Ruska revolucija i njeno poreklo 2

←< 1. glava

RUSKA REVOLUCIJA I NjENO POREKLO Pisac: Aleksej Jelačić

3. glava >→

KRIZA CARSKE RUSIJE.

8.

Car Nikola i carica Aleksandra (karakteristika) — Carska porodica — Dvor — Birokratija — Plemstvo.

Dosada nismo davali bliže karakteristike vladalaca, jer bi to predaleko odvelo. Sada smatramo da je potrebno ukratko karakterisati carski par — cara Nikolu II, i njegovu ženu, caricu Aleksandru, rođenu princezu Alisu od Hesena, kojima je bilo suđeno da vladaju u doba krize Carske Rusije, da svojim osobinama zaoštre ovu krizu, te izazovu katastrofu u kojoj su i sami poginuli. Za njihovo upoznavanje stoji nam na raspoloženju ogroman materijal, mnogobrojna svedočanstva; ali ćemo u prvom redu obratiti pažnju na njihove vlastite iskaze, materijal veoma intimne prirode, koji nas direktno upućuje u središte drame, bacajući jaku svetlost i na događaje i na izveštaje drugih svedoka i učesnika koji su imali prilike posmatrati iz blizine carski par. Tako lični iskazi, na koje ćemo se poglavito osloniti, jesu dnevnik cara Nikole i pisma carice Aleksandre svome mužu, ili tačnije, odlomci iz dnevnika iz godine 1890—1906, i pisma Carice iz doba Svetskoga Rata (1914—16).

Car Nikola vodio je svoje beleške svakog dana sa neobičnom marljivošću. Nema za više godina nijednog dana a da on nije ponešto zabeležio. Dnevnik je veoma intiman, pa njegov autor, razume se, nije ni sanjao da će doći u ruke radoznalih čitalaca, pa istoričara i političara po struci. U isto vreme u tom intimnom dnevniku ima vrlo malo »intimnosti«, — pribeleške su većinom veoma kratke i čisto formalne prirode. Gotovo ne izbijaju na hartiju nikakva jača, strasnija osećanja, nikakvo uzbuđenije raspoloženje ili rasdost. Najintimnije strane jesu one koje Car posvećuje svojoj ljubavi prema princezi Alisi od Hesena, svojoj veridbi, svojim uživanjima verenika, pa najzad sreći domaćeg, porodičnog života. Tu se vidi da su ljubav prema ženi, pa docnije prema deci, dakle familijarne brige, igrale prvenstvenu ulogu u životu Carevu. Kamo sreće za njega, za njegovu porodicu, i za njegovu zemlju, da se nije ni rodio na prestolu velike Rusije nego u kakvoj skromnoj kući kakova spahije ili oficira! Iza porodice, izgleda da je Cara najviše zanimao lov: svakog dana, kada je god lovio, izražava tom prilikom i u dnevniku svoje veliko zadovoljstvo, i nikad ne propušta da pobroji koliko je zveradi i divljači sâm ustrelio: »Svega je ubijeno— piše Car, naprimer, 4. novembra 1904 — »670 komada. Od mene: 4 fazana, 2 tetreba, 9 sivih jarebica, 7 sivih zečeva i još 25 belih zečeva, svega 47 komada (položena slova u originalu, uvek, kada se saopštavaju slični podaci). Baš i kada nije išao u lov, nego bi slučajno na šetnji ustrelio po jednu ili dve vrane, Car i to marljivo beleži, uz slične pribeleške ili uz pribeleške o najkrupnijim i najznamenitijim događajima. Iza lova, vidi se da je Car mnogo uživao i u muzici, pozorištu, ponešto i u slikama, kipovima, lepim stvarima uopšte. Što se tiče njega kao vladara, tu vidimo u prvom redu veliko i nesumnjivo interesovanje za pitanja vojnička: on je uživao u lepo izvedenim paradama, i radovao se kada bi dobro ispala neka vojnička vežbanja, ili ako je lepo izgledala neka ratna lađa. Da li je on i dublje ulazio u pitanja organizacije vojske i mornarice, o tome ne možemo iz dnevnika ništa saznati; jedna pribeleška, u kojoj Car veli: »Kamo sreće da sam svršio čitanje izveštaja Ministra Vojnog po armijama«, daje nam naslutiti, da se baš nije naročito mučio vojnim problemima, osim spoljašnosti, pregleda, parada, i veselog oficirskog društva. O celokupnom ritualu vladalačkog života, — o beskrajnim primanjima, gala-ručkovima, balovima, i sličnom, — Car govori sa njemu svojstvenim lakonizmom, bez ocene, baš kao i o svakodnevnom radu saslušavanja ministara, pokrajinskih guvernera, i komandanata armija, pa i o čitanju izveštaja i potpisivanju akata. Ponegde ipak, prebrojivši poslove ove vrste, koje on za dan svršava (a u njima je bio nesumnjivo savestan, iako je ta njegova savesnost bila obično beskorisna, više puta i štetna po tok državnih posala), Car naglašava svoju beskrajnu umorenost: da mu je glava sasvim izgubila sposobnost za shvatanje i razumevanje. Na nekoliko mesta naročito ističe, kako se je pred značajnim rešenjima ili govorima osećao nelagodno. Ovu nelagodnost, koju on zove obično »emocijama«, Car spominje i u oči onog svog govora zastupnicima organa lokalnih samoupravnih tela, početkom carevanja, kada je skromne želje nekih okružnih poslanika i gradskih odbornika, da bi i organi lokalnih samouprava bili pozvani na saslušanje prilikom donošenja novih zakona, okarakterisao kao »maštanja koja nemaju smisla«, te time udario temelj nepoverenju, i suviše prirodnom, što su ga od tog trenutka počeli da gaje prema njemu ruski demokratski i liberalni, pa čak i umereniji krugovi (početak 1895). Rečju, iz ovih kratkih pribeležaka vidi se, da uloga vladaoca, kao državnika, nije bila privlačna za cara Nikolu. Ali on je i tu, kao i svuda, suviše kratak. Najvažnije događaje beleži istom kratkoćom kao i najmanje dnevne sitnice (naprimer, u koliko je sati ustao, ko je bio na doručku, kojim redom obavlja svakodnevne poslove, ko je dolazio na čaj, koliko je vrana ustrelio, kada je otišao u spavaću sobu da legne, i t. d.). Tako je, naprimer, kratkom rečenicom zabeleženo i primanje prvog predsednika ruskog narodnog predstavništva, profesora Dra. Sergeja Muromceva, raspuštanje Dume, dolazak na vladu Stolipina, pa i raniji porazi Japanskog Rata, i t. d.. Revoluciju on, razume se, nije shvatio, i nije u njoj umeo da se snađe; ali je i tu, barem u dnevniku, ostao ravnodušan, i retko dao izraza svojim osećanjima. Na jednome mestu, kad govori o junskoj pobuni (1905) Crnomorske Flote, on veli: »Treba strogo kazniti starešine a svirepo pobunjenike«; ili, 9. januara iste godine, kada su u Petrogradu vojnici, po naredbi vlade, pucali na radnike koji su bez oružja, sa ikonama i carevim slikama, išli k njemu da od njega traže mira i reforme: »Težak dan! U Petrogradu došlo je do ozbiljnih nereda zbog želje radnika da dođu pred Zimsku Palatu. Vojska je morala da puca, i bilo je više mrtvih i ranjenih. Bože, kako je to teško i mučno...« Car beleži prijeme različnih, često suprotnih, deputacija, od kojih su najznamenitije bile one juna godine 1905: prva, liberalno-demokratska, koju je predvodio potonji rektor Moskovskog Univerziteta, knez Sergije Trubeckoj; i druga, reakcijonarna, od krajnjih desničara. I tu nema nikakve ocene, ni jedne ni druge, kao što nema ocene ni o mnogobrojnim reakcijonarnim deputacijama koje su dolazile u dvor u zimu godine 1905/6. Ali iz drugih izvora saznajemo držanje i govore Careve prilikom ovih primanja: kako je on otvoreno stao na stranu najcrnjih elemenata, takozvanog »Saveza Ruskog Naroda«, zadenuvši i sebi i careviću značke ovog Saveza, tojest političke stranke koja je malo pre toga učestvovala u najstrašnijim pokoljima i najbezobzirnijim ispadima, time pogazivši osnovno načelo monarhije, da kruna ima da bude izvan i iznad stranaka. Isto tako, govoreći deputacijama plemstva i seljaka, iste zime, Car se odlučno borio za pravo plemstva na zemlju, udarajući glasom nato da neće dopustiti da se prava plemstva krnje. Pa ipak se posle nijedna plemićska ruka nije digla na odbranu svoga vladara, te je car Nikola ostao usamljen, bačen u vrtlog revolucije upravo od svojih slugu i lakaja i u običnom i u prenesenom smislu te reči.

Ali, sve ovo mi možemo samo naslućivati čitajući sada dnevnik nesrećnoga cara Nikole, i poznavajući inače okolnosti vremena. Ipak se moramo čudom čuditi, da je tako bedan sadržinom i beznačajan taj dnevnik, iz kojega se često ništa ne daje izvoditi ili zaključivati. Čitajući ovaj dnevnik, mi imamo isto ono tragično osećanje koje i pri čitanju pisama carice Aleksandre. Jedan čovek velikih domaćih vrlina, a veoma slabe spreme, i pameti kojoj nedostajaše i širine vidika i brzine u orijentiranju, čovek tvrdoglav ali slabe snage, bio je na čelu najveće države u jedno strahovito doba. To je bila tragedija i zemlje i režima i vladara. Mučenička smrt njegova završila je njegovu ličnu tragediju, i izmirila je njega i zemlju; ali tragedija zemlje je ostala.

Ovoj karakteristici prema dnevniku nema se mnogo šta dodati. Svi svedoci (među njima i najveći podrugivač caru Nikoli, njegov dugogodišnji ministar grof Vite), slažu se u tome, da je car Nikola bio primamljiva pojava, da je umeo očarati ljude, ali da je pritom ponekad činio ipak i u spoljašnosti veoma neprijatan utisak svojom neozbiljnošću. Zamerali su mu naročito njegovu neiskrenost (Vite ga više puta zove »lukavim«); ali to je, rekli bismo, prirodni atribut vladara koji je do dna duše apsolutist, odrastao u svojevolji, kapricima, i neobuzdanosti svih ljudi ove vrste. Pobožan čovek, upravo mistik, on je svoju vlast shvatao kao emanaciju božje volje, pa je s njime bilo uzaludno o tome raspravljati. On se, usled toga, obično i podavao baš onim uticajima koji su odgovarali njegovu shvatanju prava i dužnosti vladara. Prigovor ovakovu tumačenju, osnovan na odnosima cara Nikole prema Vite-u i Stolipinu, koji su vodili svoju politiku, ne može se održati: car Nikola je i njih iskoristio; Vite-a je uklonio dva puta, čim je mogao da vlada bez njega, a prava sudbina Stolipina ostala je nepoznata, jer je on uklonjen od ruke provokatora-teroriste. Izvesna doslednost cara Nikole pokazala se i u njegovoj istrajnosti uz Antantu za vreme Rata, pokazavši se tom prilikom kao čovek od reči.

Carica Aleksandra, koju su smatrali za Rusiju nesrećom, i koju nisu nikako voleli, otkriva se potpuno u svojim pismima. Strašne su te dve sveske pisama njenih Caru, iz sudbonosnih godina 1914—16; cela serija počinje u oči Rata, a poslednje pismo pisano je nakon umorstva Raspućina, u momentu kad se Carica još nadala da »čudotvorac« nije mrtav. — Divne li žene i majke, — to je prvi utisak koji dobijamo pri čitanju ovih pisama. Nije moguće čitati bez ganuća one intimne redove, pune beskrajne ljubavi i dubokog osećanja, kada se zna kakva je crna i strašna kob sustigla i pisca i adresata ovih pisama. »Blagosiljam te, i volim te, kako je retko ko ikad ikoga voleo... Moj svete, moje sunce i moj živote, i celo moje biće!...« Mnoge rođake Carica nije marila, a neke je upravo mrzela (tako, vrhovnog komandanta Nikolu Nikolajevića, liberalnog istoričara Nikolu Mihajlovića, ženu carskog strica velikog kneza Vladimira — Mariju Pavlovnu), ali se zato brinula o mnogim drugima. Za vreme Rata ona je mnogo radila, kao obična milosrdna sestra, sasvim ozbiljno shvatajući taj poziv, govoreći s ljubavlju o radu po bolnicama. Protestantkinja po rođenju, bila je jake vere, upravo praznoverna, sklona misticizmu, pa je, nakon nekoliko lekcija kod jednog ruskog prote, postala zanesenom ćerkom istočno-pravoslavne crkve, uživajući u njenim obredima i tajnama. »... Šaljem ti štap (ribu koja drži pticu), koji su Mu (Raspućinu) poklonili na Novom Atonu za tebe. On se prvo njime sam služio, a sada ga šalje tebi kao blagoslov. Ako bi ti mogao da se služiš njime s vremena na vreme, bilo bi dobro da ga držiš u tvome odeljenju... Nemoj zaboraviti i da se što češće češljaš malim češljem (Raspućinovim) pred svakim razgovorom, i on će ti doneti sreću...« Sama Carica stalno je nosila na prsima zvonce koje joj je dao bio Mr. Philippe, opet jedan čarobnjak i »svetac«; ona je verovala, da zvonce zvoni kadgod se približava kakav opaki čovek, nevernik, i obrnuto. Ona je isto tako verovala, da može preko ikona iz velike daljine da opšti sa Carem. Drugi način opštenja izdaleka, te saznavanja pravoga puta i budućnosti, bio je s pomoću »Božjeg čoveka«: imala je Carica neku knjigu, na koju se ona češće poziva, po imenu »Les amis de Dieu«, u kojoj je, »da li se sećaš, bilo rečeno, da država ne može da propadne ako njenim Zapovednikom upravlja Božji Čovek«. Bog neposredno obaveštava Božjeg Čoveka, i zato su njegove reči svete i mudre, — treba se samo njih striktno držati, i sve će biti dobro; oni koji ne vole Božjeg Čoveka ne vole ni vladara ni njegovu ženu, — ti su opasni i zli, njih se treba čuvati, treba ih po mogućnosti terati od sebe. Takovih božjih ljudi (glavnih) Carica je imala dvojicu: francuskog varalicu, spomenutog Filipa, koji se izdavao za lekara te pravio razna »čudesa« na carskome dvoru; i zatim, neko vreme nakon njegove smrti, pa sve do 16. (29.) decembra 1916 (kada je ubijen) Glišu Raspućina. Prelazeći sa vere i misticizma na politiku, ovi božji ljudi igrali su važne uloge blagodareći Carici koja je uticala na Cara. »Molim te da narediš Nikolaju Nikolajeviću da otputuje...« »... Tvoji planovi (strategijski) bili su toliko mudri... Zašto? ... jer je njih odobrio naš Drug ...« »Budi Petrom Velikim, Ivanom Groznim, razdrobi ih sve pod sobom...« »...Ministri treba da se nauče, da drhte pred tobom...«, i t. d., i t. d.. Vladar sve može; kao Božji pomazanik, on opšti sa Bogom bilo neposredno bilo naročito preko Božjeg Čoveka. Ona je za reakcijonarnu politiku, pošto-poto. Ne treba Ustava, — prokleta je Duma, prokleti su Vite i Nikolaj Nikolajević, koji su nastojali da do nje dođe. Rusija ne sme da bude ustavna monarhija: »....Sećaj se, da je čak i Mr. Philippe govorio, da se ne sme dati Ustav, jer to će biti propast i tvoja i Rusije...«

Iskustvo rodnog joj zavičaja, Hesena, nije ničemu poučilo Caricu; i tako, dok njen ustavni i liberalni brat, nadvojvoda Ernst, i do danas mirno živi u svome Hesenu, gde ga niko nije ni dirnuo, niti ga terao da se odrekne prestola, njegova revnosna i prepobožna sestra i Carica, povukavši za sobom i Cara, zbačeni sa prestola, nađoše strašnu smrt u prizemlju kuće Ipatjeva u Katerinburgu, i nijedna ruka nije se digla da ih spase; čak i njihov pepeo, i žalosne posmrtne ostatke, jedva su našli istražni sudija sa nekoliko oficira, te su ih u urni odneli u daleku tuđinu. Da, niko se nije pomakao da zaštiti »obožavanog« vladara i njegovu porodicu. Ostali su sami, sasvim sami na celome svetu. Ma kakvi da su oni bili, to znači da je bila loša, posve loša, njihova okolina.

Da vidimo sad malo izbliže, kakva je izgledala prisnija okolina Careva i carske porodice.

Carska porodica u Rusiji bila je, na prelazu iz XIX veka u XX vek, dosta mnogobrojna, a okružena ogromnim bogatstvom i sjajem. Svi su njeni članovi smatrani kao eventualni naslednici prestola (prema osnovnom zakonu cara Pavla iz godine 1797), te su svi i dobijali bogato izdržavanje iz državne blagajne. Osim toga imali su svi i kolosalna porodična dobra, a pojedinci opet svoja veća ili manja imanja, u svakome slučaju veoma opsežna. Svaki član imao je svoj dvor. Dvor nad dvorovima bio je carski, jedan od najbogatijih i najsjajnijih na celome svetu. Ovaj se dvor jako povukao tek posle Japanskog Rata i Revolucije, iz stalnog straha od atentata, pa zatim i usled teške bolesti Carevića, te bolešljivosti same Carice. Jedinstva u carskoj familiji nije bilo. Mladi car Nikola nije znao održavati ni izvesnu moralnu disciplinu, pa čak ni pravu pristojnost, tako da su intrige, i političke i novčane i ljubavne prirode, te više-manje glasoviti skandali, bili stalno na dnevnome redu. Bilo je i velikih kneževa visoke kulture i liberalnih nazora, i moralno poštenih; naročito se u tome pogledu isticao Konstantin Konstantinović, predsednik Akademije Nauka, talentovan lirski pesnik (»K. R.«), te veoma sposoban glumac (razume se na domaćoj pozornici); zatim Pavle Aleksandrović, Carev stric, pa ugledni naučnici veliki kneževi Nikola i Đorđe Mihajlovići. Ali je isto tako bilo i nesposobnih avanturista, koji su podržavali Cara u reakcijonarstvu, kao naprimer veliki knez Sergije, ili vrhovni admiral, veliki knez Aleksije. Ulogu ovakih neodgovornih činilaca na visokim položajima ocrtao je dobro stari grof Palen, bivši ministar, kada je, nakon strašne katastrofe na Hodinskome Polju u Moskvi, posle krunisanja Cara, gde je poginulo na više hiljada ljudi, povodom istrage koju je on vodio, zamolio za dozvolu da može pročitati svoj izveštaj pred Carem i carskom familijom; on je taj izveštaj počeo ovako: »Nesreće kao ova biće moguće dogod Vaše Veličanstvo bude postavljalo na odgovorne položaje tako neodgovorne ljude kao što su Njihova Visočanstva, veliki knezovi...« I u nesrećnom Japanskom Ratu mnogi carski rođaci bili su krivi, umešani često u razne spekulacije koje su vođene u oči samoga Rata. — Sasvim posebice, i po strani od cele familije, stajao je prestolonaslednik (do 1904). pa onda dezignirani regent, veliki knez Mihajlo Aleksandrović, Carev brat —: demokrat, jednostavan, pošten, iskren, bez ikakova smisla za intrige, sklon tihom porodičnom životu, te oženjen u morganatskom braku sa rastavljenom ženom jednoga oficira, on se u isti mah nalazio i sasvim van kruga političkih događaja i dvorskih intriga.

Dvor je, uostalom, kao i sama Rusija, nosio internacijonalno obeležje; naročito je mnogo bilo familija nemačkih ili nemačkog porekla. Doista sposobnih ljudi, te ljudi pravo odanih vladaru, bilo je tu veoma malo; u većini su bili razne vrste štreberi i spekulanti sa glasovitim titulama, koji su se udvarali da bi što bolje i što više pljačkali državnu i carsku blagajnu. Razume se da se ovaka sredina borila intrigama protiv svakog napretka, osećajući dobro da pod drugim prilikama ne bi mogla da toliko uživa i toliko krade. Dvor je bio tesno vezan, na jednoj strani, sa carskom gardom, a na drugoj, sa visokom birokratijom. U privilegisane pukove primani su samo velikaši, te je njih mrzela ostala vojska. Na Dvor i u Vladu išlo se je poglavito preko tih pukova, preko gardijskih miljenika, beskrajno taštih i naduvenih, i u isto doba nesposobnih i neukih, reakcijonarnih i pokvarenih. Takozvani »Jaht-klub«, gde su se sastajali dvorski i gardijski i birokratski velikaši, bila je ustanova gotovo sa zvaničnim državnim obeležjem. Grofica Klajnmihelj priča u svojim uspomenama: »... Onaj koji je (pre izbora u »Jaht-klub«) bio skroman, povučen mladić, tek što bi bio izabran postajao je ohol i prepun samopouzdanja; govorio bi o svome klubu kao o kakvom Senatu ili Državnom Savetu, te kada se pred njim poveo kakav politički razgovor, on bi i kod pitanja od visoke državničke važnosti značajno izjavljivao: ,U Jahbklubu govore’, ili ,Jaht-klub nalazi’, ili ,U Jaht-klubu su rešili’. I to je bila istina: stalno su se nalazili u tome klubu veliki kneževi (među njima i svemoćni Nikolaj Nikolajević), ministri, i drugi velikodostojnici, i sa tim visokim ličnostima opštili su ostali članovi, pa nije čudo da se često dešavalo da su pojedinci tu započinjali svoju karijeru i stvarali sebi ime, ili obrnuto, nepoćudne osobe bivale proskribovane i rušene. Iz te su sredine tokom mnogih godina birani kandidati na visoke administrativne i diplomatske položaje, te za mesta komandanata gardijskih pukova i divizija... Grofica Klajnmihelj upoređuje carski Jaht-klub sa klubom Jakobinaca za Francuske Revolucije.

Visoka birokratija nije bila uvek aristokratskoga porekla, te su i pravi demokrate, kao i rođeni osrednji i siromašni plemići, deca provincijskih generala i viših oficira, i tako dalje, popunjavali, uz bivše gardiste i dvorjane, redove te birokratije. Bilo je u njoj i ljudi od velike vrednosti i velikoga značaja, obrazovanih i spremnih i radinih; ali je njima bilo teško, jer od množine protekcijonaša i ljudi sa sumnjivim moralnim kvalifikacijama nije se moglo živeti i raditi. Nikad niko nije smeo govoriti istinu, ponajmanje samome Caru; nije se smelo imati vlastito uverenje, ili se ono moralo dobro kriti. Da je ogromna većina visokih činovnika bila posve reakcijonarna, da su čak i državnici kao grof Vite bili vatreni pristaše apsolutizma, to se razume po sebi. Ideologom pak nazadnjaštva bio je zloglasni Pobjedonoscev, glavni državni prokuror kod Sv. Sinoda pravoslavne Crkve, i Carev vaspitač, koji je iz dna svoje duše mrzeo demokratiju i ismejavao parlamentarizam.

Postoji zapisnik sa vrlo važnih tajnih sednica što ih je održavao Car sa elitom svoje birokratije godine 1905. Na tim je sednicama pretresan Zakon o Državnoj Dumi. Interesantno je u najvećoj meri čitati tu stenograme intimnih političkih govora carskih velikaša. i glavnih doglavnika: koliko su ti ljudi bili gluhi i slepi, koliko zaslepljeni mržnjom naspram ruske inteligencije, štampe, i naprednog plemstva, i koliko su drhtali za svoje povlašćene položaje, tražeći čak spasa u seljaka!...

Plemstvo je korporativno uređeno, te kada se javio pravi politički život u Rusiji, ono je postalo temeljem reakcijonarnih stranaka; stvorivši takozvani »Savet ujedinjenih plemićskih korporacija, ili ujedinjenog plemstva« ono se doista i stavilo odmah na čelo reakcije. Degenerisano, ono je živelo upravo od mrvica koje su, ponekad u vrednosti od milijona, padale sa carskih stolova. »I bedan Car«, kaže grof Vite, »mislio je da će on, oslanjajući se na ovu stranku, obnoviti veliku Rusiju!...« Tuđi narodu, i omraženi u njemu, oni su ga od svoje strane prezirali iz dubine duše. Socijalna moć njegova počivala je na prostranim zemljišnim posedima iako su i ovi bili u opadanju. Godine 1861, plemstvo je raspolagalo sa 281 milijon desjatina (nakon Reforme još uvek sa 211 milijona), dok je plemića-spahija bilo godine 1861 — 123.000, a godine 1894 svega 102.000. Proces se međutim prirodno i postepeno razvijao, budući da veliki broj plemića nisu radili zemlju, nego su je izdavali pod najam seljacima (takozvana »gladna arenda«). Ipak je plemstvo, još i pri kraju XIX veka, predstavljalo najveću socijalnu snagu u državi. Usled raspikućstva, i nesposobnosti da vode racijonalno gospodarstvo, mnogi su plemići znatno trpeli i padali sve više u dugove; zato je ustanovljena za njih naročita Plemićska Hipotekarna Banka (1885), koja im je davala velike svote na zajam, na podlozi njihova imanja, a kamati, koje je plemstvo plaćalo, bili su mnogo manji od onih koje je davala država, tako da je to bio u stvari poklon celome staležu. Osim toga činjeni su pokloni i pojedincima po individualnim nalozima Cara. Za vreme Aleksandra III dobiti poklon nije bilo lako; ali Nikola II, naprotiv, nije umeo da odbije molioce, te se pljačka i u ovoj formi vršila naveliko. Za prvih godina njegove vladavine, naročiti odbor radio je na poboljšanju stanja plemstva, i taj odbor otpočeo je svoj posao mnogo ranije nego odbor za regulisanje potreba seljaka.

9.

Buržoazija — Napredovanje ruskih gradova i industrije — Kulturne i ekonomske prilike seljaštva — Početak novog vrenja — Marksizam i narodnjaštvo.

Uz plemstvo, počela je da se javlja već, na vrhovima društva, i krupna buržoazija; baš kao što se i uz seljaštvo javlja radništvo, kao socijalan sloj znatan po broju i po značenju.

Već u drugoj polovici XIX veka, industrijalizacija Rusije, te razvitak i snaženje gradskog života, brzo i lepo napreduju. Za onih trideset godina pre 1897, kada je izvršen opšti popis stanovništva cele Carevine, populacija gradova sa manje od 1000 stanovnika (prema popisu od 1866) popela se na 5%, gradova sa hiljadu do pet hiljada stanovnika na 16%, sa pet do deset hiljada na 45%, sa deset do dvadeset hiljada na 78%, sa dvadeset do 50.000 na 96%, sa 50 do 100 hiljada na 129%, i napokon u gradovima sa stanovništvom od više nego 100.000 duša na 123%! Dakle, što je grad bio veći, utoliko se bolje razvijao. Tako je, naprimer, Petrograd imao godine 1866 na 539.000 duša, a godine 1897 — 1,267.000; Moskva je sa 352.000 skočila na 1,035.000, Varšava sa 181.000 na 638.000, Odesa sa 119.000 na 405.000, i t. d.. Neki gradovi razvili su se još i mnogo brže: Lodz, naprimer, koji je 1866 brojao na 32.000 stanovnika, u toku trideset godina se gotovo podesetostručio (315.000), isto tako Baku, Caricin, i drugi. Neki industrijski gradovi nikli su kao iz zemlje: Vladikavkaz je sa tri hiljade stanovnika poskočio na 44.000, Blagovješčensk sa 2.000 na 33.000, a Ivanovo-Voznesensk čak sa jedne hiljade na 53.000! Prosečno je gradsko stanovništvo poraslo, od godine 1885 do 1897, za 33.8%, dok je u istom razdoblju seosko pučanstvo napredovalo samo za 12.7%. A evo kako je napredovala u to isto vreme domaća industrija (u milijonima zlatnih rubalja):

Godine:	1877	1887	1892	1897
Tekstilni proizvodi:	297,7	464,2	581,6	946,3
Hrana (životne namirnice):	17	37,9	47,9	95,7
Drvena industrija:	16.8	25,7	33,3	102,9
Hartija:	11,7	21,5	25,5	45,5
Kemikalije:	10,5	21,5	35,5	59,6
Keramika:	20,4	29	32,3	82,6
Metali:	89,3	112,6	162,3	310,6
Različne druge grane:	76,3	90	82,1	173
Ukupno...	539,7	802,4	1000,5	1816,2

Godišnje povećanje produkcije bilo je dakle u %, u perijodu 1878—87: 26.1; u perijodu 1888—92: 41.6; i u perijodu 1893—97; 161.2%. Bilo je, razume se, nešto veštačkog u ovom čarobnom napredovanju gradova i industrije, te su u njemu igrali važnu ulogu i državni protekcijonizam (naročito grofa Vitea), pa imigracija stranih kapitala: ali je činjenica, da su ove nagle promene socijalnih i privrednih prilika nastale jednom u Rusiji, i da su snažno delovale sve do Svetskoga Rata. Protekcijonizam od strane države imao je važne političke posledice: a) buržoazija nije postala nezavisna, odlučujuća politička snaga prema vladi, te uopšte nije imala dovoljno borbenosti i otpora u sebi, što se lepo pokazalo za vreme Revolucije, i b) radništvo je ostalo pod državnim pritiskom, i bilo naročito jako gonjeno od policije, budući da je industrija postala u neku ruku granom državne uprave. U isti mah, rapidno napredovanje gradskog života, te naporedno snaženje borbene i mnogobrojne inteligencije kao i grupisanje i organizovanje potlačenog i ozlojeđenog radništva, bilo je vrlo važna činjenica za stvaranje mogućnosti Revolucije.

Mi ćemo se još vratiti na ideološko stanje i na revolucijonarne pokrete među inteligencijom i gradskim radništvom. Ali pre toga da se malo još zadržimo i na položaju i raspoloženju seljaka, glavnoga sloja ruskoga stanovništva.

Kulturne i ekonomske prilike seoskog stanovništva Rusije bile su još uvek veoma nazadne pri kraju XIX veka. Iako je narod nešto malo napredovao, nepismenost i opšta nerazvijenost padali su u oči na sve strane, poimence i zbog siromašnosti i oskudice škola. Pri kraju XIX stoleća računalo se da u Rusiji ima svega 48.000 osnovnih škola (dok ih je trebalo biti najmanje na 150 hiljada); a sasvim su nedovoljna bila sredstva vanškolske prosvete, do krajnosti ograničene policajnim merama vlade. Privredno stanje seljaka bilo je isto tako loše. Zaduženost poreskim upravama, naprimer, koja je godine 1880 iznosila svega 22% od celokupnog godišnjeg iznosa, godine 1900 popela se je na 117%, dok se je zarada jako smanjila iako cene životnih namirnica nisu pale. Seljaci su imali za hranu otprilike 15 do 23, a najviše 26 pudi (pud — 16 kg) hleba godišnje (dok normalni minimum iznosi 28½ p.). Utvrđeno je (1903) službeno, da seljaci dobijaju 30% manje hrane nego što treba za normalan život. Godine 1901, šećera trošilo se u Rusiji 13 funti (1 kgr 2.44 funte) na čoveka, dok se u Francuskoj trošilo 27 funata, u Americi 69 funata, u Velikoj Britaniji 79 funata. (Bila je opšte rasprostranjena i mnogo citirana istina, kako engleski krmci imaju preimućstvo prema ruskom seljaku, da su se hranili ruskim šećerom.) Veoma karakteristična ekonomska pojava na ruskome selu bila je takozvana »gladna arenda«: osobina ove arende jeste, da najamna plata iznosi od 6 do 10 rubalja više za svaku desjatinu nego li celokupni čist prihod koji ista desjatina može da dâ ako se zemlja obrađuje najamnim radnicima. Uopšte, plaćanje poreza i otkupnine ležalo je kao mora i nad najboljim seljacima; a zbog neplaćanja poreza prodavana je u bescenje vrlo često i najpotrebnija seljačka imovina. Agrarno se pitanje, prema objašnjenju najboljih ruskih 62 stručnjaka, sastojalo uglavnom u ovome: deo zemljišta koji bi seljaci dobili bio je posve nedovoljan, i po količini i po kakvoći, jer nije obezbeđivao opstanak seljačke porodice, preko svake mere opterećene plaćanjem otkupnine i poreza; u isti mah, na njemu se nije mogla da zaposli sva radna snaga dotične porodice, te se uopšte nije mogla da vodi ekonomija bez najma tuđeg zemljišta. Ako je porodica rasla, potreba zarade na strani isto je tako rasla, jer je proširenje zemljišnih poseda seljakâ putem kupovine bilo zbog njihova siromašnog stanja gotovo isključeno.

Usled ovakih prilika, a živeći u tradicijama i uspomenama ranijih seljačkih pokreta, o kojima se pričalo i pevalo, nije nimalo nerazumljivo da se u ruskom seljaštvu pojavljivalo i sve više širilo tajno i skriveno, ali snažno i kondenzovano, revolucijonarno raspoloženje, poimence u agrarnom pravcu.

Za karakteristiku stanja na ruskome selu, pri kraju XIX i na početku XX veka, treba još naročito istaći, pored niske kulture i teških privrednih prilika, i usled njih, veoma nedovoljno i nezadovoljavajuće zdravstveno stanje seoskog stanovništva. Ono se povećavalo veoma lagano, bez obzira na ogroman broj rođenja; postotak smrtnosti u Rusiji iznosio je u to doba 3.5, dok je u Skandinavskim Zemljama bio 1.7, u Velikoj Britaniji 1.9, u Francuskoj 2.2, u Nemačkoj 2.4. Smrt je naročito desetkovala decu ispod 5 godina: na svaku hiljadu dece ovih godina umiralo je godišnje po 450! »Bog dao, Bog uzeo — govorili su fatalistički ruski seljaci. Ali za socijologa to je značilo drugo, a za državnike, poimence kao što je bio Vite, bilo je naročito podozrivo slabo plaćanje poreza, te potajno ali stalno vrenje na selu. Zato su, na predlog Vitea, sazvani naročiti lokalni odbori, kao i Veliki Sveruski Odbor, »da prouče potrebe seosko-gospodarske industrije«. Ti su odbori, u više od 80 svezaka svojih izveštaja, dosta jasno izneli sliku ruske seoske bede na raskršću naših vekova.

Razvijanje industrije i gradskog života umnožilo je, kao što smo rekli, broj intelektualaca i radnika, i povećalo je njihovu važnost. Naporedo se oseća sve jače vrenje u njihovim krugovima, i godine 1895 Ministar Prosvete, grof Deljanov, tajnim pismom upozorava Ministra Unutrašnjih Delâ, Durnovo, na nov talas pokreta »u narod«, sličan onome iz 1874/6: počinje opet da se širi težnja za otvaranjem biblijoteka, za delenjem knjiga, organizacijom predavanja i kolektivnih čitanja; Deljanov je spreman na svakojake neprilike i istupe protivu vlade od ove akcije, koju vode poglavito visoko- i srednjoškolci, te narodni učitelji i službenici samoupravnih tela, i moli Ministra Unutrašnjih Delâ da spreči pokret policijskim merama.

Na drugoj strani, intelektualci nastoje da stvore sebi čistu situaciju, te da barem teoretski dođu do jasnog uverenja i uviđavnosti o tome šta da se radi. Spor između marksista i narodnjaka razvija se normalno u knjigama i časopisima: Mihajlovski i V. V. (V. P. Voroncov) zagovaraju narodnjaštvo u svojim člancima, dok marksiste bacaju na tržište knjige kao što su: Petra Struve-a »Ka pitanju o ekonomskom razvitku Rusije (1894), ili Beljtova (pseudonim Plehanova) »Ka pitanju o razvitku monističkog pogleda na istoriju«. Srednju liniju između marksista i narodnjaka drži Pavle Miljukov, koji se tada (1896) javlja sa nizom članaka »Slike iz istorije ruske kulture«. Marksisti, držeći da se i rusko društvo mora razvijati istim putem kojim i ostalo društvo na Zapadu, očekuju jedini spas od proletarizacije seoskog stanovništva, i od pojave velike mase industrijskih radnika. Narodnjaci, naprotiv, oslanjajući se na tradiciju, koja potiče čak od slavjanofila, pa onda od Hercena i od revoluciionara iz godina 1860—80, nalaze da Rusija može i mora da se razvija svojim putem, i da će njoj doneti spas kolektivistički duh njena seljaštva. Ali iza ove legalne književne polemike, naučne i publicističke, oko aktuelnih socijalnih pitanja, javljaju se već i pripremne radnje za obnovu revolucijonarnih akcija i revolucijonarnih stranaka. Još godine 1898 osnovana je Rosijska Socijal-demokratska Radnička Stranka, sa Uljanovim (Ljenjinom ili Iljinim) i Plehanovim (Beljtovim) na čelu. Još nema stranke socijalnih revolucijonara; ali postoje već grupe narodnjaka-revolucijonara, koji će se uskoro latiti i oružja. Godine 1897 izbijaju prvi neredi i štrajkovi u fabrikama, i vlada ne zna šta da radi, — da li da upotrebi odmah silu, te kazni radnike (stari ruski zakon kažnjavao je lakom tamnicom svaki, čak i najopravdaniji, ekonomski štrajk), ili da se drži neutralno.

10.

Liberalni pokret — Govor Cara godine 1895 — Neredi na Univerzitetima — Represije — Obnova terora i seljačkog pokreta — Proročke priče i propovedi ruskih pesnika i filozofa na raskršću XIX i XX veka.

Ali još pre radikalnijih elemenata, počeli su pokret liberalci, koji su hteli da se koriste promenom na prestolu, pojavom mlada, nesigurna, simpatična čoveka, koji je došao namesto okrutnog reakcijonara; u novom vladaru mnogi su hteli da naslute liberala (mislilo se da je i mlada Carica vaspitana u jednoj ustavnoj i liberalnoj južno-nemačkoj kneževini, te sklona liberalnim idejama!), pa su otpočeli razgovori o potrebi reforama, doduše veoma skromnih, te o sazivu, ne parlamenta — bože sačuvaj! — nego savetodavnog odbora delegata gubernijalnih zemstava i gradskih veća velikih gradova. Prilikom istorijske audijencije, u kojoj je Car primio nekoliko stotina delegata plemstva, građanstva, seljaštva, zemstava, i t. d., Car je izgovorio programnu besedu, koja mu — kako se može videti iz njegova dnevnika — nije baš lako pala, a koju je izmislio u svojoj reakcijonarnoj zaslepljenosti Pobjedonoscev: »Ja sam srećan« rekao je Car, »da vidim ovde iskupljene predstavnike sviju staleža, koji su došli ovamo da mi izraze osećanja svoje odanosti. Ja verujem u iskrenost ovih osećanja, jer su ona uvek bila karakteristična za sve Ruse. Ali ja sam obavešten, da su u ponekim zemskim skupštinama neki ljudi, ispunjeni besmislenim maštarijama, digli svoj glas da traže učešće zastupnika zemstava u poslovima unutarnje uprave. Neka je svima dobro znano ovo: posvećujući sve svoje snage blagostanju naroda, ja nameravam da branim načelo autokratije isto tako čvrsto i sa isto toliko napora kao što je to činio moj pokojni nezaboravljeni otac.« To je bilo 17. (29.) januara 1895. Već sledećeg dana, u tajnosti je širen pismeni odgovor, otvoreno pismo, javnih radnika Caru: »... Pitanje je bilo samo u tome, da se uklone prepreke, birokratske i dvorske, pri opštenju između Cara i Rusije. A baš te tendencije ste Vi, u nedostatku iskustva i poznavanja prilika, imali odlučnosti da obeležite ,besmislenim maštarijama’!... Rusko je društvo potpuno svesno toga, da to ne može biti idealan samodržac koji je 17. januara izgovorio ove reči, nego jedan birokrata, surevnjiv na svoju beskrajnu moć... Vi ste bili prvi koji ste se izjavili za borbu, i borba neće izostati...« Liberali zemstava zauzeli su stav. Vlada je nastavljala, i još pooštrila, politiku šikana prema zemstvima, ometajući im plodonosni i požrtvovni rad i ograničujući im prava na oporezivanje svojih birača, odbijanjem ili ostavljanjem postrani zemskih predstavaka, i odbijanjem da potvrdi pozvane od zemstava službenike (čak i lekare u najgore vreme kužnih bolesti), zabranjivanjem statističkih radova, i t. d.. Čak je i grof Vite upozorio Cara na opasnost koja od strane zemstava preti autokratiji (u svom memoaru: »Samodržavna vladavina i zemstvo«, 1899, o kojem on ćuti u svojim uspomenama, zato što je on, u suštini, jedna opasna denuncijacija).

Godine 1899 buknuli su neredi na univerzitetima, naročito u Petrogradu, Kijevu, i Moskvi. Na hiljade studenata biše isterani, mnogi otpremljeni u vojnike, drugi proterani policijski u zavičaj ili u daleka mesta. Nekoliko liberalnih profesora otpušteno je ili suspendovano od službe. Ali su, uza sve to neredi na visokim školama trajali dalje, gotovo besprekidno sve do Prve Revolucije. Student Karpović ubio je Ministra Prosvete, profesora Bogoljepova (1901); iduće godine terorist Balmašov (iz iste grupe kao i Karpović) ubio je Ministra Unutrašnjih Dela, jegermajstora (dvorski čin) Sipjagina (kome se pripisivalo na 60.000 hapšenja). Nato je imenovan Ministrom Unutrašnjih Dela državni sekretar Pleve. Ovaj je, skupa sa Pobjedonoscevim, još pojačao reakcijonarni kurs, služeći se opsadnim stanjem, stalnim gušenjem štampe i mirnih kulturnih društava, zemstava, i t. d.. Januara 1904 on je suspendovao Tversko Zemstvo, te imenovao vladine komesare.

Uz zemstva sa njihovom opozicijom, uz kritičare Odbora za proučavanje potreba seosko-gospodarske industrije (i neke od njih vlada je pohvatala i proterala), uz radnike i omladince revolucijonarnih grupa, javljaju se najzad polako već i seljaci. Počevši sa godinom 1901, u raznim pokrajinama Rusije učestali su agrarni neredi, sa tučom, pljačkom, paljevinom, i rušenjem. Svirepe mere vlade nisu bile u stanju da ovaj pokret uguše ili zaustave, jer mu je koren ležao duboko u prirodi stvari i u duši ruskog seljaka. Isto tako nisu mnogo pomagale više ni neke olakšice, kao što su bili carski proglasi (od februara 1903 i od avgusta 1904), kojima su seljaci oslobođeni od kolektivne odgovornosti za neispravnosti pri plaćanju poreza, ili su ukinute (u čast novorođenog Carevića) kazne korbačem za seljake.

Početkom XX veka, Rusija se nalazila faktički opet u stanju unutarnjeg rata. I dok je godine 1894 politički kažnjeno 489 lica, godine 1900 kažnjeno ih je 1912, a 1903 već na 3978 licâ.

Sve što se događalo tada u Rusiji naći ćemo i u književnosti, tome ogledalu života. Od starijih pisaca ovoga doba prvo mesto pripada jednome od najvećih književnika čovečanstva, Lavu Tolstoju. On je delimično već bio napustio umetnost, pa je pošao putem književne verske propagande, i propovedao uzvišene nadzemaljske doktrine moralističkog i spiritualizovanog hrišćanstva. Ali, na negativnoj strani, u kritici, koju je vodio u obliku teorijskih rasprava i u obliku kraćih pričica, pa i u obliku romana (»Voskresenje«), on je strasno, i njemu svojstvenim genijalnim darom, udario na temelje postojećeg društva: na monarhiju, na feudalno plemstvo, na dvor, birokratiju, sudove, policiju, na političke podvige vlada, i na odnose vlasništva; sve je to postalo predmetom živahne, žučne, duhovite, ponegda i grube, kritike velikoga majstora pera i misli. Mnogi njegovi radovi nisu smeli biti štampani, — oni su prepisivani u hiljade primeraka i tako šireni po celoj zemlji; izdavana u inostranstvu, dela Tolstoja bila su naveliko importirana i krijomčarena u Rusiju. Afera s ekskomunikacijom Tolstoja (1901) — njegovo isterivanje iz Istočne Crkve, koje je upriličio Pobjedonoscev — postala je senzacijom i političkim skandalom. Pored Tolstoja, koji je nagoveštavao buru, mlađa generacija pisaca pri kraju veka davala je izraza osećajima straha i odvratnosti, čamotinje i tuge, koji su svedočili o bolesti društvenog organizma, i o nastupanju krize. »Strašan je život... Da li uopšte mogu da izbegnem ludilo i užas?...« (Veresajev »Sastanak«); »...Kako su osamljeni oni koji traže lepotu, pravdu, i više radosti za sebe i za druge u ovoj džinovskoj šumskoj zemlji.... Koliko je veličanstvena, koliko je bogata ova Zemlja ... ali kakva strahota u njenim daljinama...« (Bunjin). »Košmarni impresijonizami« »strašne impresije tamne daljine« Andrejeva, pa izazivanje bogatih, povlašćenih, od strane junaka Gorkog, njegove slike bundžija, »bivših ljudi«, koji su jaki, oholi, spremni na sve, koje prete društvu da će uskoro jurišati nanj — sve su to simvoli i znaci nastupajućih potresa. Jedan od junaka Gorkijevih sanja o tome, kako da »svu zemlju razbije u prašinu, ili da sakupi četu drugova, ili uopšte da učini nešto ovakvo, da bi se uzvisio nad svima ljudima i pljunuo na njih sa visine i rekao im: ,Slušajte, gadovi, čemu živite? Kako živite? Varalice licemerne, i ništa više!’...« Simvol Gorkoga, to je ptica koja nagoveštava buru: sumorni i plašljivi galebovi vrište pred buru; u kriku takova »burevjestnika« čuje se i oseća strahovita žeđ za borbom... »Snagu gneva, plamen strasti, slušaju oblaci iz toga krika...« »Burevjestnik« »leti smelo i slobodno iznad mutna i penušava mora... Sve njegove čežnje usredotočene su u jednoj: da bi što pre zavitlala bura!«...

U nezadovoljstvu zemstava i opoziciji liberala, u štrajkovima radnika i atentatima studenata, u bunama i nemirima seljaka, i napokon u ekscentričnim stihovima i proročkim pričama i propovedima pesnika i filozofa, — u svemu se osećala revolucija koja je bila na pomolu.

11.

Geneza rata s Japanom — Rusko-japanski Rat i njegove posledice — Revolucijonarni i liberalni pokret 1904 — Ukaz od 12. decembra 1904 — Policaj-socijalizam, pop-Gapon, i »Krvava Nedelja« (1905) — Februar 1905 — Revolucijonarno leto (1905) — Zakon o Državnoj Dumi — Konačno spremanje Oktobarske Bune.

»Nama treba jedan mali pobednički rat, da bismo se osigurali od revolucije«, — tako je otprilike sudio, prema iskazima grofa Vitea, Ministar Unutrašnjih Dela i Državni Sekretar Većeslav Pleve (von Plöhve). I Careva taština trebala je, isto tako, pobeda i slave. I onda su, s pomoću svakojakih varalica, došli u dodir sa najvišim mestom, i vešto iskoristili raspoloženje svemoćnoga Plevea, nekoliko avanturista, na čelu sa rezervnim oficirom carske garde Bezobrazovim i admiralom Abazom. Vite se borio protivu ovake kobne politike, ali uzalud. Bezobrazov je za neko vreme uklonjen sa petrogradskog vidika; ali samo zato da što bolje uspe docnije i nadoknadi svoje privremeno poniženje: on je napravio kolosalan skok, budući neočekivano imenovan Državnim Sekretarom. Formiran je i naročiti Odbor za Daleki Istok, pod ličnim rukovanjem Cara, bez učešća odgovornih ministara, a imenovan je za Carskog Namesnika na Dalekom Istoku, s pravom diplomatskog dopisivanja sa Japanom, admiral Aleksejev, koji je postao admiralom a da uopšte nije komandovao brodom niti služio na moru, nego se motao po štabovima i salonima, gde je otpočeo svoju karijeru time što je pred policijom i pred javnošću uzeo na sebe prekršaj učinjen u jednoj javnoj kući u Tulonu od velikoga kneza Aleksija (sina Aleksandra II) koji je bio vrhovni admiral ruske flote. Sad su on i Bezobrazov vodili glavnu reč u pitanjima Dalekoga Istoka. Tako je otpočela bezobzirna izazivačka politika prema Japanu. Bezobrazov i njegovi drugovi udesili su jedno deoničarsko društvo za eksploataciju šumskih kompleksa na reci Jalu u Koreji. To je bio tek početak prodiranja u ovu carevinu, gde su se interesi »Rusije« (čitaj akcijonara ovog društva, koji su pripadali najvišim krugovima) sukobili s interesima Japana. Ovi pustolovi uspeli su da i Cara uvuku u svoje društvo, da ga i novčano zainteresuju, te tako lično kompromituju. Grofica Klajnmihelj priča opširno i o toj stvari, te vredi zabeležiti ovaj odlomak iz njenih uspomena; ona kaže: »Car je, na molbu jednoga od članova carske porodice, pristao da se svojim vlastitim sredstvima angažuje u poduzeće nekoga društva koje je imalo dobiti koncesije u Japanu na reci Jalu. — Frederiks je rekao Caru: ,Ja znam da su diplomatski odnošaji između Rusije i Japana veoma zategnuti, — sigurno će biti rata. Treba izbegnuti da neko može reći, da je i Vaše Veličanstvo lično zainteresovano u finansijskim transakcijama u Japanu; stoga ću dopustiti sebi da Vas zamolim da odstupite od svoga naloga...’ Našto mu je Car odgovorio, da on ne može odreći svoje reči. Nato mu je Frederiks rekao: ,A ja, Vaše Veličanstvo, kao Ministar Vašeg dvora i Vaš verni sluga neću potpisati dokumenata kojima se mogu koristiti Vaši neprijatelji, te bih molio Vaše Veličanstvo da me oslobodi moje službe’. Car je naklonio glavu i nije odgovorio ništa. Posle dva dana, ja sam opet otišla do Frederiksovih; grofa nije bilo doma, ali mi je grofica pripovedala, da njen muž ostaje na svom mestu, jer da je Car popustio. Ali je taj slučaj tako uticao na starog dvoranina, da je uzeo mesec dana dopusta i otputovao na svoje imanje... Japanska je štampa često pisala o tome, kako je uzrokom Rata bila i želja Caru bliskih krugova da se obogate, pa da je i sam Car, donekle, imao učešća u tom... Iz drugih, sada poznatih, podataka izlazi da je Car ipak imao učešća u ovim finansijskim transakcijama.

Ministar Finansija Vite bio je velika smetnja ovim spekulantima, zato su oni kod Cara nastojali da se Vite smeni, pa je doista (avgusta 1903) Vite imenovan na počasno ali potpuno bezopasno mesto predsednika »Komiteta ministara« (koji ne treba brkati sa Ministarskim Savetom). Ni Ministar Spoljnih Poslova, pošteni i uglađeni diplomat, grof Vladimir Lamsdorf, i suviše dvoranin a da bi se uplitao u planove Njegova Veličanstva, nije bio potpuno obavešten o čemu se radi! Tako su avanturisti imali široko polje.

Nećemo se ovde upuštati u opisivanje međunarodnih i vojnih događaja povodom Rusko-japanskog Rata. Uvučena u rat protiv želje naroda i svojih dalekovidnijih državnika, za rat apsolutno nespremna, pritom u stanju unutarnjeg rasula, Rusija je pretrpela niz strašnih noraza, ogromnih gubitaka u ljudima, u teritoriji, u novcu, municiji, brodovlju (gotovo cela ratna flota propala je). Zapovedništvo — na moru i kopnu — Aleksejeva, jednog salonskog admirala, koji nije poznavao niti vojske niti mornarice; njegovo suparništvo sa generalom Kuropatkinim; mešanje Petrograda u operativno vođenje rata; obraćanje veće pažnje na snabdevanje vojske ikonama nego municijom; odašiljanje u prekookeansku ekspediciju apsolutno neuređene, disparatne, glomazne flote admirala Roždestvenskog, koji nije imao hrabrosti da kaže Caru istinu o poverenoj mu floti, nego se uzdao u molitvu, i u ikonu koju mu je Car poklonio; izdaja, glupost, pljačka, — sve to, uz junaštvo i obilate žrtve pojedinih pukova, i uz ogromne napore nekih talentovanih generala, koji su odgurnuti na sasvim sporedne položaje, evo slike toga Rata, započeta sa nečuvenom lakomislesnošću i neopreznošću. Krajnje lakoumlje, s kojim se uletelo u ovu avanturu, karakterišu možda ponajbolje reči samoga Cara, izrečene na samom početku Rata pred jednim lokalnim visokim zvaničnikom: »Ja smatram napad Japanaca kao ujed kakve buve!...« Ali su i on i cela Rusija taj ujed skupo platili. Prestiž Carevine, i ugled dinastije, Japanskim Ratom naglo se srozao. Najteža posledica bila je, da se odmah i u samoj zemlji i van nje — u emigraciji — javio snažan revolucijonarni pokret opozicije, koja nije imala obzira prema ratnom stanju, nesmatrajući ovaj rat ratom ruskog naroda i ruske države nego zločinačkom i besmislenom pljačkaškom avanturom dvorske kamarile, te bande ordinarnih lopova, koji su radi svojih uživanja i bogaćenja rušili državu, tlačili narod, vodili vojsku u propast, rečju sramotno se titrali imovinom i krvlju ruske zemlje. »Počelo je strašno vreme«, veli grof Vite; »najnesrećniji od svih nesrećnih ratova, pa onda, kao neposredna posledica, revolucija, odavno spremljena policajno-plemićskim režimom, ili bolje rečeno policajno-plemićsko-kamarilskim režimom...«

15. (28.) jula 1904 socijalist-revolucijonar Sazonov bacio je bombu i ubio ministra Pleve-a. (Na ovoga mesto došao je humani i meki knez Svetopuk-Mirski.) Odmah s jeseni otpočeše opet neredi na visokim školama. 8. (21.) novembra, na skupu delegata gradskih većâ i zemskih skupštinâ, utvrđen je program ruskog liberalizma (u 12 tačaka), kojim se ide zatim da se ukloni nepoverenje koje deli vladu i društvo, time što će se pre svega ukloniti centralizam i birokratske zloupotrebe, te uspostaviti neprikosnovenost ličnosti i stana, uz kažnjavanje nezakonitih postupaka vlasti; ujedinjena vlada s narodom uspostaviće dalje građanske slobode i jednakost, i nastojaće oko razvitka lokalnih samouprava, oko izjednačenja prava i položaja seljaka sa ostalim staležima te ukidanja tutorstva nad seljacima, i oko demokratizacije organa lokalne samouprave i ustanovljenja pravih vanstaleških samoupravnih seoskih organa u obliku teritorijalnih opština. Zakonodavna Skupština prihvaćena je sa 78 glasova, dok je 27 glasova dato u prilog Konsultativne Skupštine. Napokon, traženo je proglašenje političke amnestije. Mnoge od ovih želja umerenog naprednog plemstva i krupne buržoazije ostale su neostvarene sve do godine 1917!... Na dve nedelje posle ovog skupa, održani su u prestonicama svečani banketi prilikom 40-godišnjice reforme sudstva, pa su se i tom prilikom koristili liberalni govornici da traže poboljšanje sudstva i ukidanje nazadnih novela. U adresama na Cara, pokrivenim mnogim tisućama potpisa, tražene su različite reforme. Decembra iste godine 1904 sastali su se u Parizu predstavnici svih ruskih i ukrajinskih liberalnih i revolucijonarnih grupa; tu su bili ruski, finski, i poljski konstitucijonalisti, socijal-revolucijonari, poljski socijalisti, te đurđijanski socijalisti i federalisti. Kao osnova za sporazum primljene su sledeće teze: 1) ukidanje autokratije, te opoziv sviju mera koje ograničavaju ustavna prava Finske; 2) zamena autokratije demokratskim režimom, osnovanim na sveopštem pravu glasa; 3) pravo avtonomije za sve narode (Rusije), i obezbeđenje slobode nacijonalnoga opredeljenja i razvitka zakonom, te ukidanje sviju nasilničkih mera Ruske Vlade protiv pojedinih naroda. Taj je program već radikalniji od onog novembarskog, i u njemu su uzeti naročito u obzir interesi Nerusa u Rusiji.

Na drugoj strani, i Car je izrađivao svoj program reforama, budući da je položaj postao sasvim neodrživ. 12. (25.) decembra 1904 objavljen je, na predlog kneza Mirskog, ukaz o reformama u osam tačaka. Nije tu još izrično spomenut saziv narodnih predstavnika; ali su izvesne predviđene mere značile svakako napredak. Samo je sve to dolazilo prekasno. Na čelo carskog ukaza kao izvršilac postavljen je grof Vite, u svojstvu predsednika Ministarskog Komiteta, i rad je odmah otpočet u pravcu predloženih reforama; prva napredna mera bila je: verska tolerancija, proglašena naročitim carskim ukazom na Uskrs 1905. Ostale reforme pripremane su birokratskim putem, a neke u naročitim odborima pod predsedništvom od Cara imenovanih reakcijonara.

Međutim je vrenje u narodu raslo. Uz učešće i pravih socijalista i takozvanih »policaj-socijalista«, koji su se pojavili u to vreme u većoj meri (t. zv. »zubatovščina«^[1] i njene posledice), i vanstranačkih radničkih vođa, ozlojeđeno šikanama i bedama, petrogradsko radništvo spremalo se na značajne manifestacije. Na čelo celog ovog pokreta stao je pop-Gapon, avanturista, čiji su ciljevi bili veoma sumnjive prirode, ali koji je uživao neograničeno poverenje radništva. Bi rešeno, da se 9. (22.) januara pođe u ogromnoj povorci ka Zimskoj Palači, te da se podnese Caru peticija sa molbom da sazove Narodnu Skupštinu izabranu na osnovu opšteg biračkog prava; dalje, da zaključi mir, i napokon, da olakša narodne nevolje. Ministar Unutrašnjih Delâ, knez Mirski, i nesposobni upravnik grada, nisu umeli da udese stvar tako da se manifestacija spreći, ili bar da ne dođe do prolivanja krvi. Grof Vite opet odbio je molbu delegacije najuglednijih intelektualaca da posreduje, te se više nego sto hiljada radnika krenulo sa crkvenim (ne crvenim!) zastavama, pod ikonama i carskim slikama, da vide Cara u Zimskoj Palači. Niko nije u ime Cara izašao njima nasusret. Ali je zato vojska pucala, i na hiljade ljudi bili su ubijeni ili osakaćeni (»Krvava Nedelja«). Kod radništva bilo je s time svršeno sa carskim prestižem. Šta je o tome mislio sam Car, videli smo iz njegova dnevnika. Pre toga se odselio iz Petrograda, i od onog doba nije nikako više ni stanovao u Zimskoj Palači. Kneza Mirskog otpustiše, a deputaciju intelektualaca (među kojima je bio i Maksim Gorki) zatvoriše. Policija naknadno pronađe neke radnike koje dovede Caru kao »delegaciju radnika«, i Car im kaza nekoliko ljubaznih i beznačajnih reči. — Ali već u februaru odjeknu celim svetom eksplozija koju izazva bomba socijalno-revolucijonarnog teroriste Kaljajeva, kojom je ubijen moskovski general-guverner veliki knez Sergije. Nato je Car izdao proglas kojim poziva narod da se skupi oko prestola u ime starinskih načela, uveravajući ponovno da će sačuvati neokrnjenim neograničeno »samodržavstvo«, taj amanet predaka. Istog dana izdano je i ručno pismo Carevo na novog Ministra Unutrašnjih Dela Buliginâ, jednog slabog a simpatičnog čoveka, koji je sve važnije poslove prepuštao svome pomoćniku — šefu policije generalu Trepovu, po rečima Vitea, »generalu junačkog izgleda sa strašnim očima«, a u stvari po vaspitanju »vahtmajstoru« i »vršiocu pokoljâ iz uverenja«, kako ga je u Dumi nazvao knez Urusov. U svom ručnom pismu, Car je izrično nalagao Buliginu, da pripremi zakonsku osnovu o sazivu »izabranih od stanovništva najboljih ljudi«. Međutim je u zemlji vrilo dalje. Kad je, nakon neodlučne bitke kod San-de-pu, došlo do strašnog poraza ruske vojske kod Mukdena, te kad je 14. (27.) maja, na sâm dan godišnjice krunisanja Careva, delom uništena a delom zarobljena flota admirala Roždestvenskog, pođoše (juna) deputacije liberala. (vođena od kneza Sergija Trubeckog, profesora Moskovskog Univerziteta) i reakcijonara Caru, i svaka mu je govorila, prema svome uverenju: prva o potrebi temeljnih reforama, druga o potrebi očuvanja neokrnjena carskog autoriteta. Svakoj od njih Car je odgovorio ljubaznim rečima. Međutim se pobunila vojska, naročito rezerviste; na mnogim mestima ona je bila već u punom rasulu i anarhističkom raspoloženju. Isto je tako i seljaštvo počelo da diže glavu, i u raznim pokrajinama dolazilo je do neposlušnosti prema vlastima i do napadaja na spahijsku imovinu.

Grofica Klajnmihelj vrlo zanimljivo priča o revolucijonarnom raspoloženju u vojsci i narodu u leto godine 1905: »Juna 1905, ja sam prvi put došla do uverenja da je u Rusiji mogućna revolucija. To se desilo na našem imanju u Kurskoj Guberniji. Ja sam baš pisala pismo u mome kabinetu, kad je ušao sluga koji se vratio sa nekog posla iz gubernijskog grada. S iskrivljenim crtama na licu on mi je pričao o jednom strašnom događaju koji je video. Dok je čekao na kolodvoru vlak, došao je onamo vojni odred koji je imao da putuje za Mandžuriju. Pukovnik, sa ženom i dvoje dece, bio je već u kupeu, kad uđe k njemu jedan narednik i uzbuđenim glasom reče, da je u vagone za 40 ljudi nagurano po sto vojnika i više, te niti ima mesta za ležanje niti za sedenje; našto mu pukovnik odgovori: ,Dobro, odmah ću doći’. Zatim zapali cigaretu i mirno nastavi razgovor sa svojim saputnicima. Malo kasnije narednik opet dođe, i ovaj put nezdravljajući pukovnika sav uzrujan izgovori kako su vojnici uzbuđeni njegovom pasivnošću, pa drsko nastavi: ,Vama je dabogme lepo sedeti u Vašem kupeu, dok nas tovare i voze kao marvu na klanicu’. Pukovnik, izvan sebe od ljutine, naredi željezničkim žandarima da tog narednika odmah odvedu i zatvore u vagon za uhapšenike. Nato je došao podnarednik da mu javi, da je vika i kletva zatvorenoga narednika iskupila čitavu masu razdraženih željezničarâ. Pukovnik ode k vagonu, i udari sabljom po glavi narednika koji ga je psovao; udarac je bio tako nezgodan, da je presekao vratnu žilu te se glava priklonila na jednu stranu. Vojnici i radnici koji su to videli, u uzbuđenju, uhvatili su pukovnika, polili ga petrolejem i namazali ga smolom, te ga tako izvukli iz vagona. Onda je neko dovukao iz kupea i njegovu ženu i decu, pa je tako pred njihovim očima zapaljen živ izgoreo...«

Najači utisak u tom pogledu, posle 9. (22.) januara, proizvela je buna crnomorskih oklopnjača »Potemkina« i »Đorđa Pobednika«, od kojih prva nije mogla biti uhvaćena, već je nakon bombardovanja Odese otplovila u Konstancu, gde je razoružana.

Trebalo se je požuriti sa zaključenjem mira, ako se htelo da spase unutarnji red u zemlji, bilo reformama bilo represijom. Ogromna većina društva bila je za prvo, dok su Car i kamarila više naginjali represijama. Grof Vite pođe kao izaslanik u Portsmut da zaključi mir, u čemu je i uspeo bez prevelikih i preteških žrtava za Rusiju. Trepovu, kao faktičnom diktatoru, bi poverena unutarnja politika, dok su u isti mah nekoliko umerenih liberalnih i plašljivih visokih birokrata spremali reforme. Projekat glavne reforme — Zakon o sazivu Dume, njenu uređenju, izborima za nju, iznesen je pred Cara krajem jula i početkom avgusta 1905, i Car je tada pozvao na savet svoje rođake i ministre, te nekoliko državnih savetnika i ekstremnih desničara-političara; osim njih i liberalnog profesora Moskovskog Univerziteta Vasilija Ključevskog, genijalnog istoričara. O tim tajnim sednicama sačuvana su samo dva primerka Zapisnika, od kojih je jedan čudnovatim slučajem dopao ruku jednoj berlinskoj knjižari, te je još za carsko doba veoma tačno objavljen u Berlinu u knjizi pod naslovom »Die Peterhofer Beratung« (Eduard Fravlin Verlag. Berlin S. A. XX + 220), koju smo mi već upotrebili za karakteristiku Careve okoline i vladajuće birokratije. Sve nade ove visoke Skupštine bile su položene u konzervativno seljaštvo, koje je imalo spasti do krajnosti kritičnu situaciju. Jedino Ministar Finansija, grof Kokovcev, iskazivao je, veoma oprezno, svoje mišljenje, da se treba bojati seljaka, jer da je njihov konzervatizam u socijalnom pogledu dosta sumnjiv. Zakon, koji je proizašao iz ove znamenite Skupštine, Car je potvrdio, neupućujući ga na pretres u Državni Savet, te je objavljen uz naročiti carski proglas na narod, u kojem je opet naglašeno načelo neokrnjive autokratije (6./19. avgusta 1905). Duma je, prema tom Zakonu, zamišljena kao jedno konzultativno telo; pravo učešća u izborima za Dumu dato je seljacima i posednicima u gradu i na selu. Sistem izbora je veoma komplikovan: seljaci biraju svoje opštinske odbore, ti odbori biraju punomoćnike, a tek ti punomoćnici izbornike koji, izabravši i jednog poslanika između sebe, zajedno s ostalim (zemljoradničkim i varoškim) izbornicima biraju ostale poslanike od strane gubernije; prestonice i veći gradovi imaju pravo izbora posebnih poslanika preko izbornika. Taj zakon, uostalom, nije nikada stupio u život.

Seljački narod i vojska nalazili su se međutim i dalje u stanju uzbune, a omladina, radnici, i intelektualci, spremali su se otvoreno na štrajk, pa za slučaj potrebe i na oružanu bunu. Visokim školama Car je, neočekivano, dao avtonomiju, na predlog diktatora Trepova, koji je hteo, prema rečima kneza Sergeja Trubeckoga (saopštenim od profesora Maksima Kovaljevskog, u knjizi »La Crise Russe«), da oslobodi policiju od brige o visokim školama (ukaz je datiran 27. avgusta 1905). Ali odmah nakon toga masa pobunjenika posela je prostorije visokih školâ, i zajedno s omladinom počela da pretresa aktuelna pitanja. Visokoškolskoj omladini pridruživala se i srednjoškolska, tako da su visoke škole, u septembru i oktobru 1905, postale središtem revolucije. U isto doba ujedinili su se svi savezi intelektualaca u jednu moćnu revolucijonarnu organizaciju, u takozvani »Savez Savezâ«, koji je bio u stalnom dodiru sa omladinom i radništvom. Na čelu pak radništva javlja se »Petrogradski Sovjet Radničkih Deputiraca«, koji će u kasnijim dogođajima igrati važnu ulogu. Tako su prolazili burni jesenji dani godine 1905.

12.

Oktobarski štrajk, i »Manifest« — Posledice »Manifest«-a — Obrazovanje vlade grofa Vite-a — Teškoće Vlade: dvor, bune, agrarna revolucija, Seljački Savez — Mere za umirenje i represije — Zakon o slobodi štampe, zborova, udruženja, i izborni zakon — Ustav.

Sredinom oktobra 1905, »Savez Saveza« i »Sovjet Radničkih Deputiraca« dekretirali su sporazumno opšti štrajk, koji je prihvaćen jednodušno od strane celokupnog radništva, i od svih trgovačkih službenika, kao i od velike većine intelektualaca, te je za par dana sav život širom ogromne carevine u tolikoj meri ukočen, da ni ministri i političari nisu mogli doći iz Petrograda u Peterhof ka Caru drukče nego lađom, budući da ni lokalne željeznice nisu funkcijonisale. Željeznice, pošta, telegraf, radnje i trgovine, banke, nadleštva, električne centrale, škole, pozorišta, i t. d., širom cele zemlje obustavili su bili rad. Bilo je, dabogme, i pojedinih komičnih epizoda; ali uglavnom, sve je imalo veličanstven, gotovo tragičan karakter.

U ovom teškom času, članovi dinastije držali su se, u većini, uplašeno i potpuno pasivno; aktivnošću se istakao naročito komandant Petrogradske Armijske Oblasti i Carske Garde, veliki knez Nikolaj Nikolajević, koji je zatražio od Cara hitne mere i odlučno postupanje. Na navaljivanje njegovo, i njemu sličnih, Car je pozvao grofa Vite i predložio mu je da okupi oko sebe Vladu, koja u stvari nije ni postojala. Nato je Vite odgovorio predlažući dva puta: 1) popuštanje, ili 2) čvrstu i bezobzirnu diktaturu, te ugušenje bune; ako bi Car prihvatio prvu metodu, Vite je bio voljan da uzme na sebe predsedništvo vlade, dok u slučaju drugog rešenja on nije želeo da se primi ikakve odgovornosti. Nakon kolebanja od nekoliko dana Car je potpisao proglas na narod (»Manifest« od 17./30. oktobra), usvajajući predlog grofa Vite, koji je stavljao sledeće uvete: 1) načela građanskih slobodâ, i iskrenost njihova sprovođenja na svima područjima; 2) zahtev da se ukinu sva izuzetna stanja; 3) saglasnost u radu svih vladinih organâ; 4) obustavljanje svih represivnih mera protivu akcija koje ne ugrožavaju neposredno državu i društvo, ali 5) suzbijanje svake akcije koja direktno preti društvu i državi, oslanjajući se pritome na zakone, u duhovnoj zajednici sa dobronamernom većinom društva.

Sâm ovaj Manifest, dakle, u slučaju da ga Car prihvati iskreno i bez oklevanja, obezbedio bi bio nesumnjivo ustavnost, te time ujedno i miran razvitak Rusije. Iza lirskog uvoda »Manifesta«, sledile su druge tri tačke: 1) narodu su obezbeđene slobode savesti, reči, skupljanja i udruživanja, te osobna neprikosnovenost; 2) obećana je izmena izbornog reda, u pravcu proširenja biračkog prava, i 3) naređeno je »ustanoviti kao nepokolebljivo pravilo, da nijedan zakon ne može stupiti na snagu bez odobrenja Državne Dume, i da izabranim od naroda predstavnicima bude obezbeđena mogućnost stvarnog učešća u nadzoru nad zakonitošću postupaka imenovanih od Nas vlasti«. — Jedinstveni front Revolucije bio je ovim značajnim aktom probijen, i svi oni veliki kneževi i državnici koji su čestitali grofu Viteu, što je spasao dinastiju i monarhiju, bili su sasvim u pravu.

Odmah su se na više strana javili jaki pokreti radosti, i optimizma, dok je u isti mah na drugim stranama dolazilo i do revolucijonarnih (iako bezoružnih) istupa ekstremista. Lozinka koja je svuda palila bila je čarobna reč »Amnestija!— amnestija za sve koji su patili, i po ruskim zatvorima i u sibirskoj »tajgi« (prašumi). po dalekim rudnicima, i u tvrđavi Šlislburškoj, i isto tako za one koji su lutali po svetu kao beskućnici. Vlasti su se držale većinom pasivno, neznajući šta će i kako će. Ali su neki guverneri i upravnici gradova ipak ostali u kontaktu i dosluhu sa crnim reakcijonarima i četama bandita i besposličara, među kojima je bilo i mnogo detektiva, pa je iza proglasa Manifesta došlo do krvavih pokolja u Kijevu, Odesi, Minsku, Tveri, Tomsku, pa čak i u obema prestonicama; najviše su tom prilikom stradali Židovi (tobož usled »narodnog negodovanja«), ali su ponegde napadnuti i zlostavljeni i mnogi intelektualci, te porušene ili čak i spaljene neke zgrade (kao naprimer u Tveru od reakcije omrznuta zgrada Okružnog Odbora — »Gubernskaja Zemskaja Uprava«). I u Novgorodu su crni rušili zgradu Okružnog Odbora tražeći predsednika Koljubakina da ga ubiju, i tome slično; ali je najgore bilo u Tomsku, gde su spalili pozorište i u njemu nekoliko stotina intelektualaca i omladinaca. Vlasti i vojska počinjali su da ureduju tek onda kada bi se revolucijonari, Židovi, ili građanstvo, s oružjem u ruci branili od napadača. Pri svem tom opšti je štrajk obustavljen, i amnestija — nepotpuna, ali ipak veoma široka — potpisana na dan godišnjice Careva stupanja na presto, 21. oktobra (po starom).

Ali jedne, ujedinjene, Vlade još nije bilo. Grof Vite, kako izgleda, nije hteo da naprečac sve menja. Samo je simvoličnu ličnost državnog prokuratora kod Sv. Sinoda, Pobjedonosceva, Car otpustio odmah. Zloglasnoga šefa policije Trepova, međutim, Vite je još malo zadržao, da se ne bi pokazao odviše popustljivim prema javnom mnjenju. To je, uostalom, bilo jedno posve nepotrebno izazivanje, i Vite ga pravda veoma slabim argumentima u svojim uspomenama. Napokon je Trepov imenovan komandantom Carske Palače, te je tako faktično ostao čovek najbliži Caru. Inače je Vite nastojao da popuni Vladu ličnostima iz društvenih krugova, pa je vodio pregovore sa nekolicinom veoma umerenih političara, koji su se naročito bili istakli u organima lokalne samouprave, kao i sa jednim kadetom (knezom Jevgjenijem Trubeckim); ali su se svi ovi pregovori razvlačili te najzad i razbili o Viteovu želju da pošto-poto za Ministra Unutarnjih Delâ postavi Petra Durnovo, koji je bio poznat u svakome pogledu sa najgore strane. Tako je predsednik Vlade morao da sastavi jedan dosta šaren birokratski kabinet, u kome je — skupa s umerenim konzervativcem i velikim poštenjakom Manuhinim (Ministar Pravde), te umerenim liberalom i opet poštenim čovekom, grofom Ivanom Tolstojem (Ministar Prosvete) — sedeo i taj zloglasni Durnovo. Ministarstvo nije bilo homogeno, niti je znalo jasno šta hoće, te je vodilo jednu nesigurnu politiku; kolebanja je bilo naročito zbog stalnih promena pojedinih resora (i to na gore, i u desno), zbog dvorskih intriga i mešanja Cara u poslove iza leđa šefa Vlade. Najznamenitija ostavka bila je besumnje ona Ministra Poljoprivrede Kutlera, umerenog liberala, koji je pred odbor stručnjaka o agrarnom uređenju zemlje izneo bio jedan skroman predlog o eksproprijaciji, dakako za platu, jednog dela latifundija u korist seljaka; nato nije pristala Vlada, i projekat je zabačen, ali su uzbuđeni veleposednici, preko kamarile, uticali na Cara, i Kutler je otpušten, i to sasvim, što se inače nikad nije dešavalo sa ministrima (koji su obično odlazili ili u Državni Savet ili u Senat). To je svakako veoma karakteristična epizoda za ovu Vladu. Ali treba da se, još zamalo, vratimo na njene početke.

Pored spomenute nesigurnosti, bilo je i drugih velikih i veoma ozbiljnih nezgoda i teškoća u Viteovoj Vladi. Na prvome mestu treba istaći, da se vojska nalazila u stanju demoralizacije i delimične pobune, te se nije mogla glatko i brzo da demobiliše i vrati kući sa Dalekog Istoka; tako je Vlada bila gotovo bez vojske kod kuće, a i koliko je bilo — nije bila sigurna^[2]; друга велика невоља била је, да је главна државна благајна била празна, а онда још нису били навикнути на бескрајно штампање банкнота, тако да се влада налазила у сталној финансијској неприлици. Даље, у Пољској, у балтичким провинцијама, и на Кавказу, владала је општа побуна: Пољаци су тражили, у најмању руку, автономију, а екстремни елементи — независност; Лотиши и Ести борили су се са Немцима; на Кавказу је, поред социјалне револуције пламтео и грађански рат између завађених многобројних народа. Најзад, и по градовима било је страшно врење, поименце међу радницима и омладином, док је по селима буктала аграрна револуција, будући да су сељаци очигледно били решени да онемогуће живот и газдовање спахијама на селу. Убијања племића, и других поседника и управитеља добра, нису била баш честа, али је зато имовина спахијска страдавала на све стране, и то нетолико услед пљачке колико паљевином, сечом вртова и паркова, убијањем домаће стоке и живине, — све у знак и ради освете и мржње. Губици су били огромни.

Sveruski »Seljački Savez«, jedno staleško-profesijonalno društvo, koje je stajalo u vezi sa strankom socijalista-revolucijonara, počeo je da dejstvuje još pre Revolucije: prvi njegov zemaljski sastanak održan je u dubini šuma, u štali jednoga seoceta; evo šta o njemu priča poznati ruski pisac, koji je i sâm bio tome savezu blizak, Tan (Bogoraz): »— Ali kakvu razliku pravite vi između prava svojine na zemlju i onog na tvornice? — zapitao je (na tom sastanku) jedan seljak, zadojen idejama marksizma; — vi tek ne mislite da sebi prisvojite i te tvornice?... — A kao zašto da ne? — odgovorili su mu ostali, — počećemo sa zemljom, pa ćemo posle preći i na ostalo...« Druga skupština već je bila više nalik na kongres, a održana je u oči same Revolucije u Moskvi; na njoj su istaknuti isti zahtevi kao i na prvoj. Ali i na jednoj i na drugoj skupštini seljaci su se dobro čuvali napada na Cara, te su ostajali na monarhističkom stanovištu; tek na trećem kongresu — za vreme same Revolucije — oni su počeli da napuštaju monarhizam, a u isto doba su prihvatili i načelo nacijonalizacije zemlje, t. j. i spahijska i seljačka zemlja imala je da postane opšte-narodnom svojinom. — Kako se držala Vlada prema ovoj agrarnoj revoluciji? — Na jednoj strani, bio je objavljen carski proglas na narod (od 3./16. novembra), u kojem Car kaže, kako sa bolom u duši sluša, da je narod počeo da napada, ništi i pljačka tuđu imovinu; na drugoj strani, seljacima su smanjena, a od 1. januara 1907 i sasvim oproštena, plaćanja kamata za otkupninu zemlje, te je izdat nalog Državnoj Hipotekarnoj Banci za seljake, da kupuje spahijsku zemlju i da je preprodaje seljacima. To je bilo u jednom pravcu. Ali se mnogo boljem uspehu nadala Vlada od vojničke egzekucije, naročito od batinjanja seljaka naveliko. U pribaltičkim provincijama, odredi vojnika, te najamnika mesnih barona, vodili su formalne ratove s Estima i Lotišima, koja su dva naroda, većinom seljačka, bili oslobođeni od kmetske zavisnosti još godine 1817, ali su ostali bez zemlje, te su bili u potpunoj zavisnosti od posednika-barona. Kada je Vite jednom saopštio Caru o strašnom postupku prema narodu jednog takog krvoločnog barona, koji je u isto vreme bio kapetan carske mornarice, Car je svojeručno napisao na izveštaju: »Kakav junak!«... Postepeno, Vlada je doista savladala seljake, i privremeno je ugušila agrarne nerede, ali ne bez pomoći i posredovanja umerenijih i razboritijih elemenata među seljacima, koji su se založili za čekanje na mirno rešenje agrarnog pitanja, poglavito u vezi s izborima za Državnu Dumu.

Pored agrarnih nereda, Vlada je postepeno ugušila i vojničke bune, te nemire nacijonalističke i radničke. Štrajkovi u novembru i decembru 1905 nisu uspeli, a početkom decembra Vlada je zatvorila izvršni odbor Petrogradskog Sovjeta, obustavila je nekoliko levičarskih dnevnih listova, i same sovjete rasturila. Najozbiljniji događaj u to vreme bila je decembarska buna u Moskvi. Ona je ugušena s pomoću topova, kojom je prilikom, prema tvrđenju grofa Vitea, bilo mnogo nevinih žrtava iz osvete od strane vladinih trupâ. Uopšte su pri ugušenju Revolucije vlasti, poimence vojne, vrlo okrutno postupale s narodom.

Međutim su svi, u prvom redu umereni krugovi, očekivali od Vlade da izvrši prvu i drugu tačku Manifesta od 17. oktobra, te tačku 3. Viteova Memoara. Druge tačke (kao ukidanje vanrednoga stanja, neprikosnovenost ličnosti) bile su ostavljene za kasnije; a garantovane slobode uređene su zakonima (o štampi — 24. novembra 1905, o zborovima i udruženjima — 4. marta 1906). Ovi zakoni, doduše, bili su prilično reakcijonarni; ali, kako i Vite sa zadovoljstvom primećuje u svojim uspomenama, u doba državnog sekretara Stolipina pošteno primenjivanje i ovih zakona bilo je nedostiživi ideal celoga ruskog društva!... Zakon o izborima za Državnu Dumu (od 11./24. decembra) proširio je izborno pravo na neke kategorije posednika na selu, na sve stanare, činovnike, penzijonere, samoupravne, saobraćajne, bankarske, i trgovačke službenike, te na zanatlije; pored toga, stvorena je naročita, izborna, kategorija radnika. Ali sistem izborâ ostao je kaošto je bio i ranije, indirektan i glomazan, veoma udaljen od načela jednakosti. U brzini su spremani još neki zakoni prvenstvene važnosti, za koje se držalo da će biti izneseni kao nacrti pred Dumu; ali su i oni oktrojisani te doneseni u obliku uredaba sa zakonskom snagom. To su bili ustavni zakoni za Državnu Dumu i Državni Savet (Gornji Dom), te izborni red za Državni Savet, i najzad Ustav Ruske Carevine. Da bi sasvim obezbedio nezavisno od Dume funkcijonisanje svoje Vlade, Vite je u oči njena sastanka uspeo da zaključi kolosalan zajam, poglavito u Francuskoj. Inače, zakon o Državnom Savetu davao je i ovoj ustanovi položaj podjednak sa Dumom, a bio je taj Dom sastavljen od 98 biranih članova (34 izaslanih od Okružnih Skupština zemstava, 6 od duhovništva Pravoslavne Crkve, 18 zastupnika plemstva, 12 zastupnika trgovine i industrije, 6 zastupnika nauke, 6 zastupnika veleposednika Poljske Kraljevine, 16 zastupnika veleposednika onih gubernija koje nisu imale zemstava). A da bi konzervatizam ovoga tela bio još ojačan, Car je sebi rezervisao pravo na imenovanje istog broja zastupnika koliko je bilo biranih. No kako je imenovanih članova bilo i preko stotine, Car je svake godine, na predlog predsednika Vlade, odlučivao ko će u toku te godine »biti prisutan« u Savetu, o čemu je svakog 1. januara izlazio ukaz. Na takav način Gornji Dom bio je pukom igračkom Vlade, jer je ona mogla lako da ukloni svakog neugodnog imenovanog člana, stavljajući ga na raspoloženje kao jednog od onih koji »ne prisustvuju«!...

Oktrojisani Ustav Carevine, kome je — po vlastitome uveravanju — Vite naročito nastojao da dâ što jače monarhističko obeležje, davao je Caru gotovo neograničena prava. Slobode su bile njime zagarantovane, baš kao i zakonodavna vlast oba doma; ali stvarno, ta vlast i te slobode bile su veoma skučene. Predlog za promenu Ustava mogao je da potekne samo od Cara; mnoge grane zakonodavstva i budžeta nisu spadale u kompetenciju domova; Vlada nije bila odgovorna, a imala je pravo da i u međuvremenu, kad domovi ne rade, donosi zakonske uredbe. Slobode nisu postojale, jer je zemlja sve do Druge Revolucije živela u izuzetnom stanju, koje se produžavalo bez zakonske osnove, običnim ukazom na predlog Ministra Unutrašnjih Delâ. Ustav je dakle već u temelju svome bio neiskren.

13.

Izbori za Prvu Dumu — Štampa — Stranke: njihov sastav, program, i izborni uspesi — Socijaldemokrate: boljševici i menjševici — »Trudovici« — Promena vlade i otvaranje Prve Dume — Počeci Dume — Sukob Vlade i Dume — Pitanje Agrarnog Zakona — Raspuštanje Dume — Viborški Proglas.

27. aprila 1906 (po starom) imala je da se sastane Državna Duma. Kako su tekli izbori za ovu Skupštinu koju je sav ruski narod sa zebnjom očekivao?... Vlada je slabo intervenisala, iako nije tačno ono što kaže Vite, da sasvim ništa nije uticala na izbore; ona se poimence koristila pravom kontrole biračkih spiskova te pravom oduzimanja izbornog glasa, naročito pasivnog od lica optuženih, neosuđenih, u smislu nekih paragrafa Kaznenog Zakonika prema kojima su sudovi mogli, pored osude, da izreknu i kaznu gubitka građanske časti (tako su bili optuženi i neki veoma krupni predstavnici kadeta, među kojima i Miljukov i Hesen u Petrogradu, profesor Lučicki u Kijevu, i drugi). Obično su, i za vreme ovih izbora i docnije, optužbe protiv nepoćudnih po Vladu političara formulisane na osnovu novinarskih članaka ili javnih govora, prema § 128.: »Onaj koji se pokaže kriv drskim nepoštovanjem vrhovne vlasti«, ili prema § 129.: »Onaj koji se pokaže kriv a) pozivanjem na nasilno menjanje državnog ili društvenog poretka, b) pozivanjem na odupiranje zakonu i zakonitim naredbama vlasti, v) pozivanjem vojnika na bunu, g) pozivanjem jedne grupe stanovništva da istupi protiv druge grupe, i t. d.«. Ovake se parnice svršavale obično tek nakon izbora, ili puštanjem optuženog ispod suđenja kao nevina, ili kaznom mnogo lakšom nego što je predviđena zakonom, i bez gubitka građanske časti, — samo sa gubitkom biračkog prava (pa»sivnog). — Na izborima su učestvovale mnogobrojne stranke i grupe, koje su počele da niču kao pečurke posle kiše nakon 17. oktobra. Neke već postojeće veće stranke nisu uzele učešća u izborima (tako: socijal-revolucijonari, s.-d. boljševici, delimično i menjševici, narodni socijalisti), proglasivši bojkot izbora radi reakcijonarnog izbornog reda, radi ograničene kompetencije Dume, i radi mešanja Vlade u izbore. Sama ideja bojkota nije imala uspeha, iako je učešće birača na mnogim mestima, usled glomaznosti aparata i drugih prilika, bilo slabo.

Predizborna borba vođena je veoma intenzivno, — brošure, novine, letaci, nicali su na sve strane; uopšte, u Rusiji se tada javljaju u ogromnom, dotle neviđenom, broju svake vrste novine i štampane publikacije. Mnogi zabranjeni spisi i knjige (naprimer, Radišćeva »Put iz Petrograda u Moskvu«, Engleza Flečera »O Rusiji za carevanja Feodora Ivanovića«, koja je izašla 1591, te bila spaljena u ruskom prevodu 1849, pa memoari decembrista, Hercenovi spisi, revolucijonarna lirika Puškina, i mnoge druge stvari) pojavljuju se sada ođednom na knjižarskim policama, u novim ili u starim zagraničnim izdanjima. — Od glavnih stranaka i grupa borile su se, s desna na levo: razne grupe ekstremnih monarhista, na čelu sa glavnom grupom Saveza Ruskog Naroda, pod vođstvom Dra. Dubrovina i ličnim pokroviteljstvom Cara. Program ovih krajnjih reakcijonara, upravo revolucijonara sa desnice, bio je jednostavan: neograničena autokratija, antisemitizam, nikakvih reforama; metodi borbe: nasilje, pokolji, pretnje. Pristaše su bili: nešto plemstva, činovništva, trgovaca i zanatlija, poglavito palančana, pomognuti organizovanim pljačkašima i mračnim tipovima. Njihov uspeh na izborima nije bio nikakav: jedan ili dvojica izabranih poslanika hitno su se upisali u grupu »umerenih.«. Za njima su dolazile stranke »pravnog poretka«, »Savez 17. Oktobra«, i »Stranka 17. Oktobra«, koje su se nabrzo, gotovo svuda, ujedinile u »Savez 17. Oktobra«, — to su bili umereni konzervativci, pristaše ustavne konzervativne monarhije; oni su ipak isticali lozinke šireg izbornog prava, građanskih sloboda, poboljšanja položaja radnika i seljaka, te čak tražili i eksproprijaciju izvesnih manjih delova spahijskih zemljišta, ukoliko su ova ometala regulisanje zemljišnih poseda. Isticali su svoju zlovolju protivu svake pokrajinske avtonomije; ali su propovedali legalnu borbu: agitacijom, novinama, javnim zborovima. Pored nešto spahija, u ovim strankama je bilo ponajviše činovništva i gradske buržoazije, naročito krupnije. Uspeh na izborima: oko 30 poslanika, koji su se podelili na grupu »Mirne obnove«, malo radikalniju, i na grupu umerenih, sasvim na desnici; najugledniji vođe bili su braća Aleksandar i Nikola Gučkov, koji su međutim na izborima propali, grof Petar Hejden, Mihajlo Stahović, i drugi. Dolazi stranka »Narodne Slobode« ili »Kadeta« (to jest konstitucijonalista-demokrata), stranka radikalna sa socijalnim težnjama inteligencije i činovništva, sa nešto radikalnog plemstva i sitne buržoazije, te malo umerenog i svesnog seljaštva. Glavne tačke programa ove stranke bile su: ustavna vladavina (većina za parlamentarnu monarhiju, manjina za republiku), garantovane građanske slobode, opšte biračko pravo, za Poljsku politička avtonomija, decentralizacija i jačanje samouprava za celu zemlju, pravo upotrebe lokalnih jezika i dijalekata u nižoj školi i u okviru samoupravnih tela, široke socijalne mere u korist radnika, rešenje agrarnog pitanja nacijonalizacijom onog zemljišta koje se bude oduzelo (za platu) od velikih posednika, da bude podeljeno pod zakup seljacima; k ostvarenju programa ide se legalnom borbom. Ova je stranka dobila na izborima 160 poslanika (svi iz Petrograda, te gotovo svi iz drugih velikih gradova sa posebnim zastupstvom, i oko trećine do polovine zastupnika centralnih i južnih gubernija). Među kadetima najistaknutiji su bili: profesor Pavle Miljukov, i njegov drug u uredništvu velikog dnevnog lista Stranke »Reč« Josip Hesen (ali ovu dvojicu, kako rekosmo, Vlada nije pustila u Dumu); u Dumu su pak ušli: Nabokov, Šeršenjević, Muromcev, Kokoškin, Petražicki, Kedrin, Vinaver, Gredeskul, Hercenštajn, i profesor istoričar Karejev, zatim predstavnici radikalnog plemstva: knez Pavle Dolgorukov, knez Dimitrije Šahovskoj, Muhanov, Rodičev, braća Petrunkevići, te mnogi drugi, — sve ljudi velikih sposobnosti i visoke kulture. Oko kadetâ grupirali su se i avtonomisti — Muslimani, Poljaci, Jermeni, Estonci, Lotiši, sve više-manje napredni elementi (jedino su Poljaci bili konzervativniji od drugih, te imali izrazito nacijonalističko obeležje). »Stranka demokratskih reforama« bila je također bliska kadetima, ali nije imala u zemlji mnogo pristaša; jedino blagodareći ličnoj vrednosti nekih svojih kandidata, ona je ipak dobila u Dumi 14 poslanika (najglavniji: profesor Maksim Kovaljevski, general-auditor u penziji Kuzmin Karavajev, te bivši guverner i pomoćnik Ministra Unutrašnjih Dela knez Urusov, autor važnih »Uspomenâ guvernera«). Republikansko-buržoaske grupe »Slobodoumnih« i »Radikala«, koje su oko sebe prikupile bile nešto intelektualaca, na izborima su potpuno propale, te su uskoro i sasvim iščezle iz javnog života.

Ostale levičarske i revolucijonarne stranke — kao što su bile socijal-demokrati (oba krila) i socijal-revolucijonari i narodni socijaliste, republikanci i pristaše ideje totalne nacijonalizacije zemlje, te nerevolucijonarni agrarni socijalisti — nisu sudelovali, kako već rekosmo, u ovim izborima. Ali ćemo ovde, pregleda radi, nadovezati ukratko i njihove glavne ideje, sa glavnim ljudima. Oko nerevolucijonarnih narodnjaka u stranci narodnih socijalista, i njihova časopisa »Rusko Bogatstvo«, iskupili su se bili mnogi ugledni ekonomisti i književnici, kao Pješehonov, Mjakotin, te poznati pripovedač Koroljenko. Narodni Socijalisti imali su nešto pristaša među inteligencijom a nešto i u seljaštvu (veoma malo). Stranka Socijal-revolucijonara i Stranka Socijal-demokrata — od kojih se ova druga kasnije ipak javila na izborima u Kavkazu i u Aziji, te dobila i više mandata (svega u klubu 17) — bile su naslednice na jednoj strani revolucijonarnog narodnjaštva, na drugoj internacijonalnog marksizma. Prva se služila metodom nasilne propagande, bunom i terorom; druga je odbijala teror, ali je pristajala uz svaku drugu revolucijonarnu akciju, naročito ističući i zagovarajući ideju opšteg štrajka. Prva je imala kadar intelektualaca (naročito na selu) i nešto radnika, te se širila poglavito među seljaštvom; druga je imala jakog oslonca u radništvu, te dobre intelektualce kao vođe, i za sobom gotovo ceo đurđijanski narod. U Stranci Socijalnih Revolucijonara istakli su se bili naročito teoretičari Viktor Černov, te Rubanović; a od terorista Boris Savinkov. U Stranci Socijal-demokrata, podeljenoj na dva dela, bili su, na strani boljševika, Uljanov-Ljenjin, na strani menjševika — Plehanov-Beljtov, te Bronštajn-Trocki, koji se kasnije kolebao između obe grupe. Dodirnućemo ovde odmah i tačke sličnosti i različnosti između obe ove stranke, i onda između oba dela socijal-demokrata, boljševika i menjševika.

Socijaliste-revolucijonari, direktni naslednici narodnjaštva, stalno ističu u svome programu razlike između Rusije i njena državnog procesa, njena istorijskog i privrednog razvitka, na jednoj strani, i drugih država na Zapadu. Oni su uverenja, da Rusija može da preskoči bez teškoća preko stadija punog razvitka kapitalizma, te da — zahvaljujući socijalističkom psihološkom raspoloženju većine ruskog naroda, kao i agrarnom kolektivizmu vlasništva ruske seoske opštine — uđe u blagosloveno stanje socijalizma putem odlučne i brze socijalne revolucije, koja ima da nastupi odmah. Buržoasko uređenje dovodi do intelektualnog opadanja gospodarećih staleža, odgurujući sve više od sebe intelektualni i moralni cvet naroda, te terajući ga da se približi prema buržoaziji neprijateljskom logoru potlačenih i eksploatisanih masâ. Inače, nasuprot marksizmu, socijalni revolucijonari smatraju sve slojeve radnog naroda za jednu jedinstvenu klasu. Pauperizaciju seljaka smatraju neposredno štetnom i za položaj radništva, te postoji zajednica interesâ i težnjâ i seljaštva sa radnim proletarijatom i radnom inteligencijom. Privremeno dopuštaju i revolucijonarnu diktaturu, ali kao program traže najmanje: demokratsku republiku sa federacijom, te bezuvetnim pravom pojedinih naroda na samoodređenje; izbore sa proporcijonalnim predstavništvom; narodnu inicijativu, narodnu miliciju (umesto stajaće vojske), osmočasovni radni dan, i t. d.; u pitanjima agrarne politike i poljoprivrednih odnosa, Stranka ima u vidu pre svega oblike života ruskog seljaštva, poimence njegov pogled na zemlju kao na zajedničku svojinu sviju poslenika, te traži socijalizaciju sviju privatno-vlasničkih zemaljskih dobara.

Nasuprot socijal-revolucijonarima, »R. S. D. R. S. (Rosijska Socijal-demokratska Radnička Stranka) smatra sebe jednim od odreda »svetske armije proletarijata« i teži ka istom konačnom cilju kao i socijal-demokrati drugih zemalja. »Zamenivši privatnu svojinu sredstava proizvodnje i obrta, i ustanovivši sistematsku organizaciju društvenog produktivnog procesa za obezbeđenje blagostanja i svestranog razvitka sviju članova društva, socijalna revolucija proletarijata ukinuće podelu društva na staleže, i tako će osloboditi sve potlačeno čovečanstvo, jer će učiniti kraja svim oblicima eksploatacije jednog dela društva od strane drugog dela. Neophodnim uvetom ovake socijalne revolucije biće diktatura proletarijata, t. j. osvojenje od njegove strane takve političke vlasti koja bi mu dopustila da uguši svako odupiranje eksploatatora...« Tu imamo već potpuno utvrđeno osnovno načelo Sovjetske Vlade, kako ga danas shvata i ispoveda Komunistička Stranka. Najpreči zadaci Socijal-demokratske Stranke sastojali su se u ostvarenju Demokratske Republike, dakle: a) autokratija naroda, b) opšte izborno pravo, c) lokalna samouprava, te pokrajinske avtonomije, d) građanske slobode i pogodnosti za narodne manjine, sa punim pravom pojedinih naroda na svoje samoodređenje, te narodna milicija (umesto vojske), odvojenje Crkve od Države, kao i, razume se, najšire mere za poboljšanje stanja industrijskih radnika. Godine 1898 ova stranka još nije imala svoga agrarnoga programa, niti se brinula za seljake, smatrajući ih jednostavno mračnom, sitno-buržujskom, reakcijonarnom ili anarhičkom masom; ali je godine 1903 donesen i agrarni program, prema tezama Ljenjina (za koje su mu kasnije često, sve do poslednjih godina, prebacivali protivnici), a sa ovim glavnim tačkama: ukidanje plaćanja kamata na otkupninu, sloboda seljaka da prodaje svoju zemlju (što je bilo zakonom zabranjeno), vraćanje seljacima otkupnine, te upotreba u tu svrhu konfiskovanih dobara Crkve i manastirâ, i Carske Kuće; plaćanje od strane plemića-veleposednika, koji su primali otkupninu, izvesnog poreza koji će poslužiti za kulturno podizanje seljaštva; najzad, eksproprijacija (za platu!) malih delova, zemljišta koji smetaju racijonalnom razvitku gospodarstva (takozvani »odrezki«; zbog ovih »odrezaka« su se socijalni revolucijonari često rugali Ljenjinu i socijal-demokratama). Godine 1906, socijal-demokrati menjaju svoj program u pogledu agrarnog pitanja: oni predlažu, — uz očuvanje privatne svojine seljaka, i siromašnih zemljoposednika uopšte, — konfiskaciju svih ostalih zemalja, te njihovu »municipalizaciju«, što znači predavanje dobara velikih teritorijalnih kompleksa u eksploataciju i na rukovanje većim administrativnim skupinama. Kao neposredan zahtev, Socijalno-demokratska Stranka postavljala je: uklanjanje autokratije, te saziv Ustavotvorne Skupštine.

Menjševici se od boljševika nisu razlikovali spočetka ni programom ni taktikom. Jedino što su, na kongresu od godine 1903, Ljenjin i drugovi predložili, a Kongres (većinom, ruski »boljšinstvom« od svega dva glasa) prihvatio organizacijono uputstvo, prema kojem se u stranci imala da zavede stroga centralizacija sa gvozdenom disciplinom, te se ograničavao prijem članova i odbijala svaka koalicija, tako da je Stranka počela više da liči na neku mafiju nego na stranku naroda i masa. Osim toga, »boljševici«, kako su onda nazvani pristaše većine, prema kojima su ostali bili »menjševici« (pristaše manjine), imali su i neke simpatije prema socijalnim revolucijonarima, dok su »menjševici« bili mnogo dosledniji i ekskluzivniji u svome marksizmu, nepopuštajući, ni u čemu »sitno-buržujskom« i »nenaučnom«« narodnjaštvu.

Toliko o ondašnjim političkim strankama u Rusiji, pred saziv prve Državne Dume (1906). Treba još ovde dodati, da je rusko seljaštvo (bez podele na plemena) poslalo u Dumu najviše vanstranačke elemente (inače samo nekoliko kadeta i nekoliko avtonomista). Neki od tih vanstranačkih poslanika pokušali su da povuku svu seljačku poslaničku masu na vladin kolosek; ali je taj pokušaj sasvim propao, i seljačka većina od preko 100 poslanika zauzela je leve klupe Dume, kao grupa »trudovika« (»radnička grupa«), gotovo čisto seljačka grupa sa malim brojem intelektualaca. To u stvari i nije bila neka organizovana stranka, ali su pojedinci stajali u stalnoj i čvrstoj vezi sa seljacima, svojim biračima, pa su — u svome maglovitom shvatanju pitanja o obliku vladavine, i sa jakom tendencom agrarne revolucije — potpuno davali u malome sliku većine naroda u Rusiji.

Tako je ova prva Duma bila plod revolucije i zamršenog reakcijonarnog izbornog sistema, — Duma plamenog narodnog gneva i ružičastih narodnih nadâ.

Na nekoliko dana pred sastanak Dume, Car je otpustio kabinet grofa Vitea; ostavku je molio sâm Vite, jer nije hteo da snosi odgovornost za nedela ministra Durnovo, a i bio je nezadovoljan što Vlada nije imala spremljenih zakonskih predloga za Dumu (u svojim »Memoarima«, on za ovo najviše krivi Cara i Trepova, a onda i celu kamarilu). Ali se opravdano može da postavi pitanje: da li nije bio baš Vite onaj koji je tako odlučno tražio imenovanje ministra Durnovo, i nije li on, kao predsednik Vlade, trebao da se postara da Vlada spremnija stupi pred prvi parlamenat?... Na njegovo mesto, predsednikom Vlade bi imenovan stari (bilo mu je 67 godina) reakcijonar, Državni Sekretar Goremikin, a dva najglavnija resora — Unutarnje Poslove i Poljoprivredu — dobiše inače malo poznati lokalni administrator, saratovski guverner Petar Stolipin, koga su, uostalom, držali džentlmenom, i zatucani reakcijonar i zaštitnik interesa plemstva, državni savetnik Stišinski.

27. aprila, Car je svečano otvorio sesiju zakonodavnih tela, u glavnoj sali Zimne Palače, kratkom ali pristojnom prestonom besedom, u kojoj je naročito naglasio »brige o milom našem srcu, seljaštvu«.

Nakon prestone besede, Duma se sastala na sednicu. Otvorio je ju stari Državni Sekretar Friš, te je Duma zatim izabrala za predsednika jednoglasno, aklamacijom, moskovskog advokata i poslanika Dra. Sergija Muromceva. Pravnik prvog reda i otmen gospodin, Muromcev je kao mlad profesor rimskog prava u Moskvi, godine 1884, otpušten iz državne službe radi svog liberalizma. Pred Revoluciju, i za Revolucije, on se naročito spremao za političku karijeru, i njegova beseda, dostojanstvena i zanosna, odgovarala je potpuno situaciji i raspoloženju u Dumi, izazivajući dopadanje i ogromne mase sveta koja je oduševljeno pozdravljala poslanike. Izabravši kadetsko predsedništvo, Duma je prešla na adresnu debatu, koja je trajala kroz nekoliko sednica. Sva su glavna pitanja pretresana ozbiljno u najboljoj slozi; načelo eksproprijacije zemaljskih velikih poseda prihvaćeno je jednoglasno, načelo parlamentarizma i avtonomije Poljske s ogromnom većinom glasova, te je i cela adresa primljena jednoglasno. Ali ni kamarila nije sedela skrštenih ruku. Na molbu za audijenciju u dvoru, predsedništvu Dume odgovoreno je da prvo dostavi adresu pismenim putem... To nije slutilo na dobro. Sama Vlada držala se pasivno, nepredlažući nikakvih zakona; prvi njen zakonski predlog služio je na potsmeh, — to je bio predlog Ministarstva Prosvete za otvaranje kredita od nekoliko hiljada rubalja za popravku zimskoga vrta na Univerzitetu u Dorpatu. Stoga su klubovi, poimence kadetski, počeli da podnose zakonske predloge: o građanskim slobodama i jednakosti, o agrarnoj reformi, o ukidanju vanrednog stanja, o ukidanju smrtne kazne, i t. d.. Vlada se izobiljno koristila svojim pravom, da po 30 dana pretresa svaku poslaničku osnovu pre nego što je stavi na dnevni red. To je bunilo i dražilo predstavništvo i narod; ali je do prvog pravog uzbuđenja došlo tek prilikom deklaracije Vlade po agrarnom pitanju. Mrtva, bezbojna, reakcijonarna deklaracija predsednika Vlade, i podmukla argumentacija Ministra Poljoprivrede protiv agrarne reforme, kao i vatreni polemički govor zastupnika interesa plemstva, mladog i talentovanog pomoćnika Ministra Unutarnjih Dela Gurka, izazvalo je najveće negodovanje Dume. U nizu divnih govora znamenitih besednika Dume pobijena su sva tvrđenja Vlade. Naročito su se istakli tom prilikom Nabokov, govorom o odgovornoj vladi (»Neka se izvršna vlast pokori zakonodavnoj!«), i Hercenštajn, o agrarnoj reformi (u odbranu kadetskog načela eksproprijacije veleposedničkih zemalja za novac). »Dajte ostavku! — grmela je Duma, a nju je oduševljeno podržavala cela zemlja, sva u vrenju, sva u pobunama. Vlada je, međutim, vodila politiku izazivanja, u Dumi neodgovarajući na bezbrojne interpelacije ili odgovarajući neozbiljno i bez dovoljno takta; a vani nastavljajući sa kažnjavanjem smrću i progonima nepoćudnih ljudi i štampe, kao na potsmeh i demonstraciju prema Dumi.

Pri svem tom, Duma je nastavila s napornim radom, i velik broj zakonskih osnova bio je na putu da postane zakonom, među prvima agrarni zakon. Ali baš na ovome pitanju imao je da se bije glavni boj. 21. juna, Vlada izda protiv Dume jedan polemički komunike u kojem se kaže: »...Vlada smatra potpuno pogrešnim uverenje koje se širi među seoskim stanovništvom, kao da zemlja ne sme da ostane privatnom svojinom već mora da bude na raspoloženju sviju koji je obrađuju, te da prema tome treba oduzeti sve privatne zemaljske posede«; jer, stoji tu dalje, eksproprijacija »neće povećati seljačke prihode, a osiromašiće državu, pa će time osuditi samo zemljoradničko seljaštvo za večito na prosjački štap i štaviše na glad...« Vlada je dakle postala prosto egzekutivnim odborom saveza velikih posednika i ujedinjenih plemićskih korporacija, te je na tu provokaciju Duma odgovorila stavivši na dnevni red pitanje o tome, da li treba, i u kojem obliku, obavestiti narod o rešenju agrarnog pitanja, pa je nakon svestrane debate rešeno da se takav proglas izradi i uputi narodu. 7. jula (po starom) Duma je prihvatila takav proglas na narod, u kojem je bilo jasno i oštro podvučeno načelo o eksproprijaciji privatnog zemljišta: »... od ovih načela (u pogledu agrarne reforme, u adresi Caru) Državna Duma neće odstupiti, i nijedan predlog koji se s njima ne slaže ona neće odobriti...«

Pitanje o tome, ko da padne na ovome proglasu, da li Duma ili Vlada, stajalo je do poslednjeg trenutka nerešeno. Po savetu komandanta svoje palate — Trepova —, Car je prvo mislio da poveri sastav vlade kadetima. Ali kad je Trepov poveo bezuspešne pregovore sa vođama Stranke, a za njim, isto tako bezuspešno, iako sa čistijim namerama, i umereno-iberalni Ministar Spoljnih Poslova Izvoljski, bude primljeno rešenje da se Duma raspusti. Car je već bio potpisao proglas na narod kojim optužuje Dumu, da nije »sa čistim srcem« radila na dobru naroda, da je pokušala da ruši temelje društva garantirane Ustavom — privatnu svojinu, da je htela da kontroliše vlasti, te najzad da je primila proglas na narod. Ukazom Carevim Duma je imala biti oglašena raspuštenom, te se nova sazivala za 20. februara sledeće godine, samo što dan izbora nije još određen. Ali se te noći Car predomisli, i pošlje ađutanta predsedniku Vlade s pozivom da dâ obustaviti štampanje ovih državnih akata. Predsednik se međutim bio čvrsto zatvorio i nije nikoga puštao k sebi, tako da su i Ukaz i Proglas otštampani. Duma je zatvorena na bedan način, lepljenjem plakata na zidove Tavrijske Palače, gde je zasedavala, dok je sama zgrada, posednuta vojskom. Idućeg dana bili su smenjeni Goremikin i Stišinski, i prvoga je zamenio Stolipin, a drugoga bezlieni knez Vasiljčikov. Ali se Duma nije mirno podala: velik broj kadeta i »trudovika« otišao je u Finsku, i tu su — na privatnom sastanku u Viborgu, pod predsedništvom Muromceva, koji je odbio da zakaže zvaničnu sednicu Dume — 169 poslanika izdali proglas na narod, u kome su ga pozivali da ne plaća poreze niti da daje rekrute, dogod se sprečava većanje Dume. Proglas je ostao gotovo bez posledica — onih koje su očekivali; ali je dao Vladi i njenim pomagačima u ruke oružje da opoziciji odrežu glavu. Vlada je, naime, protuzakonito — budući da u Finskoj ovaj proglas nije spadao u broj kažnjivih dela — digla parnicu protiv potpisnika Proglasa, i stavila ih pred petrogradski sud, oduzevši im na taj način izborno pravo; a razne plemenite korporacije isključile su svoje članove »viboršce« iz svoje sredine; na taj su način izgubili svoje poslaničko mesto ljudi kao Muromcev, knez Dolgorukov, braća Petrunkevići, Nabokov, i drugi, za »postupak koji se kosi sa pravilima časti«. Štaviše, crni agenti ubili su u Terjokama u Finskoj tvorca kadetskog zakona o agrarnoj reformi, moskovskog poslanika i profesora ekonomije Hercenštajna, i ostali su nekažnjeni.

14.

Bune po celoj Rusiji (1906) — Stolipinove represije i reforme — Izbori za Drugu Dumu, i njen sastav — Rad Dume, i Stolipin — Atentati — Vlada protiv Dume — Državni udar i novi izborni red od 3. (16.) juna 1907 — Izbori za Dumu 1907 i 1912 — Treća i Četvrta Duma.

Narod je pravo shvatio uzroke neuspeha prve Dume. Revolucijonarno raspoloženje samo je ojačano, štrajkovi (poljoprivrednih radnika) i agrarne bune uzimali su sve više maha po celoj Rusiji, vojska i mornarica se pobunila na više mesta; i teroriste su se opet počeli javljati, pa su ubijanja agenata vlasti i teroristički napadaji postali svakodnevnom pojavom. Tako su i u privatan stan predsednika Vlade ubačene bombe (oko 40 žrtava). Vlada Stolipina odgovorila je na to proglašenjem opsadnog stanja i ustanovljenjem svirepih prekih sudova, koji su osudili na smrt — pored velikog broja buntovnika i terorista — još i mnogo nevinih; obustavljeni su mnogi listovi, a hapšenja i progoni svake vrste nastavljeni su u povećanom broju. Ali je Stolipin osećao, da sve ovo nije dovoljno za umirenje Rusije, pa je već pripremao naročite mere za novu primenu izbornoga reda i terorisanje biračâ. On nije bio običan reakcijonarac bez ideja. Prvo je činio pokušaje za izmirenje s umerenim krugovima zavođenjem nekih, Ustavom predviđenih, reforama, te je pozvao nešto umerenih liberala i desnih kadeta na većanje o ulasku u vladu, i s njima je razgovarao sam Car; ali su ti razgovori, naravno, bili bez uspeha. Od reforama pak najvažnije su bile sledeće: 1) uredba o izjednačenju civilnih prava seljaka s ostalim stanovništvom Rusije; 2) uredba o verskim opštinama staroveraca i sektaša; 3) uredba o merama u korist trgovačkih službenika (normiranje vremena rada po radnjama i dućanima); 4) uredba o prodaji seljacima državnih i carskih zemljišta; i 5) uredba (od 9./22. novembra) o slobodnom izlasku iz seoske agrarno-kolektivističke opštine (»mira«) svakog onog člana koji bi hteo da vodi posebno gospodarstvo, te izdvajanje njegova dela u privatnu njegovu svojinu. Ova poslednja mera bila je veoma dalekosežna i ozbiljna, a imala je za cilj da ruši te kolektivističke »mirove« i uopšte kolektivističko shvatanje seljaka, te da poveća broj privatnih vlasnika zemlje, stvarajući nezavisno, imućno, i konzervativno, seljaštvo. Kombinacijom represija. provođenih čvrstom rukom i bezobzirno, i više-manje skromnih reforama — od kojih su neke, u neopravdanoj žurbi i nepromišljenosti, bile više nego sumnjive —, Stolipin je računao da će ugušiti revoluciju i dobiti poslušnu Dumu. Celokupni državni aparat stavljen je na raspoloženje krajnjoj desnici, da bi osvojila Dumu, dok je u isti mah mnogim kandidatima opozicije, sa bilo koje formalne tačke gledišta, vešto osporavano pravo na izbor (tako, naprimer, opet Miljukovu, i ovaj put prof. Kovaljevskom). Ali je sve bilo uzalud; — evo sastava Druge Dume, mnogo radikalnije od prve po raspoloženju, iako sa vladinom grupom od nekoliko desetina poslanika; u isto vreme mnogo manje sposobne nego što je bila Prva Duma: trudovika 101 (u Prvoj, 100); kadeta 91 (160); socijal-demokrata (menjševika i boljševika): 65 (17); centrum, van stranaka 50 (0); Poljaka 46; umerenjaka 43 (12); socijal-revolucijonaraca 36 (0); Muslimana 28; Kozaka 17; narodnih socijalista 15 (0); krajnjih desničara 12 (0); demokrata reformista 1 (14).

Desnicu su sastavljali: konzervativci i umereni, Poljaci, i vanstranački centrum; centar: kadeti, muslimani, i kozaci; a levicu ostale grupe. Za predsednika je izabran opet kadet (Golovin). Duma je otvorena 20. februara 1907, bez svečanosti od strane dvora, ali uz ponovno oduševljenje naroda. Kadeti, u borbi sa Vladom, išli su zajedno sa levicom, a u borbi sa težnjama ekstremnih elemenata oslanjali su se na desnicu (izglasavanje zakona o vojnom kontingentu vršeno je glasovima desnice i centruma protivu levice). Vlada se javila sa velikim brojem zakonskih osnova, bilo već sprovedenih na osnovu člana 87. Ustava, bilo tek predloženih. Uopšte, Vlada je bila spremna da radi sa Dumom. Stolipin se nije bojao besedničkih okršaja: stasit i rečit, pomalo teatralan, ali duhovit i drzak, on je stajao na biljezi protivnicima, i neke njegove krilatice postale su znamenite (naprimer: »Prvo umirenje, onda tek reforme!« ili »Vama — levici — trebaju veliki potresi; nama — vladi i njenim ljudima — treba Velika Rusija!«, i t. d.). Ali je pri svem tom jaz između Vlade i Dume bio nepremostiv. Unutarnja politika, i način pacifikacije Rusije, a onda agrarna reforma, — to su bile glavne teme oko kojih se vodila borba. Teror revolucijonara i teror vlade razvijali se naporedo.

Početkom godine 1907 učinjen je pokušaj ubijstva grofa Vite, i ubijen je u Moskvi jedan od grupe kadeta-agrarnih reformatora (bivši poslanik Jolos). 30. maja (12. juna) ponovo je pokušan na ulici atentat bombom protivu Vitea. Atentatori su ostali nekažnjeni. Evo šta o tome priča sâm Vite: u prvom atentatu, na njegovu kuću, sudelovao je, kaže on, ataše moskovskog general-guvernmana baron Bukshevden; a sva tri atentata udesio je član organizacije krajnje desnice i detektiv Kazancev, dakako sa znanjem šefa Stranke Dubrovina, dok je cela banda stajala u vezi sa tajnom policijom: »...Kada je Kazancev po drugi put došao iz Moskve u Petrograd, u društvu terorista Fedorova i Stepanova, druga je Duma bila već otvorena, te je Stepanov izvestio neke svoje drugove, poslanike krajnje levice, O; svrsi svoga dolaska, kao i o tome kako su oni umorili kadeta Jolosa u Moskvi. Nato se krajnja leva grupa veoma uplašila, i objasnila je Fedorovu i Stepanovu, da su oni igračka u rukama crne bande, te da je Jolos od njih ubijen po rešenju reakcijonara: Kazancev, naime, nagovorio je Fedorova da ubije Jolosa, tobože zato što je ovaj ukrao neke goleme novce skupljene za revoluciju; usled ovog otkrića, Fedorov se reši da ubije Kazanceva, da bi mu se osvetio za njegovu prevaru. U isto je vreme palo rešenje, da se na mene baci bomba, kada budem išao kolima u Državni Savet. Tako su izvršioci otišli 29. maja u okolinu Petrograda, da napune bombu eksplozivima, što su doneli bili iz Moskve; u isti trenutak kada je Kazancev punio bombu, Fedorov mu priđe iza leđa i zabije mu nož u vrat. Tako je Bog mene i po drugi put spasao. Budući da je Kazancev bio agenat tajne policije, to za mene nema sumnje da je sve što je on činio bilo poznato i petrogradskom odeljenju za javnu bezbednost (»Ohrana«) i Savezu Ruskog Naroda; i kada je on ubijen, policija je odmah znala ko je ubijen, ali se pravila nevešta i činila kao da je ubijen tobože neki nepoznat čovek, te je dala vremena Fedorovu i Stepanovu da pobegnu preko granice; jer je očigledno, da bi u slučaju njihova hapšenja sve ove afere bile otkrivene, i postalo bi svima jasno otkuda su potekli atentati na moj život...« Tu se dakle vide jasno tesne veze između tajne policije i ruskih terorista, o čemu ćemo još govoriti.

Krajem maja Vlada je bila gotova da udari po Dumi — samo je čekala zgodan čas. I ekstremna levica spremala se na otvorenu bunu, i propaganda u vojsci i između radnika snažno je napredovala. Stolipin zatraži od Dume, da izruči gotovo celokupni socijal-demokratski klub (55 poslanika od 65), a kad Duma odgovori sa ne, i donese odluku da dokazni materijal ispita naročit odbor, Stolipin stavi svoj ultimatum. Duma ostade sebi dosledna, te Car, na predlog Stolipina, raspusti Dumu i promene izborni zakon (t. zv. »državni udar« od 3./16. juna 1907). Opet je ukaz objavljen plakatima, a Tavrijska Palača posednuta od vojske. Bune i neredi, koji su sledili, bili su bezobzirno ugušeni, a većina socijal-demokratskih poslanika osuđena je na robiju.

Blagodareći protuzakonito oktrojisanom izbornom redu, te korupciji i nasilju, Stolipin dobi najzad posve poslušnu Dumu (treću), s kojom je mogao da radi šta hoće.

Uredbom od 3. (16.) juna oduzeto je, doduše, biračko pravo samo stanovništvu srednje Azije i Jakutske Oblasti, kao i nekim sitnijim grupama seoskih birača; ali je organizacija celog sistema predstavništva, i načina biranja poslanika, udešena tako da se lako dobije konzervativna većina a da se ujedno smanji na minimum predstavništvo drugih naroda, sem Rusa. Ograničeno je zastupništvo južnog Kavkaza i kraljevine Poljske, i svaki izborni okrug u ovim dvema pokrajinama dobio je odsad tek po jednog poslanika (umesto 2 do 5); osim toga su varšavski Rusi (činovnici-rusifikatori) i litvanski Rusi (opet činovnici, te nešto doseljenika-staroveraca) dobijali posebno predstavništvo. Da bi se isteralo što konzervativnije predstavništvo, ukinuto je posebno zastupanje velikih gradova (u Evropskoj Rusiji samo su prestonice, te Kijev, Odesa, i Riga, birali i dalje svoje zastupnike), smanjeno je predstavništvo čisto seljačkih i radničkih istočnih gubernija, Vjatske i Permske (sa 26 na 16 zastupnika), i, što je bilo glavno i sudbonosno, podela izbornika, koji imenuju poslanike, bila je iz temelja promenjena: od 5116 izbornika u 50 gubernija t. zv. Evropske Rusije (t. j. Rusije bez Kavkaza i Kraljevine Poljske), bilo je sad 2594 (50, 86%) izbornika velikih posednika, 714 (13,9%) naročito stvorenog prvog razreda gradskih birača (bogati kućevlasnici, industrijalci i trgovci), i 564 (11%) drugog razreda istih birača (sitna buržoazija, te inteligencija), te 112 (2.2%) radnika, i ostalo seljaka i kozaka; u 28 izbornih okruga veleposednici su imali sami apsolutnu većinu biračkih tela, u 4 okruga ½, u svima ostalim okruzima bila je veleposednicima i prvom razredu građana obezbeđena apsolutna većina. U gradovima sa posebnim predstavništvom bili su uvedeni direktni izbori, ali polovinu poslanika birao je prvi razred, a tek drugu polovinu drugi razred birača (svega 6 u Petrogradu, 4 u Moskvi, po 2 u ostalim gradovima). Ovaka podela izbornika nije dabogme odgovarala ni blizu ni broju posednika, ni površini njihovih zemljišnih poseda, ni njihovim dohocima, ili porezima. Osim toga, rešeno je da svaka okružna izborna skupština bira, pre poslanika celokupnog stanovništva, još i takozvane »kurijalne« poslanike. Pritom je, naravno reakcijonarna posednička većina cele skupštine mogla uvek da nadglasa opozicijonu većinu pojedine kurije, tako da od seljaka bude biran tek nekakav eksponent lokalnog plemstva, a od građana kakav pristaša crnih. Samo radnici nisu mogli da budu nadglasani, budući da se nijedan od njihovih izbornika nije primao mandata ako ga ne bi prethodno predložili njegovi drugovi. — Osim svega toga, nova uredba stavljala je u dužnost Ministru Unutrašnjih Delâ da određuje glasačka mesta po srezovima (u kojem će se mestu sastati veleposednici i punomoćnici malih posednika, gde će biti birani ovi punomoćnici, gde će se obaviti izbori izbornika gradskog stanovništva, i t. d.), i da deli pojedina biračka tela za izbore punomoćnika i izbornika, i to geografski, etnografski, i staleški, t. j. po mestima stanovanja birača, po njihovoj veri, i narodnosti, i zanimanju. Osim svega toga, administracija je imala pravo da tuži sudu, te time da isključuje ili odstrani od izbora, pojedine birače i kandidate; da jednostavno izgoni iz sreza, grada, i gubernije, nepoćudna lica, ili da premesti činovnike, koji bi na taj način izgubili biračko pravo u dotičnome izbornom telu (i to i pasivno i aktivno); najzad, da prosto briše kandidate iz biračkih spiskova, te da im na takav način oduzima pasivno biračko pravo. Razume se da su pogođeni mogli da se žale, pa je često Dirigujući Senat davao njima za pravo, — samo što je onda bilo već kasno, i izbori obavljeni. Kontrola same Dume nad izborima bila je također svedena na najmanju meru: Duma je imala pravo da pregleda samo izborna akta poslednjeg stadijuma, pri kojima je bivalo baš najmanje nezakonitosti.

Sa ovakim »zgodnim« zakonom u ruci, Vlada je sprovela dvaputa izbore. Drugi put (1912) još sa većom bezobzirnošću i veštinom nego 1907. U zemlji je međutim sve više jačalo opozicijono i revolucijonarno raspoloženje, pa je bila i potrebna vrlo »jaka ruka« Vladi, ako je htela da se održi. Moglo bi da se napišu debele knjige o zloupotrebama i nasiljima prilikom izbora za Treću i za Četvrtu Državnu Dumu; ali je, posle svega što smo već kazali, dovoljno zadržati se na nekoliko opštih karakterističnih crta i pojedinih drastičnih fakata, pa da se ima jasna slika one kolosalne sveruske korupcije, onog terora i onih intrigâ s pomoću kojih se poslednjih deset godina držala na vlasti Carska Vlada.

U prvom stadiju imamo čišćenje biračkih spiskova od nepoćudnih i sumnjivih elemenata: na mnoge ljude se prosto »zaboravlja«; posle prvog čišćenja i proglašenja spiska doIazi drugo čišćenje — brisanje ličnosti pod optužbom, premeštaj činovnika; uz to se ometa izborna agitacija, zborovi se rasturuju ili zabranjuju, ponekad i napadaju od crnih banda i organizacija, listovi se obustavljaju i plene, letaci se konfiskuju, kandidati zatvaraju i progone. U drugom stadiju, izborni srezovi i gradovi dele se na razne načine, kako gde treba: negde po verskom, negde po teritorijalnom, negde po staleškom, negde po nacijonalnom principu; geografski se, naprimer, udešava sve tako da birači nikako ne mogu da stignu na vreme u glasačko mesto, imajući po strašnim seoskim putevima da putuju po 50 do 100 kilometara. Izbornicima često nije poznata izborna podela do poslednjeg trenutka pred izbor: kad je već sve spremno, predsednik tek onda javlja depešu guvernera da cela procedura ima da se obavi negde na drugom mestu, na daljini od 30 do 40 kilometara! Ponekad su birači sprečavani da glasaju naročitim stražarima, ili na taj način da su toga dana sva kola rekvirirana, ili da vozovi na željeznici zastaju između stanica te birači zakašnjavaju. Najzad, najprostiji je način bio da se biračima prosto naređivalo kako da glasaju, naročito duhovništvu; a budući da su u mnogim srezovima sveštenički punomoćnici raspolagali ogromnom većinom u posedničkoj kuriji, to su oni, zavisni od vladika i Sv. Sinoda, vršili izbore kako je htela Vlada. Za nagradu, najaktivniji popovi i korteši dobijali su poslaničke mandate, koje su vršili, naravno, pred budnim okom Vlade i Sv. Sinoda; u Četvrtoj Dumi bilo je toliko popova, da je ona ličila više na crkveni nego na svetovni sabor. I pojedine vladike ulazili su u Dumu, na čelu belog duhovništva. Treći stadijum — kad su izbornici već izabrani — počinje sa optužbama izbornika i poništavanjem njihova izbora, a sa računom da nepoćudni srezovi, kurije, odnosno gradovi, ne mogu više da stignu da ponovno izaberu svoje izbornike, ili da im na izbor izbornici zakasne. Ponekad su izbornici jednostavno zatvarani, ili su činovnici-izbornici, koji nisu bili dosta pouzdani, dobijali hitan poziv iz Petrograda da dođu, ili bi im guverneri davali kakav hitan nalog da izvrše u pokrajini na sam dan izbora, i tome slično.

Kako je pod takvim uvetima uopšte još ostalo opozicije u Dumi, to je divno čudo! Interesovanje za izbore bilo je, naravno, slabo. Ali je bilo ipak ljudi istrajnih u borbi, koji nisu popuštali. Tako je Četvrta Duma, pokraj sveg nečuvenog pritiska od strane vlasti i reakcijonara, imala ipak nešto više opozicijonih poslanika nego Treća. Razume se da su drugi razredi birača birali opoziciju. Napokon je i Miljukov prošao (u Petrogradu) sa apsolutnom većinom od 23.000 glasova, te je mogao baciti u lice vladinoj većini ovako ponosne reči: »Za mene samog glasalo je više ljudi nego za vas sve skupa!...« Jer doista, sračunato je da su se rasparčani delići izbornih tela koji su birali veleposednike i duhovništvo oslanjali faktički na ukupno 19.000 birača! Na ovim izborima, 1912, opozicija je osvojila bila i prvi razred birača u prestonicama, što je bio jasan znak porasta svesti i razdraženosti kod velike buržoazije. U Sibiru, u Poljskoj, i na Kavkazu, gde izborni red nije promenjen (samo što je broj poslanika znatno smanjen) izabrani su kandidati opozicije, među kojima najviše kadeta, koji su i sad igrali najveću ulogu u opoziciji, iako su ušli u Dumu okrnjeni (blagodareći naročito »viborškoj« parnici, u kojoj su, nakon burnog pretresa i sjajne odbrane Muromceva i drugih, učesnici osuđeni na tri meseca lake tamnice sa gubitkom političkih prava). Među njima je i sad još bilo nekoliko velikih političara i govornika, i odličnih stručnjaka, kao Miljukov, narodni tribuni Rodičev i Vasilije Maklakov, pa idealista i finansijer, lekar Šingarjov, i drugi. Na krajnjoj levici isticali su se naročito đurđijanski zastupnik socijal-demokrata Čejidže, i (u četvrtoj Dumi) saratovski zastupnik, mlad advokat sa divnim govorničkim darom, Aleksandar Kerjenski, budući diktator. Kerjenski je bio tada u grupi »trudovika«, ali je faktično pripadao socijal-revolucijonarima. Poljaci i muslimani, čije je predstavništvo bilo jako okrnjeno, takođe su ulazili u opoziciju, sedeći na njenoj desnoj strani.

Vladinu većinu sastavljali su, sa leva na desno, oktobristi (vođe: Gučkov, Rodzjanko), nacijonaliste (tvorevina Stolipina; lideri: V. Šuljgin, veleposednik Krupenski, najkrupniji posednik u Rusiji Balašev, i drugi), ekstremna desnica (vođa Puriškević, bezobziran čovek ali sjajan besednik, specijalista za izazivanje parlamentarnih skandala). Levo krilo oktobrista ponekad je stavljalo prigovore suviše okrutnoj politici Vlade, i protivu zloupotreba lokalnih vlasti, dok je opet ekstremna desnica ponekad oštro napadala Vladu radi suvišne ustavnosti, »filosemitizma«, i tome slično. Uopšte, do godine 1911, Vlada Stolipina imala je posve poslušnu većinu, i tek februara-marta te godine njen položaj u Dumi počeo je da slabi, dok nije vlada Goremikina digla protivu sebe gotovo celu Dumu. Ali, kao što je rekao grof Kokovcev: »Hvala Bogu kod nas nema parlamenta!«, — pa je stoga Vlada mogla da komotno vlada neograničeno, uprkos i Dumi i celom ruskom narodu.

15.

Politika 1907-14 — Stanje na selu — Radnici — Intelektualci i omladina — Aktuelni problemi morala i društva: spolno pitanje, erotička književnost, samoubistva — Kulturni rad studenata na selu i među radništvom — Reakcija u svim mogućim formama — »Crne bande«.

Da vidimo, ukratko, kako se razvijala ruska politika u godinama 1907 do 1914, kada su na čelu reakcije stajali Car i njegova kuća, dvor, i Vlada. Vojne bune bile su u to doba ugušene i potpuno prestale; mnogo se radilo na organizovanju i poboljšanju stanja vojske i mornarice, koje su se činile potpuno pouzdanima baš naspram »unutarnjeg neprijatelja«. Seljaci su također uglavnom bili mirni, služili vojsku, plaćali porez, te kupovali postepeno spahijska dobra, iako često za suviše skupe pare.

Pomalo nemira i uzbuđenosti unosilo je u velikorusko selo — a ponekad je dolazilo i do oružanih sukoba — naglo rušenje kolektivizma »mira«; ali, iako to rušenje nije išlo tako naglo kao što se htelo Vladi, ipak je i ono napredovalo, — socijalni smisao tog procesa bio je možda više u proletarizaciji siromašnih seljaka, koji su prodavali svoja dobra izdvojena iz opštinskog kolektiva, nego u pojavi nekog zaista snažnog seljačkog staleža srednjih i malih posednika. Za ilustraciju rušenja »mira« neka posluže sledeće cifre: godine 1907 bilo je izdvojeno iz »mira« 287 hiljada desjatina zemlje (jedna desjatina je oko 0,9 ha), godine 1908 broj se penje već na 864.000, 1909 na 2,567.000, a 1910 na 3,447.000. To je svakako značilo stvaran uspeh politike Stolipina, — samo što ni taj »imućniji seljak« (»fester Bauernstand«) nije bio baš potpuno pouzdan, niti jasno politički opredeljen, pa ni ekonomski svuda dosta jak. — Pored ovoga, vodila se jaka propaganda od strane Vlade za širenje pokreta raseljavanja sela; držalo se naime da bi bilo privredno i politički korisno raseliti seljake i lokalizovati ih u takozvane »hutore«, t. j. odvojiti svakog posebno, i skupiti na jednom mestu sva dobra, pa i dvorište, vrt i kuću pojedinih seljaka. Sama misao imala je i svojih dobrih strana; ali kako je izvođena birokratski i policijski, ona je često dovodila do sukoba ili do ekonomske propasti seljaka, i rasipanja državnog novca za pomaganje svakojakih sitnih aferaša i protuva.

Industrija i trgovina, saobraćaj i banke, lepo su napredovali u ovo doba; a i radnička klasa, iako još ekonomski i politički potlačena, bila se ipak podigla kulturno i moralno. Raspoloženje je bilo posvuda prilično mirno. Osim slabog delovanja potajnih političkih društava i kružoka, samo su prvomajske demonstracije dale slutiti da revolucija od 1905/6 nije zaboravljena. To je bilo doba takozvanog »likvidatorstva«, kada je radništvo »likvidirajući« revolucijonarnu akciju najviše težilo i išlo legalnim putevima ka poboljšanju svoga stanja i svojih prilika, koristeći se novim socijalnim zakonima — ukoliko je to bilo moguće: gradili su potrošačke zadruge, pratili su rad kulturnih društava, sastavljali su kružoke za samoprosvećivanje. Ako je i bilo štrajkova, oni su bili čisto ekonomske prirode. Stranke krajnje levice bile su u opadanju. Isto se tako i među intelektualcima i omladinom osećala reakcija, da o povlaštenim staležima i ne govorimo.

Intelektualci i omladina, koja je počela da mirno radi po školama, najviše su govorili o neuspehu Revolucije. Tu je bilo beskrajno mnogo zvaničnih i javnih predavanja i zborova, kao i beskonačnih diskusija intimnih i užih prijateljskih krugova, uz klasični ruski čaj, te i pismenih i nepismenih rasprava preko novina, časopisa, i knjiga. Ponajveći uspeh je postigla, i najviše larme i prašine podigla, knjiga »Vjehi« (»Putokazi«), u kojoj su nekoliko veoma uglednih naprednih intelektualaca, među njima i bivših socijalista (profesori ekonomije Struve i Bulgakov), izneli svoja shvatanja: u politici, to je bio nacijonalizam, izmirenje sa monarhijom, sumnja u demokratiju, te razočaranje u revoluciju, i traženje da se sva pažnja pokloni poboljšanju ličnog morala i kulturi apstraktnog prava umesto traženja socijalne pravde i borbe za nju; ekonomski, išlo se za izmirenjem sa kapitalizmom; a duhovno i filozofski, to je bio neobuzdani idealizam verskog karaktera, prožet hrišćanstvom, ponešto i čistim pozitivnim pravoslavljem. Verski interesi, pokreti »neohrišćana« i »bogotražitelja« (t. j. onih koji traže Boga), veoma su karakteristični za ovo doba. Među svima problemima morala i društva naročito se ističe problem spola: prevode se knjige Forela, Vajningera, Levenfelda, Krafts-Ebinga, Mantegace, i t. d.. Javlja se erotička književnost, naveliko. Isto tako i pozorište, kao i novine, i javni predavači, posvećuju ovome predmetu najveću pažnju. Naporedo ide praksa: stvaraju se naročita društvanca »Slobodne ljubavi«, klubovi, i tome slično. Prirodno je da su se uz to širile sve više venerične bolesti. U književnosti se pojavljuju tipovi pisaca kao Viničenko, koji nam i na ruskom i na ukrajinskom pružaju sliku revolucijonara-Don Huana: oni su u isti mah apostoli socijalizma, revolucijonarne borbe, slobodne ljubavi i seksualnih ekscesa (rehabilitacija prostitutke). Na drugoj strani, pisci kao što su Arcibašev, iznose naprotiv junake koji ne mare mnogo za revoluciju i socijalizam, nego propovedaju neki magloviti anarhizam, a ponajviše se bave seksualnim avanturama (»Sanjin«). I napokon dolazi gospođa Verbicka, koja je od sviju ovih pisaca imala najveći, upravo poražavajući, uspeh: njeni »Ključevi sreće« udaraju u Rusiji rekord u pogledu broja čitalaca, i poimence čitalicâ; kod nje nalazimo devojku-Don-Huana, prethodnicu Margeritove »La Garçonne« samo s estetičnijim interessima, s naklonošću prema Italiji i njenoj umetnosti; i to sa razumevanjem i za građevine i za skulpturu i za slike i za sitnu umetnost (»Kleinkunst«), kojoj su — uz ljubavne avanture, opisane u jako čulnom stilu — posvećene mnoge stranice u »Ključevima sreće«... Razočaranje u revoluciju svršava više puta podavanjem verskim sektama i društvima, još češće ulaženjem u »klubove ljubavi«, i uopšte vodi verskom zanosu ili slobodnom uživanju, i — neposredno, i posredno — stvara povoljne uslove za samoubijstva.

U ovo doba reakcije, pitanje samoubijstva, naročito među omladinom, bilo je jedno od veoma aktuelnih i ozbiljnih. Govorilo se o nekim »klubovima samoubica«; u književnosti, inspirisanoj seksualnošću i razočaranjem, širi se jaka struja pesimizma (Arcibašev je, naprimer, uz himnu uživanja, dao i jednu vrstu apologije samoubijstva: u njegovu romanu »Na poslednjoj crti« većina junaka svršava život samoubijstvom, uz jako naturalističko prikazivanje umiranja i smrti). Sve su to bili znaci omladinskog rasula i društvene krize, koja je tekla naporedo uz ozbiljan školski i naučni rad i iskorišćavanje legalnih mogućnosti da se pođe napred. Taj je rad bio često samopregoran, jer su mnoge tisuće studenata i studentkinja bili puki siromasi; pa ipak su nalazili vremena da sarađuju na zadrugarstvu, i da sudeluju u kulturnome radu na selu i među radništvom.

Ista težnja iskorišćavanja legalnih mogućnosti javlja se u ovo doba i među Nerusima, alogenima Rusije, kao među radništvom i omladinom. Poljaci prednjače, kao uvek; ali iza njih ne zaostaju mnogo ni male baltičke nacije, pa ni Tatari, Jermeni, Đurđijanci. Na Ukrajini se širi moćan pokret zadrugarstva, i takozvanih »prosvita« (t. j. prosvetnih klubova i društava), šire se knjige i novine, mada nastava na ukrajinskom jeziku ostaje i nadalje zabranjena čak i u privatnim školama. (Pravi stranci imali su pravo na otvaranje privatnih škola, a veronauk i njihovi jezici predavani su na maternjem jeziku i po državnim školama; ali Ukrajinci i Belorusi nisu imali toga prava!). Čak i u Sibiru, i među Kozacima, ojačavaju tendencije kulturnog pokrajinskog rada, te lokalnog patrijotizma i težnje za napretkom. Ali sve to ide mirno, bez agresivnosti, i bez naročitog uzbuđenja.

Vlada, koja je raspolagala većinom u oba Doma, koja je imala dosta povoljnu unutarnju i međunarodnu situaciju, mogla je, i morala bi, da nastoji oko mirnog napredovanja zemlje i oko pravodobnih reforama. Ali to Stolipinova Vlada nije uviđala. Ona se stalno bojala, te pravdala, da ima još terora! Terora je doista i bilo —i to, prema zvaničnim i poluzvaničnim podacima, bilo ga je u godini 1907 triput više; nego u godini 1906, pa i u relativno mirnoj godini 1908 bilo ga je više nego 1906 (1906 počinjeno je 4742 terorističkih akata, a 1908 izvršeno je 9424, atentata i ubijstava), — iako su socijaliste-revolucijonari nemilosrdno gonjeni, ubijani, slati na robiju; ali to je baš i bila posledica ozlojeđenosti, divljaštva, i osvete, dok su u nekim, naročito novčanim, atentatima učestvovali i prosti razbojnici, zločinački ne politički elementi. Osim toga, treba imati na umu, da je u tom teroru sudelovala pre svega i sama policija, čiji su agenti pripremali atentate, da je provokacija bila na dnevnome redu (zloglasni Azef, koji je imao udela u tolikim atentatima, bio je persona grata kod policije). Kad su Stolipina upozorili na ove stvari, on ili nije hteo da veruje, ili se pravio da ne veruje. Osim toga, boreći se protivu terora, Vlada je češće upotrebljavala bezobzirno, pored provokacije, i druga, najgora sredstva, — nasilja od kojih su patili i mnogi nevini; ona je provodila borbu protivu društva uopšte, pod zastavom prikrivene restauracije režima od pre 1905, i ničim neprikrivene socijalne reakcije u korist plemstva, veleposednika, i bogataša, te besmislenog takozvanog »zoološkog« nacijonalizma, t. j. bezumnog tlačenja i vređanja alogena, Nerusa, naročito Židova, pa Ukrajinaca i Belorusa. Slično kao pri izborima za Dumu, samo bez potrebe onoliko oštrih i opsežnih mera, bilo je sa lokalnim izborima, iako su pretežnom većinom odbornici i članovi upravnih stalnih odbora lokalnih tela bili posve poslušni vladini ljudi. Isto tako i Državni Savet, taj Iogor starih dvorskih i birokratskih velikaša, te biranih zastupnika plemstva i bogate oligarhije, bio je uvek pokorni čuvar postojećeg stanja, naročito za trajanja Četvrte Dume: on je zaustavljao svaki predlog koji je izgledao i malo liberalniji, spasavao je kredite koje je Duma, ma i s najopravdanijih razloga, brisala. Usled toga je u zakonodavstvu i u socijalno-političkom životu, ukoliko je on zavisio od zakona, došlo bilo do potpune stagnacije, — i ono malo što je radila Duma zaustavljano je. A kada je trebalo oglasiti rat mirnim Fincima, onda su i Duma i Državni Savet žurno radili i tražili da što pre postanu zakonom nepolitičke, izazivačke, nepotrebne mere, dok se opoziciji prigovaralo da nije »patrijotski raspoložena«!.... Uostalom, izvesne štetne mere zakonodavnog karaktera primenjivane su i bez pristanka Dume, kao naprimer pooštrena naređenja protivu Židova, produženje uredbe o vanrednom stanju, i tome slične. Zakoni o tome, baš kao ni zakoni o slobodama, ili o osobnoj neprikosnovenosti, nikada nisu bili stavljeni pred plenum Dume.

Koristeći se tako vanrednim stanjem, pod kojim je držala celu zemlju, Vlada je bila u mogućnosti da guši svaku slobodnu misao, da goni svaku opoziciju. Progoni štampe, rasturanja društava i zborova, i slična nasilja, bili su svakidanje pojave. Poneki administratori — kao što su bili, da spomenemo samo najbezobzirnije, nižegorodski guverner Hvostov, ili upravnih grada Odese general Tolmačev, ili general Dumbadže, glavni šef Jalte i sreza Jalte (na Krimu, gde je obično letovao Car s porodicom), vršili su upravo nečuvene zulume i zloupotrebe vlasti, no sve žalbe, molbe, tužbe, interpelacije, — sve je bilo uzalud. Nemajući uvek mogućnosti da sve reši i kazni administrativnim putem, Vlada je svoje protivnike tužila sudu; a već odavno je prošlo bilo vreme, kada je u ruskim sudovima živela i vladala pravda i istina. Za političke protivnike, za kršitelje i kritičare postojećeg stanja i njegovih održavatelja, nije bilo ni pravde ni milosti, — pod terorom ozgo, korumpirani sudovi delili su takozvanu »Šćeglovitovu pravdu« (Ministar Pravde bio je profesor Šćeglovitov). Grof Vite lepo priča jedan veoma značajan slučaj korumpiranja najvećeg sudišta, i njegove posledice. On je, kaže, jednom zapitao Šćeglovitova, zašto nije imenovan senator (t. j. kasacijoni sudija) Varvarin članom Državnog Saveta; »nato mi Šćeglovitov odgovori, da je on preporučio Varvarina Caru, ali da je Njegovo Veličanstvo reklo da ne pristaje na ovo postavljanje, jer ne može da zaboravi držanje Varvarina pri stavljanju Gurka pod sud. Blagodareći, naime, istrazi Varvarinovoj, Gurko je došao bio na optuženičku klupu, po mišljenju Ministra Pravde, potpuno opravdano, i istraga je vođena ispravno. Onda Šćeglovitov najivno dodade, da on sada traži priliku da da Varvarinu mogućnosti za — rehabilitaciju ...« Treba, naime, znati, da je pomoćnik Ministra Unutrašnjih Dela, Gurko, omiljena ličnost kod plemstva i na dvoru, bio stavljen pod sud radi učešća u takozvanoj »Lidvalovoj aferi«, u kojoj je veletrgovac Lidval liferovao gladnim seljacima trulo brašno; doduše, sud nije izrično označio Gurka krivim, da je uzeo mito, ali ga je ipak osudio, radi kažnjiva popuštanja, gubitkom službe. Ovom presudom senator Varvarin zamerio se Caru. Ali se on doista uskoro »rehabilitirao«: u procesu protivu Lopuhina, bivšeg generalnog direktora javne bezbednosti, koji je otkrio Azefa, Lopuhin je, zbog tobožnjeg učešća u akciji terorista, bio osuđen od sudbenog odeljenja Senata, pod predsedništvom Varvarina, na pet godina robije u Sibiru u teškim okovima! ... Ovo je samo jedan od bezbrojnih drastičnih primera. Kratko rečeno, i sud je u Rusiji u mnogim slučajevima bio sveden prosto na ulogu pomoćnog organa političke policije. Čega se je god dotaknula Vlada, i njeni organi, sve je pretrpelo više ili manje štete. Nesamo pri izborima, u radu parlamenta i lokalnih samouprava, kod sudova, i gde se radilo o pravima građana, čak i u crkvi je vladao policijski duh. Sabor crkve, reorganizacija parohija, stajali su i čekali; nezavisni duhovnici bili su gonjeni, najbolji profesori visokih teoloških škola otpuštani, ako: nisu pohitali da sami pobegnu pre nego što ih se takne ruka vlasti. Verskim sektama i drugim konfesijama, van pravoslavne, Vlada je na sve moguće načine činila neprilike. Naravno da su i sve škole, od visokih pa do nižih, iako je na njih sad trošeno mnogo više novaca nego pre, naročito trpele od policajnog režima, poimence onde gde su Nerusi bili u većini, čijem su kulturnom radu činjene najveće smetnje. Raspuštanje Matice Poljske bio je tek jedan, iako možda najglasovitiji, nasilnički podvig ove vrste Stolipina. Držanje prema Židovima bilo je udešeno tako da se taj narod što više razdraži, izazove, i uvredi.

Pored dvorske kamarile i konzervativnih krugova, i policije, Vlada se oslanjala naročito i na »crne bande«, koje je ona hrabrila, upravo i izdržavala o državnom trošku. Neki guverneri prednjačili su u pomaganju tih organizacija, te su crne bande postale prava napast za stanovništvo; one su gonile mirne ljude, njima nepoćudne, i poimence u Odesi počinile su masu zločina i izgreda. Car je, nažalost, na sve načine iskazivao svoje simpatije prema crnim bandama, a Carica se, u pismima Caru, veoma povoljno izražavala o zloglasnom Dru. Dubrovinu, i uopšte o crnima, koji su svuda po administracijama zavodili demoralizaciju i rasulo.

To su, ukratko, bile prilike pod vladom Stolipina. Iako je u mnogom pogledu, bar spolja, izgledalo da Rusija napreduje, za pažljivijeg posmatrača bilo je jasno, da svakome napretku beskrajne smetnje čini Vlada, da je za Rusiju taj oblik vladavine bio već i suviše zastareo, te da će bujica života odjedared probiti i polomiti sve nasipe koji se veštački dižu i nasilno održavaju. Policijski poredak, ustanovljen 1908, bio je nakon godinu-dve dana ozbiljno kompromitovan, i pred kraj godine 1910 drmao se iz temelja.

16.

Smrt Muromceva i Lava Tolstoja — Početak nereda na Univerzitetima — Borba Vlade s Univerzitetima — Konflikt među Stolipinom i Državnim Savetom — Umorstvo Stolipina — Vlada Kokovceva — Raspućin se pojavljuje — Pokolj na Ljeni — U predvečerje Rata 1914.

Godine 1910 umrli su prof. Sergije Muromcev, predsednik Prve Dume, i veliki pisac Lav Tolstoj. I jednome i drugome priređeni su nacijonalni pogrebi, te je tom prilikom došlo do sukoba sa policijom koja je sprečavala omladinske manifestacije. Na visokim školama izbili su opet jednom ozbiljniji neredi, sa ulaskom policije u zgradu Univerze te velikom tučom. Tada Vlada odluči, da se studentima zabrani svako sastajanje u samim zgradama visokih škola, — neka drže zborove vani, na temelju postojećih uredaba. Naravno da se u burnoj akademskoj godini 1910/11 nije moglo ni da pomisli na kakve studentske skupštine van školskih zgrada. Tako je Vlada u stvari obustavila svaki studentski društveni život, koji je tako lepo napredovao.

Studenti su na ovo odgovorili štrajkovima: ceo proletni semestar godine 1911 prošao je u tome, i desetine hiljada đaka ostalo je bez posla, dok su na hiljade studenti hapšeni, i prostom odlukom Ministra Prosvete (Kaso) isključivani sa velikih škola, te odmah policijski proterivani svojim kućama. Kaznu isključenja iz škole iskusili su i mnogi studenti koji su bili na otsustvu, te često nisu fizički bili u mogućnosti da sudeluju u neredima. Ovako oštre mere izazvale su utoliko bezobzirnije držanje od strane štrajkača, koji su na više mesta upotrebili opstrukciju, pa se čak služili i otrovnim gazovima, odnosno praškovima i drugim sredstvima, da sprečavaju predavanja. Rektori u Moskvi i Petrogradu pokušali su da zatvore na tri dana škole, ali je na to Ministar izdao naredbu da se one odmah otvore, pa je opet došlo do velikih izgreda, intervencije policije, uredovanja, hapšenja, i tuče.

Moskovski rektor, profesor Apolon Manujlov, i dva njegova pomoćnika, diskreditovani od strane Ministra, stavili su mu svoje administrativne položaje na raspoloženje, našto su odmah ukazom suspendovani te izgubili katedre, a Dr. Manujlov još i mandat u Državnom Savetu gde je zastupao Akademiju Nauka i univerzitete. Na ovo odgovore Vladi kolektivnom ostavkom 14 redovnih i vanrednih profesora Moskovskog Univerziteta, i više docenata i pripravnika, — svi oni biše otpušteni, odnosno penzijonisani. Pored toga, Vlada je otpustila, ili naterala na demisiju, i direktora i šest profesora Ženskog Medicinskog Instituta (u rangu fakulteta) u Petrogradu, te četvoricu dekana i više profesora Kijevske Visoke Politehničke Škole. Ovaj zulum počinjen nad ruskom naukom i školom osudila je oštro čak i Treća, tako poslušna, Duma.

Tek što je Vlada na ovaj način »svršila« jedan posao, bar za momenat, kad al’ izbi druga nevolja, sasvim sa neočekivane strane. Stolipin je, naime, bio predložio da se zavedu lokalne samouprave u šest beloruskih i ukrajinskih desnoobalskih gubernija. Ali se on nije zadovoljio proširenjem na ove pokrajine zakona koji je važio samo za 34 takozvane »zemske« gubernije — poglavito velikoruske, levoobalske ukrajinske, i južne —, nego je u izborni zakon unesena i odredba prema kojoj se veliki posednici Poljaci odvajaju od ostalih; bez obzira nato što je njih bilo mnogo više nego Rusâ i drugih narodâ, pa su njihove zemlje bile mnogo prostranije i više opterećene porezom od zemalja nepoljskih (u osnovi ruskog izbornog zakona ležao je princip zastupanja zemlje, a ne njenih vlasnika), Poljacima je dato nekoliko puta manji broj odbornika nego ostalim biračima. To je bio svakako jedan neuviđavan ispad, koji nije mogao uroditi dobrim posledicama. I doista je desnica Državnog Saveta, u kojoj su sedeli neki lični i načelni neprijatelji Stolipina, ukazala na ovu tačku predloženog zakona, te oborila predlog Vlade, odobren u Dumi (protivu predloga su glasali desničari, Poljaci, i malobrojna »levica« Državnog Saveta: 6 profesora, te nekoliko zastupnika industrije i trgovine). Vladin predlog je dakle propao, i Stolipinu je ostalo, ili da demisijonira, ili da ne pravi pitanja već da iduće godine nadoknadi propušteno te ponovi svoj predlog. Stolipin odista preda demisiju, ali uslovno: stavljajući doduše Caru na raspoloženje svoj položaj, ali naglašujući u isti mah da je voljan ostati ako Car pristane na niz više-manje protuzakonitih njegovih predloga. Uplašeni rođaci Cara, nehoteći ostati bez »umiritelja Rusije« i »ugušitelja buna«, nastojali su iz sve snage da Car primi Stolipinove uslove, te tako ugledaše sveta dva carska ukaza i jedna carska naredba: prvim ukazom odgođene su sednice Dume i Državnog Saveta za tri dana; drugim ukazom — po članu 87. Ustava (u stvari protiv Ustava) — odbijeni zakon, o kome je gore bila reč, prihvaćen je i uveden u život, kao privremena mera; a u smislu izdate naredbe, dva Careva predstavnika u Državnom Savetu, savetnici Durnovo i Trepov, koji su bili krivi Stolipinu za propadanje njegova predloga, dobijali su otsustvo za inostranstvo do 1. januara iduće godine, otsustvo koje nisu tražili i o kojem nisu ni sanjali. To je bilo očigledno gaženje Ustava da bi se zadovoljila Stolipinova taština, i oba Doma osudila su velikom većinom ovakav postupak Vlade. Ali je Stolipin ostao na vlasti. Međutim, ono što nisu mogla da postignu ni oba zakonodavna tela, ni svi moćni protivnici Ministra-predsednika, — da ga uklone sa vlasti —, to je na veoma jednostavan način postigao jedan terorista, koji je u isto vreme bio i agent tajne policije. U poslednjem svojstvu, bio je određen u tajnu stražu koja je čuvala Cara i njegovu porodicu, i Vladu, pri velikim svečanostima septembra iste godine 1911 u Kijevu. Taj policijski agenat i terorista, po imenu Bogrov, ušao je u pozorište za vreme svečane predstave, »čuvajući« visoke goste, pa je između činova, pred očima Cara i sjajnoga skupa, pucao na Ministra-predsednika i vrhovnoga šefa policije. Nakon nekoliko dana izdahnuo je u mukama znameniti državnik.

Ovaj strašni događaj bio je ozbiljan memento vladajućem režimu. Mislilo se, da će novi predsednik Vlade, do» tadanji Ministar Finansija grof Kokovcev, koji je više puta odvajao mišljenje u Stolipinovu kabinetu, udariti malo liberalnijim kurzom. U stvari, ništa se nije promenulo, samo što je predsednik Vlade bio uglađeniji dvoranin i uopšte uljudniji čovek nego njegov prethodnik. A uzbuđenje je u Rusiji raslo. Tri su događaja iščekivana s izvesnom zebnjom: 1) izbori za Četvrtu Dumu, 2) svečanosti prilikom stogodišnjice od Napoleonova Rata (1812), i 3) svečanosti prilikom 300-godišnjice carevanja Romanovâ. Pored toga su zadavali brige političkim krugovima neke »mistične« pojave na dvoru: sve se više i jače isticala prljava, i donekle demonska, ličnost mužika osuđenog za krađu konja, Grigorija Novih, poznatog pod nadimkom mu »Raspućin« (t. j. »razvratnik«, radi seksualnih ekscesa). Ova se varalica približila dvoru i carskoj porodici, utičući povoljno na zdravlje maloga Carevića, te svojim slutnjama i proročanstvima (koja se ne daju reprodukovati, jer su sasvim besmislena i puna nepismenih »tajanstvenih« izraza i alegorija) dirigujući bolesnom voljom Carice, a preko nje delujući jako i na samoga Cara. Malo-pomalo, Raspućin postaje ličnost prvoklasne važnosti u državi. Nad prestolom Cara počinje i inače da se širi gusta magla, — približavala se izdaleka velika opasnost, koju nisu zapažali jedino oni koji su od nje bili najviše ugroženi.

U oči izbora za Dumu desio se jedan događaj koji je mnogo doprineo rušenju ugleda Monarhije, možda više nego i onaj od januara 1905, ili ono krvavo ugušenje Moskovske Bune krajem iste godine. Radnici deoničarskog društva »Lene-Gold fields«, koje je imalo ogromne dohotke od zlatonosnih reka i rudnika u dalekom severo-istočnom Sibiru, eksploatisani nečuveno od svojih poslodavaca, pokušali su miran štrajk, i prijavili su da traže poboljšanje svoga stanja od uprave preduzeća. Budući da je to preduzeće izdržavalo gotovo celu lokalnu državnu administraciju onoga kraja, to je pozvana u pomoć vojska, koja je odmah pucala u masu, te je velik broj radnika pao žrtvom okrutnih kapitalista i njihovih policijskih slugu. Istina je da je otišla na lice mesta, prema ličnoj Carevoj naredbi, jedna visoka istražna komisija, ali dok je ona ispitivala stvar i zatezala odlukom, radništvo cele Rusije priredilo je ozbiljne demonstracije, a uplašena Duma interpelirala je Vladu, našto je novi Ministar Unutarnjih Dela, jedan ograničen i reakcijonaran poštenjak, senator Makarov, nakon veoma labave i neumesne odbrane lokalnih vlasti, izgovorio znamenite reči: »Tako je bilo, i tako će biti!« — koje su strahovito ođeknule celom zemljom. Vrenje se pojačalo. Iz izbora, koji su vršeni pod nečuvenim pritiskom (koncem 1912), kako rekosmo, izašla je opozicija pojačana; na njenoj levici pojavio se veliki besednik Kerjenski, a i svi najbolji kadetski tribuni i državnici bili su opet u klupama Skupštine. Vlada je onda svu svoju pažnju poklonila Državnome Savetu, i to arhajično telo konačno je zaustavilo svaku ma i najmanju državnu naprednu zakonodavnu radnju, kako smo već videli.

Nervoza je bivala sve jača. Štrajkovi, ekonomski i politički, sledovali su jedan za drugim, iako se omladina — pod terorom i paskom policijskih stražara i detektiva — nije micala. Opšte je uverenje bilo, da će prvi rat, koji se očekivalo i za koji se spremalo uveliko, doneti odmah narodnu bunu i prevrat. Međutim, Dvor, visoko društvo, policija, sve je išlo i dalje putem sve veće demoralizacije i rasula. Bogataši, koristeći se veoma povoljnom ekonomskom situacijom, trošili su i kapom i šakom, te je zavladalo posvuda grdno raspikućstvo. Inteligencija je bila u nekoj naročitoj nervozi, — književnost, lepa umetnost, imale su i dalje onaj bolešljivi, pesimistički, erotički, ili prevratnički, karakter, koji je nagoveštavao buru. Sve veći porast zločinstava, koja su izvršivali pojedinci ili male grupe među seljacima, i činjenica da su čitave gubernije okužene bolešću izumirale, usled loših moralnih i privrednih prilika (koje je lepo izneo i objasnio Šingarjov, u svojoj strašnoj knjizi o »Rusiji koja umire«), — sve je to svedočilo o tome da se katastrofa približuje. Treba pročitati i roman Alekseja Tolstoja Mlađeg, koji nije u svima delovima izrađen, ali je važan za poznavanje ratne i predratne psihologije ruskog društva; on nosi natpis »Po mukama« (»Hoždenije po mukam« — prema naslovu jednog prastarog hrišćanskog apokrifa). Evo kako se u njemu opisuje Petrograd i raspoloženje društva u njemu u predvečerje Rata:

»...Kao da je u bunilu, u vrućici, sagrađen Petrograd ... Kao san prošla su dva stoleća, — grad tuđ svemu što je živo, kao da stoji na kraju kopna, posred močvari i trske, sanjajući o svetskoj slavi i vlasti; kao priviđenja luđaka — prolaze dvorske zavere, ubijaju se carevi, trijumfuju svirepe i krvave kazne; slabe žene uzimaju u svoje ruke polubožansku vlast, a u vrućim i bludnim posteljama rešavaju se sudbine carstava: dolaze obesni mladići, sa golemim telom i rukama još crnim od zemlje, i smelo se penju po stepenima prestola, da dele vlast, postelju, i vizantijski raskoš ... S užasom prate susedi ove besne eksplozije mašte i snage. Sa tugom i strahom prate ruski ljudi ludovanje Prestonice. Zemlja je hranila, i nikada nije mogla dovoljno nahraniti i zasititi, svojom krvlju i svojim duhom petrogradske vampire. Petrograd živi burno, presićenim noćnim životom: fosforno-svetle letnje noći i čulne zimske terevenke bez sna; zeleni stolovi za kartanje, i zveket zlata, muzika, parovi koji se u bludnoj igri kreću iza prozora, cigani, dvoboji, a pred zoru, uz zvižduk ledenoga vetra i zvuke treštavih fanfara, parada vojske pred očima Cara, od koje se čoveku koža ježi... To je Petrograd.

»U toku poslednjih deset godina, sa nečuvenom brzinom, podižu se kolosalna preduzeća; kao iz zemlje niču imanja od mnogih milijona. Iz kristala i od cementa grade se banke, varijete-i, klizališta, luksuzne kafane, u kojima ljudi gube svest posred muzike, ogledala, polunagih žena, gorućih žarulja, i šampanjca. Žurno se otvaraju sve nove kockarnice, kuće za sastanke, pozorišta, luna-parkovi sa amerikanskim atrakcijama. Inžinjeri i kapitaliste rade na projektu plana za podizanje nove, još nigde neviđene po sjaju prestonice, negde blizu Petrograda, na ostrvu bez stanovnika...

»A međutim, u gradu besni epidemija samoubistva. Dvornice sudišta pune se hiljadama histeričnih žena koje žudno prate krvave i uzbuđujuće parnice….

»Sve je pristupačno — raskoš i žene; razvrat se širi na sve strane, — on, kao zaraza, truje i carsku palaču. U ovu palaču ušao je, te se popeo do prestola najnesrećnijeg Cara, nepismeni mužik sa ludim očima i nečuvenom muškom snagom, i glumeći i demonski se kezeći, počeo je da šamara veliku Rusiju...«

17.

Pobuna u Petrogradu — Početak Rata — 1915 — Uloga Državne Dume — »Tamne sile« — Poslednje carske vlade — Iskazi Bukanana, Rodzjanka, i Bjeljeckog — Vladanje Raspućina i njegovo umorstvo — Dvorska zavera.

1. maja 1914, počele su u Petrogradu veoma ozbiljne manifestacije, koje se posle nikako nisu mogle da smire. U julu je pobuna u Petrogradu uzela većeg maha, tako da je program svečanosti prilikom posete predsednika Poenkarea morao biti skraćen i izmenjen. Bilo je veoma rašireno mišljenje, da Rusija ne može da ratuje, jer bi revolucija omela svaku mobilizaciju, budući da bi vojnici udarili na svoje vlastite oficire. U takvom je smislu informisao svoju vladu i ambasador cara Viljema II, grof Purtales.

Onda je objavljena mobilizacija; i gle, gotovo niko se nije pobunio! Odaziv vojnika, da i ne govorimo o rezervnim oficirima, bio je vanredan. Svi štrajkovi odmah su prestali, a nakon objave rata ogromna većina Rusije se predano ujedinila oko svoga vladara. Trebalo je iskoristiti ovako zgodan trenutak... Ali toga nije umeo Car, niti su umeli, ili hteli, kamarila i visoka birokracija.

Niko, dabogme, nije mogao da predvidi one kolosalne dimenzije rata, dotle nečuvene; ali su svi ratujući narodi pohitali da izvedu što bolju organizaciju. Saveznici su naročito rekonstrukcijom i koncentracijom vlada, na široj, opštenacijonalnoj osnovi, nastojali da obezbede unutarnji mir i ratne uspehe. U Rusiji, međutim, ni nakon prvih sjajnih uspeha (u Galiciji) i teških poraza (u Pruskoj), niko ništa ozbiljnije nije poduzimao da bi se uklonili nedostaci, poimence u pogledu snabdevanja i organizacije vojske, niti je iko nadležan pomišljao na unutrašnje umirenje i na što užu saradnju sa narodom, društvom, Dumom. Naprotiv, otvorena su još dva fronta, pored ratnog, — jedan, manje važan i ne toliko opasan, u bližoj pozadini: bezobzirnim i glupim držanjem naspram okupiranih Galičanâ, koji su se ubrzo ratosiljali ruskog režima i »oslobođenja«; drugi, kolosalan po razmerima, a užasan po posledicama, — borba sa ruskim narodom! Počelo se sa hapšenjima, i osudama na robiju, boljševika-članova Dume. Ovi pouzdano nisu bili raspoloženi prijateljski prema ratu, iako izgleda da su im krivice najčešće »napakovane«; u svakom slučaju, cela ova kampanja vođena je bez potrebne opreznosti. To je svakako mnogo doprinelo da je patrijotski napor, patrijotsko raspoloženje Rusije počelo da hladni. Odgovorni faktori, poimence Ministar Vojni (Suhomlinov) i njegov štab, varali su Cara, i vojsku, i Dumu, i narod.

U proleće 1915, ostala je, konačno, ruska vojska za dugi niz meseca gotovo bez oružja. Ona je usled toga više puta tučena, i pretrpela je ogromne gubitke, daleko veće nego za vreme bezumnog višekratnog uzaludnog jurišanja protivu snežnih vrhova karpatskih prethodne zime. Reč »izdaja« bila je na svima ustima; mržnja, prvo prema štabovima i generalima, a onda sve više i prema mlađim oficirima, brzo se širila među vojskom. Usledilo je zarobljavanje vojnika, u mnogo većoj meri nego što je opravdavala teška situacija. Dezerteri su se množili i punili su sela prvo u pozadini a onda po celoj Rusiji. Inteligencija je bivala sve više razočarana, — skepticizam i defetizam brzo su napredovali, opozicijono raspoloženje je raslo, i Revolucija se opet pojavljivala na vidiku. Dalja pozadina je, međutim, uživala i dalje, što je bolje mogla. To je sada bila jedna strahovita gozba, koja je poražavajući delovala na vojnike i na frontove, koji su još uvek izdržljivo, više puta sa nečuvenim junaštvom, podnosili bede, opasnosti, i muke rata, tukli se gotovo goloruki, gonili neprijatelja, i držali položaje. Ipak, polako, gotovo cela Galicija, cela Poljska, Litva, Kurlandija, delovi Volinije i Belorusije, biše napušteni. Prilikom povlačenja vojske iz tih krajeva, naređivano je i stanovništvu da beži, te su njegova i državna imovina uništavane. Sledili su onda progoni i pokolji Židova i Nemaca. Mase izbeglica, pljačka i što uz to ide, umnožavali su bedu i nered, slabili su disciplinu, a jačali revolucijonarno raspoloženje.

Što se dakle nije desilo, suprotno opštim očekivanjima, u samom početku Rata, neumitno se približavalo u toku njegovu, sve bliže i bliže, — Revolucija. Revolucija se spremala sa dva kraja, i u dve svrhe: da bi se rat što bolje izveo do kraja (shvatanje manjine), i da bi se rat okončao (shvatanje, ma još i nesvesno, većine). Ratni porazi, nesposobnost vlade, dvorski skandali, rasulo i razvrat pozadine, revolucijonarna propaganda boljševika, akcija nemačkih agenata, jad i beda izbeglica, opšte neprilike života, skupoća, i t. d. — sve je to išlo u prilog uzbune, i iskupljalo u jednom pravcu odavno već spremljene elemente svesne revolucije. Napori društva da se pomogne vojsci, junaštvo i napori vojske koja je još nekoliko puta pobeđivala, akcija Dume, — ništa više nije pomoglo; udes Carske Rusije kao da je imao da se ispuni.

Državna Duma postala je bila središtem nezadovoljstva i negodovanja, — svi su tražili krivce, i načina da se poboljša stanje. Krivci, i to oni ponajopasniij, uklonjeni su, i zamenjeni ozbiljnijim i poštenim ljudima; ali je na čelu Vlade ostao Državni Sekretar Goremikin (»starac«, kako ga zove, u intimnim pismima, carica Aleksandra). Učinjeni su i neki pokušaji saradnje Dume sa Vladom. A proširena je i oblast rada organizaciji Saveza Gradova i Zemstava, u korist vojske i privredne zaštite zemlje od posledica rata. Osnovani su, dalje, ratno-industrijski odbori, uz sudelovanje radnika, za reorganizaciju i ojačanje ratne industrije; a poslanici Dume i članovi Gornjeg Doma pozvani su da aktivno vode nadzor nad snabdevanjem vojske. Ali su Carica i njeni ljudi bili kivni na sve ove reforme, i nastojali su svim sredstvima da novi kurs obore, te da stvari upute opet na staru poznatu stazu. Raspućinova proročanstva i njegovi saveti slušani su i dalje, i preko Carice dolazili su Caru, utičući na njegove odluke. Pitalo se, ko će biti jači. Bile su jače »tamne sile«. Car je, na traženje Carice, nagovorene od Raspućina, smenio velikoga kneza Nikolaja Nikolajevića, pa preuzeo sâm vrhovno zapovedništvo nad vojskom. Nakon toga odgodio je Dumu bez roka, i otpustio nekoliko najboljih ministara, koji su se aktivno odupirali uticaju »tamnih silâ«. 18. februara 1916 Car je smenio i Državnog Sekretara Goremikina, te imenovao na njegovo mesto predsednikom ministarstva hofmajstora Štirmera, Raspućinova čoveka i germanofila. Tokom leta iste godine, Štirmer je zamenio i Ministra Spoljnih Poslova Sazonova. I drugi su ministri smenjeni. Ali nema razloga nabrajati pojedine pros mene koje su sledile; važnija je bila tendencija tih promena: u Vladu su ulazili većinom dvorske ulizice, bez sposobnosti, često puta i bez poštenja, ako su samo imali preporuku od Raspućina. U zemlji je atmosfera postajala sve zagušljivija i nesnosnija. Sa Dumom se nastavljala neozbiljna igra: 9. februara posetio je Car opet jednom obe zakonodavne Skupštine, te je dočekan klicanjem. Iz tek sada (1925) obelodanjenih iskaza Ministra Unutrašnjih Dela u godini 1916, Hvostova, vidi se da je i na taj korak (posetu Dume i Saveta) nagovorio Cara Raspućin. Ali je odmah zatim ponovo zauzeo stav nepoverenja prema tim konzervativnim, patrijotskim, i dinastiji odanim telima. Na frontu, nakon više neuspeha i teških žrtava, došlo je i poslednji put do sjajnih pobeda ruske vojske, u toku mesecâ maja do jula 1916 (znamenita Brusilovljeva ofanziva spasla je Italiju, te je jako oslabila Austro-Ugarsku). Ali već druga, jesenska, ofanziva Brusilova svršila se sa malo uspeha a mnogo žrtava, dok operacije na rumunskom frontu umalo da nisu dovele do katastrofe. Tada je u Dumi Miljukov udario na Štirmera, optužujući njega, a preko njega kamarilu i Caricu, za veleizdaju. Štirmer bude smenjen; ali ni Trepov, koji ga je zamenio, nije mogao da nadvlada zakulisne uticaje nemerodavnih faktora, koji nađoše sebi pouzdana agenta u ličnosti novog Ministra Unutrašnjih Dela, Protopopova, bivšeg potpredsednika Dume, koji je — prešavši u logor kamarile, i stupivši u društvo Raspućina — sa odlučnošću i oduševljenjem renegata služio novim bogovima. I Trepov je smenjen, te na njegovo mesto imenovan knez Galjicin.

Tako su se događaji ređali jedan za drugim, kao u kalejdoskopu. Vlada, i Car i Carica, operisali su gotovo u praznom prostoru: nisu imali nikoga na koga bi se oslonili. A u zemlji i u vojsci sve je bilo u punom vrenju. Nered u administraciji, kao i u transportima za vojsku, bivao je sve veći i dostigao je bio kulminaciju. Sve je bilo zrelo za katastrofu.

O tome strašnom vremenu, u kojemu nije bilo teško naslutiti približavanje groznih strahota revolucije, objavljeno je više zanimljivih svedočanstava i uspomena, i ruskih i stranih. Bukanan, naprimer, britanski ambasador na ruskom dvoru, priča (u svojim memoarima), kako je on češće upozoravao Cara na kobne posledice političke neobazrivosti i mešanja neodgovornih faktora u važne državne poslove, — ali uzalud. Rodzjanko, predsednik Dume (koji je posle prevrata, do svoje smrti, januara 1924, živeo u Jugoslaviji), vatren patrijota i čovek lično odan Caru i njegovoj kući — u svojoj monografiji »Državna Duma i Februarska Revolucija od 1917« — ističe referat Ministra Unutrašnjih Delâ Maklakova (tog »državnog budale« ili »šaljivdžije«, kako su ga zvali) caru Nikoli (1915), u kojem se traži da se posve skromna prava Dume svedu na najmanju meru, pa kaže: »Zajedno s ovim referatom ja sam vlastitim očima video svojeručno pismo cara Nikole Ministru (Maklakovu), u kom Car veli, da se on potpuno slaže s mislima Ministrovim, i da ih odobrava«. Eto takovo je bilo držanje najmerodavnijih faktora prema lojalnoj i konzervativnoj IV Dumi, koja se pokazala toliko patrijotska i snažna u odbrani Rusije od spoljašnjeg neprijatelja. Prelazeći onda na pregled ratnih prilika i uloge Dume i njena predsednika u ovo doba carske vlade, ovaj autor iznosi niz najznačajnijih, najzanimljivijih, i dubokosežnih fakata i činjenica. Neke su od njih skoro neverovatne, ali nažalost i suviše istinite. Teško je zamisliti, koliko je vlada smetala Ratu, kako je ona vešto vodila Rusiju ka propasti, a njenu junačku vojsku u smrt i ka rasulu! Kada je autor zapitao predsednika vlade Goremikina: »Kako ste se Vi, Ivane Loginoviću, u Vašim godinama (76) rešili da uzmete na se toliko odgovorni položaj?«, dobio je odgovor: »Jao, moj prijatelju, ja ne znam zašto mene već po treći put izvlače iz naftalina«. Još je frapantniji autorov razgovor sa poslednjim predsednikom Carske Vlade, knezom Galjicinom, koji je bio jedna posve ništavna i komična pojava: »Kako Vi, poštovani kneže, primate ovakvu dužnost (predsedništvo vlade) u toliko teško vreme, budući da niste nikako spremni za takav rad?— Knez Galjicin, predsednik Vlade: »Ja se potpuno slažem s Vama. Da Vi znate, šta sam ja sve rekao o sebi Caru; tvrdim, da bih, kad bi se neko drugi usudio da sve to o meni kaže, bio prisiljen pozvati ga na dvoboj!«... I ličnost poslednjeg »lekara« režima osuđena na propast, Ministar Unutrašnjih Dela u oči Revolucije, sjajno je okarakterisana od strane ovog autora: »Bolesnik će sigurno umreti, kad ga leče ovaki lekari!«...

Bolest vojske, napuštene i gotovo izdate od vlade, bila je strahovita. Dva milijona zarobljenika, i više nego jedan i po milijon begunaca; veliki procenat fiktivno bolesnih i ranjenih, koji su sami sebe ranili, — to je jedna od najužasnijih činjenica koju iznosi Rodzjanko. Najzad su od prvoredne važnosti dokumenti i fakta koje on iznosi o ulozi i naporima Dume i društvenih organizacija (neizuzimajući ni vrlo konzervativnu korporaciju Sveruskog Ujedinjenog Plemstva), da spasu zemlju od katastrofe revolucije. Rodzjanko je dobro poznavao prilike, iako je bio van Vlade. No evo šta priča znameniti policajac Bjeljecki, jedan od stubova samoga režima, čiji su iskazi potpuno potvrđeni pismima carice Aleksandre, te originalnim depešama Raspućina, napisanim čudnim »mističkim« stilom, i punim »pesničkih« izraza i usklika i znakova. Izlaganja Bjeljeckog počinju njegovim imenovanjem za Pomoćnika Ministra Unutrašnjih Delâ (1915), posle odlaska sa položaja Ministra kneza Nikole Šćerbatova, a sa položaja Pomoćnika Ministra — šefa policije — generala Džunkovskog, koji je bio kriv Caru zato što mu je pokušao otvoriti oči za skandalozno držanje Gliše Raspućina i zloglasne Ane Virubove, dvorske gospođe i prijateljice Raspućinove. Bjeljecki ne krije, da je njega i njegova šefa doveo na vladu Raspućin, i da je jedna od glavnih tačaka političkog programa novog Ministra bila: široka informacija naroda o radovima Carice u korist ranjenih, invalida, i porodica ratnika, a jedan od najprečih poslova Ministarstva: čuvanje Raspućina. Ova zaštita, oko koje je bilo zaposleno više visokih činovnika, pa cele čete agenata tajne policije (počevši od jednog »štats-rat«-a, pa do podvornika kuća u koje je zalazio Raspućin, i žena tih podvornika), bila je prouzrokovana većim brojem motiva, i vodila se u nekoliko pravaca. Trebalo je, prvo, spasti Raspućina od eventualnog ubijstva, jer se moglo očekivati da će biti ovakih pokušaja sa različnih strana: ljubomorne ili uvređene ženske (ovakav se slučaj stvarno i desio); ljubomorni i poniženi muževi (i takav se slučaj desio); politički protivnici sa krajnje desnice koji su u vladavini Raspućina, kako bi se moglo nazvati ovo vreme crne reakcije, gledali strašnu nacijonalnu opasnost, nečuvenu sramotu za dinastiju, ugroženu u samom opstanku; najzad ljudi koji su imali druge raznovrsne interese da uklone sa svoga puta Raspućina (tu u prvom redu spominjemo njegove mnogobrojne ali manje srećne konkurente). Trebalo je dalje paziti, da ne bi Raspućin privukao suviše veliku pažnju na sebe svojim skandaloznim ponašanjem po javnim lokalima i mestima, pa i po javnim kućama i kupatilima, kuda je išao sa ženskima i opijao se. Poneki od ovih skandala spadali su u red političkih događaja prvog reda, stajali su državnu kasu golemih para, a neke guvernere njihovih položaja. Prilikom ovakih skandala Raspućin nije krio svoga privilegovanog položaja u državi, i nije štedeo ženske časti Carice i carevih kćeri, govoreći i vičući o njima prostačke i bezobrazno-nepristojne reči. Ali je jedanput protivu njega podignutu parnicu zbog uvrede veličanstva sama Carica odmah ugušila. Onda je trebalo da se i vlastodršci postaraju da po mogućnosti uklone uticaje na Raspućina za njih nepovoljne, da budu najtačnije obavešteni o njegovim poznanstvima, radu, vezama, rečima i postupcima, da budu na oprezi, pa najzad da ga drže pomalo i u škripcu, da ga što bolje iskoriste, pa da ga u slučaju potrebe sami uklone sa svoga puta. Iz ovih razloga i usled strašnog uticaja favorita, oko Raspućina pletu se stalno strašne i do krajnosti zapletene intrige i spletke; on se nalazi večito u društvu i pod nadzorom ogromnog broja agenata, avanturista — između kojih najglavniju ulogu igraju isprva knez Andronikov, a docnije neki zlatar Simanović —, i visokih činovnika, među kojima i u Jugoslaviji dobro poznati zloglasni žandarmerijski general Komisarov igra ulogu poverenika Hvostova i Bjeljeckog. Kada čitamo detaljna obaveštenja o svim tim stvarima kod Bjeljeckog, mi ponekad ne znamo da li je to neki odlomak iz Konana Dojla; a kad opet pređemo na druge strane ovih »jezgrovitih« »Uspomena«, onda se osećamo kao da čitamo neke odlomke iz zapisa jednog ludaka. Raspućin se javlja pred nama opkoljen svojim prijateljima i prijateljicama, — tu su ministri i njihovi pomoćnici, članovi Gornjeg Doma i Dume, generalni direktori, kasacijoni sudije (takozvani »senatori«), drugi sudije svakog ranga, vladike, velikoposedničko plemstvo, generali, profesori, veliki trgovci, industrijalci, pa i sitni svet, bakali, majstori, siromasi. Među njima ima sigurno i nemačkih špijuna, ali to važno pitanje ostaje kod Bjeljeckog nerazbistreno. Sav taj svet trči za milostima, za ministarskim stolicama (pa i za predsedništvom vlade!), za vladičanskim mitrama (Raspućin sastavlja spisak članova Sinoda Sv. Pravoslavne Crkve!), za položajima, koncesijama, poklonima, ordenima, oslobođenjem od vojne obaveze. Pa tek ženski svet koji se gomila oko Raspućina: ima najotmenijih dama, kao i skromnih radnica, ima kokota visokog ranga i najobičnijih ženskih sa trotoara; ima i »čestitih« žena, koje hoće da nešto dobiju za svoje muževe, i nesrećnih majki, koje hoće da spasu jedince od opasnosti bojnog polja. I sve to trči, laska, udvara se, prima kod sebe Raspućina i časti ga, i u kući, kod njega, i kod sebe, i po kafanama, i po barovima, varijetejima i javnim kućama, nosi mu poklone, novac... Između čestitaka i dragocenih poklona prilikom imendana dobija svemoćni tajni gospodar Rusije i poklone i telegrafske čestitke Cara i Carice, i dolazi kao najbliži rođak u njihovu kuću. On rešava najveća državna pitanja, odobrava ili odgađa mobilizacije, odobrava ili odgađa saziv parlamentarnih sesija, postavlja ili otpušta ministre i vladike, da i ne govorimo o nižim činovima. Hvostov se nada da će s pomoću njega doći za predsednika vlade, dok u isto vreme priprema njegovo ubijstvo s pomoću agenata i tajne policije ... Niko ne može da obori ili da ukloni Raspućina: konkurenti, različni gnusni i smešni tipovi, propadaju; veliki knez i vrhovni komandant, vladike i ministri, gube svoj položaj, atentati ne uspevaju, — svemoćni »Starac« vlada suvereno. Štampa ne sme da u njega dira, da pomene njegovo »posvećeno« ime, on uživa neke nadčovečanske prerogative.

Sve to dokumentarno, najmerodavnijim faktima, utvrđuje i potvrđuje St. Bjeljecki, koji je bio po sredini tih intriga, i koji se njima koristio, te koji se sa Raspućinom često sastajao (Raspućin je imao poverenja u Bjeljeckog, govoreći: »Hvostov je ubica, samo Stjopa je dobar...«), i koji je rukovao agentovnim nadzorom nad Raspućinom i čitao njegovu korespondenciju s pomoću »crnog kabineta«, čiji se je najvažniji zadatak u to doba sastojao u tome da vrši brižljivu perlustraciju Raspućinovih pisama. Bjeljecki daje dobru analizu uzroka Raspućinove moći, — tu je isključeno ono što neki neobavešteni krugovi misle, o nekim nedozvoljenim vezama Cara sa Virubovom i Carice sa Raspućinom. Stvar je u njihovu preteranom do gluposti misticizmu, u tajanstvenim (verovatno šarlatanskim) vezama između stanja zdravlja Carevića, koji je bez Raspućina jako stradavao od nastupa svoje kobne nasledne bolesti — hemofilije, dok se u prisustvu Raspućinovu brzo oporavljao; pa najzad u nekom (to je možda najčudnovatije) demokratizmu Cara i Carice: oni su u Raspućinu gledali simvol prostog ruskog naroda, grubog i neukog ali odanog dinastiji i njima, i pobožnog. Da je on bio najviše odan svome trbuhu i svojoj nečuvenoj seksualnosti, da je bio pijanica i avanturista, to su oni ostavljali bez pažnje; a da je, što je vrlo verovatno, imao veze sa nemačkom špijunažom (o ovome, kao što rekoh, Bjeljecki ćuti), o tome oni nisu ni pojma imali. I tako su oni provodili vreme u društvu strašne varalice, tobožnjeg »Božjeg starca«, koji je okaljao carsko ime, carski ugled i carsku krunu, sigurni da će ih on sam spasti od bure Revolucije, koja se već konačno pomaljala. On je proricao da monarhija i carska porodica neće preživeti njegovu smrt, i čudnovatim sticajem okolnosti on je imao pravo. Ali je nepristrasan posmatrač, socijolog, koji u svakodnevnim skandalima, u sramoti ove strašne i koliko prljave toliko i lude drame, vidi znakove punog rasula, moralnog i političkog, čitavog mnogovekovnog sistema, mogao i bez ovog »glasa proročanskog« predvideti čim će se sve to svršiti. Pristalice monarhije, najviše ugrožene, kao što su bili i članovi carske kuće, sa zebnjom su pratili ovo ludilo, i predosećali neminovnu propast. Ekstremni levičari radosno su očekivali da se što pre sruši okaljani carski tron. A većina Rusije, u mukama i ponižena, posmatrala je sve ovo žudna i žedna spasa. Ali spasa nije više bilo, — Rusija je stajala na pragu divljih potresa i strašnih katastrofa. Rusija se bila suviše duboko survala, da bi se mogla podići polako i bez najvećih potresa. Moralo je doći temeljno »očišćenje«...

Strahovit umor i ozlojeđenost vojske i naroda bili su možda najvažnija činjenica prevrata, koji se približavao. Ali pre opšteg ustanka, — pored navedenih intervencija (Rodzjanka, raznih organizacija, Bukanana, te velikih kneževa, i tako dalje), prema kojima je Car ostao gluv, — bilo je i pokušaja da se stvar reši nasilnim putem. Prvi takav čin bilo je umorstvo Raspućina, izvršeno od poslanika ekstremne desnice Puriškevića, te od Careva stričevića, velikog kneza Dimitrija Pavlovića, i od muža Careve nećakinje, kneza Jusupova, u palači istog Jusupova. Opšte oduševljenje u društvu, i strašna žalost Carice, — to su bili prvi rezultati ovog krvavog dela. Nakon toga, kada se pokazalo da se politika Careva ne menja i da Rusija srlja pravo u propast, počeli su neki dvorski i vojni krugovi da pripremaju atentat na Caricu i na Cara, — nešto slično na atentat što su ga nekada izveli protivu cara Pavla, da bi ga naterali na abdikaciju. Ali ova zavera nije stigla ni da izbije na površinu, — nju je preduhitrila prava Revolucija.

---

1. ^{»Zubatovščinom« je nazvan pokret po imenu visokog funkcijonara »Ohrane« Zubatova, koji je za račun »Ohrane« osnivao radnička društva, kojima je bila svrha da odvraćaju radnike od revolucijonarnih stranaka. Ova su društva provokatorski udesila i neke štrajkove.}
2. ^{O prilikama u vojsci, koje su bile uzrokom rasula i brzog raspadanja, vredi pročitati dela dvaju književnika-oficira, od kojih svaki piše i sudi s drugog gledišta: Kuprina »Dvoboj« (izišao pre 1905) i Krasnova »Od dvoglavog orla ka crvenoj zastavi« (pisano posle 1917). Kod Kuprina su vrlo jasno, takoreći proročki, prikazani unapred glavni događaji Prve Revolucije.}