Русија и Балкан (А. Јелачић) 5

←< 4. глава

РУСИЈА И БАЛКАН Писац: Алексеј Јелачић

6. глава→

V

Русија и Балкан за време Наполеоново и рестаурације. - Први и други српски устанак. - Грчки устанак. - Ослобођење Грчке и српска аутономија.

У очи првог устанка у тишини владичанских и монашких ћелија радило се на плановима о обнови српског царства под заштитом Русије. Ови су се планови пред крај 1803 год. у руску престоницу предлажући и онда и достављали у Петроград. Архимандрит манастира Пиве у Херцеговини Арсеније Гаговић дошао је обнову српског царства под влашћу једног руског принца. 14 јануара 1804 год. бачки епископ Јован Јовановић покушавао је писмом упућеним митрополиту петроградском да заинтересује руски двор за судбину Срба приказујући њихово претешко стање. Најзад, 1 јуна исте године знаменити карловачки митрополит Стеван Стратимировић упутио је преко руског проте Сомборског, дворског свештеника покојне угарске палатинке - цареве сестре, за цара Александра нарочити мемуар у коме је био изнет план обнове српског царства под руским великим кнезом, а које би обухватило српске крајеве под Турском, Срем и добар део Далмације са Боком које је тек Аустрија добила после пропасти Млетачке Републике миром у Кампо Формио. Нема народа под небом, писао је митрополит, који би толико волео... Русе и руске владаре као Срби«. Када је Стратимировић слао свој мемуар у Србији већ је устанак био у пуном јеку. На јесен Стратимировића су посетила два руска млада путника - Андреј Кајсаров и Александар Тургењев. Они су се одушевили карловачким митрополитом. Онда су путовали у Београд који су посетили за време бораба са Гушанцем Алијом и његовим крџалијама. Сасвнм недавно су објављена писма Тургењевљева о томе путовању, за чије време он је посетио још и Осијек и Загреб.

Док су руски путници у духу словенског братског ишли кроз српске и хрватске крајеве, у Русију је кренула политичка мисија српских устаника: прота Матеја Ненадовић са друговима Петром Новаковићем-Чардаклијом и Јованом Протићем. »У два сата ноћи 1 септембра месеца 1804 године на Сави више Топчидера у чамац седнем, пише прота Матеја у својим Мемуарима и рекнем: С Богом земљо и завичају, већ у тебе јали доћи јали недоћи.« Када другог дана наставише путовање, прота, према његову казивању каза, »овако се навезао Колумб са својом дружином на сиње море да нађе Америку и упозна је са Европом; а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Русију за коју ништа не знамо где је, но само што смо у песми чули да је има, и да Србију упознамо са Русијом.« На Св. Димитрија, 26 октобра увече, најзад после доживљаја и потешкоћа, српска мисија којој се придружио у Харкову професор Божа Грујевић-Филиповић стигла у Петроград где су је већ очекивали. Другог дана после поноћи одведоше делегате министру спољних послова кнезу Адаму Чарториском. Прота је ванредно дирљиво описао овај први политички разговор између једног руског министра и пољског велможе и службене српске политичке делегације. »С оно мало брадице« што је имао прота је водио разговор. Руском министру-католику прота је износио наду и »уповање« у »јединовјернују Росију«. »Хорошо, рече на то Чарториски; но Сербија от Росији очен далеко, а ми с Турками пријатељи«. Тако су се изјаловиле наде српских делегата на директну руску помоћ. 14 децембра прота Матеја и другови напустили су Петроград добивши сваки по 300 дуката и друге поклоне, а и политичку препоруку да се договоре са својим владаром-султаном. Русија, као и Аустрија, налазила се пред судбоносним решењем: очекивао се рат са Наполеоном... Међутим је прота Матеја по повратку у Србију уверавао да је делегацији обећана руска помоћ....

Помоћ је ипак дата у толико што је руском посланику у Цириграду наложено да на опрезан и пријатељски начин скрене пажњу Порте на потребу да са Србима некако ствари уреде. Чарториски је истицао пријатељске односе између Русије и Турске. Међутим руско интересовање за српску ствар и посета српске делегације у Петрограду, за коју се разуме се у Цариграду сазнало, побудили су Порту да мало озбиљније схвати целу ствар и да предузме мере за ликвидацију српског покрета: последица беше - рат у којем су Срби током год. 1805-06 однели значајне победе.

Међутим се Русија приближила Балкану и са друге стране: пожунским миром Аустрија уступи Наполеону Далмацију са острвима и Боком, тако да је Француска закорачила на балканску обалу Јадранског Мора. Ту су Французи наишли на Црногорце владике Петра који су запосели Боку. Руска ескадра адмирала Сењавина дође у Јадран да помаже Црногорце и да омета француске операције. Између Наполеона и Турске дође до зближења.

Руске операције у Боки и Далмацији трајале су све до закључења тилзитског мира са Француском. Поред Боке, Руси су заузели и Корчулу и Брач, а покушали су да изазов устанак и у Пољицама. Прастара пољичка самоуправна племићска општина изгуби своје повластице и неколико првака је било приморано да беже у Русију. Исто тако у вези са тим руским операцијама Французи поседоше и Дубровник са пристанком тамошњег сената који се надао, да ће, пошто му није пошло за руком да одржи »стриктну« неутралност усред сукоба велесила, ипак сачувати барем нешто од своје самосталности, ако драговољно прими француске трупе. Међутим то је била варљива нада и није прошло ни две године, а већ се Република Св. Влаха претворила у француску потпрефектуру, да касније постане среско место аустриске покрајине Далмације...

Односи Русије и Србије међутим су се развијали на једној широј основи, те су имали много важније последице него ратна епизода на Јадрану.

Током друге половине 1806 год. Турска је уклонила русофиле-кнежеве Молдавије и Влашке. На то Русија одговори окупацијом кнежевина. Турска објави рат Русији; ратне операције развиле су се следеће, 1807, године. Под таквим околностима руска војска је била упућена на сарадњу са Србима који су у Русију полагали највеће наде.

Први контакт између руског генерала Михелсона и Карађорђа створен је упућивањем у Србију из руског главног стана капетана Угричића-Требињског. 12000 дуката послато је Карађорђу за прве трошкове организације руско-српске војне сарадње. 11 јануара 1807 год. Михељсон је писао Карађорђу: »Отоманска Порта објавила је Русији рат због њене (Русије) бриге о добру једноверних народа и за наше приближавање вама, љубазни нам једноверци...« После чисто војничких питања и расматрања Михелсон је писао и ово: »Нација српска достојна је да буде нацијом за коју је срамота плаћати данак Турцима«... Почетком марта стигла је у Београд вест да је Русија именовала за свога дипломатског претставника у Србији правог државног саветника (грађански чин који је одговарао војничком чину бригадног генерала) Константина-Родофиникина. Он је био по народности Грк, од оних Грка који су се добро снашли у Русији заузевши понекад и угледне положаје. Тек касније ће се у Србији осетити грчко порекло руског повереника. У онај тренутак Срби су били пуни поуздања, тако да је Сима Марковић у седници Савета на којој су присуствовали и турски пуномоћници рекао кратко и јасно: »Србија сматра себе потпуно самосталном земљом. Она неће да плаћа данак и никада неће да дигне оружје на своје савезнике« (т.ј. Русе; 19 марта).

Преговори између Руса и Срба ишли су веома споро и тек јуна месеца прешао је у Србију одред генерала Исајева који је учествовао у борбама на Штубину према Малајници, где су се први пут бориле раме уз раме српске и руске трупе (батаљон Олоњецког пука који је касније назван »Пук Краља Србије Петра I«). 17 јуна стигао је у Београд и саветник Родофиникин са писмима, адресираним »поштованом Савету народа славено-српског« и Карађорђу. У тајној инструкцији Родофиникину је наложено да испитује стање Срба и Црногораца и да поради на томе да »све њихове радње буду у складу« са руском политиком.

Међутим тилзитски мир између Русије и Наполеона је довео до обуставе непријатељства и на балканском бојишту које је за Русију било од другостепеног значаја (примирје у Слобозеји) и повлачеља руских трупа, па и из Србије. Мада је између Карађорђа и царског ађутанта маркиза Паулучија била закључена конвенција војно-политичког карактера у којој је предвиђен царски протекторат над српским народом са постављењем чиновника и официра од стране цара и довођењем руских гарнизона у српске тврђаве, али са задржавањем народних обичаја (изрично је напоменуто да се несме уводити спахиско право), Србија се нашла у једној врло опасној ситуацији. Међутим су Турци оставили Србе на миру вероватно због заузимања за њих цара Александра и због других околности. Тако да све до 1809 год. Срби су се могли посветити делом унутарњем уређењу и војничкој консолидацији, делом унутрашњим размирицама. И у једном и у другом активно је суделовао и руски претставник Родофиникин. У излагање тих сукоба и интрига ми нећемо овде улазити. Треба само напоменути да је предлог учињен од стране српских старешина против воље Карађорђа, а према којем Србија је требала да постане руска покрајина, није у Петрограду прихваћен. Старешине су циљали на то да постану наследна аристократија налик на руску.

1809 год. била је година интензивног ратовања на различитим српским бојиштима, али руска војска у њима није учествовала. Договора између савезника није било, Дунав је те године поплавио велике просторије спречавајући прелаз трупа и везу, а у руској војсци смењивали су се главни заповедници. Родофиникин са својим секретаром Србином који је узео име свога добротвора Недобе, Грк-митрополит београдски Леонтије и неколико српских првака прешли су у Панчево. Родофиникин се уплашио брзог надирања Турака. Своје бекство он је, према једном извештају, удесио тако да је позвао српске пријатеље да се провозају чамцем по Дунаву, а онда одведе цело друштво у Панчево. Бекство Родофиниконово учинило је, разуме се, врло мучан утисак на Србе, тежи него саме турске победе. Родофиникин није се више вратио у Србију, али је и даље утицао на балканску руску политику у својству директора т.зв. »азијатског департмана« руског министарства спољних послова у чији су делокруг све до револуције спадали балкански проблеми и односи.

Међутим акција руских трупа на другом бојишту под командом кнеза Багратиона донела је олакшицу и спас Србији. А следеће, 1810 год., руске трупе су се поново појавиле у Србији са својим заповедницима пуковником О'Рурком, ген. Цукатом и ген. Засом. Пуковник О'Рурк и његови људи одликовали су се на Варварину, а онда су руски гарнизони смештени у Београду, Шапцу и на Делиграду. 1811 и 1812 год. прошле су за Србију у миру, док су и на другим бојиштима Руси више мање мировали. Међутим светска ситуација развијала се неповољно и за Русију и за балканске хришћане.

»Кроз годину дана ја ћу бити господар света; остала је само Русија, али ја ћу је смрвити«. Овим речима, казаним почетком год. 1812, Наполеон је наговештавао своју руску експедицију у којој ће узети учешће и многи српски и хрватски граничари, као и други војници са територије »Илирских покрајина«. У очекивању неизбежног сукоба са највећом силом тадашњег доба Русија је била приморана да почне преговоре са Турском. Положај Русије је био олакшан великом победом новог руског главнокомандујућег генерала Кутузова, али је погоршан приближењем Наполеона и његове »велике армаде«, са којом су сарађивале и пруске и аустриске трупе, руским границама. После дугих и мучних преговора у којим је нарочито српско питање задавало много муке преговарачима, јер су га турски пуномоћници сматрали интерним турским питањем, док Руси нису могли да оставе на цедилу своје верне и »јединоверне« савезнике, најзад је потписан компромисни мир у Букурешту 16-28 маја 1812 год. Према условима тог мира, дата је обострана амнестија свима учесницима рата који су се борили против својих владара (чл. 2), потврђени су сви пређашњи уговори, дакле, и кучук-кајнарџиски у којем је предвиђено право руске интервенције у корист православних султанових поданика и право слободе трговачке пловидбе кроз мореузе (чл. 3); Бесарабија је припала Русији (тамо ће Русија извесно време задржати аутономно уређење); пловидба трговачких бродова је постала слободна Дунавом, али руске ратне лађе су смеле да долазе тек до ушћа Прута у Дунав (чл. 4); Молдавија и Влашка вратиле су се под суверенитет султанов, али су њихове привилегије задржане (чл. 5-7). Чл. 8 уговора који се тицао Србије садржао је текстуално следеће: »Сходно оном што је утврђено у чл. 4 претходинх тачака, мада и нема сумње да ће Висока Порта према правилима својим употребити снисходљивост и великодушје наспрам народа српског, као од памтивека поданог ове државе и који њој и данак плаћа, али, обзиром на то што су Срби узимали учешће у овом рату, нађено је за сходно да се утврде нарочити услови о њиховој безопасности. Услед чега Висока Порта даје Србима опроштај и општу амнестију и они ни на какав начин не могу да буду узнемиравани због њихових ранијих поступака. - Тврђаве које су биле саграђене у земљама од њих настањеним, а које раније нису тамо биле, као непотребне за будућност биће срушене, док ће Висока Порта ступити поново у својину оних тврђава, паланки и других утврђених места, који су увек постојали, са артиљеријом, војном муницијом и другим предметима и војним потребама и она ће тамо основати гарнизоне према своме нахођењу. Али да не би ови гаринзони чинили Србима никаквих насиља у супротности права која припадају поданицима, Висока Порта, покренута осећањима милосрђа, предузеће заједно са народом српским мере, потребне за његову безопасност. Она ће даровати Србима, према њиховој молби, исте повластице које уживају поданици на острвима Архипелага и на другим местима и даће им да осете делање њеног великодушија, дозволивши им самосталну управу њихових унутарњих послова, утврдивши меру њихових дажбина, а добијајући те дажбине из њихових руку и она ће решити најзад све ове предмете у заједници са народом српским«.

Тиме је почињала нова српска трагедија. Руски главнокомандујући адмирал Чичагов заваравао је Србе, а можда је и сам веровао, према инструкцији царевој коју је раније добио, да ће се створити војска против Наполеона (и Аустрији, као његове савезнице) од »Срба, Босанаца, Далматинаца, Бокеља, Хрвата, Илира, Мађара«; онда, пошто је већ био закључен букурешки мир, да ће се ипак моћи употребити у ту сврху српска војска. Од Срба су крили садржину осме тачке букурешког уговора, а када су је саопштили, онда опет у облику ублаженом. Међутим су руски одреди напустили Србију. Генерал гроф, Ивелић, који је год. 1803-05 водио акцију међу Црногорцима, сада се појавио у Србији и на скупштини у Враћешници уверавао је Србе да треба да се и даље уздају у Русију и цара. Али док је то говорио Ивелић, а Срби су прихватали адресу цару Александру са изјавама вечите »верности и привржености« »једноверној и једноплеменској Русији«, положај у Русији је постао критичан, приближавала се битка код Бородина, напуштање и спаљивање Москве и тренутак када је цар Александар рекао: »ја ћу пустити браду да расте и отићи ћу у Сибир, али нећу потписати срамоту моје отаџбине«... Зато је и разумљиво, мада и трагично писмо Александрово Карађорђу: »Љубезни брате Георгиј Петрович, Веома жалим што је Русија сада принуђена да остави Србију... Дај Боже да се Русија спасе и да остане цела - она Србију неће напустити...«

Али док се Русија спасла и победила Наполеона у коалиционом рату Србија је прошла кроз страшну Голготу. После разних преговорања и натезања турске огромне снаге провалише у лето 1813 год. у Србију и крајем септембра сваки отпор је био сломљен. Србија је од Турака покорена, разорена и опустошена, док се велики број избеглица на челу са Карађорђем нашао на аустриској страни где су их готово душмански дочекали, опљачкали и интернирали. Многе избеглице изгибоше. Тек касније један њихов део (Карађорђе и породица и други) добили су могућност да пређу у Русију. Они су стигли у Хотин (Бесарабија) 26 октобра 1814 г. Неки су у Русији (међу њима и Карађорђев син) умрли, други су се касније вратили у Србију. Од оних који су остали неки су имали и потомке који су повећали у Русији број људи српског порекла.

Међутим за ликвидацију последица Наполеонових. ратова сазван је конгрес у Бечу, па је у Беч дошао као претставник свога несрећног народа прота Матеја Ненадовић да би порадио код окупљених владара и министара да се нешто учини и за српски народ.

У писму и пуномоћи од 8-15 августа 1814 год., упућеним проти из Топчидера, стајале су речи пуне трагике за Србију и Србе и тешких прекора за Русију. Позивајући се на сва дата са те стране обећања (последње генерала Ивелића у Враћешници) несрећници су писали: »Ми смо били сасвим уверени да Србија није Србија, него нова Русија, што су признавали сами Турци и Немци и звали су нас Москвићима за време наше среће, а сада се нама ругају и зову нас јаловим Москвићима...« »Идите, молите и видите да ли смо сасвим напуштени од нашег цара...« Тек 15 децембра, као што је сам забележио у своме дневнику, прота Матеј, је дошао »у Вјену« и преноћио код »Златне Крушке«. И онда је почео његов мукотрпан рад и акција по претсобљима дипломатских канцеларија у Бечу и код бечког двора док су Срби гинули и трпели нечувена насиља у својој напаћеној земљи... Треба само прочитати сувопарне, али опет страшне белешке протине да се види тај ужас који ево и после 125 година (и усред нових ужаса у свету) остаје као страшан жиг на успомени тадашњих моћних и силних.

Ипак је прота успео толико да је заинтересовао донекле Аустрију за српску ствар, а руски цар је наредио да се пошаље циркуларна нота свима дипломатским претставницима у Бечу у којој је била скренута пажња Европе на тешко стање Срба и изражена је доста саркастична мисао о томе да, ако већ се силе старају о побољшању стања Црнаца, ваљда треба да се заинтересују и за судбину једног хришћанског народа који пати у Европи... Све је ово остало без видљивих последица, нарочито с тога што је Наполеон напустио Елбу и освојио Француску. Поред тога, конгрес се придржавао принципа легитимитета, те зато и Срби, и Грци, и остали хришћани остављени су у султановом поданству као и пре. Међутим тај принцип није важио за старе републике: Млетке, Ђенову, немачке слободне ханзеатичке градове, па и Дубровник чију стародревну слободу лије вратио конгрес, него је потврдио инкорпорацију Дубровника у Аустриску Царевину.

Али док је конгрес већао у Бечу, а српски делегат са пуно самопрегора заступао је ствар, свога потлаченог народа, тај је народ опет подигао устанак. И када је устанак доста напредовао Милош се преко свога пуномоћника Цинцар-Марка Костића обратио на цара Александра тражећи помоћ. Молба Милошева је била услишана, те је руска интервенција много допринела повољном завршетку другог устанка у установљавању српске аутономије чији је носилац био Милош. Руски посланик барон Строгонов уложио је много труда да би се ствари уредиле у најбољем интересу Срба и њихова поглавара. Из преписке посланикове са Милошем и других докумената види се јасно колико је пажљиво и драгоцено било заузимање Строгонова за Србе. Као посредник између руског посланства и Милоша фунгирао је Милошев агент Михаило Герман.

1817 год. десила се трагедија Карађорђева доласка и погибије. Руске власти нису Карађорђу одобриле његов одлазак из Русије. Али је он радио на своју руку пошто није могао више да чами у заветрини избеглиштва када су се у Србији дешавале толико крупне ствари. Он је ступио у везу са грчком хетеријом чији је постао члан и уз њену помоћ пребацио се преко Молдавије и Влашке у Србију. Тамо га је и задесила насилна смрт. Међутим хетерија је и даље радила на спремању устанка Грка и осталих балканских хришћана. Богати и утицајни Грци у Русији, нарочито у Одеси и у новоосвојеној Бесарабији, као и у Петрограду (царев ађутант генерал Ипсиланти) били су у сталном дослуху са својим сународницима у Дунавским Кнежевинама где су Грци били јак и утицајан елеменат, а онда у домовини, а чак и у Цариграду. У Русији су Грцима симпатисали либерални друштвени кругови. Онда сасвим млади велики песник Пушкин позивао је Грчку на буну. Устанак Грка је заиста избио 1821 год. Пошто је он дошао од прилике у време великих револуционарних немира у Европи (на Апенинском и Пиринејском Полуострву) и у Јужној Америци, кнез Метерних, аустриски канцелар и душа т.зв. Свете Аљансе супротставио се дипломатски грчким побуњеницима и свакој акцији која би им ишла у прилог из европских држава. На конгресу у Љубљани Метерних је приказивао цару Александру, узрујеном и уплашеном вестима о неким револуционарним подухватима у самој Русији, како је грчки устанак посао револуционара и како га треба сузбити. Тако да је званична Русија остала по страни и није озбиљно помагала Грке који су много шта претрпели за време своје ослободилачке борбе. У вези са грчким устанком није могла да се макне с места ни српска ствар, тако да је у Србији и даље владало фактично стање без правне подлоге, јер су Турци као да су заборавили, односно нису признавали одредбе букурешког мира, а руска дипломатија није имала довољно снаге и доследности да натера Турску на извршење обавезе из осме тачке уговора и коначно уређење односа са Србијом. Српски делегати у Цариграду били су затворени.

У међувремену у Русији се деси прво промена на престолу (цар Александар је умро, а по другој верзији тајно је напустио престо) и на његово место дошао је његов млађи брат Никола. Приликом промене на престолу избио је устанак у Петрограду (14 децембра) и у околини Кијева. Интересантно је забележити да баш т.зв. »јужни« побуњеници припадали су у великом броју тајном друштву »Уједињених Словена« који су сањали о некаквој великој републиканској федерацији свих Словена у коју би ушли Словени из Турске као и из Угарске (заједно са самим Мађарима) и из Аустрије. И ову своју машту, поред других политичких »грешака«, ови т.зв. »децембристи« платили су тешким мукама и дугогодишњом робијом и прогонством. Али је цар Никола пошто је сузбио револуционарне покушаје и сурово казнио бунтовнике, а у својој спољној и унутрашњој политици стриктно и доследно придржавао начела веома конзервативних, ипак показао више разумевања и интересовања за ствари балканских хришћана него што је то био случај код његова претходника.

Грчко и српско питање дошли су брзо на дневни ред. Што се тиче Грка Русија, Француска и Енглеска помогоше им веома енергично, тако да се чак десила поморска битка код Наварина где је уништена мисирско-турска флота од стране енглеско-руско-француске ескадре. У интересу Срба закључена је опет т.зв. Акерманска конвенција, на основу претходног руског ултиматума прихваћеног од стране Порте 22 априла 1826 г. На основу те Портине сагласности поведени су преговори у Акерману (Бесарабија) где је 25 септембра исте године потписана конвенција са прилозима, као међународни акт намењен тумачењу и извршењу букурешког мирног уговора. Акерманска конвенција потврдила је чл. 3 све привилегије Молдавије и Влашке и установила је (сепаратним актом) право румунских бољара да бирају своје »господаре« за седам година. Чл. 7 потврђена су права слободне пловидбе руских трговачких лађа у свима турским водама, а и пролаз кроз мореузе за Русију страних трговачких лађа. Што се тиче Србије за њу је у чл. 5 и сепаратном акту уговорено да ће »Порта дати руском двору нов силан доказ свога пријатељског расположења и брижљивих напора око тачног извршења букурешког уговора« па ће зато »одмах (након 15 година!) извршити све одредбе чл. 8 тог уговора које се тичу народа српског који... има право на милост и великодушије Високе Порте...« Рок за неодгодиво извршење уговора и конвенције био је одређен осамнаестомесечни. Одлукама требало је да се дâ свечани облик »превишњег фирмана« са хатишерифом, т.ј. акта са власторучним натписом султановим: »нека се то изврши.« У сепаратном акту су изрично поменути српски »депутати« и њихове молбе које су се тицале слободе службе божије, права избора старешина, забране Турцима да бораве ван градова у Србији, школа, болница, штампарија, полиције, пасоша, трговине, пореза итд. 4 новембра 1827 год. акерманска конвенција је свечано прочитана у крагујевачкој цркви у присуству мноштва народа. Међутим радост Срба је била преурањена.

Децембра месеца 1827 год. султан је позвао све правоверне у свети рат. У султановом прогласу изрично је била поменута акерманска конвенција која је престала тог дана да важи, али као повод за акцију узета је Русијина интервенција у грчке ствари. 14 априла 1828 год. цар Никола је издао проглас о рату са Турском, али, делом, следујући принцип легитимизма, делом бојећи се аустриске интервенције, изрично је изјавио да неће позивати хришћане на буну нити их примати у руску војску као добровољце. Тиме је прекинута традиција још од доба Свете Лиге и цара Петра Великог. Милошу је послан упут да се држи мирно и да се не меша у рат. Али су српски делегати одмах затворени у Цариграду.

14 маја на скупштини у Крагујевцу Милош је изнео тешку ситуацију: »наш цар (тј. султан) заратио је са Русијом, Енглеском и Француском. Руске трупе налазе се на дунавским обалама...« Пошто је изнео ток догађаја Милош је захтевао да се одржи мир: »ово од нас захтева цар; ово жели покровитељ« (т.ј. руски цар).

Поход 1828 год. преко Дунава није донео знатне успехе Русима. Уз руску војску налазио се и Милошев изасланик Цветко Рајовић, који га је обавешавао о току ратних операција; поред тога, без обзира на ранију царску одлуку да се не позивају хришћани на борбу са султаном, у руској војсци су се налазили и српски и бугарски (први пут) добровољци на челу са Хајдук-Вељковим братом Миљком. Али идуће, 1829 године, руске трупе генерала Дибича извршиле су победоноони поход преко Балкана, зашто је Дибич добио титулу грофа Забалканског. Да би Дибичу честитали победу код Кулевче и нову титулу дошли су у руски логор српски изасланици Ђорђе Протић и Аврам Петронијевић. Собом су донели сабљу која се сматрала сабљом Еугена Савојског. Пошто је Дибич заузео и Једрене Турска је похитала да закључи мир. Једренски мир, потписа« 2-14 септембра 1829 год., садржавао је одредбе територијалне природе према којима је Русија добила ушће Дунава н повећање свога земљишта за Кавказом, али је враћала под турску врховну власт Влашку и Молдавију чије су се повластице поново потврђивале, и под турску управу многа подручја иза Кавказа и у Малој Азији, као и Добруџу, Бугарску и Источну Румелију (све што је у рату окупирала) задржавајући своје трупе у извесним окупираним крајевима до извршења уговора. Потврђене су и проширене руске пловидбене и трговачке повластице. Што се тиче Србије чланом 6 Порта се најсвечаније обавезала да ће без одлагања потврдити српска права, да ће одредбе букурешког мира и акерманске конвенције најтачније испунити, и да ће вратити Србији оних шест Карађорђевих округа (нахија) које није још држао под својом влашћу Милош. У погледу Грчке Порта је признала уговор Русије, Енглеске и Француске, т.ј. слободу Грчке која је постала по све самостална држава.

Тек на Светог Андрију 1830 год. најзад је свечано проглашен царски хатишериф којим је коначно утврђена српска аутономија и царски берат којим је Милош Обреновић постао наследни кнез српски. Исте године 1830 утврђена је и самосталност Грчке која је постала република на челу са претседником Каподистријом, бившим руским министром спољних послова и експонентом руске политике. Година српског и грчког ослобођења била је година завршетка доба рестаурације.