Роман без романа/Предговор
| ◄ Садржај | Предговор | Ваступленије ► |
Кад би се по начину гдикоји списатеља хотео фалити, ја би могао с прозопопејом навести да је ово дело прво овог рода на српском језику, да сам особити труд радећи га положио, и проче. Потом би могао читав табак напунити, представљајући ползу коју ће род из ове књиге поцрпсти. Све ове и овима подобне, које ником ни мрве не помажу, знатне маленкости остављам онима који су више од мене о труду своме уверени; а ја, кад се у предговору штогод важно казати мора, само наводим да моје дело ништа друго у себи нема него оно што Латин каже sales et facetiae, Немац Wіtz und Laune, а Србин — ми, дао бог, ови речи и немамо. Нек и преводи сваки како му на језик дође: шала, досетљивост, или лакрдија, мени је свеједно.
Међутим морао сам конац и намереније имати, као и сваки који неће да је луд, при почетку настојашчег дела, и ово мојим читатељима за доказати, морам малко путем Александровим. Откад је овог нашег, као што га видимо, света, пак досад, и докле год људи буде, било је, има и биће моралиста који непрестано на људе вичу, псују и прете, и с трипода представљају им њиове погрешке, пакао и гром подижући, да својим сувим речма већу важност придаду. Но, по срећи или несрећи — оћемо л’ својски да се искажемо? — свет (осим малог скока) далеко не пада од своје кладе. Сам стоикер, који тако лепо нпр. о гневу говори, псује у својој кући боље него и један лађар, и све оне пороке у већој мери показује него што је код соседа свога примечавао. И тако мислим, а и сваки ће, разма ако је стар, потврдити да је данас онакав исти свет као што је био кад се онај славан поета тужио. Aetaѕ parentum, peіor avіѕ, tulіt noѕ nequioreѕ, mox daturoѕ progenіem vіtіoѕіorem (Наши су оцеви гори од дедова били, ми смо од њи, а наша деца јошт гора од нас).
Ово напред поставивши, мојим пријатељма и непријатељма јавити имам да ме је мати, како је видила у мени мушко дете, на књигописање определила, и ова је страст тако у мени укорењена да ме ни рђаво здравље, ни слабост очију, ни друга внешња притискивања од тога одвратити не могу. Да ја до конца живота мога, или боље да кажем, док не ослепим, списатељ остајем, то је извесно, и читатељи нек се ни најмање не ужасну што претим да ћу и више књига издати. Но питање је (управо ја сам сам себи пре два месеца ово предложио) шта ћу да пишем, да опет колико-толико зевање не проузрокујем? Оћу ли, моралистама подражавајући, од дебљи књига тање правити, и о ствари која је сто пути представљена, опет суво, ал’ с помпом спомињати?
Lachen und Lust stärken die Brust, laben das Herz, dämpfen den Schmerz. Случајно ове непознатог ми ауктора речи доведу ме на размишленије и дугим тумарањем научим да смеј и шала, особито на младом лицу, лепше стоји него намрштена, ако ће од какве важности бити, озбиљност. Смеј и шала, каже Гален, нужна је за здравље, продужава живот, умекшава нрави и чини да се човек од човека као ружа од чичка разликује.
И ево читатеља после ови странпутица к намеренију мога писања. Смеј и шала, друго ништа није овде за њега зготовљено. И ако се који и такав догоди коме је мозак с паучином од полак прста злобе, пакости, ненависти и незадовољства покривен, таковом јошт напред советујем да ову књигу из руке баци. Нађе ли се пак какав Диоген, који ће ме сожаљивати што сам и погдикоју лепу ствар у моје лакрдије умешао, представљајући да је апатија (нечувствителност) најприличнија за ученог човека, таковом поред благодарности на вниманију моје особе јавити имам да се мени ништа већма није допало од оних Хорацијевих речи: Ridentem dicere verum quіd vetat? Ко ће забранити шаљивцу истину казати? А што се апатије тиче, признати морам да ја са жалоснима плачем, а с веселима певам, ил’ ми се оће ил’ неће, па ко зна боље, широко му поље.
Даље мојим г. критицима, антикритицама, момусима, зоилима и свим којег му драго чина и достојинства рецензентима јавити имам да је главнија черта мога темперамента меланхолија и да је дело ово понајвише у она времена писано кад је дух сочинитеља највећом жалошћу обремењен био. Како то може бити и оће ли ово положеније револуцију у каквој системи причинити, ја о том ни најмање не разбијам главу.
Препоручујући се наклоности читатеља и читатељица, то ће рећи, молећи да моје књиге радо и млого купују, јесам с почитанијем
У Вршцу, 1. априлија 1832.
всенижајши слуга Сочинитељ с.р.