Русија и Балкан (А. Јелачић) 4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
РУСИЈА И БАЛКАН
Писац: Алексеј Јелачић


IV

Петар Велики и Балкан. - Наследници Петра Великог. - Русија и Аустрија на Балкану. - Руско-турски ратови. - Русија и Црна Гора. - Српске сеобе у Русију. - Руски културни утицаји на Балкану.


Ми овде не можемо да водимо дискусију о улози личности у историском процесу уопште и специјално о улози Петра Великог у историји Русије. Али свакако доба Петрово спада у најзначајније епохе руске прошлости. Поред дубоког преображаја руског друштвеног, привредног и културног живота, поред великог северног рата који је Русији дао знатан део балтичких обала, Петар је покушавао да изврши један већи »продор« према југу, да се приближи Балкану, да изађе на Црно Море. После покушаја да створи руску флоту на северу Петар се окренуо југу и обновио руску војну акцију против Турске у оквиру руског савеза са државама »Свете Лиге«. Два пута цар је лично ишао под Азов на ушћу Дона, који смо већ спомињали, и најзад га је освојио помоћу комбинованих напада копнене војске и новосаграђене флоте која се спустила Доном. Међутим овај успех је био више мање симболичан и без знатних последица: Русија је добијала излаз на једно сасвим затворено и плитко море - Азовско, најудаљенији залив Средоземног Мора који се чак и смрзава. Али се Петар носио са мишљу наставка рата са Турском. Баш у вези с тиме је упућено у Европу једно големо руско посланство у којем је цар учествовао инкогнито под именом дипломатског писара Петра Михајлова. Посланство је требало да обиђе више европских дворова, те да прошири у знатној мери коалицију »Свете Лиге«. Уз пут се Петар Велики обавештавао о приликама у Европи и упознавао европску културу и технику. То је била огромна научна експедиција своје врсте у којој су учествовали Петар Велики и мноштво руских младића. Неки су остали на школовању у разним крајевима Европе. Будући гроф Петар Толстој, предак великог руског писца, и интимни сарадник цара Петра, посетио је Млетке са којима је Русија била у савезу, и уредио је питање школовања младића из руских најотменијих племићских кућа у специјалној наутичкој школи Марка Мартиновића Перашћанина у Перасту коју су заиста са успехом похађали и свршили многи руски великашки синови, међу њима и царев пашеног.

На своме путу Петар је закључио војни савез са кнезом-бирачем саским, као пољским краљем ради заједничке акције против Шведске. Тој коалицији придружила се и Данска. На тај начин Русија се готово повукла из »Свете Лиге« која се и сама скоро измирила са Турском (Карловачки мир, 1699). Турска је била у главноме потиснута из средње Европе. Русија није узела учешћа у Карловачком миру, али је са Турском закључила мир нешто касније после тешких и дугих преговора (у Цариграду 3 јула 1700) добивши потврду свих својих освојења дуж Азовског Мора, без обавезе да руши утврђења, (то је био турски захтев), олакшице за козаке на Дњепру, све до укидања поклона Криму. Али није постигла повратак Светих Места патријарху јерусалимском и слободу службе Божије за хришћане у Отоманској Царевини. Турски посланици су одбијали да тако нешто унесу у уговор јер би то дало Русији повод за интервенцију у унутрашње послове Турске. Украјинцев, царски посланик, имао је налог од цара да пожури са миром, јер се цар спремао на поход против Швеђана. Велики северни рат (1700-21) не спада у ову нашу тему, али је много утицао и на балканске прилике и односе Русије са Турском и балканским хришћанима. Узгред треба напоменути да је цар Петар интервенисао у Бечу у корист једне од жртава аустриске балканске политике, грофа Ђорда Бранковића, али изгледа да баш та интервенција коначно је упропастила »деспота Илирика«, јер је он био премештен из Беча и интерниран у Хебу где му је ишло тешко и где је умро год. 1711. То је била година несрећног по Русију и балканске хришћане прутског похода Петрова.

Догађаји великог северног рата приближили су се Балкану онда када је шведски краљ Карло XII пошто је победио Данску (потпуно) и руског цара (привремено) упустио се у борбе у Пољској гонећи испред себе пољског краља, стварајући против њега јаку странку, док. није га натерао на капитулацију и срамотни мир. У међувремену руски цар је успео да обнови и да знатно повећа своју војску и да освоји многе крајеве дуж Балтика, где је саградио флоту и град Петроград на ушћу Неве. Да би потукао главног противника и тиме завршио рат шведски краљ је кренуо на Украјину где је себи обезбедио сарадњу украјинског хетмана Ивана Мазепе и једног дела козака, као и хетманове странке. Уз помоћ Мазепину Карло XII је мислио да ће моћи продрети у само срце Русије и стићи до Москве. Међутим је снага Мазепина била недовољна, а и сами Швеђани су потпуно изгубили борбу, тако да се после битке код Полтаве само мали број шведских војника и козака спасао заједно са краљем и хетманом, нашавши онда уточиште у турским пределима, у тврђави Бендерама, сада у Румунији. Одавде су Карло и Мазепа, а после Мазепине смрти његов наследник Орлик роварили против Русије и Петра. Петар се са своје стране спремао за борбу са Турском која је почела када је шведски краљ већ напустио Турску замутивши у знатној мери ситуацију и доприневши »проширењу« рата на Балкан. 20 новембра 1710 г. Порта је објавила Русији рат.

Вреди напоменути да је полтавска победа Петра Великог изазвала велико одушевљење код Јужних Словена. Дубровачки песник, иначе језуита, Игњат Градић опевао је том приликом руског цара и његову победу у спеву »Плам сјеверски то јес пјевање у хвалу московскога величанства«, док је касније (1717) када је Петар путовао Европом, Стјепан Русић певао:

Краљевство оно (шведско) своју главу
Под ноге је тве (твоје) склонило,
Кад се боју у крваву
Од ње руке придобило...

И у никшићкој жупи, у манастиру св. Луке, забележена је у локалном летопису полтавска победа.

Опремајући се, дакле, за акцију против Турака Петар Велики је мислио да подигне устанак балканских хришћана и да искористи њихово знање месних прилика и путева, као и директну војничку помоћ. Ту су играли улогу не само верски, него и национални моменти у које Петар је био упућен. У његовој околини налазио се и Сава Владиславић, српски трговац, који је почео своју каријеру као агент руских посланика у Цариграду и искористио је своје везе са руским посланством да би добио извесне привилегије за своју трговину, али дошавши у Москву, био је запажен од стране цара Петра и постао је његов експерт за балканска питања, пуно је радио за своје земљаке и за православну српску цркву, добио је од Петра грофовску титулу са презименом »Рагузински«, превео је Орбинијево дело »Il Regno degli Slavi« на руски језик по жељи царевој (оно је и било касније штампано по цареву налогу), а за време наследнице Петра Великог, његове удовице Катарине I, Сава Владисављевић је ишао као изванредни руски амбасадор у Кину и учинио је у томе својству велике услуге Русији.

Када је, још за време пољско-турског ратовања седамдесетих година XVII века у вези са Украјином ишао у Пољску руски посланик, један му је од пољских министара говорио: »Хришћански народи који живе на Дунаву: Власи, Срби, Молдавци, Славени(?) чим зачују да су се царске труне удружиле са пољскима, одмах ће се им придружити, а нарочито људима царског величанства...«

У ратном плану руске врховне команде нарочито велике наде су се полагале пре свега на румунске, т. зв. касније »Дунавске« кнежевине, и то у првом реду на Молдавију, онда на удаљенију Влашку. Између Русије и тих кнежевина већ су и раније постојале везе (са Молдавијом још од доба великог кнеза Ивана III). Поред црквено-просветних веза, налик на оне са Србима, Бугарима и Грцима, постепено су се стварале и везе чисто политичке. У рату, који је почео између Русије и Турске, Влашка са њеним »господарем« кнезом Бранкованом је остала по страни, али је Молдавија после дугог колебања и лукаве игре њеног владара кнеза Димитрија Кантемира, који је био на власт доведен од стране Порте као њен поузданик, па је Порту издао пришавши Русији, закључила са Русијом савезни уговор у којим су биле предвиђене за Кантемира последице руског успеха или неуспеха.

Што се тиче балканских и подунавскх Словена са њихове стране могло се очекивати живо учешће у предузетим акцијама. Тако још 1710 год., у мају, дошао је у Москву сатник Богдан Поповић са писмом из Арада и Сегедина од пуковника Ивана Текелије и његова друга. »О најблагочестивији Цару, прекрасно сјајуће сунце правде!«, тако су писали на своме китњастом словенском језику српски пуковници: »милостивим оком погледај на нас убоге и твојим царским мислима помисли о нашој отеческој српској земљи, пре многих година подјармљеној од неверника, нарочито онда када ће Господ Бог подигнути твоју крсташку десницу наспрам њих, и немој да заборавиш да и нас, најмање, позовеш и помилујеш, нека се и ми потрудимо у служби свога православног Цара«.

Међу српским придошлицама са Балкана нарочито се истакнуо Херцеговац Михајло Милорадовић који је са својом браћом, Гаврилом и Александром, ступио у царску службу. Њега је цар, чим је избио рат са Турском, упутио као свога главног агента у Црну Гору. Из његова извештаја цару види се да је он посетио »Диоклетију« (Зету, Црну Гору) и »Македоиију« (где?) и остале »провинције«, да је био код митрополита »Скендеринског« Данила (то је чувени митрополит-кнез црногорски Данило Шћепчевић) и да је наишао на одушевљен пријем и општу готовост да се дигну против Турске. »Сви су ови војници добри, извештавао је Милорадовић, али убоги: немају топова и осталих војних потреба«. Милорадовић, Иван Лукачевић и другови ширили су прогласе царске, упућене балканским хришћанима обеју вера. Сачувано је неколико редакција тих опширних и веома замршеним и китњастим језиком писаних прогласа и повеља. У једној, например, повељи, упућеној митрополиту Данилу и кнезу Луки Петровићу, а преко њих »племенитим, превасходним, најпоштованијим, преосвештеним митрополитима, кнезовима, војводама, сердарима, арамбашама, капетанима, витезовима и свима благорасположеним хришћанима православне вере грчког и римског закона, и осталим духовног и мирског (световног) чина људима Србије, Славоније, Македоније, Босне, Ерцеговине, а поименце Црногорцима, Никшићима, Бањанима, Пивљанима, Дробњацима, Гаћанима, Требињанима, Хрватима и осталим христољубивим који се налазе под тиранским јармом турског султана« позивају се сви да се дигну »за веру и отачество, за част и славу вашу, за слободу вашу и наследника ваших«. У прогласима споменути су и Александар Велики у чијој су војсци, као што је мислио састављач прогласа, суделовали преци балканских Словена, и »Георгије Кастриот сирјећ Скендербег« који »не само што није љутом поганском зубу дозволио да њега мрцвари, него је у шесдесет и три главне баталије непријатеља до ногу потукао...« Итд.

Међутим, решење рата могло се само очекивати на главном бојишту где су се налазиле велике војске зараћених страна - војска царска са самим Петром и војска турска под заповедништвом великог везира.

Руска војска прешла је преко Дњестра у Бесарабију и кренула је према Пруту да упадне у Молдавију и да ступи у везу са Кантемиром и са балканским хришћанима. Снабдевање руске војске уопште је било испод критике, а климатске прилике и снабдевање водом тешки. У одлучном тренутку на реци Пруту против 120 хиљада Турака и 70 хиљада Татара нашло се свега 38 хиљада Руса ... И поред очајничких борби у којима су Руси нанели веома тешке губитке Турцима и проузроковали извесну деморализацију султанових трупа, положај Руса је био готово безизлазан. Али је 12 јула »пак закључен мир према којем су цар, и руска војска добили дозволу да се слободно врате у отаџбину. Русија је вратила Турској освојења из прошлог рата, пре свега Азов, обавезала се да ће срушити новосаграђена утврђења у зони близу границе, да неће се мешати у пољске и козачке (украјинске) послове и да ће дати шведском краљу слободан пролаз у његову отаџбину и да ће се потрудити да и с њиме дође до мира. Услови су били, узимајући ситуацију на бојном пољу, доста повољни за Русију, али за балканске хришћане, који у миру нису ни споменути, ситуација је постала трагична. Кантемир је успео да се пребаци у Русију где му је сачувана кнежевска титула и дата велика имања (његов син, Димитрије се касније истакао као руски књижевник-сатиричар и дипломата: био је руски амбасадор у Лондону). Црна Гора је била прегажена од Турака и владика Данило са неколико виђенијих људи једва је успео да се спасе на млетачко земљиште. Касније је ишао по милостињу у Русију и добио је, као и други црногорски изасланици, на име отштете, извесне поклоне у новцу, као и у црквеним стварима и књигама. Царев емисар Милорадовић са браћом добио је велика имања на Украјини. Милорадовићи су ушли у ред најбогатијег и најодличнијег руског племства. И многи други балкански, као и угарски Срби, Власи и Молдавци, били су примљени у руску службу: пуковници Кегић и Тански са њиховим људима и официрима у Кијевској губернији; влашки пуковник Гиња, четири коњичка капетана, један поручник, девет других (нижих) официра, два српска капетана, 148 редова Срба - у Азовској губернији. Официрима, који су добили у Русији карактер спахија, предложено је било да се побрину за долазак и усељавање у овим слабо насељеним и граничним пределима њихових сународника. Али та сеоба није узела онда већег маха, мада је била касније настављена за време Петрове синовице царице Ане. Тек за доба царице Јелисавете српска сеоба је добила веће размере. Међутим од ових балканских досељеника ипак су стварани специјални пукови у којима је вероватно само језгро било балканско. Треба још напоменути да је више примораца ступило у службу цара Петра, и од њих се нарочито истакнуо Мата Змајевић Перашћанин који је напредовао до чина великог адмирала и спасао је цара Петра у великој поморској бици са Швеђанима код Хангута год. 1714.

Прутска катастрофа, о којој има пуно трагова у писменој и усменој српској књижевности, је обуставила сваку већу акцију цара Петра у правцу Балкана и Црнога Мора. Петар се све више онда аигажовао у средњој и северној Европи, све до победе над Швеђанима. Он је путовао поново у Западну Европу и посетио је и Париз; тај његов пут је изазвао велико интересовање и код Јужних Словена, о чему је сачувано доста онодобних сведочанстава. Једаш од иретходника »Илиризма« штампар и књижевник Хрват Павао Ритер-Витезовић одушевљавао се за руског великог цара, а касније о њему је написао за оно доба веома значајно дело словено-српски списоватељ Захарије Орфелин. Све до у XIX столеће о Петру Великом се пуно писало и причало код Ј. Словена. Најзад, треба још укратко изнети просветно-школску акцију Русије измећу војвођанских Срба. 1709-13 год. у Карловцима делује руски учитељ, неки Василије. 1718 и 1721 год. митрополит Мојсије Петровић моли Петра Великог да пошаље руске учитеље. У митрополитовој молби стоје ове речи: »не ишчем богатства, токмо о помошчи к просвјашченију ученија и о оружију душ наших«. 1724 год. Свети Синод руске цркве одлучује да упути Србима учитеља Максима Суворова са уџбеницима. Суворов се јавља у Београду год. 1726 (онда је Београд био под влашћу Аустрије, према одредбама пожаревачког мира). 1731 год. Суворов се враћа у Русију, али 1733 год. кијевски митрополит шаље по молби митрополита Вићентија Јовановића више учитеља на челу са Емануилом Козачинским, све редом Украјинце или Малорусе. Јужно и западно - руски уџбеници за разне школске предмете улазе у српске школе.

Изазван покушајима Порте да пошаље своје трупе против Персије кроз руске пределе, руско-аустриско-турски рат 1735-39, који се завршио жалосним за Аустрију Београдским миром, дао је Русији Азов и степске крајеве дуж јужне границе. Тиме се Русија знатно приближила Турској, Балкану, Црноме Мору. Рат је стао Русију великих жртава у људима и новцу, док су његови резултати били доста мршави. Али улога, коју је пре и за време рата играла Аустрија, појачала је углед Русије у очима православног Балкана. У народној српској песми »Бој под Озијом« тј. Очаковим) опевана је победа руског оружја под »Милином-џенералом«, т.ј Минихом, који је био руски главнокомандујући. У доба самог рата, према каснијем извештају руског посланика у Цариграду Вешњакова, турски хришћани, а нарочито Словени, кладили су се у велике своте да ће Руси победити, спремали су се да приђу руској војсци, чим она стигне на Дунав, чак су платили главом за своје русофиљство. Исти Вешњаков истицао је да писмен свет највише воли да чита животописе Петра Великог. Овај извештај Вешњаков је слао у Петроград за време царице Јелисавете, Петрове ћерке. Вешњаков је био веома енергичан дипломата, присталица крајњих мера које су, према његову суду, обећале сигурни успех, јер су европске силе биле заузете на другој страни (питање аустриског наследства), Турска ослабљена, а њени хришћански поданици само чекају из Русије миг да се дигну на устанак. »Сви јадни православни хришћани, јављао је Вешњаков, чекају ослобођење од вашег императорског величанства; треба само да се изненада јави руска војска на Дунаву и за кратко време ће се она удесетостручити, нека само има резервно оружје: Молдавија, Влашка, Бугарска, Србија, Славонија, Далмација, Црногорци, Албанија, сва Грчка, острва и сам Цариград у исто ће време узети крст и кренути у помоћ вашем величанству...« Пре почетка такве експедиције, ако она није опортуна, треба, према мишљењу Вешњакова, дозволити сеобу у Русију »славних Далмата, Црногораца, Маниота, Срба и Бугара, који су са нама (Русима) једног рода и сличног начина живота«.

Влада царице Јелисавете није одобрила идеје Вешњакова, уколико су се тицале руске поновне оружане акције против Турске, али до значајне сеобе Срба у Русију за Јелисаветино доба је дошло, али не из турских, него из угарских предела. Познате две веће сеобе војвођанских Срба, који су у Русији створили знатна војничка насеља Нову Србију и Славеносрбију, десиле су се год. 1752-53 и 1756. О њима је врло много писано, а потомци тадашњих српских досељеника, сачувавши своја презимена, и понекад нешто и старе српске традиције, постоје и данас.

Доста живе везе одржавала је са Русијом Црна Гора. За време рата 1735-39 Црногорци су опет нападали Турке, помажући тиме руске операције. Турска освета је, разуме се, уследила. 1742 год. дошао је у Русију владика Сава Петровић, наследник владике Данила. Он је молио да се обнови она помоћ коју су Црногорци примали од Петра Великог, све до његове смрти. Тек 1744 год. сазнајемо да је молби владичиној било удовољено. Затим је више пута долазио у Русију митрополит Василије Петровић о којем се врло неповољно изражавао руски посланик у Цариграду Обресков, чији су извештаји о владици Сави били напротив похвални. Владика Василије написао је и посветио царици Јелисавети једну, доста фантастичну и романтичну »Историју Црне Горе«, писану руским ондашњим језиком. Владика је умро у Русији год. 1766 већ за време царице Катарине II. Црна Гора је задавала дипломатији пуно брига због сукоба њених са Турцима и због наваљивања на њу и Турака и Млечана. Обресков, руски посланик, интервенисао је и у корист Црногораца, и у корист других хришћана, Славена и Грка, али без већег резултата. Требало је онда, према директивама руске спољне политике, бити врло опрезан према Турској. Зато и молба Црногораца да буду примљени у руско поданство била је на деликатан начин одбијена. Исто тако није имала већих последица ни акција око сеобе Црногораца у Русију. Пошто се чуло у Петрограду да црногорске старешине чине злоупотребе и да народ нема користи од годишње помоћи у износу 15000 рубаља, своте за оно доба доста велике, упућен је у Црну Гору саветник Пучков од стране т. зв. Колегије иностраних дела која је у ондашњој Русији заменивала Министарство иностраних послова да извиди стање ствари у Црној Гори. Реферат који је Пучков поднео колегији био је веома неповољан, нарочито за црногорске старешине. Саме Црногорце Пучков је приказао као народ који је у стању анархије. Извештај Пучкова је поднет год 1760, а на Божић следеће године умрла је царица Јелисавета, те је иза кратког и несрећног царевања Петра III дошла је на престо Русије путем државног удара његова жена Катарина која је ушла у историју са надимком »Велика«. Њено доба карактеришу многи покрети и догађаји у унутрашњем и спољашњем животу Русије, па су и балкански проблеми дошли опет на дневни ред и заузели велико место у целокупном склопу руске политике.

Постављено је питање Црнога Мора у његовој целини, питање коначне ликвидације Кримског Каната, те вазалне према Турској и веома за Русију незгодне суседне државе, као и, у вези с тиме, питања балканских хришћана и питање Цариграда, мореуза и наслеђа Турске односно Византије. И раније већ су се запажале појаве супарништва између Русије и Аустрије, као и између Русије и западних великих сила око свих тих питања. Сада се све то јако компликује и добија много изразитији и оштрији карактер.

Долазак на руски престо царице Катарине II изазвао је извесну нелагодност у Цариграду, пре свега због тога што су тамо очекивали приближавање Русије Аустрији, док су односи између тих царевина за време цара Петра III, великог поштоваоца Фридриха Великог Пруског, били покварили. Али ускоро се увидело да нема знатних промена у политици Русије према Турској.

Централно питање ондашње европске политике постало је питање избора пољског краља. Руска царица је на сваки начин хтела да спроведе избор свога миљеника Станислава Поњатовског који је имао доста јаку странку и у самој Пољској. Али је имао и јаке противнике. Ти су покушавали да се ослоне и на Турску, тражећи да Порта интервенише и да заштити пољску слободу против Русије која је концентрисала на пољским границама веће оружане снаге. Али је Турска била преслаба да то учини. Поњатовски је био изабран за краља. У Цариграду ратоборна странка је султану предлагала да пошаље војску ради обарања новоизабраног пољског краља, али је султан, саслушавши мишљење великог муфтије, одустао од те намере. Али се Турска и даље бринула за пољске ствари и хтела је да по могућности ослаби руски утицај који је постојао све јачи. У својим настојањима Порта је наилазила на дипломатску подршку Француске.

Год. 1768 дошло је до прекида између Русије и Турске због захтева Турске да се руске трупе повуку из Пољске, да се Русија одрекне равноправности вера која је уведена по њеној жељи у Пољској, а и због напада граничних козачких чета на поједина насеља која су припадала Кримском Канату, а која су била под заштитом Турске. Приликом тих напада страдале су личности и имовина појединих Турака. 25 септембра руски посланик Обресков јавио се у аудијенцију новопостављенам великом везиру. Одмах је избила драматична сцена: везир није саслушао поздравни говор руског посланика, него га је грубо прекинуо, тражио је да му посланик одмах без питања своје владе даде гарантије у погледу пољских ствари и задовољења поводом граничних инцидената, и када је Обресков наравно одбио везирове захтеве, наредио је да се руски посланик са целим особљем посланства одмах затвори. Први дан заточења Руси су провели у једном страшном подруму, а касније су премештени у неке колибе. Међутим преко енглеског посланика Обресков је водио коресподенцију са својом владом. Ово је био прекид односа, који је наговештавао рат, а сами рат је избио касније.

4 новембра 1768 год. царица је држала седницу савета на којој су донете следеће закључке: рат треба да се огласи Турској и да се води офанзивно; у случају победе (»авантажа«) издејствовати, поред осталог слободу пловидбе Црним Морем и у ту сврху одмах саградити пристаниште и тврђаву. У даљим седницама узето је у претрес питање сарадње са хришћанским народима Балканског Полуострва и Транскавказије (Ђурђијанци). Поред Црногораца и Далматинаца, ту се нарочито мислио на Грке, и то у Мореји и на острвима, јер је по плану грофа Алексија Орлова требало извршити велику морску експедицију против турских обала. Са Грцима и њиховим првацима (говорило се чак о неком »спартанском« народу) већ су неколико година вођени преговори и вршена је у томе правцу пропаганда. 15 априла 1769 год. руска војска је прешла преко реке Дњестра у правцу Хотина или Хоћима, прослављеног победама пољског краљевића Владислава (»Осман« Гундулићев) и руског маршала Миниха. Рат се очекивао дуг и тежак; за то је у Русији први пут уведен (прогласом царичиним од 29 децембра 1768) папирнати новац под именом »асигнација«.

Ми нећемо у детаљима пратити развој ратних операција овог, као и других великих балканских ратова Русије. То је био у ствари први Руски Балкански рат који се, уз то, водио и на копну и на мору. Доста брзо су биле окупиране од стране руских трупа Бесарабија, где је само тврђава Бендери пружила известан отпор, онда и Дунавске кнежевине: Молдавија и Влашка. Онда су операције пренете на десну обалу Дунава. Међутим су се највеће наде полагале у акцију руске флоте која је требала да изврши »осетну диверсију« против турских обала и острвља Егејског Мора, те да помогне устанак балканских хришћана. Специјални руски емисари су отишли у Црну Гору и у Албанију. У Црну Гору су кренули пуковник Јездимировић који је одавно био у руској служби (у Новој Србији) и поручник Бјелић који је дошао из Црне Горе као изасланик тамошњег »реформатора« Шћепана Малог. Царичин проглас који су ширили руски агенти између балканских хришћана био је адресиран на »све грчке и словенске народе православне нере«. Циљ устанка, на који је царица позивала хришћане, састојао се у томе да они постигну своју независност идући стопама својих предака, у чему ће бити обилато потпомогнуте од стране Русије.

У даљој акцији био је послат у Црну Гору кнез Јурије Долгоруки, официр високог ранга и велика угледа, који је требао да потстакне Црногорце на борбу, да их снабде потребним средствнма и да у исто време извиди ко је тај »реформатор« Шћепан Мали о којем су кружиле фантастичне гласове, Власти Млетачке Републике, у Боки Которској и иначе у Приморју, веома су суревњиво и са неповерењем пратиле руске емисаре, па и кнеза Долгоруког, не слутећи ништа доброг од те »православне« и »славенофилске« акције Русије и не желећи компликација са Портом. Кнез Долгоруки није успео да створи добре односе са Црногорцима и на крају крајева поверио је даљу управу над њима оном истом Шћепану Малом који се усудио да издаје себе за погинулог руског цара Петра III. Епизода са Шћепаном завршила се, као што се зна, његовом погибијом.

Рат се водио са променљивом срећом. За Русију се као отежавајућа околност јављао рат у Пољској где су т. зв. »конфедерати«, т. ј. пољски патриоти били помагани од стране Француске не само дипломатски него и војнички. С друге стране снабдевање руске војске на бојишту и њене комуникације нису били добро организовани. Најзад, у самој Русији није било мира: пред крај турског рата т. зв. »Пугачевљева« буна узела је врло великог маха. Било је уз то још и заразних болести. Једна романтична епизода нарочито је узрујала царицу: у Дубровнику се појавила нека тајанствена млада жена за коју се причало свашта и око које су се скупљале неке опасне пољске политичке личности. Када се руска флота појавила у Медитерану и чак у Јадрану ова »Незнанка« је издала проглас руским морнарима саопштавајући њима да је она ћерка царице Јелисавете и према томе унука Петра Великог и да се, као законита руска царица Јелисавета II, спрема да ступи на »праотачески« престо... Адмирал Орлов је добио налог да пошто пото ухвати ову »незнанку« или »луталицу«, ка што ју је назвала царица. Орлов је чак запретио дубровачком сенату да ће бомбардовати град Св. Влаха ако дубровачке власти не издаду »незнанку«, Дубровник је остао веран својој традицији да не издаје политичке бегунце који су затражили уточиште код њега. Т. зв. »књегињица Тараканова« (под тим именом је »незнанка« позната у историји), морала је да се склони из Дубровника и касније је, већ у Италији, ухваћена на превару и одведена у заточење у Петроград.

Међутим одлични квалитети, издржљивост и храброст руских војника и официра, као и способности неких од виших команданата (тада се истакнуо и Суворов) донели су напокон Русијн победу и на копну и на мору. На мору је руска флота адмирала Орлова уништила турску флоту близу обале Мале Азије у луци званој Чесме преко пута острва Хиоса. Исто тако и сувоземна војска, чији је главни заповедник био Румјанцов (»гроф Задунајски«), победила је у више махова Турке (Кагул), (један одред се чак пребацио преко Балкана) па је, пошто пољско питање привремено решено актом т. зв. »Прве деобе Пољске« (1772) којим је Русија обезбедила благонаклоност Аустрије и Пруске, најзад је 10 јула 1774 год. закључен у месту званом Кучук-Кајнарџи мирни уговор између Русије и Турске који је имао веома велики значај и далекосежне последице. Прва тачка уговора даје амнестију учесницима рата који су се побунили против својих законитих владара; друга тачка утврђује слободу и независност Татара на Криму и у Кубанској области. Тиме је стварно утрт пут напредовању Русије у те крајеве тим пре што је Русија задржала тврђаву Керч и пристаниште Јеникале на мореузу између Азовског и Црног Мора и тиме је Азовско море освојено за Русију. Према даљим тачкама уговора Русија је добила важну тврђаву Кинбурн која доминира ушћем Дњепра и степске пределе између Дњепра и Јужног Буга, чиме је цео Дњепар постао потпуно руска река; Турска је задржала од важних тачака на северној обали Црног Мора само Очаков (»Озију«); Молдавија, Влашка и Архипелаг, остали су под султановим суверенитетом пошто их је Русија Турској вратила, али под повољним за тамошње народе условима. Проширена су права влашког и молдавског кнежева. Порта се обавезала да ће свуда на својој територији поштовати и штитити хришћанску цркву, док је руском посланству у Цариграду дато право да чини Порти претставке у корист православних хришћана. Принципијелно то је било исто право које је било признато француском и аустриском посланику, али је оно било много значајније и за Турску опасније с тога што су православни хришћани били знатно многобројнији од католика и што су православну веру исповедали, изузимајући потурчењаке, читави народи: Румуни, Срби, Бугари, Грци. За руске поданике предвиђене су капитулације, налик на оне које су већ постојале за Французе и Енглезе; руским поданицима признато је право слободне трговине у Турској, у вези с чиме Русија је могла отварати у разним местима конзулате и вице-конзулате. Узајамно је гарантована слобода трговачке пловидбе на Дунаву и у Мореузима. На тај начин, барем у мирно доба, Русија је добијала слободан излаз у Медитеран за своју трговачку флоту, која се, истина, тек стварала.

Кучук-Кајнарџиски мир ударио је међународно-правни и међународно-политички темељ 1) постепеном ослобођењу балканских хришћанских народа; 2) руској акцији на Балкану у правцу ослобођења тих народа и ширења руског политичког, привредног и културног утицаја; 3) руској акцији преко мореуза у правцу Медитерана.

Између првог и другог руско-турског рата за време царице Катарине прилике су се развијале у главним линијама на следећи начин: Русија је припремала освојење Крима и крајева око Кубана што је било год. 1783 спроведено и формално у дело. Јужно-руски крајеви на северу од Црног Мора и Крим саставили су нову покрајину звану »Новоросија« у којој је љубимац и први доглавник царице Катарине Потемкин, кнез »Таврически«, био врховни заповедник. Потемкин је градио пристаништа и лађе, ратне и трговачке, и носио се са грандиозним пројектима колонизације и искоришћавања новоосвојених предела. Много шта у тим пројектима је било сасвим фантастично, много шта је постојао само на папиру, тако да су »Потемкинова села«, т.ј. декорације непостојећих села које је кнез дао поставити дуж обале Дњепра за време путовања царице Катарине и њеног савезника и пријатеља цара Јосипа П, ушла у историју и веома су популарна. Али, поред тога, много шта је било и заиста остварено. А планови за даљу експанзију према Балкану, сковани у писменим и личним преговорима између царице и Јосипа II, били су заиста величанствени, али су се показали као неостварљиви. У основу тих планова налазио се т. зв. »грчки пројекат« који се састојао у подели интересних сфера између Русије и Аустрије на Балкану. Прва варијанта из год. 1772 ишла је толико далеко да се Аустрија спремала на заузимање Србије, Босне, Херцеговине, Македоније, Албаније и Мореје (раније је цар Јосип био вољан да се задовољи са Београдом и деловима Србије и Босне); Русија је требала да добије остатак Европске Турске са Цариградом и мореузима. Међутим је друга варијанта (1782) предвиђала стварање, управо обнову Грчког Царства са руским великим кнезом Константином, другим унуком Катарининим на челу (за то је он и добио име Константин) без права наслеђа Константинова у Русији; поред тога су Дунавске Кнежевине, уједињене у Дакију, задржавале своју самосталност. Аустрија је требала да добије западни део полуострва до линије Београд-ушће Дрима, као и Далмацију. У замену за Далмацију Млетци су добијали Мореју, Крит и Ћипар. Сви ови планови су остали на папиру. Али је 1787 год. избио поново рат између Турске и Русије којој се придружи Аустрија (1788). Иницијатива рата дошла је од стране Порте потстицане од Енглеске и Пруске. И овог пута обе хришћанске силе су се обраћале на хришћанске народе Турске позивајући их на буну против угњетача и на сарадњу са војском »ослободилаца«. Руске трупе су заузеле подручје Бесарабије и делом Молдавије, а водиле су борбе пред Очаковим, онда пред Измаилом близу ушћа Дунава који је Суворов освојио (1790), док је раније добио велике битке код Фокшана и Римника у Молдавији (прву у заједници са Аустријанцима). На Балкан руске трупе нису продрле, него су се Аустријанци пребацили преко Саве и Дунава наишавши на велику подршку Срба (Кочина Крајина, Михаљевићев фрајкор).

Међутим, општа ситуација у Европи, пољско питање, француска револуција, руско-шведски рат, став Пруске, Енглеске и Холандије према рату на Балкану, све је то натерало прво наследника Јосипова цара Леополда II, а онда и царицу Катарину да закључе мир са Турском (Свиштовски и Јашки мир.) под скромним условима. Главна тачка свиштовског мира састојала се, као што су показали каснији догађаји, у гарантији коју је Порта дала да ће на граници бити мир, што је дало Аустрији право интервенције у турско-српске односе. По јашком миру Русија је евакуисала Бесарабију и Молдавију, али је задржала крај између доњих Дњестра и Јужног Буга и Црног Мора са Очаковим. Тиме је после акта друге деобе Пољске који је обављен следеће године) цео ток Ј. Буга и један велики део леве обале Дњестра припао Русији. У освојеном крају Русија је саградила пристаниште и град Одесу велике будућности. Порта је признала руска освојења на Криму и Кубану и обавезала се на поштовање ранијег мира. Пред крај царевања Катарине Велике Русија је постала велика црноморска и у извесном смислу и балканска сила.

Међу балканским хришћанима, нарочито међу Србима, царица Катарина је уживала велику славу. Трагови тога налазимо и у књижевним делима и у народној српској песми. Интересовање према Русији је врло велико у делима српске књижевности XVIII столећа која се штампају руском азбуком, т. зв. »гражданком«, уведеном у Русији по наредби Петра Великог, а писани су чудноватом мешавином старословенских, српских и руских речи. Више балканских хришћана и даље пресељавало се у Русију, где су добијала службе и имања, или су се бавили трговином (Грци). Србин из околине Београда Тодор Јанковић Миријевски или, као што се он звао на латинско-француски начин »де Миријево«, постао је један од најбољих ондашњих руских педагога и просветних радника, веома заслужан за руску просвету. Јанковић је био просветитељ у духу XVIII столећа и чини модернију паралелу средњевековним српским владикама и монасима-просветитељима и књижевницима у Мооковској Русији и на Украјини. Неколико других Срба, као например, Гагић, Ивелић и др. били су активни у руској дипломатској и војној служби изазивајући званично интересовање Русије за своје сународнике и за ослобођење Балкана. Један српски авантурист Неранџић-Зорић успео је да се интимно приближи царици и да буде од њене стране награђен великим богаством. Ваља истаћи да је Зорић то своје богатство трошио не само за своја уживања и величанствене гозбе са гостима, него помажући просвету и старајући се о земљацима који су у великом броју долазили у Русију и ишли на поклоњење знаменитом велможи који је ускоро изгубио благонаклоност царичину, али је и даље уживао своје баснословно богатство на своме управо кнежевском имању Шклову (у Белорусији).

Архимандрита Герасим Зелић из манастира Крупе пропутовао је Русију за време друге половине царевања Катарине и описао је своје доживљаје у занимљивим успоменама (»Житије«). Када ће се за време унука царице Катарине цара Александра I отворити универзитет у Харкову на њему ће предавати неколико Срба (Атанасије Стојковић, Глигорије Трлајић, Божа Грујовић-Филиповић); професор Дудровић, кога неки аутори сматрају Србином, био је у ствари Карпаторус.

Црногорски владика Петар I одржавао је са Русијом политичке и црквено-културне везе и за време царице Катарине и за време њеног наследника цара Павла. За доба Павлово припремали су се нови догађаји на Балкану, пре свега ослободилачки српски први устанак у вези са развојем европске и балканске ситуације, револуционарним и Наполеоновим ратовима, походом Наполеона Бонапарта у Мисир што је изазвало, једини у историји све до нашег доба савез између Русије и Турске и експедицију руских трупа на Јонска Острва у помоћ Турцима против Француза. Други партнери у тој коалицији су били Енглеска и Аустрија. Али се коалиција брзо распала. Цар Павле се спремао на акцију против Енглеза, када је у своме двору од руке гардиских завереника убијен и његов син и наследник Александар I опет је дао други правац руској политици, постепено ушавши у противуфранцуске акције. XIX столеће је почињало и с њиме нове појаве и у односима Русије према Балкану.