Роман без романа/Ваступленије

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄   Предговор Ваступленије Загонетка   ►


ЧАСТИЦА ПРВА



ВСТУПЛЕНИЈЕ
 

          Читатељи, доста сам вас с жалосни романи мучио, доста сте морали јецати и плакати, и ахова, и охова и ухова преко очију прометати, данас ћу да вам представим једног јунака који је само за јуначким стварма тежио, пуцао, трчао, јашио и на заповест судбине сав свет обишао, нота бене, по мапи.
          »То ће бити нека епопеја?« — Управо. Већ је пропозиција совршена, сад јошт инвокација, пак таки да се сече и пуца. — Али таки при почетку мога сочиненија напада ме недоумјеније, кога би ја по обичају призвао да ми ово тешко дело свршити помогне. Музу? — Нит јој знам кућу ни кућиште, ни тко јој је отац био, ни шта јој је мати. — »Охо, г. списатељ, шта је то? Толико сте књига издали, па се не стидите казати да штогод не знате. То би по нашем мненију најбоље било таки спочетка перо оставити.« 
          Ви сте врло строги, господо моја. Ја, истина, занат списатеља водим од седам година и трудим се дознати што се год дознати може, али о музама не знам ништа постојано казати, јер ја у оно време нисам био на свету кад су музе и грације, и Јупитери и Аполони на Олимпу владали. — »А како други знаду и призивају ји у помоћ?« Има људи који гледе да су у свачем од други одличнији. Колико ји паште се дознати колико зрна кукуруза на месец цела Европа троши, а своју њиву напуштају, те се мишеви легу. Гледе какви духови по атмосфери пребивају, а не познају траву која им увек у очи пада. Знаду колико је фамилија велики и мали и средњи богова код Грка и Римљана било, а не познају средства која би њиово и њиови ближњи благополучије подигло и подрањавало. Говоре о стварма и језику који се само у књигама находи, и свађају се је л’ царствовало дебело јер пре тисућу година у славенској литератури, или не, а воспитаније своје деце слушкињама остављају.
          Но шта је то инвокација? (чујем моје читатеље питати, и примечавам да је врло паметно кад списатељи наши, мешајући латинске, немачке, француске и енглеске речи, доказују пред светом да су учени). Инвокација је фигура једна, али не фигура у картама, нити фигура у мазуру, нити фигура кад ко прави фигуре, него фигура у стихотворству, гди се какова сила призивље, која ће слабост ума сочинитељевог поткрепити и помоћи да дело своје лепше него што уме доврши. — Добро би било кад би списатељи, више учећи и читајући, себе за писање справљали, него л’ немарљиво на друге ослањали се; но кад се мора сила призивати, куд ће веће силе од вина, кад од једног предмета начини три, и обори најјачег човека. Њу ћу дакле ја инвоцирати, уверен да се старац Јупитер зато неће наћи увређен, јер је и он често поред нектара бригу растеривао кад би му љуборевнива Јуно рена под нос натрла.
          Призиваније гласи овако: Ти, која си код Чивута од Ноја, код Грка од Бахуса, код Римљана од Силена, а код Србаља од Краљевића Марка пофаљена и представљена да срце човеку веселиш и свевозможном храброшћу пуниш; која ћуталицу оратором, простака историком правиш, и чиниш да твоју силу познавши нико не мисли да штогод не зна; љубима течности, половаче мајданског вина — ти ме твојом благом великоможном силом укрепи, даруј ми снагу да, сркутајући тебе, срећно моје дело радим и довршим. Ја ћу се онда као соко дичити, јер ћу награду добити: »Ах, ала је ова књига лепа!« или: »Тај човек добро ради!« 
— Шта осећам, или снивам, напио сам се вина, почео сам летити? Винка Лозића по бокалу браћо, ви знате како је кад се почне кућа окрећати, мора човек да иде на Олимп.
          Тек што сунце величествено зарну своју главу из недра Ауроре дигнувши, великољепни своји зраци све поверхности земне предмете озари, и животворну силу на цвеће и усеве, и на пестреновидне ливаде, којих роса као драгоцени дијамант љубопитном оку представља се, пусти; — тек што јестество затруби и радосним птичице гласом ратар на своју њиву, пастир с овцама на ливаду поити — наш млади Роман, који је петнајсту годину већ навршио био, оседлавши коња, којега њушка дим издаваше и копито варнице крешаше, пође кроз предел Египет. —
          »Г. сочинитељ, опростите што вам жустрину прекидосмо. Ваш јунак од шеснајст година ујашио коња, па бега; ми сад за њим да трчимо, а и не познајемо га. Приповедите нам најпре тко је он и откуда је, је л’ од велике фамилије, колико му отац оставио новаца, каквог је стаса, оће ли се моћи оженити и проче; то ми напред знати морамо ако мислите да трчимо за њим, иначе ми нећемо зеца у шуми.« 
          Љубезни моји читатељи, ја видим да је ваше зактевање праведно, али ја вашој жељи удовлетворити не могу, из млоги причина: прво, што не знам ништа о том. Истина, млоги пишу и говоре о оном о чему ни поњатија немају, али то су само учени људи, или назови философи, од који ништа сакривено није остало, који свашта знаду, и који се у разговор упуштају и не разбирајући какав је предмет истог разговора. — Но међутим, да би ваше зактевање задовољио, које је чесно и праведно, морам књиге преметати, јер тако се списатељи помажу. — Не бојте се, љубезни читатељи, сад ми баш паде један стари рукопис од времена Мусе Кесеџије. Истина, више од полак су га мољци и мишеви изгризли, али шта маримо ми зато, кад он детинство и сав живот нашег витеза подробно представља. Отуд ћемо дакле ми ласно моћи вући што год нам к делу нужно буде, а при том ћемо при свакој прилици узвикивати да је наше сочиненије оригинал, и влашку ону пословицу за мото ставити: Лауде ће гуре, ке јака пумну.
          Ево, дакле, како стари рукопис нашу повест почиње: У једном селу била је нека девојка, именом Рокса или Роксанда, тако лепа и умиљата да се дивотом целога предела праведно називала. Да је какав стихотворац у исто време у том селу живио, знам да ни једна богиња не би остала с којом је не би сравнио, и јамачно би нокте сви десет прстију изгризао док би њену красоту спевао. Да би со тим мени посао одлакшан био, мислим да не треба спомињати. Но несрећом таковог у том пределу није било, јер су баш онда сви на које је подозреније да лажу пало протерани били, и тако наша Роксанда морала је без похвале по сокаци своју лепоту носити. Но великоможна судбина, која често даје човеку оно што не би желио, друго је с њоме закључила. Један млади господичић, којега је отац зној млого људи у свој сандук исцедио, желећи путешествијем себе облагообразити, дође случајно у исто село гди је Роксанда пребивала. Обично људи кад у какво страно место дођу, распитују како се у том пределу живи, гледе какви су занати и рукоделија, и проче, но млади господичићи који путују да себе изобразе, или, боље, избезобразе, и којима по џепу туђи дукати звекећу, сасвим други метод у овој струки имаду. Наш Шандор (то је име путнику кога је кум Алексом крстио), како дође у село, метне свилен пруслук на себе, углади косу, узме бич у руку и звиждући пође сокаком, на сваки прозор завиривајући тко тамо седи. Случајно опази Роксанду и сасвим се восхити лепотом њеном. Он пође за њом, у надежди искусити ко је и гди седи, но како се удиви кад примети да је Роксанда пут иза села управила! Он усугуби кораке, почем се поља добави, и стигнувши Роксанду: »Лепа моја, куда тако намераваш?« запита је. Роксанда, видећи изненада лепо обучена младића, застиди се и поглед земљи обративши: »Ја идем оцу моме«, одговори му смерно, »који се овде недалеко на њиви наоди«. — »Оћеш ли допустити да те донде отпратим?« Роксанда ништа не одговори, и наш учтиви путник узме је под руку и пође даље.
          Кад се какав прост момак у коју девојку заљуби, он тражи свакојако прилику да јој се допадне, помаже јој у сваком случају и једва сме изустити да је милује. Но то простаци раде; млади господичићи, којих оцеви сво воспитаније у том полажу да су им синови слободни, то ће рећи безобразни, сасвим други начин имаду, који је и наш путник, као момак из високе куће, врло добро испекао. — — — Случај је хотео да се преко једне мале шумице прође, које наш благоображенија жељни путник на своју корист употреби. Он изјави Роксанди да се уморио, замоли је да седну мало, и — — љубезни моји читатељи, мени је жао што вам не могу повест довршити, јер је баш овде морао какав пацов стари рукопис тако страшно изгристи да се ни под који начин прочитати не може. — Као што онај који је поверене себи новце синоћ на карте изгубио, сокаком оди, тако сам ја три дана у мисли удубљен блудио, желећи докучити шта је пацов изгризао; но бадава, сав мој труд и подвиг би сујетан, зато сваком на вољу остављам нек толкује себи како оће, или како уме, или како достиже (то није свеједно), а ја идем даље стари рукопис превртати, који придодаје да се наш млади путник с Роксандом венчао (опет мало изгрижено), да се прекрасно детенце родило (опет изгрижено), најпосле да је Шандора наједанпут нестало, зашто? то је изгрижено, да је — опет изгрижено.
          »Доста, г. списатељ, доста, фала вам на књизи и аратос! Ево вам јошт форинте, само нас не терајте даље да читамо. Ви нас поштено с огрижајима поранисте. Све крпеж и огрижај. Фала вам лепо, заповедајте и други пут с објавленијем на пренумерацију, пак ћемо се разговорити. А сад доста; фала вам и опет на крпежу и огрижинама!« 
          Љубезни моји читатељи, с крпежом се кућа држи, а огрижаји човека из невоље ваде. Тако, на пример, кад младић који је десет година у раскоштву живећи здравље проарчио, тврдо представи убудуште умерено живити и своје већ порушено тело мало више штедити да може јошт коју годину поживити — није ли то крпеж од велике асне? — Кад се жена, која је после дуговремене кавге и свађе од мужа отишла, ходатајством добри пријатеља опет мужу поврати, није ли то крпеж што кућу држи? — Кад девојка, која је десет и више година момка пробирала, најпосле, кад сирјеч просиоци престану, закључи каквом удовцу руку дати, нису ли то пријатне за њу огрижине? А какве су лепе огрижине кад тко кога у рачуну омане, кад ко лажљиву облигацију начини и другог до костију оглоби, или туђе имање себи присвоји, или карте забележи и другог превари? Какви су лепи огрижаји кад ко другом чест загризе, или кад другог умешно оговара, или пријатеља с пријатељем омрази? — Какав је леп крпеж кад човек узима на вересију аљине, а конте не плаћа, кад девојка, која је иначе мала, штикле наручује, кад човек своју ћелу пароком покрије и проче и проче. Све ово, љубезни моји читатељи, доказује да и крпеж није за одмет и да је велика срећа кад се и огрижаји каткад у кући догоде.
          Сад ајд’мо повести, која следом старог рукописа овако гласи: Роксанда видевши себе мушким чедом одарену, отиде месном свештенику, који је за своју доброту оглашен био, и од алфа до омега открије му сву повест, што је пацов у рукопису изгризао, питајући га за совет шта ће у овом стању радити. Свештеник, који је баш онда Љубомира у Јелисијуму читао, саслушавши њену чудновату повест, рекне Роксанди да ће од њеног сина знатни човек изићи, и препоручи јој да га особито чува и негује. А будући да се чуда особито у романма збивају, закте Роксанда да му се надене име Роман, које се и учини.
          Пошто се торжество крештенија сврши, Роксанда узме своје Романче у наручија, однесе га кући и тврдо науми онако учинити као што јој је добри свештеник препоручио. Она почне своје дете сама дојити. —
          Немојте се узнемиривати, госпоја Предићка, ја знам шта ви оћете, и одобравам, али шта можете зактевати од једне паорке? Истина, она која роди, а не доји, као што Стојковић вели, јест само полак мати, но мода је највећа госпођа, ви знате и ја знам, и ко се њој не покорава, није ништа друго него невоспитана клада. Ви се тешите само што сте добро воспитани и што децу вашу дојкињама препоручујете, а паорке оставите нека паорски раде.
          Да је млади Роман свим грацијама, лепотом, добротом, умом и срцем украшен био, мислим да не треба спомињати. Познато је из писма, и из повседневног живота, да има и такови природе синова који и благородство, и славу, и велико име, и све што ми profanі трудом задобивамо, чудним мановенијем јошт у колевки себи присвојавају. Међутим је штета што нам млогопоменути рукопис опстојателније о његовом детинству не јавља. Из тога можемо закључити да сочинитељ истог рукописа није ни способности ни критике имао, и опет се усудио списатељем постати. Он се, истина, у свом предсловију извињава што је приметио да понајвише ћаци, који у школу иду да што науче, књиге пишу и за народне учитеље себе издају, пак је мислио да он као стар човек веће јошт право на то имати мора. Он напоследак тврдо мисли да не би без ползе било кад би се установило да голобради ученици од издавања својих exercіtіa correcta престану, и да ниједном слободно не буде књиге издавати који није 24. годину навршио. Да је он со тим и овог романа сочинитељу очитао сентенцију, о том нико неће посумњати; но сочинитељ жели себе извињена видити што речени рукопис у оно доба јоште није читао.
          Желити би међутим било да сваки сочинитељ, или преводитељ, или подражатељ, или макар писмокрадец дело своје барем пет година у рукопису држи, и сваке године свој рукопис најмање четири пута прочита. Тако може се догодити да ће сочинитељ своје дело за сувопарно издати, преводитељ своју у том неспособност увидити, подражатељ истоветне речи онога коме је подражавао у свом делу приметити, а крадљивац опоменути се да крађа није дуговечна и да јој се мора траг пронаћи.
          Но бадава је желити. Желио би и ја сваком читатељу по једно аковче дуката, а мени два, па би уверен био да би ме више уважавали него да богзна како пишем. Но кад нема, будимо задовољни с оним што имамо, премда и то није најбоље правило; јер ако имамо рђаву ћуд, ваља ли да будемо задовољни? Ако у постељи радо до девет сати смрдимо, треба ли да будемо со тим задовољни?
          Мали Роман (по далшем рукописа известију) почем је трећу годину потпуно прешао, одведе га мати свештенику о ком је горе реч била, и препоручи са сузама да би о њему бригу водио, представљајући му своје стање и недоскудицу, и свештеник, добра срца и тако, а особито не имајући мушке деце, узме га под своје.
          Ево га дакле под тврђом заштитом, где ће му дозвољено бити себе више распространити. Но Роман и није био дете као што су обична деца. У првој години показао је он свима да особита нека благодат на њему почива. Да није волшебница каква њега под заштиту узела? — мишљаше мати. Но матери веровати што о сину говори, не види ми се бити советно. Мати неке особите очи осим свију људи има кад на своје дете погледи. Она види дражести које су код други непостижиме, види даре које други сујетно тражи, и раздаје по вољи достојинства и девојке које њему по њеном расужденију боље него млогима пристоје; штавише, видио сам и таког вешати кога је мати као очи из главе чувала, на кога је пазила да га мува не додирне, и коме је тоном Питије не једанпут, него сваки дан пророчествовала да ће бити велики господин, ако му је оца слабо ко и познавао.
          Но овај случај ни најмање Романа не дира. Он се јамачно назвати могао комет, то јест репата звезда ондашње, пређашње и, ако смемо казати, и будуће деце; јер је тако нешто од себе издавао да је сваки, како би га видио, морао внимателније на њега погледати.
          Прво својство, које се раније млого од други указало, било је несташтво. Не само у месту гди је он пребивао, него 20 миља унаоколо приповедали су људи о њему као о неком чуду, крстећи се и дивећи се је л’ могућно да је то дете. Тек што је ствари разазнати могао, нађе случајно једну пчиоду, и приметивши да боде, науми увеселеније себи со тим причинити. Обична је столица од сламе била где је његова помајка прела; Роман мајсторски забоде у њу пчиоду, окренувши вр’ горе, тако да кад сирота бака bona fіde седне, страшно ожежена ђипи и почне јаукати. То је за Романа било мед, и што је већи био, то су његова дела већа била. Ретко је његова помајка питу или завијачу сакрила коју он не би нашао, или сам, или ако би му млого било, с децом појео. Мачка у кући није нигда мирна била, нит је дана прошло кад је не би он с кером завадио. Кад би ораја нашао, он би знао све појести, и потом љуске тако лепо сложити да се често његова помајка варала.
          Може бити да ја грешим што детинска нашег Романа дела мојим читатељма представљам али колико пута совршени људи којешта чине које се само деци пристоји, штавише, колико пута данас своју децу оштро казне што су јуче сами трипут црње и горе чинили?
          Кад на осму годину ступи, сама га природа на оно опомене што му је судбина определила. Оружије, какво је то за њега побужденије! Он, истина, нигда није видио војника, али само из описанија, које му је његов поочим давао, тако страшну склоност (јамачно по уредби судбине) осети да је дању и ноћу мислио како би со тим своје увеселеније нашао. Најпосле једно момче, које је код свештеника служило, да му у свему опстојателније известије, начини му сабљу од дрвета, справи му клобук од шарене артије, научи га халбрехтс-халблинкс, које је сам у солдачији примио, једним словом, о свему што је војнику знати нужно, опстојателно му поњатије да.
          Наш Роман сад тек нађе елемент свога живота. »Овамо, децо,« — рекне он својим содрушцима — »сад ће се играти!« Со тим им искаже myѕterіum своји аљина, начини и њима таке исте, поправи им сабље, и цело се место узбуни кад ји почне командирати. Добри свештеник радоваше се да ће се његово пророчество испунити. Јер ко би смео посумњати да он неће велики некада војник бити? А teneris assuescere multum est. У детинству се мора учити онај који је рад сентенцију славног оног мужа који је при погледу непријатеља први бацио оружије и почео бегати, цели свет уверењем тресући: Dulce et decorum est pro patrіa morі (Слатко је за отечество умрети). Истина, и Демостен се у детинству у оружију обучавао, и после се за купину држао, али Роман као Роман, јест (једанпут за свагда) изјатије, који никаквом правилу не принадлежи.
          Међутим његов поочим и за ум му се постара. Он га одведе учитељу месном и препоручи га да особито за њега бригу води, наставља га и чува. Ко је био учитељ, добро зна шта је свештеникова препорука за учитеља у малом местанцу. Он таки Романа начини најстаријим ђаком и преда му прут с којим ће осталу децу у поредак доводити. За кратко време Роман течно научи читати, и свештеник размишљавати стане шта ће даље с њим почети. Похвално је поведеније они који своје дете јошт из млади ноктију с оним упознавати паште се, које ће им потом у зрело доба круг дјејателности бити. Тако, на пример, који желе да им син трговац буде, непрестано му с крајцарама око ушију звецкају, представљајући како је тешко новац добити; добро га с речма pro cent, per meѕo обучавају, узајмљују од њега неколико крајцара и после кратког времена то му исто с интересом враћају; уче га тужити се на рђава времена, уверавати да је ствар црна која је бела, и проче. Тко може посумњати да од оваког неће бити добар трговац? — Ко има вољу да му син особити филозоф буде, или по немецки Freygeіѕt, он му у детинству представља да патка зато лети што има крила, да гуска није могла другојача бити него гуска, да је дуга дуга, а не качни обруч, упознаје га са системом Буридана, како магарац између два пласта цркава од глади, а не једе ни од једног ни од другог, будући да обадва равним нагоном к јелу вуку итд. — Ко жели унуке дочекати, с особитим приљежанијем гоји сина свога, свака три месеца даје га мерити, и ако се ишчисли да му је синовно крмче с неколико фунти теже него што је пређе било, сва фамилија весељем торжествује.
          То исто бива и код женског пола, јер комплименте правити, савијати се као лутка, стајати као на жици, чепити се и као миш из трица, то јест заљубљено гледати, и проче и проче, — то све мора господична из младости да себи присвоји, ако мисли ероберунге правити. О простијима, који своју децу на посо гоне, овде није реч.
          Овом дакле похвалном примеру наш свештеник следујући, науми своје питомче с определенијем упознати, и је л’ могао боље намеру у дејство привести него представљајући му романе, гди ће своју судбину као у огледалу налазити? Све романе, гди год је наћи могао, доносио је свом љубимом питомцу, читаше му и слађаше му да је ту најбоље за човека увеселеније, и — Роман, ионако склоњен на то, тако се заљуби у читање романтически књига да се ни у време ручка од њи раставити није могао. Осим свију му се обаче најбоље допадне Велимир и Босиљка; тако по свету ићи и толике земље, нарочито Египет, без крајцаре видити, толико без муке трпити да своју љубезну јошт лепшу него што је била нађе, која је више готово него он трпила — то је за Романа било увеселеније које довољно није сместити могао. Он науми тврдо у ропство се предати, гди ће сина свога господара у школу водити, откуда ће потом побећи, опет уваћен, и у туђу земљу продан бити, из које ће најлакше избавленија наћи, на галији се возити, која се од буре разбије, пошто га је код неког острова донела — итд. забављаше се с правилима по којима се без изузетка сви романи пишу.
          И Робинзон Крусе на њега не мало впечатленије учини. Толико година у пустињи без људи, и потом стра од дивјака! — Он запита свога поочима где су острови на којима дивјаци живе, да он к њима отиде, пак да види би л’ га смели заклати и изести.
          Но кад другу част Љубомира у Јелисијуму прочита, опет у свој први елемент дође. Ах, Бурјам, Бурјам! Каква је то слава, како мачеви севају, како штитови јече, брда се тресу, а он на коњу и пешке лети, како непријатељи пред њим као муве падају! Тко ће његово положеније описати? Он сожаљиваше свога љубимца Велимира да није као јунак него као жена ходио, и у свом ентузијазму закључи и њега и Бурјама у једном репрезентирати, то јест по свету ићи, али не јецати и уздисати само, и судбини нигда мира не давати, него сваком слободно у очи погледати, и гди нужда буде, мачем се огледати. Ово је идеал који је наш Роман себи достићи изобразио, и ја не знам је л’ боље изабрао него Дон Кишот и Нови Амадис.
          Роман је, истина, и новије књиге читао као што је Рајтаруша или Ритна Детелина, као што је (ја молим читатеље за опроштење што не могу слабог памтења ради титулу точно да представим), но будући да су ове понајвише копије стари, никаково впечатленије на њега не учине.
          У оваковом упражненију и у честом јашењу коња, кога је свештеник највише њега ради купио, стигне Роман до шеснајсте године. Његов поочим помисли да је доста код њега био, и да је време да га сопственој његовој судбини преда.
          »Љубезни Романе« — овако му стане једном после вечере говорити — »мановеније је божје тело да ти у моје руке дођеш, и ја сам те као моје рођено дете пазио. За тебе особита звезда сија, и ја читам у мојој памети да ћеш ти врло знатан човек бити. Ти си већ, фала богу, сад величак, и ја мени за дужност водим тебе у свет, твоме определенију пустити, јер кад је Велимир од дванајст година толико учинио, шта ћеш ти учинити моћи од шеснајст. Зато, синко, ено ти коњ у штали, оседлај га и иди куд знаш да ће за тебе најбоље бити.« 
          Ово је за Романа био глас анђела, и не чекајући да се свештеник по обичају заплаче, ђипи на ноге, отиде у шталу и апострофирајући коња, обзнани му да ће заједно путовати. Затим отиде у собу и од радости заборави да поочиму на његовом благодејанију благодари. Дакле, неблагодарност само се зато на свету рађа што је човек забораван.
          Јошт се Ендимион на крилу Тетином ваљушкао, а Роман оседла коња и поочиму јави да је за пут готов. Овај му благослов даде, и Роман, пољубивши га у руку, седне на коња и као муња из места свога рожденија изиђе.
          »Је л’ понео Роман што новаца на пут? Има ли у торби леба, сира, печења и мало вина?« — Ово питање вопроситељу ни најмање чест не чини, оно показује његово невјежество и непознавање романтически књига. Јер кад су ироји и страдалници у романима јели? Највише ако су пили; а да воде доста има, то зна и мало дете. Међутим, откуд долази да персоне романтическе ретко или нигда не једу, ја читатељма нисам у стању изразити; највише им могу, ако су баш љубопитни, советовати да се код њиови сочинитеља упитају. Што се пак мога ироја тиче, за оправдање јавити имам да би процес од свију романџија на себе навукао, кад би од њиовог начина писања одступио. Видиће се међутим даље да је наш Роман, где гођ је нужно било, новаца имао; премда ја нисам никада дукат у мојој руци видио. — »Како то?« — То се тако изјашњује што сваки отац жели да му је син бољи него он што је сам; а може ли за мене љубезнији — премда духовни син, јер је без матере рођен — бити него што је Роман?
          Док сам ја ову дисертацију правио, Роман се тако с коњем удалио да га при свем усиљавању и труду моме није могућно стићи. Овде друго није закључити него да га је каква волшебница под своју заштиту узела, и њега и коња на себе натоварила, желећи му труд толиког путовања прекратити. То је лепо, врло лепо од волшебнице, али ми јој ни најмање нећемо благодарити на тој њеној послуги, будући нам је отела витеза и со тим нам прети повест прекратити.
          Ако су моји читатељи ради љубопитну ову историју дочитати, ја им друго советовати не могу него да пред њега изиђемо. Нек помисле само са мном заједно, а то је најлакше, да смо у Египту, ево и њега у Египту.
»Ви опет почињете ђаволити, г. сочинитељ?« 
Ни најмање, госпоже, ја се само наравног пута држим. А пропо, госпоже, имам једну загонетку, коју не могу пропустити да вам овде не предложим. Ако будете снисходителни разрешити је — она такве тајне у себи содржава, таки ће нам показати неки пут — љубим вам руку.