале више ни неке олакшице, као што су били царски прогласи (од фебруара 1903 и од августа 1904), којима су сељаци ослобођени од колективне одговорности за неисправности при плаћању пореза, или су укинуте (у част новорођеног Царевића) казне корбачем за сељаке.

Почетком XX века, Русија се налазила фактички опет у стању унутарњег рата. И док је године 1894 политички кажњено 489 лица, године 1900 кажњено их је 1912, а 1903 већ на 3978 лицâ.

Све што се догађало тада у Русији наћи ћемо и у књижевности, томе огледалу живота. Од старијих писаца овога доба прво место припада једноме од највећих књижевника човечанства, Лаву Толстоју. Он је делимично већ био напустио уметност, па је пошао путем књижевне верске пропаганде, и проповедао узвишене надземаљске доктрине моралистичког и спиритуализованог хришћанства. Али, на негативној страни, у критици, коју је водио у облику теоријских расправа и у облику краћих причица, па и у облику романа (»Воскресење«), он је страсно, и њему својственим генијалним даром, ударио на темеље постојећег друштва: на монархију, на феудално племство, на двор, бирократију, судове, полицију, на политичке подвиге влада, и на односе власништва; све је то постало предметом живахне, жучне, духовите, понегда и грубе, критике великога мајстора пера и мисли. Многи његови радови нису смели бити штампани, — они су преписивани у хиљаде примерака и тако ширени по целој земљи; издавана у иностранству, дела Толстоја била су навелико импортирана и кријомчарена у Русију. Афера с екскомуникацијом Толстоја (1901) — његово истеривање из Источне Цркве, које је уприличио Побједоносцев — постала је сензацијом и политичким скандалом. Поред Толстоја, који је наговештавао буру, млађа генерација писаца при крају века давала је израза осећајима страха и одвратности, чамотиње и туге, који су сведочили о болести друштвеног организма, и о наступању кризе. »Страшан је живот... Да ли уопште могу да избегнем лудило и ужас?...« (Вересајев »Састанак«); »...Како су осамљени они који траже лепоту, правду, и више радости за себе и за друге у овој џиновској шумској земљи.... Колико је величанствена, колико је богата ова Земља ... али каква страхота у њеним даљинама...« (Буњин). »Кошмарни импресијонизами« »страшне импресије тамне даљине« Андрејева, па изазивање богатих, повлашћених, од стране јунака Горког, његове слике бунџија, »бивших људи«, који су јаки, охоли, спремни на све, које прете друштву да ће ускоро јуришати нањ — све су то символи и знаци наступајућих потреса. Један од јунака Горкијевих сања о томе, како да »сву земљу разбије у прашину, или да сакупи чету другова, или уопште да учини нешто овакво, да би се узвисио над свима људима и пљунуо на њих са висине и рекао им: ,Слушајте, гадови, чему живите? Како живите? Варалице лицемерне, и ништа више!’...« Символ Горкога, то је птица која наговештава буру: суморни и плашљиви галебови вриште пред буру; у крику такова »буревјестника« чује се и осећа страховита жеђ за борбом... »Снагу гнева, пламен страсти, слушају облаци из тога крика...« »Буревјестник« »лети смело и слободно изнад мутна и пенушава мора... Све његове чежње усредоточене су у једној: да би што пре завитлала бура!«...

У незадовољству земстава и опозицији либерала, у штрајковима радника и атентатима студената, у бунама и немирима сељака, и напокон у ексцентричним стиховима и пророчким причама и проповедима песника и филозофа, — у свему се осећала револуција која је била на помолу.

11.[уреди]

Генеза рата с Јапаном — Руско-јапански Рат и његове последице — Револуцијонарни и либерални покрет 1904 — Указ од 12. децембра 1904 — Полицај-социјализам, поп-Гапон, и »Крвава Недеља« (1905) — Фебруар 1905 — Револуцијонарно лето (1905) — Закон о Државној Думи — Коначно спремање Октобарске Буне.

»Нама треба један мали победнички рат, да бисмо се осигурали од револуције«, — тако је отприлике судио, према исказима грофа Витеа, Министар Унутрашњих Дела и Државни Секретар Већеслав Плеве (von Plöhve). И Царева таштина требала је, исто тако, победа и славе. И онда су, с помоћу свакојаких варалица, дошли у додир са највишим местом, и вешто искористили расположење свемоћнога Плевеа, неколико авантуриста, на челу са резервним официром царске гарде Безобразовим и адмиралом Абазом. Вите се борио противу оваке кобне политике, али узалуд. Безобразов је за неко време уклоњен са петроградског видика; али само зато да што боље успе доцније и надокнади своје привремено понижење: он је направио колосалан скок, будући неочекивано именован Државним Секретаром. Формиран је и нарочити Одбор за Далеки Исток, под личним руковањем Цара, без учешћа одговорних министара, а именован је за Царског Намесника на Далеком Истоку, с правом дипломатског дописивања са Јапаном, адмирал Алексејев, који је постао адмиралом а да уопште није командовао бродом нити служио на мору, него се мотао по штабовима и салонима, где је отпочео своју каријеру тиме што је пред полицијом и пред јавношћу узео на себе прекршај учињен у једној јавној кући у Тулону од великога кнеза Алексија (сина Александра II) који је био врховни адмирал руске флоте. Сад су он и Безобразов водили главну реч у питањима Далекога Истока. Тако је отпочела безобзирна изазивачка политика према Јапану. Безобразов и његови другови удесили су једно деоничарско друштво за експлоатацију шумских комплекса на реци Јалу у Кореји. То је био тек почетак продирања у ову царевину, где су се интереси »Русије« (читај акцијонара овог друштва, који су припадали највишим круговима) сукобили с интересима Јапана. Ови пустолови успели су да и Цара увуку у своје друштво, да га и новчано заинтересују, те тако лично компромитују. Грофица Клајнмихељ прича опширно и о тој ствари, те вреди забележити овај одломак из њених успомена; она каже: »Цар је, на молбу једнога од чланова царске породице, пристао да се својим властитим средствима ангажује у подузеће некога друштва које је имало добити концесије у Јапану на реци Јалу. — Фредерикс је рекао Цару: ,Ја знам да су дипломатски одношаји између Русије и Јапана веома затегнути, — сигурно ће бити рата. Треба избегнути да неко може рећи, да је и Ваше Величанство лично заинтересовано у финансијским трансакцијама у Јапану; стога ћу допустити себи да Вас замолим да одступите од свога налога...’ Нашто му је Цар одговорио, да он не може одрећи своје речи. Нато му је Фредерикс рекао: ,А ја, Ваше Величанство, као Министар Вашег двора и Ваш верни слуга нећу потписати докумената којима се могу користити Ваши непријатељи, те бих молио Ваше Величанство да ме ослободи моје службе’. Цар је наклонио главу и није одговорио ништа. После два дана, ја сам опет отишла до Фредериксових; грофа није било дома, али ми је грофица приповедала, да њен муж остаје на свом месту, јер да је Цар попустио. Али је тај случај тако утицао на старог дворанина, да је узео месец дана допуста и отпутовао на своје имање... Јапанска је штампа често писала о томе, како је узроком Рата била и жеља Цару блиских кругова да се обогате, па да је и сам Цар, донекле, имао учешћа у том... Из других, сада познатих, података излази да је Цар ипак имао учешћа у овим финансијским трансакцијама.

Министар Финансија Вите био је велика сметња овим спекулантима, зато су они код Цара настојали да се Вите смени, па је доиста (августа 1903) Вите именован на почасно али потпуно безопасно место председника »Комитета министара« (који не треба бркати са Министарским Саветом). Ни Министар Спољних Послова, поштени и углађени дипломат, гроф Владимир Ламсдорф, и сувише дворанин а да би се уплитао у планове Његова Величанства, није био потпуно обавештен о чему се ради! Тако су авантуристи имали широко поље.

Нећемо се овде упуштати у описивање међународних и војних догађаја поводом Руско-јапанског Рата. Увучена у рат против жеље народа и својих далековиднијих државника, за рат апсолутно неспремна, притом у стању унутарњег расула, Русија је претрпела низ страшних нораза, огромних губитака у људима, у територији, у новцу, муницији, бродовљу (готово цела ратна флота пропала је). Заповедништво — на мору и копну — Алексејева, једног салонског адмирала, који није познавао нити војске нити морнарице; његово супарништво са генералом Куропаткиним; мешање Петрограда у оперативно вођење рата; обраћање веће пажње на снабдевање војске иконама него муницијом; одашиљање у прекоокеанску експедицију апсолутно неуређене, диспаратне, гломазне флоте адмирала Рождественског, који није имао храбрости да каже Цару истину о повереној му флоти, него се уздао у молитву, и у икону коју му је Цар поклонио; издаја, глупост, пљачка, — све то, уз јунаштво и обилате жртве појединих пукова, и уз огромне напоре неких талентованих генерала, који су одгурнути на сасвим споредне положаје, ево слике тога Рата, започета са нечувеном лакомислесношћу и неопрезношћу. Крајње лакоумље, с којим се улетело у ову авантуру, карактеришу можда понајбоље речи самога Цара, изречене на самом почетку Рата пред једним локалним високим званичником: »Ја сматрам напад Јапанаца као ујед какве буве!...« Али су и он и цела Русија тај ујед скупо платили. Престиж Царевине, и углед династије, Јапанским Ратом нагло се срозао. Најтежа последица била је, да се одмах и у самој земљи и ван ње — у емиграцији — јавио снажан револуцијонарни покрет опозиције, која није имала обзира према ратном стању, несматрајући овај рат ратом руског народа и руске државе него злочиначком и бесмисленом пљачкашком авантуром дворске камариле, те банде ординарних лопова, који су ради својих уживања и богаћења рушили државу, тлачили народ, водили војску у пропаст, речју срамотно се титрали имовином и крвљу руске земље. »Почело је страшно време«, вели гроф Вите; »најнесрећнији од свих несрећних ратова, па онда, као непосредна последица, револуција, одавно спремљена полицајно-племићским режимом, или боље речено полицајно-племићско-камарилским режимом...«

15. (28.) јула 1904 социјалист-револуцијонар Сазонов бацио је бомбу и убио министра Плеве-а. (На овога место дошао је хумани и меки кнез Светопук-Мирски.) Одмах с јесени отпочеше опет нереди на високим школама. 8. (21.) новембра, на скупу делегата градских већâ и земских скупштинâ, утврђен је програм руског либерализма (у 12 тачака), којим се иде затим да се уклони неповерење које дели владу и друштво, тиме што ће се пре свега уклонити централизам и бирократске злоупотребе, те успоставити неприкосновеност личности и стана, уз кажњавање незаконитих поступака власти; уједињена влада с народом успоставиће даље грађанске слободе и једнакост, и настојаће око развитка локалних самоуправа, око изједначења права и положаја сељака са осталим сталежима те укидања туторства над сељацима, и око демократизације органа локалне самоуправе и установљења правих вансталешких самоуправних сеоских органа у облику територијалних општина. Законодавна Скупштина прихваћена је са 78 гласова, док је 27 гласова дато у прилог Консултативне Скупштине. Напокон, тражено је проглашење политичке амнестије. Многе од ових жеља умереног напредног племства и крупне буржоазије остале су неостварене све до године 1917!... На две недеље после овог скупа, одржани су у престоницама свечани банкети приликом 40-годишњице реформе судства, па су се и том приликом користили либерални говорници да траже побољшање судства и укидање назадних новела. У адресама на Цара, покривеним многим тисућама потписа, тражене су различите реформе. Децембра исте године 1904 састали су се у Паризу представници свих руских и украјинских либералних и револуцијонарних група; ту су били руски, фински, и пољски конституцијоналисти, социјал-револуцијонари, пољски социјалисти, те ђурђијански социјалисти и федералисти. Као основа за споразум примљене су следеће тезе: 1) укидање аутократије, те опозив свију мера које ограничавају уставна права Финске; 2) замена аутократије демократским режимом, основаним на свеопштем праву гласа; 3) право автономије за све народе (Русије), и обезбеђење слободе нацијоналнога опредељења и развитка законом, те укидање свију насилничких мера Руске Владе против појединих народа. Тај је програм већ радикалнији од оног новембарског, и у њему су узети нарочито у обзир интереси Неруса у Русији.

На другој страни, и Цар је израђивао свој програм рефорама, будући да је положај постао сасвим неодржив. 12. (25.) децембра 1904 објављен је, на предлог кнеза Мирског, указ о реформама у осам тачака. Није ту још изрично споменут сазив народних представника; али су извесне предвиђене мере значиле свакако напредак. Само је све то долазило прекасно. На чело царског указа као извршилац постављен је гроф Вите, у својству председника Министарског Комитета, и рад је одмах отпочет у правцу предложених рефорама; прва напредна мера била је: верска толеранција, проглашена нарочитим царским указом на Ускрс 1905. Остале реформе припремане су бирократским путем, а неке у нарочитим одборима под председништвом од Цара именованих реакцијонара.

Међутим је врење у народу расло. Уз учешће и правих социјалиста и такозваних »полицај-социјалиста«, који су се појавили у то време у већој мери (т. зв. »зубатовшчина«[1] и њене последице), и ванстраначких радничких вођа, озлојеђено шиканама и бедама, петроградско радништво спремало се на значајне манифестације. На чело целог овог покрета стао је поп-Гапон, авантуриста, чији су циљеви били веома сумњиве природе, али који је уживао неограничено поверење радништва. Би решено, да се 9. (22.) јануара пође у огромној поворци ка Зимској Палачи, те да се поднесе Цару петиција са молбом да сазове Народну Скупштину изабрану на основу општег бирачког права; даље, да закључи мир, и напокон, да олакша народне невоље. Министар Унутрашњих Делâ, кнез Мирски, и неспособни управник града, нису умели да удесе ствар тако да се манифестација спрећи, или бар да не дође до проливања крви. Гроф Вите опет одбио је молбу делегације најугледнијих интелектуалаца да посредује, те се више него сто хиљада радника кренуло са црквеним (не црвеним!) заставама, под иконама и царским сликама, да виде Цара у Зимској Палачи. Нико није у име Цара изашао њима насусрет. Али је зато војска пуцала, и на хиљаде људи били су убијени или осакаћени (»Крвава Недеља«). Код радништва било је с тиме свршено са царским престижем. Шта је о томе мислио сам Цар, видели смо из његова дневника. Пре тога се одселио из Петрограда, и од оног доба није никако више ни становао у Зимској Палачи. Кнеза Мирског отпустише, а депутацију интелектуалаца (међу којима је био и Максим Горки) затворише. Полиција накнадно пронађе неке раднике које доведе Цару као »делегацију радника«, и Цар им каза неколико љубазних и безначајних речи. — Али већ у фебруару одјекну целим светом експлозија коју изазва бомба социјално-револуцијонарног терористе Каљајева, којом је убијен московски генерал-гувернер велики кнез Сергије. Нато је Цар издао проглас којим позива народ да се скупи око престола у име старинских начела, уверавајући поновно да ће сачувати неокрњеним неограничено »самодржавство«, тај аманет предака. Истог дана издано је и ручно писмо Царево на новог Министра Унутрашњих Дела Булигинâ, једног слабог а симпатичног човека, који је све важније послове препуштао своме помоћнику — шефу полиције генералу Трепову, по речима Витеа, »генералу јуначког изгледа са страшним очима«, а у ствари по васпитању »вахтмајстору« и »вршиоцу покољâ из уверења«, како га је у Думи назвао кнез Урусов. У свом ручном писму, Цар је изрично налагао Булигину, да припреми законску основу о сазиву »изабраних од становништва најбољих људи«. Међутим је у земљи врило даље. Кад је, након неодлучне битке код Сан-де-пу, дошло до страшног пораза руске војске код Мукдена, те кад је 14. (27.) маја, на сâм дан годишњице крунисања Царева, делом уништена а делом заробљена флота адмирала Рождественског, пођоше (јуна) депутације либерала. (вођена од кнеза Сергија Трубецког, професора Московског Универзитета) и реакцијонара Цару, и свака му је говорила, према своме уверењу: прва о потреби темељних рефорама, друга о потреби очувања неокрњена царског ауторитета. Свакој од њих Цар је одговорио љубазним речима. Међутим се побунила војска, нарочито резервисте; на многим местима она је била већ у пуном расулу и анархистичком расположењу. Исто је тако и сељаштво почело да диже главу, и у разним покрајинама долазило је до непослушности према властима и до нападаја на спахијску имовину.

Грофица Клајнмихељ врло занимљиво прича о револуцијонарном расположењу у војсци и народу у лето године 1905: »Јуна 1905, ја сам први пут дошла до уверења да је у Русији могућна револуција. То се десило на нашем имању у Курској Губернији. Ја сам баш писала писмо у моме кабинету, кад је ушао слуга који се вратио са неког посла из губернијског града. С искривљеним цртама на лицу он ми је причао о једном страшном догађају који је видео. Док је чекао на колодвору влак, дошао је онамо војни одред који је имао да путује за Манџурију. Пуковник, са женом и двоје деце, био је већ у купеу, кад уђе к њему један наредник и узбуђеним гласом рече, да је у вагоне за 40 људи нагурано по сто војника и више, те нити има места за лежање нити за седење; нашто му пуковник одговори: ,Добро, одмах ћу доћи’. Затим запали цигарету и мирно настави разговор са својим сапутницима. Мало касније наредник опет дође, и овај пут нездрављајући пуковника сав узрујан изговори како су војници узбуђени његовом пасивношћу, па дрско настави: ,Вама је дабогме лепо седети у Вашем купеу, док нас товаре и возе као марву на кланицу’. Пуковник, изван себе од љутине, нареди жељезничким жандарима да тог наредника одмах одведу и затворе у вагон за ухапшенике. Нато је дошао поднаредник да му јави, да је вика и клетва затворенога наредника искупила читаву масу раздражених жељезничарâ. Пуковник оде к вагону, и удари сабљом по глави наредника који га је псовао; ударац је био тако незгодан, да је пресекао вратну жилу те се глава приклонила на једну страну. Војници и радници који су то видели, у узбуђењу, ухватили су пуковника, полили га петролејем и намазали га смолом, те га тако извукли из вагона. Онда је неко довукао из купеа и његову жену и децу, па је тако пред њиховим очима запаљен жив изгорео...«

Најачи утисак у том погледу, после 9. (22.) јануара, произвела је буна црноморских оклопњача »Потемкина« и »Ђорђа Победника«, од којих прва није могла бити ухваћена, већ је након бомбардовања Одесе отпловила у Констанцу, где је разоружана.

Требало се је пожурити са закључењем мира, ако се хтело да спасе унутарњи ред у земљи, било реформама било репресијом. Огромна већина друштва била је за прво, док су Цар и камарила више нагињали репресијама. Гроф Вите пође као изасланик у Портсмут да закључи мир, у чему је и успео без превеликих и претешких жртава за Русију. Трепову, као фактичном диктатору, би поверена унутарња политика, док су у исти мах неколико умерених либералних и плашљивих високих бирократа спремали реформе. Пројекат главне реформе — Закон о сазиву Думе, њену уређењу, изборима за њу, изнесен је пред Цара крајем јула и почетком августа 1905, и Цар је тада позвао на савет своје рођаке и министре, те неколико државних саветника и екстремних десничара-политичара; осим њих и либералног професора Московског Универзитета Василија Кључевског, генијалног историчара. О тим тајним седницама сачувана су само два примерка Записника, од којих је један чудноватим случајем допао руку једној берлинској књижари, те је још за царско доба веома тачно објављен у Берлину у књизи под насловом »Die Peterhofer Beratung« (Eduard Fravlin Verlag. Berlin S. A. XX + 220), коју смо ми већ употребили за карактеристику Цареве околине и владајуће бирократије. Све наде ове високе Скупштине биле су положене у конзервативно сељаштво, које је имало спасти до крајности критичну ситуацију. Једино Министар Финансија, гроф Коковцев, исказивао је, веома опрезно, своје мишљење, да се треба бојати сељака, јер да је њихов конзерватизам у социјалном погледу доста сумњив. Закон, који је произашао из ове знамените Скупштине, Цар је потврдио, неупућујући га на претрес у Државни Савет, те је објављен уз нарочити царски проглас на народ, у којем је опет наглашено начело неокрњиве аутократије (6./19. августа 1905). Дума је, према том Закону, замишљена као једно конзултативно тело; право учешћа у изборима за Думу дато је сељацима и поседницима у граду и на селу. Систем избора је веома компликован: сељаци бирају своје општинске одборе, ти одбори бирају пуномоћнике, а тек ти пуномоћници изборнике који, изабравши и једног посланика између себе, заједно с осталим (земљорадничким и варошким) изборницима бирају остале посланике од стране губерније; престонице и већи градови имају право избора посебних посланика преко изборника. Тај закон, уосталом, није никада ступио у живот.

Сељачки народ и војска налазили су се међутим и даље у стању узбуне, а омладина, радници, и интелектуалци, спремали су се отворено на штрајк, па за случај потребе и на оружану буну. Високим школама Цар је, неочекивано, дао автономију, на предлог диктатора Трепова, који је хтео, према речима кнеза Сергеја Трубецкога (саопштеним од професора Максима Коваљевског, у књизи »La Crise Russe«), да ослободи полицију од бриге о високим школама (указ је датиран 27. августа 1905). Али одмах након тога маса побуњеника посела је просторије високих школâ, и заједно с омладином почела да претреса актуелна питања. Високошколској омладини придруживала се и средњошколска, тако да су високе школе, у септембру и октобру 1905, постале средиштем револуције. У исто доба ујединили су се сви савези интелектуалаца у једну моћну револуцијонарну организацију, у такозвани »Савез Савезâ«, који је био у сталном додиру са омладином и радништвом. На челу пак радништва јавља се »Петроградски Совјет Радничких Депутираца«, који ће у каснијим догођајима играти важну улогу. Тако су пролазили бурни јесењи дани године 1905.

12.[уреди]

Октобарски штрајк, и »Манифест« — Последице »Манифест«-а — Образовање владе грофа Вите-а — Тешкоће Владе: двор, буне, аграрна револуција, Сељачки Савез — Мере за умирење и репресије — Закон о слободи штампе, зборова, удружења, и изборни закон — Устав.

Средином октобра 1905, »Савез Савеза« и »Совјет Радничких Депутираца« декретирали су споразумно општи штрајк, који је прихваћен једнодушно од стране целокупног радништва, и од свих трговачких службеника, као и од велике већине интелектуалаца, те је за пар дана сав живот широм огромне царевине у толикој мери укочен, да ни министри и политичари нису могли доћи из Петрограда у Петерхоф ка Цару друкче него лађом, будући да ни локалне жељезнице нису функцијонисале. Жељезнице, пошта, телеграф, радње и трговине, банке, надлештва, електричне централе, школе, позоришта, и т. д., широм целе земље обуставили су били рад. Било је, дабогме, и појединих комичних епизода; али углавном, све је имало величанствен, готово трагичан карактер.

У овом тешком часу, чланови династије држали су се, у већини, уплашено и потпуно пасивно; активношћу се истакао нарочито командант Петроградске Армијске Области и Царске Гарде, велики кнез Николај Николајевић, који је затражио од Цара хитне мере и одлучно поступање. На наваљивање његово, и њему сличних, Цар је позвао грофа Вите и предложио му је да окупи око себе Владу, која у ствари није ни постојала. Нато је Вите одговорио предлажући два пута: 1) попуштање, или 2) чврсту и безобзирну диктатуру, те угушење буне; ако би Цар прихватио прву методу, Вите је био вољан да узме на себе председништво владе, док у случају другог решења он није желео да се прими икакве одговорности. Након колебања од неколико дана Цар је потписао проглас на народ (»Манифест« од 17./30. октобра), усвајајући предлог грофа Вите, који је стављао следеће увете: 1) начела грађанских слободâ, и искреност њихова спровођења на свима подручјима; 2) захтев да се укину сва изузетна стања; 3) сагласност у раду свих владиних органâ; 4) обустављање свих репресивних мера противу акција које не угрожавају непосредно државу и друштво, али 5) сузбијање сваке акције која директно прети друштву и држави, ослањајући се притоме на законе, у духовној заједници са добронамерном већином друштва.

Сâм овај Манифест, дакле, у случају да га Цар прихвати искрено и без оклевања, обезбедио би био несумњиво уставност, те тиме уједно и миран развитак Русије. Иза лирског увода »Манифеста«, следиле су друге три тачке: 1) народу су обезбеђене слободе савести, речи, скупљања и удруживања, те особна неприкосновеност; 2) обећана је измена изборног реда, у правцу проширења бирачког права, и 3) наређено је »установити као непоколебљиво правило, да ниједан закон не може ступити на снагу без одобрења Државне Думе, и да изабраним од народа представницима буде обезбеђена могућност стварног учешћа у надзору над законитошћу поступака именованих од Нас власти«. — Јединствени фронт Револуције био је овим значајним актом пробијен, и сви они велики кнежеви и државници који су честитали грофу Витеу, што је спасао династију и монархију, били су сасвим у праву.

Одмах су се на више страна јавили јаки покрети радости, и оптимизма, док је у исти мах на другим странама долазило и до револуцијонарних (иако безоружних) иступа екстремиста. Лозинка која је свуда палила била је чаробна реч »Амнестија!— амнестија за све који су патили, и по руским затворима и у сибирској »тајги« (прашуми). по далеким рудницима, и у тврђави Шлислбуршкој, и исто тако за оне који су лутали по свету као бескућници. Власти су се држале већином пасивно, незнајући шта ће и како ће. Али су неки гувернери и управници градова ипак остали у контакту и дослуху са црним реакцијонарима и четама бандита и беспосличара, међу којима је било и много детектива, па је иза прогласа Манифеста дошло до крвавих покоља у Кијеву, Одеси, Минску, Твери, Томску, па чак и у обема престоницама; највише су том приликом страдали Жидови (тобож услед »народног негодовања«), али су понегде нападнути и злостављени и многи интелектуалци, те порушене или чак и спаљене неке зграде (као например у Тверу од реакције омрзнута зграда Окружног Одбора — »Губернскаја Земскаја Управа«). И у Новгороду су црни рушили зграду Окружног Одбора тражећи председника Кољубакина да га убију, и томе слично; али је најгоре било у Томску, где су спалили позориште и у њему неколико стотина интелектуалаца и омладинаца. Власти и војска почињали су да уредују тек онда када би се револуцијонари, Жидови, или грађанство, с оружјем у руци бранили од нападача. При свем том општи је штрајк обустављен, и амнестија — непотпуна, али ипак веома широка — потписана на дан годишњице Царева ступања на престо, 21. октобра (по старом).

Али једне, уједињене, Владе још није било. Гроф Вите, како изгледа, није хтео да напречац све мења. Само је символичну личност државног прокуратора код Св. Синода, Побједоносцева, Цар отпустио одмах. Злогласнога шефа полиције Трепова, међутим, Вите је још мало задржао, да се не би показао одвише попустљивим према јавном мњењу. То је, уосталом, било једно посве непотребно изазивање, и Вите га правда веома слабим аргументима у својим успоменама. Напокон је Трепов именован командантом Царске Палаче, те је тако фактично остао човек најближи Цару. Иначе је Вите настојао да попуни Владу личностима из друштвених кругова, па је водио преговоре са неколицином веома умерених политичара, који су се нарочито били истакли у органима локалне самоуправе, као и са једним кадетом (кнезом Јевгјенијем Трубецким); али су се сви ови преговори развлачили те најзад и разбили о Витеову жељу да пошто-пото за Министра Унутарњих Делâ постави Петра Дурново, који је био познат у свакоме погледу са најгоре стране. Тако је председник Владе морао да састави један доста шарен бирократски кабинет, у коме је — скупа с умереним конзервативцем и великим поштењаком Манухиним (Министар Правде), те умереним либералом и опет поштеним човеком, грофом Иваном Толстојем (Министар Просвете) — седео и тај злогласни Дурново. Министарство није било хомогено, нити је знало јасно шта хоће, те је водило једну несигурну политику; колебања је било нарочито због сталних промена појединих ресора (и то на горе, и у десно), због дворских интрига и мешања Цара у послове иза леђа шефа Владе. Најзнаменитија оставка била је бесумње она Министра Пољопривреде Кутлера, умереног либерала, који је пред одбор стручњака о аграрном уређењу земље изнео био један скроман предлог о експропријацији, дакако за плату, једног дела латифундија у корист сељака; нато није пристала Влада, и пројекат је забачен, али су узбуђени велепоседници, преко камариле, утицали на Цара, и Кутлер је отпуштен, и то сасвим, што се иначе никад није дешавало са министрима (који су обично одлазили или у Државни Савет или у Сенат). То је свакако веома карактеристична епизода за ову Владу. Али треба да се, још замало, вратимо на њене почетке.

Поред споменуте несигурности, било је и других великих и веома озбиљних незгода и тешкоћа у Витеовој Влади. На првоме месту треба истаћи, да се војска налазила у стању деморализације и делимичне побуне, те се није могла глатко и брзо да демобилише и врати кући са Далеког Истока; тако је Влада била готово без војске код куће, а и колико је било — није била сигурна[2]; друга велика невоља била је, да је главна државна благајна била празна, а онда још нису били навикнути на бескрајно штампање банкнота, тако да се влада налазила у сталној финансијској неприлици. Даље, у Пољској, у балтичким провинцијама, и на Кавказу, владала је општа побуна: Пољаци су тражили, у најмању руку, автономију, а екстремни елементи — независност; Лотиши и Ести борили су се са Немцима; на Кавказу је, поред социјалне револуције пламтео и грађански рат између завађених многобројних народа. Најзад, и по градовима било је страшно врење, поименце међу радницима и омладином, док је по селима буктала аграрна револуција, будући да су сељаци очигледно били решени да онемогуће живот и газдовање спахијама на селу. Убијања племића, и других поседника и управитеља добра, нису била баш честа, али је зато имовина спахијска страдавала на све стране, и то нетолико услед пљачке колико паљевином, сечом вртова и паркова, убијањем домаће стоке и живине, — све у знак и ради освете и мржње. Губици су били огромни.

Сверуски »Сељачки Савез«, једно сталешко-професијонално друштво, које је стајало у вези са странком социјалиста-револуцијонара, почео је да дејствује још пре Револуције: први његов земаљски састанак одржан је у дубини шума, у штали једнога сеоцета; ево шта о њему прича познати руски писац, који је и сâм био томе савезу близак, Тан (Богораз): »— Али какву разлику правите ви између права својине на земљу и оног на творнице? — запитао је (на том састанку) један сељак, задојен идејама марксизма; — ви тек не мислите да себи присвојите и те творнице?... — А као зашто да не? — одговорили су му остали, — почећемо са земљом, па ћемо после прећи и на остало...« Друга скупштина већ је била више налик на конгрес, а одржана је у очи саме Револуције у Москви; на њој су истакнути исти захтеви као и на првој. Али и на једној и на другој скупштини сељаци су се добро чували напада на Цара, те су остајали на монархистичком становишту; тек на трећем конгресу — за време саме Револуције — они су почели да напуштају монархизам, а у исто доба су прихватили и начело нацијонализације земље, т. ј. и спахијска и сељачка земља имала је да постане опште-народном својином. — Како се држала Влада према овој аграрној револуцији? — На једној страни, био је објављен царски проглас на народ (од 3./16. новембра), у којем Цар каже, како са болом у души слуша, да је народ почео да напада, ништи и пљачка туђу имовину; на другој страни, сељацима су смањена, а од 1. јануара 1907 и сасвим опроштена, плаћања камата за откупнину земље, те је издат налог Државној Хипотекарној Банци за сељаке, да купује спахијску земљу и да је препродаје сељацима. То је било у једном правцу. Али се много бољем успеху надала Влада од војничке егзекуције, нарочито од батињања сељака навелико. У прибалтичким провинцијама, одреди војника, те најамника месних барона, водили су формалне ратове с Естима и Лотишима, која су два народа, већином сељачка, били ослобођени од кметске зависности још године 1817, али су остали без земље, те су били у потпуној зависности од поседника-барона. Када је Вите једном саопштио Цару о страшном поступку према народу једног таког крволочног барона, који је у исто време био капетан царске морнарице, Цар је својеручно написао на извештају: »Какав јунак!«... Постепено, Влада је доиста савладала сељаке, и привремено је угушила аграрне нереде, али не без помоћи и посредовања умеренијих и разборитијих елемената међу сељацима, који су се заложили за чекање на мирно решење аграрног питања, поглавито у вези с изборима за Државну Думу.

Поред аграрних нереда, Влада је постепено угушила и војничке буне, те немире нацијоналистичке и радничке. Штрајкови у новембру и децембру 1905 нису успели, а почетком децембра Влада је затворила извршни одбор Петроградског Совјета, обуставила је неколико левичарских дневних листова, и саме совјете растурила. Најозбиљнији догађај у то време била је децембарска буна у Москви. Она је угушена с помоћу топова, којом је приликом, према тврђењу грофа Витеа, било много невиних жртава из освете од стране владиних трупâ. Уопште су при угушењу Револуције власти, поименце војне, врло окрутно поступале с народом.

Међутим су сви, у првом реду умерени кругови, очекивали од Владе да изврши прву и другу тачку Манифеста од 17. октобра, те тачку 3. Витеова Мемоара. Друге тачке (као укидање ванреднога стања, неприкосновеност личности) биле су остављене за касније; а гарантоване слободе уређене су законима (о штампи — 24. новембра 1905, о зборовима и удружењима — 4. марта 1906). Ови закони, додуше, били су прилично реакцијонарни; али, како и Вите са задовољством примећује у својим успоменама, у доба државног секретара Столипина поштено примењивање и ових закона било је недостиживи идеал целога руског друштва!... Закон о изборима за Државну Думу (од 11./24. децембра) проширио је изборно право на неке категорије поседника на селу, на све станаре, чиновнике, пензијонере, самоуправне, саобраћајне, банкарске, и трговачке службенике, те на занатлије; поред тога, створена је нарочита, изборна, категорија радника. Али систем изборâ остао је каошто је био и раније, индиректан и гломазан, веома удаљен од начела једнакости. У брзини су спремани још неки закони првенствене важности, за које се држало да ће бити изнесени као нацрти пред Думу; али су и они октројисани те донесени у облику уредаба са законском снагом. То су били уставни закони за Државну Думу и Државни Савет (Горњи Дом), те изборни ред за Државни Савет, и најзад Устав Руске Царевине. Да би сасвим обезбедио независно од Думе функцијонисање своје Владе, Вите је у очи њена састанка успео да закључи колосалан зајам, поглавито у Француској. Иначе, закон о Државном Савету давао је и овој установи положај подједнак са Думом, а био је тај Дом састављен од 98 бираних чланова (34 изасланих од Окружних Скупштина земстава, 6 од духовништва Православне Цркве, 18 заступника племства, 12 заступника трговине и индустрије, 6 заступника науке, 6 заступника велепоседника Пољске Краљевине, 16 заступника велепоседника оних губернија које нису имале земстава). А да би конзерватизам овога тела био још ојачан, Цар је себи резервисао право на именовање истог броја заступника колико је било бираних. Но како је именованих чланова било и преко стотине, Цар је сваке године, на предлог председника Владе, одлучивао ко ће у току те године »бити присутан« у Савету, о чему је сваког 1. јануара излазио указ. На такав начин Горњи Дом био је пуком играчком Владе, јер је она могла лако да уклони сваког неугодног именованог члана, стављајући га на расположење као једног од оних који »не присуствују«!...

Октројисани Устав Царевине, коме је — по властитоме уверавању — Вите нарочито настојао да дâ што јаче монархистичко обележје, давао је Цару готово неограничена права. Слободе су биле њиме загарантоване, баш као и законодавна власт оба дома; али стварно, та власт и те слободе биле су веома скучене. Предлог за промену Устава могао је да потекне само од Цара; многе гране законодавства и буџета нису спадале у компетенцију домова; Влада није била одговорна, а имала је право да и у међувремену, кад домови не раде, доноси законске уредбе. Слободе нису постојале, јер је земља све до Друге Револуције живела у изузетном стању, које се продужавало без законске основе, обичним указом на предлог Министра Унутрашњих Делâ. Устав је дакле већ у темељу своме био неискрен.

13.[уреди]

Избори за Прву Думу — Штампа — Странке: њихов састав, програм, и изборни успеси — Социјалдемократе: бољшевици и мењшевици — »Трудовици« — Промена владе и отварање Прве Думе — Почеци Думе — Сукоб Владе и Думе — Питање Аграрног Закона — Распуштање Думе — Виборшки Проглас.

27. априла 1906 (по старом) имала је да се састане Државна Дума. Како су текли избори за ову Скупштину коју је сав руски народ са зебњом очекивао?... Влада је слабо интервенисала, иако није тачно оно што каже Вите, да сасвим ништа није утицала на изборе; она се поименце користила правом контроле бирачких спискова те правом одузимања изборног гласа, нарочито пасивног од лица оптужених, неосуђених, у смислу неких параграфа Казненог Законика према којима су судови могли, поред осуде, да изрекну и казну губитка грађанске части (тако су били оптужени и неки веома крупни представници кадета, међу којима и Миљуков и Хесен у Петрограду, професор Лучицки у Кијеву, и други). Обично су, и за време ових избора и доцније, оптужбе против непоћудних по Владу политичара формулисане на основу новинарских чланака или јавних говора, према § 128.: »Онај који се покаже крив дрским непоштовањем врховне власти«, или према § 129.: »Онај који се покаже крив а) позивањем на насилно мењање државног или друштвеног поретка, б) позивањем на одупирање закону и законитим наредбама власти, в) позивањем војника на буну, г) позивањем једне групе становништва да иступи против друге групе, и т. д.«. Оваке се парнице свршавале обично тек након избора, или пуштањем оптуженог испод суђења као невина, или казном много лакшом него што је предвиђена законом, и без губитка грађанске части, — само са губитком бирачког права (па»сивног). — На изборима су учествовале многобројне странке и групе, које су почеле да ничу као печурке после кише након 17. октобра. Неке већ постојеће веће странке нису узеле учешћа у изборима (тако: социјал-револуцијонари, с.-д. бољшевици, делимично и мењшевици, народни социјалисти), прогласивши бојкот избора ради реакцијонарног изборног реда, ради ограничене компетенције Думе, и ради мешања Владе у изборе. Сама идеја бојкота није имала успеха, иако је учешће бирача на многим местима, услед гломазности апарата и других прилика, било слабо.

Предизборна борба вођена је веома интензивно, — брошуре, новине, летаци, ницали су на све стране; уопште, у Русији се тада јављају у огромном, дотле невиђеном, броју сваке врсте новине и штампане публикације. Многи забрањени списи и књиге (например, Радишћева »Пут из Петрограда у Москву«, Енглеза Флечера »О Русији за царевања Феодора Ивановића«, која је изашла 1591, те била спаљена у руском преводу 1849, па мемоари децембриста, Херценови списи, револуцијонарна лирика Пушкина, и многе друге ствари) појављују се сада ођедном на књижарским полицама, у новим или у старим заграничним издањима. — Од главних странака и група бориле су се, с десна на лево: разне групе екстремних монархиста, на челу са главном групом Савеза Руског Народа, под вођством Дра. Дубровина и личним покровитељством Цара. Програм ових крајњих реакцијонара, управо револуцијонара са деснице, био је једноставан: неограничена аутократија, антисемитизам, никаквих рефорама; методи борбе: насиље, покољи, претње. Присташе су били: нешто племства, чиновништва, трговаца и занатлија, поглавито паланчана, помогнути организованим пљачкашима и мрачним типовима. Њихов успех на изборима није био никакав: један или двојица изабраних посланика хитно су се уписали у групу »умерених.«. За њима су долазиле странке »правног поретка«, »Савез 17. Октобра«, и »Странка 17. Октобра«, које су се набрзо, готово свуда, ујединиле у »Савез 17. Октобра«, — то су били умерени конзервативци, присташе уставне конзервативне монархије; они су ипак истицали лозинке ширег изборног права, грађанских слобода, побољшања положаја радника и сељака, те чак тражили и експропријацију извесних мањих делова спахијских земљишта, уколико су ова ометала регулисање земљишних поседа. Истицали су своју зловољу противу сваке покрајинске автономије; али су проповедали легалну борбу: агитацијом, новинама, јавним зборовима. Поред нешто спахија, у овим странкама је било понајвише чиновништва и градске буржоазије, нарочито крупније. Успех на изборима: око 30 посланика, који су се поделили на групу »Мирне обнове«, мало радикалнију, и на групу умерених, сасвим на десници; најугледнији вође били су браћа Александар и Никола Гучков, који су међутим на изборима пропали, гроф Петар Хејден, Михајло Стаховић, и други. Долази странка »Народне Слободе« или »Кадета« (то јест конституцијоналиста-демократа), странка радикална са социјалним тежњама интелигенције и чиновништва, са нешто радикалног племства и ситне буржоазије, те мало умереног и свесног сељаштва. Главне тачке програма ове странке биле су: уставна владавина (већина за парламентарну монархију, мањина за републику), гарантоване грађанске слободе, опште бирачко право, за Пољску политичка автономија, децентрализација и јачање самоуправа за целу земљу, право употребе локалних језика и дијалеката у нижој школи и у оквиру самоуправних тела, широке социјалне мере у корист радника, решење аграрног питања нацијонализацијом оног земљишта које се буде одузело (за плату) од великих поседника, да буде подељено под закуп сељацима; к остварењу програма иде се легалном борбом. Ова је странка добила на изборима 160 посланика (сви из Петрограда, те готово сви из других великих градова са посебним заступством, и око трећине до половине заступника централних и јужних губернија). Међу кадетима најистакнутији су били: професор Павле Миљуков, и његов друг у уредништву великог дневног листа Странке »Реч« Јосип Хесен (али ову двојицу, како рекосмо, Влада није пустила у Думу); у Думу су пак ушли: Набоков, Шершењевић, Муромцев, Кокошкин, Петражицки, Кедрин, Винавер, Гредескул, Херценштајн, и професор историчар Карејев, затим представници радикалног племства: кнез Павле Долгоруков, кнез Димитрије Шаховској, Муханов, Родичев, браћа Петрункевићи, те многи други, — све људи великих способности и високе културе. Око кадетâ групирали су се и автономисти — Муслимани, Пољаци, Јермени, Естонци, Лотиши, све више-мање напредни елементи (једино су Пољаци били конзервативнији од других, те имали изразито нацијоналистичко обележје). »Странка демократских рефорама« била је такођер блиска кадетима, али није имала у земљи много присташа; једино благодарећи личној вредности неких својих кандидата, она је ипак добила у Думи 14 посланика (најглавнији: професор Максим Коваљевски, генерал-аудитор у пензији Кузмин Каравајев, те бивши гувернер и помоћник Министра Унутрашњих Дела кнез Урусов, аутор важних »Успоменâ гувернера«). Републиканско-буржоаске групе »Слободоумних« и »Радикала«, које су око себе прикупиле биле нешто интелектуалаца, на изборима су потпуно пропале, те су ускоро и сасвим ишчезле из јавног живота.

Остале левичарске и револуцијонарне странке — као што су биле социјал-демократи (оба крила) и социјал-револуцијонари и народни социјалисте, републиканци и присташе идеје тоталне нацијонализације земље, те нереволуцијонарни аграрни социјалисти — нису суделовали, како већ рекосмо, у овим изборима. Али ћемо овде, прегледа ради, надовезати укратко и њихове главне идеје, са главним људима. Око нереволуцијонарних народњака у странци народних социјалиста, и њихова часописа »Руско Богатство«, искупили су се били многи угледни економисти и књижевници, као Пјешехонов, Мјакотин, те познати приповедач Корољенко. Народни Социјалисти имали су нешто присташа међу интелигенцијом а нешто и у сељаштву (веома мало). Странка Социјал-револуцијонара и Странка Социјал-демократа — од којих се ова друга касније ипак јавила на изборима у Кавказу и у Азији, те добила и више мандата (свега у клубу 17) — биле су наследнице на једној страни револуцијонарног народњаштва, на другој интернацијоналног марксизма. Прва се служила методом насилне пропаганде, буном и терором; друга је одбијала терор, али је пристајала уз сваку другу револуцијонарну акцију, нарочито истичући и заговарајући идеју општег штрајка. Прва је имала кадар интелектуалаца (нарочито на селу) и нешто радника, те се ширила поглавито међу сељаштвом; друга је имала јаког ослонца у радништву, те добре интелектуалце као вође, и за собом готово цео ђурђијански народ. У Странци Социјалних Револуцијонара истакли су се били нарочито теоретичари Виктор Чернов, те Рубановић; а од терориста Борис Савинков. У Странци Социјал-демократа, подељеној на два дела, били су, на страни бољшевика, Уљанов-Љењин, на страни мењшевика — Плеханов-Бељтов, те Бронштајн-Троцки, који се касније колебао између обе групе. Додирнућемо овде одмах и тачке сличности и различности између обе ове странке, и онда између оба дела социјал-демократа, бољшевика и мењшевика.

Социјалисте-револуцијонари, директни наследници народњаштва, стално истичу у своме програму разлике између Русије и њена државног процеса, њена историјског и привредног развитка, на једној страни, и других држава на Западу. Они су уверења, да Русија може да прескочи без тешкоћа преко стадија пуног развитка капитализма, те да — захваљујући социјалистичком психолошком расположењу већине руског народа, као и аграрном колективизму власништва руске сеоске општине — уђе у благословено стање социјализма путем одлучне и брзе социјалне револуције, која има да наступи одмах. Буржоаско уређење доводи до интелектуалног опадања господарећих сталежа, одгурујући све више од себе интелектуални и морални цвет народа, те терајући га да се приближи према буржоазији непријатељском логору потлачених и експлоатисаних масâ. Иначе, насупрот марксизму, социјални револуцијонари сматрају све слојеве радног народа за једну јединствену класу. Пауперизацију сељака сматрају непосредно штетном и за положај радништва, те постоји заједница интересâ и тежњâ и сељаштва са радним пролетаријатом и радном интелигенцијом. Привремено допуштају и револуцијонарну диктатуру, али као програм траже најмање: демократску републику са федерацијом, те безуветним правом појединих народа на самоодређење; изборе са пропорцијоналним представништвом; народну иницијативу, народну милицију (уместо стајаће војске), осмочасовни радни дан, и т. д.; у питањима аграрне политике и пољопривредних односа, Странка има у виду пре свега облике живота руског сељаштва, поименце његов поглед на земљу као на заједничку својину свију посленика, те тражи социјализацију свију приватно-власничких земаљских добара.

Насупрот социјал-револуцијонарима, »Р. С. Д. Р. С. (Росијска Социјал-демократска Радничка Странка) сматра себе једним од одреда »светске армије пролетаријата« и тежи ка истом коначном циљу као и социјал-демократи других земаља. »Заменивши приватну својину средстава производње и обрта, и установивши систематску организацију друштвеног продуктивног процеса за обезбеђење благостања и свестраног развитка свију чланова друштва, социјална револуција пролетаријата укинуће поделу друштва на сталеже, и тако ће ослободити све потлачено човечанство, јер ће учинити краја свим облицима експлоатације једног дела друштва од стране другог дела. Неопходним уветом оваке социјалне револуције биће диктатура пролетаријата, т. ј. освојење од његове стране такве политичке власти која би му допустила да угуши свако одупирање експлоататора...« Ту имамо већ потпуно утврђено основно начело Совјетске Владе, како га данас схвата и исповеда Комунистичка Странка. Најпречи задаци Социјал-демократске Странке састојали су се у остварењу Демократске Републике, дакле: а) аутократија народа, б) опште изборно право, ц) локална самоуправа, те покрајинске автономије, д) грађанске слободе и погодности за народне мањине, са пуним правом појединих народа на своје самоодређење, те народна милиција (уместо војске), одвојење Цркве од Државе, као и, разуме се, најшире мере за побољшање стања индустријских радника. Године 1898 ова странка још није имала свога аграрнога програма, нити се бринула за сељаке, сматрајући их једноставно мрачном, ситно-буржујском, реакцијонарном или анархичком масом; али је године 1903 донесен и аграрни програм, према тезама Љењина (за које су му касније често, све до последњих година, пребацивали противници), а са овим главним тачкама: укидање плаћања камата на откупнину, слобода сељака да продаје своју земљу (што је било законом забрањено), враћање сељацима откупнине, те употреба у ту сврху конфискованих добара Цркве и манастирâ, и Царске Куће; плаћање од стране племића-велепоседника, који су примали откупнину, извесног пореза који ће послужити за културно подизање сељаштва; најзад, експропријација (за плату!) малих делова, земљишта који сметају рацијоналном развитку господарства (такозвани »одрезки«; због ових »одрезака« су се социјални револуцијонари често ругали Љењину и социјал-демократама). Године 1906, социјал-демократи мењају свој програм у погледу аграрног питања: они предлажу, — уз очување приватне својине сељака, и сиромашних земљопоседника уопште, — конфискацију свих осталих земаља, те њихову »муниципализацију«, што значи предавање добара великих територијалних комплекса у експлоатацију и на руковање већим административним скупинама. Као непосредан захтев, Социјално-демократска Странка постављала је: уклањање аутократије, те сазив Уставотворне Скупштине.

Мењшевици се од бољшевика нису разликовали спочетка ни програмом ни тактиком. Једино што су, на конгресу од године 1903, Љењин и другови предложили, а Конгрес (већином, руски »бољшинством« од свега два гласа) прихватио организацијоно упутство, према којем се у странци имала да заведе строга централизација са гвозденом дисциплином, те се ограничавао пријем чланова и одбијала свака коалиција, тако да је Странка почела више да личи на неку мафију него на странку народа и маса. Осим тога, »бољшевици«, како су онда названи присташе већине, према којима су остали били »мењшевици« (присташе мањине), имали су и неке симпатије према социјалним револуцијонарима, док су »мењшевици« били много доследнији и ексклузивнији у своме марксизму, непопуштајући, ни у чему »ситно-буржујском« и »ненаучном«« народњаштву.

Толико о ондашњим политичким странкама у Русији, пред сазив прве Државне Думе (1906). Треба још овде додати, да је руско сељаштво (без поделе на племена) послало у Думу највише ванстраначке елементе (иначе само неколико кадета и неколико автономиста). Неки од тих ванстраначких посланика покушали су да повуку сву сељачку посланичку масу на владин колосек; али је тај покушај сасвим пропао, и сељачка већина од преко 100 посланика заузела је леве клупе Думе, као група »трудовика« (»радничка група«), готово чисто сељачка група са малим бројем интелектуалаца. То у ствари и није била нека организована странка, али су појединци стајали у сталној и чврстој вези са сељацима, својим бирачима, па су — у своме магловитом схватању питања о облику владавине, и са јаком тенденцом аграрне револуције — потпуно давали у маломе слику већине народа у Русији.

Тако је ова прва Дума била плод револуције и замршеног реакцијонарног изборног система, — Дума пламеног народног гнева и ружичастих народних надâ.

На неколико дана пред састанак Думе, Цар је отпустио кабинет грофа Витеа; оставку је молио сâм Вите, јер није хтео да сноси одговорност за недела министра Дурново, а и био је незадовољан што Влада није имала спремљених законских предлога за Думу (у својим »Мемоарима«, он за ово највише криви Цара и Трепова, а онда и целу камарилу). Али се оправдано може да постави питање: да ли није био баш Вите онај који је тако одлучно тражио именовање министра Дурново, и није ли он, као председник Владе, требао да се постара да Влада спремнија ступи пред први парламенат?... На његово место, председником Владе би именован стари (било му је 67 година) реакцијонар, Државни Секретар Горемикин, а два најглавнија ресора — Унутарње Послове и Пољопривреду — добише иначе мало познати локални администратор, саратовски гувернер Петар Столипин, кога су, уосталом, држали џентлменом, и затуцани реакцијонар и заштитник интереса племства, државни саветник Стишински.

27. априла, Цар је свечано отворио сесију законодавних тела, у главној сали Зимне Палаче, кратком али пристојном престоном беседом, у којој је нарочито нагласио »бриге о милом нашем срцу, сељаштву«.

Након престоне беседе, Дума се састала на седницу. Отворио је ју стари Државни Секретар Фриш, те је Дума затим изабрала за председника једногласно, акламацијом, московског адвоката и посланика Дра. Сергија Муромцева. Правник првог реда и отмен господин, Муромцев је као млад професор римског права у Москви, године 1884, отпуштен из државне службе ради свог либерализма. Пред Револуцију, и за Револуције, он се нарочито спремао за политичку каријеру, и његова беседа, достојанствена и заносна, одговарала је потпуно ситуацији и расположењу у Думи, изазивајући допадање и огромне масе света која је одушевљено поздрављала посланике. Изабравши кадетско председништво, Дума је прешла на адресну дебату, која је трајала кроз неколико седница. Сва су главна питања претресана озбиљно у најбољој слози; начело експропријације земаљских великих поседа прихваћено је једногласно, начело парламентаризма и автономије Пољске с огромном већином гласова, те је и цела адреса примљена једногласно. Али ни камарила није седела скрштених руку. На молбу за аудијенцију у двору, председништву Думе одговорено је да прво достави адресу писменим путем... То није слутило на добро. Сама Влада држала се пасивно, непредлажући никаквих закона; први њен законски предлог служио је на потсмех, — то је био предлог Министарства Просвете за отварање кредита од неколико хиљада рубаља за поправку зимскога врта на Универзитету у Дорпату. Стога су клубови, поименце кадетски, почели да подносе законске предлоге: о грађанским слободама и једнакости, о аграрној реформи, о укидању ванредног стања, о укидању смртне казне, и т. д.. Влада се изобиљно користила својим правом, да по 30 дана претреса сваку посланичку основу пре него што је стави на дневни ред. То је бунило и дражило представништво и народ; али је до првог правог узбуђења дошло тек приликом декларације Владе по аграрном питању. Мртва, безбојна, реакцијонарна декларација председника Владе, и подмукла аргументација Министра Пољопривреде против аграрне реформе, као и ватрени полемички говор заступника интереса племства, младог и талентованог помоћника Министра Унутарњих Дела Гурка, изазвало је највеће негодовање Думе. У низу дивних говора знаменитих беседника Думе побијена су сва тврђења Владе. Нарочито су се истакли том приликом Набоков, говором о одговорној влади (»Нека се извршна власт покори законодавној!«), и Херценштајн, о аграрној реформи (у одбрану кадетског начела експропријације велепоседничких земаља за новац). »Дајте оставку! — грмела је Дума, а њу је одушевљено подржавала цела земља, сва у врењу, сва у побунама. Влада је, међутим, водила политику изазивања, у Думи неодговарајући на безбројне интерпелације или одговарајући неозбиљно и без довољно такта; а вани настављајући са кажњавањем смрћу и прогонима непоћудних људи и штампе, као на потсмех и демонстрацију према Думи.

При свем том, Дума је наставила с напорним радом, и велик број законских основа био је на путу да постане законом, међу првима аграрни закон. Али баш на овоме питању имао је да се бије главни бој. 21. јуна, Влада изда против Думе један полемички комунике у којем се каже: »...Влада сматра потпуно погрешним уверење које се шири међу сеоским становништвом, као да земља не сме да остане приватном својином већ мора да буде на расположењу свију који је обрађују, те да према томе треба одузети све приватне земаљске поседе«; јер, стоји ту даље, експропријација »неће повећати сељачке приходе, а осиромашиће државу, па ће тиме осудити само земљорадничко сељаштво за вечито на просјачки штап и штавише на глад...« Влада је дакле постала просто егзекутивним одбором савеза великих поседника и уједињених племићских корпорација, те је на ту провокацију Дума одговорила ставивши на дневни ред питање о томе, да ли треба, и у којем облику, обавестити народ о решењу аграрног питања, па је након свестране дебате решено да се такав проглас изради и упути народу. 7. јула (по старом) Дума је прихватила такав проглас на народ, у којем је било јасно и оштро подвучено начело о експропријацији приватног земљишта: »... од ових начела (у погледу аграрне реформе, у адреси Цару) Државна Дума неће одступити, и ниједан предлог који се с њима не слаже она неће одобрити...«

Питање о томе, ко да падне на овоме прогласу, да ли Дума или Влада, стајало је до последњег тренутка нерешено. По савету команданта своје палате — Трепова —, Цар је прво мислио да повери састав владе кадетима. Али кад је Трепов повео безуспешне преговоре са вођама Странке, а за њим, исто тако безуспешно, иако са чистијим намерама, и умерено-иберални Министар Спољних Послова Извољски, буде примљено решење да се Дума распусти. Цар је већ био потписао проглас на народ којим оптужује Думу, да није »са чистим срцем« радила на добру народа, да је покушала да руши темеље друштва гарантиране Уставом — приватну својину, да је хтела да контролише власти, те најзад да је примила проглас на народ. Указом Царевим Дума је имала бити оглашена распуштеном, те се нова сазивала за 20. фебруара следеће године, само што дан избора није још одређен. Али се те ноћи Цар предомисли, и пошље ађутанта председнику Владе с позивом да дâ обуставити штампање ових државних аката. Председник се међутим био чврсто затворио и није никога пуштао к себи, тако да су и Указ и Проглас отштампани. Дума је затворена на бедан начин, лепљењем плаката на зидове Тавријске Палаче, где је заседавала, док је сама зграда, поседнута војском. Идућег дана били су смењени Горемикин и Стишински, и првога је заменио Столипин, а другога безлиени кнез Васиљчиков. Али се Дума није мирно подала: велик број кадета и »трудовика« отишао је у Финску, и ту су — на приватном састанку у Виборгу, под председништвом Муромцева, који је одбио да закаже званичну седницу Думе — 169 посланика издали проглас на народ, у коме су га позивали да не плаћа порезе нити да даје рекруте, догод се спречава већање Думе. Проглас је остао готово без последица — оних које су очекивали; али је дао Влади и њеним помагачима у руке оружје да опозицији одрежу главу. Влада је, наиме, протузаконито — будући да у Финској овај проглас није спадао у број кажњивих дела — дигла парницу против потписника Прогласа, и ставила их пред петроградски суд, одузевши им на тај начин изборно право; а разне племените корпорације искључиле су своје чланове »виборшце« из своје средине; на тај су начин изгубили своје посланичко место људи као Муромцев, кнез Долгоруков, браћа Петрункевићи, Набоков, и други, за »поступак који се коси са правилима части«. Штавише, црни агенти убили су у Терјокама у Финској творца кадетског закона о аграрној реформи, московског посланика и професора економије Херценштајна, и остали су некажњени.

14.[уреди]

Буне по целој Русији (1906) — Столипинове репресије и реформе — Избори за Другу Думу, и њен састав — Рад Думе, и Столипин — Атентати — Влада против Думе — Државни удар и нови изборни ред од 3. (16.) јуна 1907 — Избори за Думу 1907 и 1912 — Трећа и Четврта Дума.

Народ је право схватио узроке неуспеха прве Думе. Револуцијонарно расположење само је ојачано, штрајкови (пољопривредних радника) и аграрне буне узимали су све више маха по целој Русији, војска и морнарица се побунила на више места; и терористе су се опет почели јављати, па су убијања агената власти и терористички нападаји постали свакодневном појавом. Тако су и у приватан стан председника Владе убачене бомбе (око 40 жртава). Влада Столипина одговорила је на то проглашењем опсадног стања и установљењем свирепих преких судова, који су осудили на смрт — поред великог броја бунтовника и терориста — још и много невиних; обустављени су многи листови, а хапшења и прогони сваке врсте настављени су у повећаном броју. Али је Столипин осећао, да све ово није довољно за умирење Русије, па је већ припремао нарочите мере за нову примену изборнога реда и терорисање бирачâ. Он није био обичан реакцијонарац без идеја. Прво је чинио покушаје за измирење с умереним круговима завођењем неких, Уставом предвиђених, рефорама, те је позвао нешто умерених либерала и десних кадета на већање о уласку у владу, и с њима је разговарао сам Цар; али су ти разговори, наравно, били без успеха. Од рефорама пак најважније су биле следеће: 1) уредба о изједначењу цивилних права сељака с осталим становништвом Русије; 2) уредба о верским општинама старовераца и секташа; 3) уредба о мерама у корист трговачких службеника (нормирање времена рада по радњама и дућанима); 4) уредба о продаји сељацима државних и царских земљишта; и 5) уредба (од 9./22. новембра) о слободном изласку из сеоске аграрно-колективистичке општине (»мира«) сваког оног члана који би хтео да води посебно господарство, те издвајање његова дела у приватну његову својину. Ова последња мера била је веома далекосежна и озбиљна, а имала је за циљ да руши те колективистичке »мирове« и уопште колективистичко схватање сељака, те да повећа број приватних власника земље, стварајући независно, имућно, и конзервативно, сељаштво. Комбинацијом репресија. провођених чврстом руком и безобзирно, и више-мање скромних рефорама — од којих су неке, у неоправданој журби и непромишљености, биле више него сумњиве —, Столипин је рачунао да ће угушити револуцију и добити послушну Думу. Целокупни државни апарат стављен је на расположење крајњој десници, да би освојила Думу, док је у исти мах многим кандидатима опозиције, са било које формалне тачке гледишта, вешто оспоравано право на избор (тако, например, опет Миљукову, и овај пут проф. Коваљевском). Али је све било узалуд; — ево састава Друге Думе, много радикалније од прве по расположењу, иако са владином групом од неколико десетина посланика; у исто време много мање способне него што је била Прва Дума: трудовика 101 (у Првој, 100); кадета 91 (160); социјал-демократа (мењшевика и бољшевика): 65 (17); центрум, ван странака 50 (0); Пољака 46; умерењака 43 (12); социјал-револуцијонараца 36 (0); Муслимана 28; Козака 17; народних социјалиста 15 (0); крајњих десничара 12 (0); демократа реформиста 1 (14).

Десницу су састављали: конзервативци и умерени, Пољаци, и ванстраначки центрум; центар: кадети, муслимани, и козаци; а левицу остале групе. За председника је изабран опет кадет (Головин). Дума је отворена 20. фебруара 1907, без свечаности од стране двора, али уз поновно одушевљење народа. Кадети, у борби са Владом, ишли су заједно са левицом, а у борби са тежњама екстремних елемената ослањали су се на десницу (изгласавање закона о војном контингенту вршено је гласовима деснице и центрума противу левице). Влада се јавила са великим бројем законских основа, било већ спроведених на основу члана 87. Устава, било тек предложених. Уопште, Влада је била спремна да ради са Думом. Столипин се није бојао беседничких окршаја: стасит и речит, помало театралан, али духовит и дрзак, он је стајао на биљези противницима, и неке његове крилатице постале су знамените (например: »Прво умирење, онда тек реформе!« или »Вама — левици — требају велики потреси; нама — влади и њеним људима — треба Велика Русија!«, и т. д.). Али је при свем том јаз између Владе и Думе био непремостив. Унутарња политика, и начин пацификације Русије, а онда аграрна реформа, — то су биле главне теме око којих се водила борба. Терор револуцијонара и терор владе развијали се напоредо.

Почетком године 1907 учињен је покушај убијства грофа Вите, и убијен је у Москви један од групе кадета-аграрних реформатора (бивши посланик Јолос). 30. маја (12. јуна) поново је покушан на улици атентат бомбом противу Витеа. Атентатори су остали некажњени. Ево шта о томе прича сâм Вите: у првом атентату, на његову кућу, суделовао је, каже он, аташе московског генерал-гувернмана барон Буксхевден; а сва три атентата удесио је члан организације крајње деснице и детектив Казанцев, дакако са знањем шефа Странке Дубровина, док је цела банда стајала у вези са тајном полицијом: »...Када је Казанцев по други пут дошао из Москве у Петроград, у друштву терориста Федорова и Степанова, друга је Дума била већ отворена, те је Степанов известио неке своје другове, посланике крајње левице, О; сврси свога доласка, као и о томе како су они уморили кадета Јолоса у Москви. Нато се крајња лева група веома уплашила, и објаснила је Федорову и Степанову, да су они играчка у рукама црне банде, те да је Јолос од њих убијен по решењу реакцијонара: Казанцев, наиме, наговорио је Федорова да убије Јолоса, тобоже зато што је овај украо неке големе новце скупљене за револуцију; услед овог открића, Федоров се реши да убије Казанцева, да би му се осветио за његову превару. У исто је време пало решење, да се на мене баци бомба, када будем ишао колима у Државни Савет. Тако су извршиоци отишли 29. маја у околину Петрограда, да напуне бомбу експлозивима, што су донели били из Москве; у исти тренутак када је Казанцев пунио бомбу, Федоров му приђе иза леђа и забије му нож у врат. Тако је Бог мене и по други пут спасао. Будући да је Казанцев био агенат тајне полиције, то за мене нема сумње да је све што је он чинио било познато и петроградском одељењу за јавну безбедност (»Охрана«) и Савезу Руског Народа; и када је он убијен, полиција је одмах знала ко је убијен, али се правила невешта и чинила као да је убијен тобоже неки непознат човек, те је дала времена Федорову и Степанову да побегну преко границе; јер је очигледно, да би у случају њихова хапшења све ове афере биле откривене, и постало би свима јасно откуда су потекли атентати на мој живот...« Ту се дакле виде јасно тесне везе између тајне полиције и руских терориста, о чему ћемо још говорити.

Крајем маја Влада је била готова да удари по Думи — само је чекала згодан час. И екстремна левица спремала се на отворену буну, и пропаганда у војсци и између радника снажно је напредовала. Столипин затражи од Думе, да изручи готово целокупни социјал-демократски клуб (55 посланика од 65), а кад Дума одговори са не, и донесе одлуку да доказни материјал испита нарочит одбор, Столипин стави свој ултиматум. Дума остаде себи доследна, те Цар, на предлог Столипина, распусти Думу и промене изборни закон (т. зв. »државни удар« од 3./16. јуна 1907). Опет је указ објављен плакатима, а Тавријска Палача поседнута од војске. Буне и нереди, који су следили, били су безобзирно угушени, а већина социјал-демократских посланика осуђена је на робију.

Благодарећи протузаконито октројисаном изборном реду, те корупцији и насиљу, Столипин доби најзад посве послушну Думу (трећу), с којом је могао да ради шта хоће.

Уредбом од 3. (16.) јуна одузето је, додуше, бирачко право само становништву средње Азије и Јакутске Области, као и неким ситнијим групама сеоских бирача; али је организација целог система представништва, и начина бирања посланика, удешена тако да се лако добије конзервативна већина а да се уједно смањи на минимум представништво других народа, сем Руса. Ограничено је заступништво јужног Кавказа и краљевине Пољске, и сваки изборни округ у овим двема покрајинама добио је одсад тек по једног посланика (уместо 2 до 5); осим тога су варшавски Руси (чиновници-русификатори) и литвански Руси (опет чиновници, те нешто досељеника-старовераца) добијали посебно представништво. Да би се истерало што конзервативније представништво, укинуто је посебно заступање великих градова (у Европској Русији само су престонице, те Кијев, Одеса, и Рига, бирали и даље своје заступнике), смањено је представништво чисто сељачких и радничких источних губернија, Вјатске и Пермске (са 26 на 16 заступника), и, што је било главно и судбоносно, подела изборника, који именују посланике, била је из темеља промењена: од 5116 изборника у 50 губернија т. зв. Европске Русије (т. ј. Русије без Кавказа и Краљевине Пољске), било је сад 2594 (50, 86%) изборника великих поседника, 714 (13,9%) нарочито створеног првог разреда градских бирача (богати кућевласници, индустријалци и трговци), и 564 (11%) другог разреда истих бирача (ситна буржоазија, те интелигенција), те 112 (2.2%) радника, и остало сељака и козака; у 28 изборних округа велепоседници су имали сами апсолутну већину бирачких тела, у 4 округа ½, у свима осталим окрузима била је велепоседницима и првом разреду грађана обезбеђена апсолутна већина. У градовима са посебним представништвом били су уведени директни избори, али половину посланика бирао је први разред, а тек другу половину други разред бирача (свега 6 у Петрограду, 4 у Москви, по 2 у осталим градовима). Овака подела изборника није дабогме одговарала ни близу ни броју поседника, ни површини њихових земљишних поседа, ни њиховим дохоцима, или порезима. Осим тога, решено је да свака окружна изборна скупштина бира, пре посланика целокупног становништва, још и такозване »куријалне« посланике. Притом је, наравно реакцијонарна поседничка већина целе скупштине могла увек да надгласа опозицијону већину поједине курије, тако да од сељака буде биран тек некакав експонент локалног племства, а од грађана какав присташа црних. Само радници нису могли да буду надгласани, будући да се ниједан од њихових изборника није примао мандата ако га не би претходно предложили његови другови. — Осим свега тога, нова уредба стављала је у дужност Министру Унутрашњих Делâ да одређује гласачка места по срезовима (у којем ће се месту састати велепоседници и пуномоћници малих поседника, где ће бити бирани ови пуномоћници, где ће се обавити избори изборника градског становништва, и т. д.), и да дели поједина бирачка тела за изборе пуномоћника и изборника, и то географски, етнографски, и сталешки, т. ј. по местима становања бирача, по њиховој вери, и народности, и занимању. Осим свега тога, администрација је имала право да тужи суду, те тиме да искључује или одстрани од избора, поједине бираче и кандидате; да једноставно изгони из среза, града, и губерније, непоћудна лица, или да премести чиновнике, који би на тај начин изгубили бирачко право у дотичноме изборном телу (и то и пасивно и активно); најзад, да просто брише кандидате из бирачких спискова, те да им на такав начин одузима пасивно бирачко право. Разуме се да су погођени могли да се жале, па је често Диригујући Сенат давао њима за право, — само што је онда било већ касно, и избори обављени. Контрола саме Думе над изборима била је такођер сведена на најмању меру: Дума је имала право да прегледа само изборна акта последњег стадијума, при којима је бивало баш најмање незаконитости.

Са оваким »згодним« законом у руци, Влада је спровела двапута изборе. Други пут (1912) још са већом безобзирношћу и вештином него 1907. У земљи је међутим све више јачало опозицијоно и револуцијонарно расположење, па је била и потребна врло »јака рука« Влади, ако је хтела да се одржи. Могло би да се напишу дебеле књиге о злоупотребама и насиљима приликом избора за Трећу и за Четврту Државну Думу; али је, после свега што смо већ казали, довољно задржати се на неколико општих карактеристичних црта и појединих драстичних факата, па да се има јасна слика оне колосалне сверуске корупције, оног терора и оних интригâ с помоћу којих се последњих десет година држала на власти Царска Влада.

У првом стадију имамо чишћење бирачких спискова од непоћудних и сумњивих елемената: на многе људе се просто »заборавља«; после првог чишћења и проглашења списка доИази друго чишћење — брисање личности под оптужбом, премештај чиновника; уз то се омета изборна агитација, зборови се растурују или забрањују, понекад и нападају од црних банда и организација, листови се обустављају и плене, летаци се конфискују, кандидати затварају и прогоне. У другом стадију, изборни срезови и градови деле се на разне начине, како где треба: негде по верском, негде по територијалном, негде по сталешком, негде по нацијоналном принципу; географски се, например, удешава све тако да бирачи никако не могу да стигну на време у гласачко место, имајући по страшним сеоским путевима да путују по 50 до 100 километара. Изборницима често није позната изборна подела до последњег тренутка пред избор: кад је већ све спремно, председник тек онда јавља депешу гувернера да цела процедура има да се обави негде на другом месту, на даљини од 30 до 40 километара! Понекад су бирачи спречавани да гласају нарочитим стражарима, или на тај начин да су тога дана сва кола реквирирана, или да возови на жељезници застају између станица те бирачи закашњавају. Најзад, најпростији је начин био да се бирачима просто наређивало како да гласају, нарочито духовништву; а будући да су у многим срезовима свештенички пуномоћници располагали огромном већином у поседничкој курији, то су они, зависни од владика и Св. Синода, вршили изборе како је хтела Влада. За награду, најактивнији попови и кортеши добијали су посланичке мандате, које су вршили, наравно, пред будним оком Владе и Св. Синода; у Четвртој Думи било је толико попова, да је она личила више на црквени него на световни сабор. И поједине владике улазили су у Думу, на челу белог духовништва. Трећи стадијум — кад су изборници већ изабрани — почиње са оптужбама изборника и поништавањем њихова избора, а са рачуном да непоћудни срезови, курије, односно градови, не могу више да стигну да поновно изаберу своје изборнике, или да им на избор изборници закасне. Понекад су изборници једноставно затварани, или су чиновници-изборници, који нису били доста поуздани, добијали хитан позив из Петрограда да дођу, или би им гувернери давали какав хитан налог да изврше у покрајини на сам дан избора, и томе слично.

Како је под таквим уветима уопште још остало опозиције у Думи, то је дивно чудо! Интересовање за изборе било је, наравно, слабо. Али је било ипак људи истрајних у борби, који нису попуштали. Тако је Четврта Дума, покрај свег нечувеног притиска од стране власти и реакцијонара, имала ипак нешто више опозицијоних посланика него Трећа. Разуме се да су други разреди бирача бирали опозицију. Напокон је и Миљуков прошао (у Петрограду) са апсолутном већином од 23.000 гласова, те је могао бацити у лице владиној већини овако поносне речи: »За мене самог гласало је више људи него за вас све скупа!...« Јер доиста, срачунато је да су се распарчани делићи изборних тела који су бирали велепоседнике и духовништво ослањали фактички на укупно 19.000 бирача! На овим изборима, 1912, опозиција је освојила била и први разред бирача у престоницама, што је био јасан знак пораста свести и раздражености код велике буржоазије. У Сибиру, у Пољској, и на Кавказу, где изборни ред није промењен (само што је број посланика знатно смањен) изабрани су кандидати опозиције, међу којима највише кадета, који су и сад играли највећу улогу у опозицији, иако су ушли у Думу окрњени (благодарећи нарочито »виборшкој« парници, у којој су, након бурног претреса и сјајне одбране Муромцева и других, учесници осуђени на три месеца лаке тамнице са губитком политичких права). Међу њима је и сад још било неколико великих политичара и говорника, и одличних стручњака, као Миљуков, народни трибуни Родичев и Василије Маклаков, па идеалиста и финансијер, лекар Шингарјов, и други. На крајњој левици истицали су се нарочито ђурђијански заступник социјал-демократа Чејиџе, и (у четвртој Думи) саратовски заступник, млад адвокат са дивним говорничким даром, Александар Керјенски, будући диктатор. Керјенски је био тада у групи »трудовика«, али је фактично припадао социјал-револуцијонарима. Пољаци и муслимани, чије је представништво било јако окрњено, такође су улазили у опозицију, седећи на њеној десној страни.

Владину већину састављали су, са лева на десно, октобристи (вође: Гучков, Родзјанко), нацијоналисте (творевина Столипина; лидери: В. Шуљгин, велепоседник Крупенски, најкрупнији поседник у Русији Балашев, и други), екстремна десница (вођа Пуришкевић, безобзиран човек али сјајан беседник, специјалиста за изазивање парламентарних скандала). Лево крило октобриста понекад је стављало приговоре сувише окрутној политици Владе, и противу злоупотреба локалних власти, док је опет екстремна десница понекад оштро нападала Владу ради сувишне уставности, »филосемитизма«, и томе слично. Уопште, до године 1911, Влада Столипина имала је посве послушну већину, и тек фебруара-марта те године њен положај у Думи почео је да слаби, док није влада Горемикина дигла противу себе готово целу Думу. Али, као што је рекао гроф Коковцев: »Хвала Богу код нас нема парламента!«, — па је стога Влада могла да комотно влада неограничено, упркос и Думи и целом руском народу.

15.[уреди]

Политика 1907-14 — Стање на селу — Радници — Интелектуалци и омладина — Актуелни проблеми морала и друштва: сполно питање, еротичка књижевност, самоубиства — Културни рад студената на селу и међу радништвом — Реакција у свим могућим формама — »Црне банде«.

Да видимо, укратко, како се развијала руска политика у годинама 1907 до 1914, када су на челу реакције стајали Цар и његова кућа, двор, и Влада. Војне буне биле су у то доба угушене и потпуно престале; много се радило на организовању и побољшању стања војске и морнарице, које су се чиниле потпуно поузданима баш наспрам »унутарњег непријатеља«. Сељаци су такођер углавном били мирни, служили војску, плаћали порез, те куповали постепено спахијска добра, иако често за сувише скупе паре.

Помало немира и узбуђености уносило је у великоруско село — а понекад је долазило и до оружаних сукоба — нагло рушење колективизма »мира«; али, иако то рушење није ишло тако нагло као што се хтело Влади, ипак је и оно напредовало, — социјални смисао тог процеса био је можда више у пролетаризацији сиромашних сељака, који су продавали своја добра издвојена из општинског колектива, него у појави неког заиста снажног сељачког сталежа средњих и малих поседника. За илустрацију рушења »мира« нека послуже следеће цифре: године 1907 било је издвојено из »мира« 287 хиљада десјатина земље (једна десјатина је око 0,9 ха), године 1908 број се пење већ на 864.000, 1909 на 2,567.000, а 1910 на 3,447.000. То је свакако значило стваран успех политике Столипина, — само што ни тај »имућнији сељак« (»fester Bauernstand«) није био баш потпуно поуздан, нити јасно политички опредељен, па ни економски свуда доста јак. — Поред овога, водила се јака пропаганда од стране Владе за ширење покрета расељавања села; држало се наиме да би било привредно и политички корисно раселити сељаке и локализовати их у такозване »хуторе«, т. ј. одвојити сваког посебно, и скупити на једном месту сва добра, па и двориште, врт и кућу појединих сељака. Сама мисао имала је и својих добрих страна; али како је извођена бирократски и полицијски, она је често доводила до сукоба или до економске пропасти сељака, и расипања државног новца за помагање свакојаких ситних афераша и протува.

Индустрија и трговина, саобраћај и банке, лепо су напредовали у ово доба; а и радничка класа, иако још економски и политички потлачена, била се ипак подигла културно и морално. Расположење је било посвуда прилично мирно. Осим слабог деловања потајних политичких друштава и кружока, само су првомајске демонстрације дале слутити да револуција од 1905/6 није заборављена. То је било доба такозваног »ликвидаторства«, када је радништво »ликвидирајући« револуцијонарну акцију највише тежило и ишло легалним путевима ка побољшању свога стања и својих прилика, користећи се новим социјалним законима — уколико је то било могуће: градили су потрошачке задруге, пратили су рад културних друштава, састављали су кружоке за самопросвећивање. Ако је и било штрајкова, они су били чисто економске природе. Странке крајње левице биле су у опадању. Исто се тако и међу интелектуалцима и омладином осећала реакција, да о повлаштеним сталежима и не говоримо.

Интелектуалци и омладина, која је почела да мирно ради по школама, највише су говорили о неуспеху Револуције. Ту је било бескрајно много званичних и јавних предавања и зборова, као и бесконачних дискусија интимних и ужих пријатељских кругова, уз класични руски чај, те и писмених и неписмених расправа преко новина, часописа, и књига. Понајвећи успех је постигла, и највише ларме и прашине подигла, књига »Вјехи« (»Путокази«), у којој су неколико веома угледних напредних интелектуалаца, међу њима и бивших социјалиста (професори економије Струве и Булгаков), изнели своја схватања: у политици, то је био нацијонализам, измирење са монархијом, сумња у демократију, те разочарање у револуцију, и тражење да се сва пажња поклони побољшању личног морала и култури апстрактног права уместо тражења социјалне правде и борбе за њу; економски, ишло се за измирењем са капитализмом; а духовно и филозофски, то је био необуздани идеализам верског карактера, прожет хришћанством, понешто и чистим позитивним православљем. Верски интереси, покрети »неохришћана« и »боготражитеља« (т. ј. оних који траже Бога), веома су карактеристични за ово доба. Међу свима проблемима морала и друштва нарочито се истиче проблем спола: преводе се књиге Форела, Вајнингера, Левенфелда, Крафтс-Ебинга, Мантегаце, и т. д.. Јавља се еротичка књижевност, навелико. Исто тако и позориште, као и новине, и јавни предавачи, посвећују овоме предмету највећу пажњу. Напоредо иде пракса: стварају се нарочита друштванца »Слободне љубави«, клубови, и томе слично. Природно је да су се уз то шириле све више венеричне болести. У књижевности се појављују типови писаца као Виниченко, који нам и на руском и на украјинском пружају слику револуцијонара-Дон Хуана: они су у исти мах апостоли социјализма, револуцијонарне борбе, слободне љубави и сексуалних ексцеса (рехабилитација проститутке). На другој страни, писци као што су Арцибашев, износе напротив јунаке који не маре много за револуцију и социјализам, него проповедају неки магловити анархизам, а понајвише се баве сексуалним авантурама (»Сањин«). И напокон долази госпођа Вербицка, која је од свију ових писаца имала највећи, управо поражавајући, успех: њени »Кључеви среће« ударају у Русији рекорд у погледу броја читалаца, и поименце читалицâ; код ње налазимо девојку-Дон-Хуана, претходницу Маргеритове »La Garçonne« само с естетичнијим интерессима, с наклоношћу према Италији и њеној уметности; и то са разумевањем и за грађевине и за скулптуру и за слике и за ситну уметност (»Kleinkunst«), којој су — уз љубавне авантуре, описане у јако чулном стилу — посвећене многе странице у »Кључевима среће«... Разочарање у револуцију свршава више пута подавањем верским сектама и друштвима, још чешће улажењем у »клубове љубави«, и уопште води верском заносу или слободном уживању, и — непосредно, и посредно — ствара повољне услове за самоубијства.

У ово доба реакције, питање самоубијства, нарочито међу омладином, било је једно од веома актуелних и озбиљних. Говорило се о неким »клубовима самоубица«; у књижевности, инспирисаној сексуалношћу и разочарањем, шири се јака струја песимизма (Арцибашев је, например, уз химну уживања, дао и једну врсту апологије самоубијства: у његову роману »На последњој црти« већина јунака свршава живот самоубијством, уз јако натуралистичко приказивање умирања и смрти). Све су то били знаци омладинског расула и друштвене кризе, која је текла напоредо уз озбиљан школски и научни рад и искоришћавање легалних могућности да се пође напред. Тај је рад био често самопрегоран, јер су многе тисуће студената и студенткиња били пуки сиромаси; па ипак су налазили времена да сарађују на задругарству, и да суделују у културноме раду на селу и међу радништвом.

Иста тежња искоришћавања легалних могућности јавља се у ово доба и међу Нерусима, алогенима Русије, као међу радништвом и омладином. Пољаци предњаче, као увек; али иза њих не заостају много ни мале балтичке нације, па ни Татари, Јермени, Ђурђијанци. На Украјини се шири моћан покрет задругарства, и такозваних »просвита« (т. ј. просветних клубова и друштава), шире се књиге и новине, мада настава на украјинском језику остаје и надаље забрањена чак и у приватним школама. (Прави странци имали су право на отварање приватних школа, а веронаук и њихови језици предавани су на матерњем језику и по државним школама; али Украјинци и Белоруси нису имали тога права!). Чак и у Сибиру, и међу Козацима, ојачавају тенденције културног покрајинског рада, те локалног патријотизма и тежње за напретком. Али све то иде мирно, без агресивности, и без нарочитог узбуђења.

Влада, која је располагала већином у оба Дома, која је имала доста повољну унутарњу и међународну ситуацију, могла је, и морала би, да настоји око мирног напредовања земље и око праводобних рефорама. Али то Столипинова Влада није увиђала. Она се стално бојала, те правдала, да има још терора! Терора је доиста и било —и то, према званичним и полузваничним подацима, било га је у години 1907 трипут више; него у години 1906, па и у релативно мирној години 1908 било га је више него 1906 (1906 почињено је 4742 терористичких аката, а 1908 извршено је 9424, атентата и убијстава), — иако су социјалисте-револуцијонари немилосрдно гоњени, убијани, слати на робију; али то је баш и била последица озлојеђености, дивљаштва, и освете, док су у неким, нарочито новчаним, атентатима учествовали и прости разбојници, злочиначки не политички елементи. Осим тога, треба имати на уму, да је у том терору суделовала пре свега и сама полиција, чији су агенти припремали атентате, да је провокација била на дневноме реду (злогласни Азеф, који је имао удела у толиким атентатима, био је persona grata код полиције). Кад су Столипина упозорили на ове ствари, он или није хтео да верује, или се правио да не верује. Осим тога, борећи се противу терора, Влада је чешће употребљавала безобзирно, поред провокације, и друга, најгора средства, — насиља од којих су патили и многи невини; она је проводила борбу противу друштва уопште, под заставом прикривене рестаурације режима од пре 1905, и ничим неприкривене социјалне реакције у корист племства, велепоседника, и богаташа, те бесмисленог такозваног »зоолошког« нацијонализма, т. ј. безумног тлачења и вређања алогена, Неруса, нарочито Жидова, па Украјинаца и Белоруса. Слично као при изборима за Думу, само без потребе онолико оштрих и опсежних мера, било је са локалним изборима, иако су претежном већином одборници и чланови управних сталних одбора локалних тела били посве послушни владини људи. Исто тако и Државни Савет, тај Иогор старих дворских и бирократских великаша, те бираних заступника племства и богате олигархије, био је увек покорни чувар постојећег стања, нарочито за трајања Четврте Думе: он је заустављао сваки предлог који је изгледао и мало либералнији, спасавао је кредите које је Дума, ма и с најоправданијих разлога, брисала. Услед тога је у законодавству и у социјално-политичком животу, уколико је он зависио од закона, дошло било до потпуне стагнације, — и оно мало што је радила Дума заустављано је. А када је требало огласити рат мирним Финцима, онда су и Дума и Државни Савет журно радили и тражили да што пре постану законом неполитичке, изазивачке, непотребне мере, док се опозицији приговарало да није »патријотски расположена«!.... Уосталом, извесне штетне мере законодавног карактера примењиване су и без пристанка Думе, као например пооштрена наређења противу Жидова, продужење уредбе о ванредном стању, и томе сличне. Закони о томе, баш као ни закони о слободама, или о особној неприкосновености, никада нису били стављени пред пленум Думе.

Користећи се тако ванредним стањем, под којим је држала целу земљу, Влада је била у могућности да гуши сваку слободну мисао, да гони сваку опозицију. Прогони штампе, растурања друштава и зборова, и слична насиља, били су свакидање појаве. Понеки администратори — као што су били, да споменемо само најбезобзирније, нижегородски гувернер Хвостов, или управних града Одесе генерал Толмачев, или генерал Думбаџе, главни шеф Јалте и среза Јалте (на Криму, где је обично летовао Цар с породицом), вршили су управо нечувене зулуме и злоупотребе власти, но све жалбе, молбе, тужбе, интерпелације, — све је било узалуд. Немајући увек могућности да све реши и казни административним путем, Влада је своје противнике тужила суду; а већ одавно је прошло било време, када је у руским судовима живела и владала правда и истина. За политичке противнике, за кршитеље и критичаре постојећег стања и његових одржаватеља, није било ни правде ни милости, — под терором озго, корумпирани судови делили су такозвану »Шћегловитову правду« (Министар Правде био је професор Шћегловитов). Гроф Вите лепо прича један веома значајан случај корумпирања највећег судишта, и његове последице. Он је, каже, једном запитао Шћегловитова, зашто није именован сенатор (т. ј. касацијони судија) Варварин чланом Државног Савета; »нато ми Шћегловитов одговори, да је он препоручио Варварина Цару, али да је Његово Величанство рекло да не пристаје на ово постављање, јер не може да заборави држање Варварина при стављању Гурка под суд. Благодарећи, наиме, истрази Варвариновој, Гурко је дошао био на оптуженичку клупу, по мишљењу Министра Правде, потпуно оправдано, и истрага је вођена исправно. Онда Шћегловитов најивно додаде, да он сада тражи прилику да да Варварину могућности за — рехабилитацију ...« Треба, наиме, знати, да је помоћник Министра Унутрашњих Дела, Гурко, омиљена личност код племства и на двору, био стављен под суд ради учешћа у такозваној »Лидваловој афери«, у којој је велетрговац Лидвал лиферовао гладним сељацима труло брашно; додуше, суд није изрично означио Гурка кривим, да је узео мито, али га је ипак осудио, ради кажњива попуштања, губитком службе. Овом пресудом сенатор Варварин замерио се Цару. Али се он доиста ускоро »рехабилитирао«: у процесу противу Лопухина, бившег генералног директора јавне безбедности, који је открио Азефа, Лопухин је, због тобожњег учешћа у акцији терориста, био осуђен од судбеног одељења Сената, под председништвом Варварина, на пет година робије у Сибиру у тешким оковима! ... Ово је само један од безбројних драстичних примера. Кратко речено, и суд је у Русији у многим случајевима био сведен просто на улогу помоћног органа политичке полиције. Чега се је год дотакнула Влада, и њени органи, све је претрпело више или мање штете. Несамо при изборима, у раду парламента и локалних самоуправа, код судова, и где се радило о правима грађана, чак и у цркви је владао полицијски дух. Сабор цркве, реорганизација парохија, стајали су и чекали; независни духовници били су гоњени, најбољи професори високих теолошких школа отпуштани, ако: нису похитали да сами побегну пре него што их се такне рука власти. Верским сектама и другим конфесијама, ван православне, Влада је на све могуће начине чинила неприлике. Наравно да су и све школе, од високих па до нижих, иако је на њих сад трошено много више новаца него пре, нарочито трпеле од полицајног режима, поименце онде где су Неруси били у већини, чијем су културном раду чињене највеће сметње. Распуштање Матице Пољске био је тек један, иако можда најгласовитији, насилнички подвиг ове врсте Столипина. Држање према Жидовима било је удешено тако да се тај народ што више раздражи, изазове, и увреди.

Поред дворске камариле и конзервативних кругова, и полиције, Влада се ослањала нарочито и на »црне банде«, које је она храбрила, управо и издржавала о државном трошку. Неки гувернери предњачили су у помагању тих организација, те су црне банде постале права напаст за становништво; оне су гониле мирне људе, њима непоћудне, и поименце у Одеси починиле су масу злочина и изгреда. Цар је, нажалост, на све начине исказивао своје симпатије према црним бандама, а Царица се, у писмима Цару, веома повољно изражавала о злогласном Дру. Дубровину, и уопште о црнима, који су свуда по администрацијама заводили деморализацију и расуло.

То су, укратко, биле прилике под владом Столипина. Иако је у многом погледу, бар споља, изгледало да Русија напредује, за пажљивијег посматрача било је јасно, да свакоме напретку бескрајне сметње чини Влада, да је за Русију тај облик владавине био већ и сувише застарео, те да ће бујица живота одједаред пробити и поломити све насипе који се вештачки дижу и насилно одржавају. Полицијски поредак, установљен 1908, био је након годину-две дана озбиљно компромитован, и пред крај године 1910 дрмао се из темеља.


16.[уреди]

Смрт Муромцева и Лава Толстоја — Почетак нереда на Универзитетима — Борба Владе с Универзитетима — Конфликт међу Столипином и Државним Саветом — Уморство Столипина — Влада Коковцева — Распућин се појављује — Покољ на Љени — У предвечерје Рата 1914.

Године 1910 умрли су проф. Сергије Муромцев, председник Прве Думе, и велики писац Лав Толстој. И једноме и другоме приређени су нацијонални погреби, те је том приликом дошло до сукоба са полицијом која је спречавала омладинске манифестације. На високим школама избили су опет једном озбиљнији нереди, са уласком полиције у зграду Универзе те великом тучом. Тада Влада одлучи, да се студентима забрани свако састајање у самим зградама високих школа, — нека држе зборове вани, на темељу постојећих уредаба. Наравно да се у бурној академској години 1910/11 није могло ни да помисли на какве студентске скупштине ван школских зграда. Тако је Влада у ствари обуставила сваки студентски друштвени живот, који је тако лепо напредовао.

Студенти су на ово одговорили штрајковима: цео пролетни семестар године 1911 прошао је у томе, и десетине хиљада ђака остало је без посла, док су на хиљаде студенти хапшени, и простом одлуком Министра Просвете (Касо) искључивани са великих школа, те одмах полицијски протеривани својим кућама. Казну искључења из школе искусили су и многи студенти који су били на отсуству, те често нису физички били у могућности да суделују у нередима. Овако оштре мере изазвале су утолико безобзирније држање од стране штрајкача, који су на више места употребили опструкцију, па се чак служили и отровним газовима, односно прашковима и другим средствима, да спречавају предавања. Ректори у Москви и Петрограду покушали су да затворе на три дана школе, али је на то Министар издао наредбу да се оне одмах отворе, па је опет дошло до великих изгреда, интервенције полиције, уредовања, хапшења, и туче.

Московски ректор, професор Аполон Манујлов, и два његова помоћника, дискредитовани од стране Министра, ставили су му своје административне положаје на расположење, нашто су одмах указом суспендовани те изгубили катедре, а Др. Манујлов још и мандат у Државном Савету где је заступао Академију Наука и универзитете. На ово одговоре Влади колективном оставком 14 редовних и ванредних професора Московског Универзитета, и више доцената и приправника, — сви они бише отпуштени, односно пензијонисани. Поред тога, Влада је отпустила, или натерала на демисију, и директора и шест професора Женског Медицинског Института (у рангу факултета) у Петрограду, те четворицу декана и више професора Кијевске Високе Политехничке Школе. Овај зулум почињен над руском науком и школом осудила је оштро чак и Трећа, тако послушна, Дума.

Тек што је Влада на овај начин »свршила« један посао, бар за моменат, кад ал’ изби друга невоља, сасвим са неочекиване стране. Столипин је, наиме, био предложио да се заведу локалне самоуправе у шест белоруских и украјинских деснообалских губернија. Али се он није задовољио проширењем на ове покрајине закона који је важио само за 34 такозване »земске« губерније — поглавито великоруске, левообалске украјинске, и јужне —, него је у изборни закон унесена и одредба према којој се велики поседници Пољаци одвајају од осталих; без обзира нато што је њих било много више него Русâ и других народâ, па су њихове земље биле много пространије и више оптерећене порезом од земаља непољских (у основи руског изборног закона лежао је принцип заступања земље, а не њених власника), Пољацима је дато неколико пута мањи број одборника него осталим бирачима. То је био свакако један неувиђаван испад, који није могао уродити добрим последицама. И доиста је десница Државног Савета, у којој су седели неки лични и начелни непријатељи Столипина, указала на ову тачку предложеног закона, те оборила предлог Владе, одобрен у Думи (противу предлога су гласали десничари, Пољаци, и малобројна »левица« Државног Савета: 6 професора, те неколико заступника индустрије и трговине). Владин предлог је дакле пропао, и Столипину је остало, или да демисијонира, или да не прави питања већ да идуће године надокнади пропуштено те понови свој предлог. Столипин одиста преда демисију, али условно: стављајући додуше Цару на расположење свој положај, али наглашујући у исти мах да је вољан остати ако Цар пристане на низ више-мање протузаконитих његових предлога. Уплашени рођаци Цара, нехотећи остати без »умиритеља Русије« и »угушитеља буна«, настојали су из све снаге да Цар прими Столипинове услове, те тако угледаше света два царска указа и једна царска наредба: првим указом одгођене су седнице Думе и Државног Савета за три дана; другим указом — по члану 87. Устава (у ствари против Устава) — одбијени закон, о коме је горе била реч, прихваћен је и уведен у живот, као привремена мера; а у смислу издате наредбе, два Царева представника у Државном Савету, саветници Дурново и Трепов, који су били криви Столипину за пропадање његова предлога, добијали су отсуство за иностранство до 1. јануара идуће године, отсуство које нису тражили и о којем нису ни сањали. То је било очигледно гажење Устава да би се задовољила Столипинова таштина, и оба Дома осудила су великом већином овакав поступак Владе. Али је Столипин остао на власти. Међутим, оно што нису могла да постигну ни оба законодавна тела, ни сви моћни противници Министра-председника, — да га уклоне са власти —, то је на веома једноставан начин постигао један терориста, који је у исто време био и агент тајне полиције. У последњем својству, био је одређен у тајну стражу која је чувала Цара и његову породицу, и Владу, при великим свечаностима септембра исте године 1911 у Кијеву. Тај полицијски агенат и терориста, по имену Богров, ушао је у позориште за време свечане представе, »чувајући« високе госте, па је између чинова, пред очима Цара и сјајнога скупа, пуцао на Министра-председника и врховнога шефа полиције. Након неколико дана издахнуо је у мукама знаменити државник.

Овај страшни догађај био је озбиљан мементо владајућем режиму. Мислило се, да ће нови председник Владе, до» тадањи Министар Финансија гроф Коковцев, који је више пута одвајао мишљење у Столипинову кабинету, ударити мало либералнијим курзом. У ствари, ништа се није променуло, само што је председник Владе био углађенији дворанин и уопште уљуднији човек него његов претходник. А узбуђење је у Русији расло. Три су догађаја ишчекивана с извесном зебњом: 1) избори за Четврту Думу, 2) свечаности приликом стогодишњице од Наполеонова Рата (1812), и 3) свечаности приликом 300-годишњице царевања Романовâ. Поред тога су задавали бриге политичким круговима неке »мистичне« појаве на двору: све се више и јаче истицала прљава, и донекле демонска, личност мужика осуђеног за крађу коња, Григорија Нових, познатог под надимком му »Распућин« (т. ј. »развратник«, ради сексуалних ексцеса). Ова се варалица приближила двору и царској породици, утичући повољно на здравље малога Царевића, те својим слутњама и пророчанствима (која се не дају репродуковати, јер су сасвим бесмислена и пуна неписмених »тајанствених« израза и алегорија) диригујући болесном вољом Царице, а преко ње делујући јако и на самога Цара. Мало-помало, Распућин постаје личност првокласне важности у држави. Над престолом Цара почиње и иначе да се шири густа магла, — приближавала се издалека велика опасност, коју нису запажали једино они који су од ње били највише угрожени.

У очи избора за Думу десио се један догађај који је много допринео рушењу угледа Монархије, можда више него и онај од јануара 1905, или оно крваво угушење Московске Буне крајем исте године. Радници деоничарског друштва »Lene-Gold fields«, које је имало огромне дохотке од златоносних река и рудника у далеком северо-источном Сибиру, експлоатисани нечувено од својих послодаваца, покушали су миран штрајк, и пријавили су да траже побољшање свога стања од управе предузећа. Будући да је то предузеће издржавало готово целу локалну државну администрацију онога краја, то је позвана у помоћ војска, која је одмах пуцала у масу, те је велик број радника пао жртвом окрутних капиталиста и њихових полицијских слугу. Истина је да је отишла на лице места, према личној Царевој наредби, једна висока истражна комисија, али док је она испитивала ствар и затезала одлуком, радништво целе Русије приредило је озбиљне демонстрације, а уплашена Дума интерпелирала је Владу, нашто је нови Министар Унутарњих Дела, један ограничен и реакцијонаран поштењак, сенатор Макаров, након веома лабаве и неумесне одбране локалних власти, изговорио знамените речи: »Тако је било, и тако ће бити!« — које су страховито ођекнуле целом земљом. Врење се појачало. Из избора, који су вршени под нечувеним притиском (концем 1912), како рекосмо, изашла је опозиција појачана; на њеној левици појавио се велики беседник Керјенски, а и сви најбољи кадетски трибуни и државници били су опет у клупама Скупштине. Влада је онда сву своју пажњу поклонила Државноме Савету, и то архајично тело коначно је зауставило сваку ма и најмању државну напредну законодавну радњу, како смо већ видели.

Нервоза је бивала све јача. Штрајкови, економски и политички, следовали су један за другим, иако се омладина — под терором и паском полицијских стражара и детектива — није мицала. Опште је уверење било, да ће први рат, који се очекивало и за који се спремало увелико, донети одмах народну буну и преврат. Међутим, Двор, високо друштво, полиција, све је ишло и даље путем све веће деморализације и расула. Богаташи, користећи се веома повољном економском ситуацијом, трошили су и капом и шаком, те је завладало посвуда грдно распикућство. Интелигенција је била у некој нарочитој нервози, — књижевност, лепа уметност, имале су и даље онај болешљиви, песимистички, еротички, или превратнички, карактер, који је наговештавао буру. Све већи пораст злочинстава, која су извршивали појединци или мале групе међу сељацима, и чињеница да су читаве губерније окужене болешћу изумирале, услед лоших моралних и привредних прилика (које је лепо изнео и објаснио Шингарјов, у својој страшној књизи о »Русији која умире«), — све је то сведочило о томе да се катастрофа приближује. Треба прочитати и роман Алексеја Толстоја Млађег, који није у свима деловима израђен, али је важан за познавање ратне и предратне психологије руског друштва; он носи натпис »По мукама« (»Хожденије по мукам« — према наслову једног прастарог хришћанског апокрифа). Ево како се у њему описује Петроград и расположење друштва у њему у предвечерје Рата:


»...Као да је у бунилу, у врућици, саграђен Петроград ... Као сан прошла су два столећа, — град туђ свему што је живо, као да стоји на крају копна, посред мочвари и трске, сањајући о светској слави и власти; као привиђења луђака — пролазе дворске завере, убијају се цареви, тријумфују свирепе и крваве казне; слабе жене узимају у своје руке полубожанску власт, а у врућим и блудним постељама решавају се судбине царстава: долазе обесни младићи, са големим телом и рукама још црним од земље, и смело се пењу по степенима престола, да деле власт, постељу, и византијски раскош ... С ужасом прате суседи ове бесне експлозије маште и снаге. Са тугом и страхом прате руски људи лудовање Престонице. Земља је хранила, и никада није могла довољно нахранити и заситити, својом крвљу и својим духом петроградске вампире. Петроград живи бурно, пресићеним ноћним животом: фосфорно-светле летње ноћи и чулне зимске теревенке без сна; зелени столови за картање, и звекет злата, музика, парови који се у блудној игри крећу иза прозора, цигани, двобоји, а пред зору, уз звиждук леденога ветра и звуке трештавих фанфара, парада војске пред очима Цара, од које се човеку кожа јежи... То је Петроград.

»У току последњих десет година, са нечувеном брзином, подижу се колосална предузећа; као из земље ничу имања од многих милијона. Из кристала и од цемента граде се банке, варијете-и, клизалишта, луксузне кафане, у којима људи губе свест посред музике, огледала, полунагих жена, горућих жаруља, и шампањца. Журно се отварају све нове коцкарнице, куће за састанке, позоришта, луна-паркови са американским атракцијама. Инжињери и капиталисте раде на пројекту плана за подизање нове, још нигде невиђене по сјају престонице, негде близу Петрограда, на острву без становника...

»А међутим, у граду бесни епидемија самоубиства. Дворнице судишта пуне се хиљадама хистеричних жена које жудно прате крваве и узбуђујуће парнице….

»Све је приступачно — раскош и жене; разврат се шири на све стране, — он, као зараза, трује и царску палачу. У ову палачу ушао је, те се попео до престола најнесрећнијег Цара, неписмени мужик са лудим очима и нечувеном мушком снагом, и глумећи и демонски се кезећи, почео је да шамара велику Русију...«


17.[уреди]

Побуна у Петрограду — Почетак Рата — 1915 — Улога Државне Думе — »Тамне силе« — Последње царске владе — Искази Буканана, Родзјанка, и Бјељецког — Владање Распућина и његово уморство — Дворска завера.

1. маја 1914, почеле су у Петрограду веома озбиљне манифестације, које се после никако нису могле да смире. У јулу је побуна у Петрограду узела већег маха, тако да је програм свечаности приликом посете председника Поенкареа морао бити скраћен и измењен. Било је веома раширено мишљење, да Русија не може да ратује, јер би револуција омела сваку мобилизацију, будући да би војници ударили на своје властите официре. У таквом је смислу информисао своју владу и амбасадор цара Виљема II, гроф Пурталес.

Онда је објављена мобилизација; и гле, готово нико се није побунио! Одазив војника, да и не говоримо о резервним официрима, био је ванредан. Сви штрајкови одмах су престали, а након објаве рата огромна већина Русије се предано ујединила око свога владара. Требало је искористити овако згодан тренутак... Али тога није умео Цар, нити су умели, или хтели, камарила и висока бирокрација.

Нико, дабогме, није могао да предвиди оне колосалне димензије рата, дотле нечувене; али су сви ратујући народи похитали да изведу што бољу организацију. Савезници су нарочито реконструкцијом и концентрацијом влада, на широј, општенацијоналној основи, настојали да обезбеде унутарњи мир и ратне успехе. У Русији, међутим, ни након првих сјајних успеха (у Галицији) и тешких пораза (у Пруској), нико ништа озбиљније није подузимао да би се уклонили недостаци, поименце у погледу снабдевања и организације војске, нити је ико надлежан помишљао на унутрашње умирење и на што ужу сарадњу са народом, друштвом, Думом. Напротив, отворена су још два фронта, поред ратног, — један, мање важан и не толико опасан, у ближој позадини: безобзирним и глупим држањем наспрам окупираних Галичанâ, који су се убрзо ратосиљали руског режима и »ослобођења«; други, колосалан по размерима, а ужасан по последицама, — борба са руским народом! Почело се са хапшењима, и осудама на робију, бољшевика-чланова Думе. Ови поуздано нису били расположени пријатељски према рату, иако изгледа да су им кривице најчешће »напаковане«; у сваком случају, цела ова кампања вођена је без потребне опрезности. То је свакако много допринело да је патријотски напор, патријотско расположење Русије почело да хладни. Одговорни фактори, поименце Министар Војни (Сухомлинов) и његов штаб, варали су Цара, и војску, и Думу, и народ.

У пролеће 1915, остала је, коначно, руска војска за дуги низ месеца готово без оружја. Она је услед тога више пута тучена, и претрпела је огромне губитке, далеко веће него за време безумног вишекратног узалудног јуришања противу снежних врхова карпатских претходне зиме. Реч »издаја« била је на свима устима; мржња, прво према штабовима и генералима, а онда све више и према млађим официрима, брзо се ширила међу војском. Уследило је заробљавање војника, у много већој мери него што је оправдавала тешка ситуација. Дезертери су се множили и пунили су села прво у позадини а онда по целој Русији. Интелигенција је бивала све више разочарана, — скептицизам и дефетизам брзо су напредовали, опозицијоно расположење је расло, и Револуција се опет појављивала на видику. Даља позадина је, међутим, уживала и даље, што је боље могла. То је сада била једна страховита гозба, која је поражавајући деловала на војнике и на фронтове, који су још увек издржљиво, више пута са нечувеним јунаштвом, подносили беде, опасности, и муке рата, тукли се готово голоруки, гонили непријатеља, и држали положаје. Ипак, полако, готово цела Галиција, цела Пољска, Литва, Курландија, делови Волиније и Белорусије, бише напуштени. Приликом повлачења војске из тих крајева, наређивано је и становништву да бежи, те су његова и државна имовина уништаване. Следили су онда прогони и покољи Жидова и Немаца. Масе избеглица, пљачка и што уз то иде, умножавали су беду и неред, слабили су дисциплину, а јачали револуцијонарно расположење.

Што се дакле није десило, супротно општим очекивањима, у самом почетку Рата, неумитно се приближавало у току његову, све ближе и ближе, — Револуција. Револуција се спремала са два краја, и у две сврхе: да би се рат што боље извео до краја (схватање мањине), и да би се рат окончао (схватање, ма још и несвесно, већине). Ратни порази, неспособност владе, дворски скандали, расуло и разврат позадине, револуцијонарна пропаганда бољшевика, акција немачких агената, јад и беда избеглица, опште неприлике живота, скупоћа, и т. д. — све је то ишло у прилог узбуне, и искупљало у једном правцу одавно већ спремљене елементе свесне револуције. Напори друштва да се помогне војсци, јунаштво и напори војске која је још неколико пута побеђивала, акција Думе, — ништа више није помогло; удес Царске Русије као да је имао да се испуни.

Државна Дума постала је била средиштем незадовољства и негодовања, — сви су тражили кривце, и начина да се побољша стање. Кривци, и то они понајопаснииј, уклоњени су, и замењени озбиљнијим и поштеним људима; али је на челу Владе остао Државни Секретар Горемикин (»старац«, како га зове, у интимним писмима, царица Александра). Учињени су и неки покушаји сарадње Думе са Владом. А проширена је и област рада организацији Савеза Градова и Земстава, у корист војске и привредне заштите земље од последица рата. Основани су, даље, ратно-индустријски одбори, уз суделовање радника, за реорганизацију и ојачање ратне индустрије; а посланици Думе и чланови Горњег Дома позвани су да активно воде надзор над снабдевањем војске. Али су Царица и њени људи били кивни на све ове реформе, и настојали су свим средствима да нови курс оборе, те да ствари упуте опет на стару познату стазу. Распућинова пророчанства и његови савети слушани су и даље, и преко Царице долазили су Цару, утичући на његове одлуке. Питало се, ко ће бити јачи. Биле су јаче »тамне силе«. Цар је, на тражење Царице, наговорене од Распућина, сменио великога кнеза Николаја Николајевића, па преузео сâм врховно заповедништво над војском. Након тога одгодио је Думу без рока, и отпустио неколико најбољих министара, који су се активно одупирали утицају »тамних силâ«. 18. фебруара 1916 Цар је сменио и Државног Секретара Горемикина, те именовао на његово место председником министарства хофмајстора Штирмера, Распућинова човека и германофила. Током лета исте године, Штирмер је заменио и Министра Спољних Послова Сазонова. И други су министри смењени. Али нема разлога набрајати поједине прос мене које су следиле; важнија је била тенденција тих промена: у Владу су улазили већином дворске улизице, без способности, често пута и без поштења, ако су само имали препоруку од Распућина. У земљи је атмосфера постајала све загушљивија и несноснија. Са Думом се настављала неозбиљна игра: 9. фебруара посетио је Цар опет једном обе законодавне Скупштине, те је дочекан клицањем. Из тек сада (1925) обелодањених исказа Министра Унутрашњих Дела у години 1916, Хвостова, види се да је и на тај корак (посету Думе и Савета) наговорио Цара Распућин. Али је одмах затим поново заузео став неповерења према тим конзервативним, патријотским, и династији оданим телима. На фронту, након више неуспеха и тешких жртава, дошло је и последњи пут до сјајних победа руске војске, у току месецâ маја до јула 1916 (знаменита Брусиловљева офанзива спасла је Италију, те је јако ослабила Аустро-Угарску). Али већ друга, јесенска, офанзива Брусилова свршила се са мало успеха а много жртава, док операције на румунском фронту умало да нису довеле до катастрофе. Тада је у Думи Миљуков ударио на Штирмера, оптужујући њега, а преко њега камарилу и Царицу, за велеиздају. Штирмер буде смењен; али ни Трепов, који га је заменио, није могао да надвлада закулисне утицаје немеродавних фактора, који нађоше себи поуздана агента у личности новог Министра Унутрашњих Дела, Протопопова, бившег потпредседника Думе, који је — прешавши у логор камариле, и ступивши у друштво Распућина — са одлучношћу и одушевљењем ренегата служио новим боговима. И Трепов је смењен, те на његово место именован кнез Гаљицин.

Тако су се догађаји ређали један за другим, као у калејдоскопу. Влада, и Цар и Царица, оперисали су готово у празном простору: нису имали никога на кога би се ослонили. А у земљи и у војсци све је било у пуном врењу. Неред у администрацији, као и у транспортима за војску, бивао је све већи и достигао је био кулминацију. Све је било зрело за катастрофу.

О томе страшном времену, у којему није било тешко наслутити приближавање грозних страхота револуције, објављено је више занимљивих сведочанстава и успомена, и руских и страних. Буканан, например, британски амбасадор на руском двору, прича (у својим мемоарима), како је он чешће упозоравао Цара на кобне последице политичке необазривости и мешања неодговорних фактора у важне државне послове, — али узалуд. Родзјанко, председник Думе (који је после преврата, до своје смрти, јануара 1924, живео у Југославији), ватрен патријота и човек лично одан Цару и његовој кући — у својој монографији »Државна Дума и Фебруарска Револуција од 1917« — истиче реферат Министра Унутрашњих Делâ Маклакова (тог »државног будале« или »шаљивџије«, како су га звали) цару Николи (1915), у којем се тражи да се посве скромна права Думе сведу на најмању меру, па каже: »Заједно с овим рефератом ја сам властитим очима видео својеручно писмо цара Николе Министру (Маклакову), у ком Цар вели, да се он потпуно слаже с мислима Министровим, и да их одобрава«. Ето таково је било држање најмеродавнијих фактора према лојалној и конзервативној IV Думи, која се показала толико патријотска и снажна у одбрани Русије од спољашњег непријатеља. Прелазећи онда на преглед ратних прилика и улоге Думе и њена председника у ово доба царске владе, овај аутор износи низ најзначајнијих, најзанимљивијих, и дубокосежних факата и чињеница. Неке су од њих скоро невероватне, али нажалост и сувише истините. Тешко је замислити, колико је влада сметала Рату, како је она вешто водила Русију ка пропасти, а њену јуначку војску у смрт и ка расулу! Када је аутор запитао председника владе Горемикина: »Како сте се Ви, Иване Логиновићу, у Вашим годинама (76) решили да узмете на се толико одговорни положај?«, добио је одговор: »Јао, мој пријатељу, ја не знам зашто мене већ по трећи пут извлаче из нафталина«. Још је фрапантнији ауторов разговор са последњим председником Царске Владе, кнезом Гаљицином, који је био једна посве ништавна и комична појава: »Како Ви, поштовани кнеже, примате овакву дужност (председништво владе) у толико тешко време, будући да нисте никако спремни за такав рад?— Кнез Гаљицин, председник Владе: »Ја се потпуно слажем с Вама. Да Ви знате, шта сам ја све рекао о себи Цару; тврдим, да бих, кад би се неко други усудио да све то о мени каже, био присиљен позвати га на двобој!«... И личност последњег »лекара« режима осуђена на пропаст, Министар Унутрашњих Дела у очи Револуције, сјајно је окарактерисана од стране овог аутора: »Болесник ће сигурно умрети, кад га лече оваки лекари!«...

Болест војске, напуштене и готово издате од владе, била је страховита. Два милијона заробљеника, и више него један и по милијон бегунаца; велики проценат фиктивно болесних и рањених, који су сами себе ранили, — то је једна од најужаснијих чињеница коју износи Родзјанко. Најзад су од прворедне важности документи и факта које он износи о улози и напорима Думе и друштвених организација (неизузимајући ни врло конзервативну корпорацију Сверуског Уједињеног Племства), да спасу земљу од катастрофе револуције. Родзјанко је добро познавао прилике, иако је био ван Владе. Но ево шта прича знаменити полицајац Бјељецки, један од стубова самога режима, чији су искази потпуно потврђени писмима царице Александре, те оригиналним депешама Распућина, написаним чудним »мистичким« стилом, и пуним »песничких« израза и усклика и знакова. Излагања Бјељецког почињу његовим именовањем за Помоћника Министра Унутрашњих Делâ (1915), после одласка са положаја Министра кнеза Николе Шћербатова, а са положаја Помоћника Министра — шефа полиције — генерала Џунковског, који је био крив Цару зато што му је покушао отворити очи за скандалозно држање Глише Распућина и злогласне Ане Вирубове, дворске госпође и пријатељице Распућинове. Бјељецки не крије, да је њега и његова шефа довео на владу Распућин, и да је једна од главних тачака политичког програма новог Министра била: широка информација народа о радовима Царице у корист рањених, инвалида, и породица ратника, а један од најпречих послова Министарства: чување Распућина. Ова заштита, око које је било запослено више високих чиновника, па целе чете агената тајне полиције (почевши од једног »штатс-рат«-а, па до подворника кућа у које је залазио Распућин, и жена тих подворника), била је проузрокована већим бројем мотива, и водила се у неколико праваца. Требало је, прво, спасти Распућина од евентуалног убијства, јер се могло очекивати да ће бити оваких покушаја са различних страна: љубоморне или увређене женске (овакав се случај стварно и десио); љубоморни и понижени мужеви (и такав се случај десио); политички противници са крајње деснице који су у владавини Распућина, како би се могло назвати ово време црне реакције, гледали страшну нацијоналну опасност, нечувену срамоту за династију, угрожену у самом опстанку; најзад људи који су имали друге разноврсне интересе да уклоне са свога пута Распућина (ту у првом реду спомињемо његове многобројне али мање срећне конкуренте). Требало је даље пазити, да не би Распућин привукао сувише велику пажњу на себе својим скандалозним понашањем по јавним локалима и местима, па и по јавним кућама и купатилима, куда је ишао са женскима и опијао се. Понеки од ових скандала спадали су у ред политичких догађаја првог реда, стајали су државну касу големих пара, а неке гувернере њихових положаја. Приликом оваких скандала Распућин није крио свога привилегованог положаја у држави, и није штедео женске части Царице и царевих кћери, говорећи и вичући о њима простачке и безобразно-непристојне речи. Али је једанпут противу њега подигнуту парницу због увреде величанства сама Царица одмах угушила. Онда је требало да се и властодршци постарају да по могућности уклоне утицаје на Распућина за њих неповољне, да буду најтачније обавештени о његовим познанствима, раду, везама, речима и поступцима, да буду на опрези, па најзад да га држе помало и у шкрипцу, да га што боље искористе, па да га у случају потребе сами уклоне са свога пута. Из ових разлога и услед страшног утицаја фаворита, око Распућина плету се стално страшне и до крајности заплетене интриге и сплетке; он се налази вечито у друштву и под надзором огромног броја агената, авантуриста — између којих најглавнију улогу играју испрва кнез Андроников, а доцније неки златар Симановић —, и високих чиновника, међу којима и у Југославији добро познати злогласни жандармеријски генерал Комисаров игра улогу повереника Хвостова и Бјељецког. Када читамо детаљна обавештења о свим тим стварима код Бјељецког, ми понекад не знамо да ли је то неки одломак из Конана Дојла; а кад опет пређемо на друге стране ових »језгровитих« »Успомена«, онда се осећамо као да читамо неке одломке из записа једног лудака. Распућин се јавља пред нама опкољен својим пријатељима и пријатељицама, — ту су министри и њихови помоћници, чланови Горњег Дома и Думе, генерални директори, касацијони судије (такозвани »сенатори«), други судије сваког ранга, владике, великопоседничко племство, генерали, професори, велики трговци, индустријалци, па и ситни свет, бакали, мајстори, сиромаси. Међу њима има сигурно и немачких шпијуна, али то важно питање остаје код Бјељецког неразбистрено. Сав тај свет трчи за милостима, за министарским столицама (па и за председништвом владе!), за владичанским митрама (Распућин саставља списак чланова Синода Св. Православне Цркве!), за положајима, концесијама, поклонима, орденима, ослобођењем од војне обавезе. Па тек женски свет који се гомила око Распућина: има најотменијих дама, као и скромних радница, има кокота високог ранга и најобичнијих женских са тротоара; има и »честитих« жена, које хоће да нешто добију за своје мужеве, и несрећних мајки, које хоће да спасу јединце од опасности бојног поља. И све то трчи, ласка, удвара се, прима код себе Распућина и части га, и у кући, код њега, и код себе, и по кафанама, и по баровима, варијетејима и јавним кућама, носи му поклоне, новац... Између честитака и драгоцених поклона приликом имендана добија свемоћни тајни господар Русије и поклоне и телеграфске честитке Цара и Царице, и долази као најближи рођак у њихову кућу. Он решава највећа државна питања, одобрава или одгађа мобилизације, одобрава или одгађа сазив парламентарних сесија, поставља или отпушта министре и владике, да и не говоримо о нижим чиновима. Хвостов се нада да ће с помоћу њега доћи за председника владе, док у исто време припрема његово убијство с помоћу агената и тајне полиције ... Нико не може да обори или да уклони Распућина: конкуренти, различни гнусни и смешни типови, пропадају; велики кнез и врховни командант, владике и министри, губе свој положај, атентати не успевају, — свемоћни »Старац« влада суверено. Штампа не сме да у њега дира, да помене његово »посвећено« име, он ужива неке надчовечанске прерогативе.

Све то документарно, најмеродавнијим фактима, утврђује и потврђује Ст. Бјељецки, који је био по средини тих интрига, и који се њима користио, те који се са Распућином често састајао (Распућин је имао поверења у Бјељецког, говорећи: »Хвостов је убица, само Стјопа је добар...«), и који је руковао агентовним надзором над Распућином и читао његову кореспонденцију с помоћу »црног кабинета«, чији се је најважнији задатак у то доба састојао у томе да врши брижљиву перлустрацију Распућинових писама. Бјељецки даје добру анализу узрока Распућинове моћи, — ту је искључено оно што неки необавештени кругови мисле, о неким недозвољеним везама Цара са Вирубовом и Царице са Распућином. Ствар је у њихову претераном до глупости мистицизму, у тајанственим (вероватно шарлатанским) везама између стања здравља Царевића, који је без Распућина јако страдавао од наступа своје кобне наследне болести — хемофилије, док се у присуству Распућинову брзо опорављао; па најзад у неком (то је можда најчудноватије) демократизму Цара и Царице: они су у Распућину гледали символ простог руског народа, грубог и неуког али оданог династији и њима, и побожног. Да је он био највише одан своме трбуху и својој нечувеној сексуалности, да је био пијаница и авантуриста, то су они остављали без пажње; а да је, што је врло вероватно, имао везе са немачком шпијунажом (о овоме, као што рекох, Бјељецки ћути), о томе они нису ни појма имали. И тако су они проводили време у друштву страшне варалице, тобожњег »Божјег старца«, који је окаљао царско име, царски углед и царску круну, сигурни да ће их он сам спасти од буре Револуције, која се већ коначно помаљала. Он је прорицао да монархија и царска породица неће преживети његову смрт, и чудноватим стицајем околности он је имао право. Али је непристрасан посматрач, социјолог, који у свакодневним скандалима, у срамоти ове страшне и колико прљаве толико и луде драме, види знакове пуног расула, моралног и политичког, читавог многовековног система, могао и без овог »гласа пророчанског« предвидети чим ће се све то свршити. Присталице монархије, највише угрожене, као што су били и чланови царске куће, са зебњом су пратили ово лудило, и предосећали неминовну пропаст. Екстремни левичари радосно су очекивали да се што пре сруши окаљани царски трон. А већина Русије, у мукама и понижена, посматрала је све ово жудна и жедна спаса. Али спаса није више било, — Русија је стајала на прагу дивљих потреса и страшних катастрофа. Русија се била сувише дубоко сурвала, да би се могла подићи полако и без највећих потреса. Морало је доћи темељно »очишћење«...

Страховит умор и озлојеђеност војске и народа били су можда најважнија чињеница преврата, који се приближавао. Али пре општег устанка, — поред наведених интервенција (Родзјанка, разних организација, Буканана, те великих кнежева, и тако даље), према којима је Цар остао глув, — било је и покушаја да се ствар реши насилним путем. Први такав чин било је уморство Распућина, извршено од посланика екстремне деснице Пуришкевића, те од Царева стричевића, великог кнеза Димитрија Павловића, и од мужа Цареве нећакиње, кнеза Јусупова, у палачи истог Јусупова. Опште одушевљење у друштву, и страшна жалост Царице, — то су били први резултати овог крвавог дела. Након тога, када се показало да се политика Царева не мења и да Русија срља право у пропаст, почели су неки дворски и војни кругови да припремају атентат на Царицу и на Цара, — нешто слично на атентат што су га некада извели противу цара Павла, да би га натерали на абдикацију. Али ова завера није стигла ни да избије на површину, — њу је предухитрила права Револуција.


  1. »Зубатовшчином« је назван покрет по имену високог функцијонара »Охране« Зубатова, који је за рачун »Охране« оснивао радничка друштва, којима је била сврха да одвраћају раднике од револуцијонарних странака. Ова су друштва провокаторски удесила и неке штрајкове.
  2. О приликама у војсци, које су биле узроком расула и брзог распадања, вреди прочитати дела двају књижевника-официра, од којих сваки пише и суди с другог гледишта: Куприна »Двобој« (изишао пре 1905) и Краснова »Од двоглавог орла ка црвеној застави« (писано после 1917). Код Куприна су врло јасно, такорећи пророчки, приказани унапред главни догађаји Прве Револуције.