Roman bez romana/Predgovor

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

◄   Sadržaj Predgovor Vastuplenije   ►


Kad bi se po načinu gdikoji spisatelja hoteo faliti, ja bi mogao s prozopopejom navesti da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku, da sam osobiti trud radeći ga položio, i proče. Potom bi mogao čitav tabak napuniti, predstavljajući polzu koju će rod iz ove knjige pocrpsti. Sve ove i ovima podobne, koje nikom ni mrve ne pomažu, znatne malenkosti ostavljam onima koji su više od mene o trudu svome uvereni; a ja, kad se u predgovoru štogod važno kazati mora, samo navodim da moje delo ništa drugo u sebi nema nego ono što Latin kaže sales et facetiae, Nemac Wіtz und Laune, a Srbin — mi, dao bog, ovi reči i nemamo. Nek i prevodi svaki kako mu na jezik dođe: šala, dosetljivost, ili lakrdija, meni je svejedno.
Međutim morao sam konac i namerenije imati, kao i svaki koji neće da je lud, pri početku nastojaščeg dela, i ovo mojim čitateljima za dokazati, moram malko putem Aleksandrovim. Otkad je ovog našeg, kao što ga vidimo, sveta, pak dosad, i dokle god ljudi bude, bilo je, ima i biće moralista koji neprestano na ljude viču, psuju i prete, i s tripoda predstavljaju im njiove pogreške, pakao i grom podižući, da svojim suvim rečma veću važnost pridadu. No, po sreći ili nesreći — oćemo l’ svojski da se iskažemo? — svet (osim malog skoka) daleko ne pada od svoje klade. Sam stoiker, koji tako lepo npr. o gnevu govori, psuje u svojoj kući bolje nego i jedan lađar, i sve one poroke u većoj meri pokazuje nego što je kod soseda svoga primečavao. I tako mislim, a i svaki će, razma ako je star, potvrditi da je danas onakav isti svet kao što je bio kad se onaj slavan poeta tužio. Aetaѕ parentum, peіor avіѕ, tulіt noѕ nequioreѕ, mox daturoѕ progenіem vіtіoѕіorem (Naši su ocevi gori od dedova bili, mi smo od nji, a naša deca jošt gora od nas).
Ovo napred postavivši, mojim prijateljma i neprijateljma javiti imam da me je mati, kako je vidila u meni muško dete, na knjigopisanje opredelila, i ova je strast tako u meni ukorenjena da me ni rđavo zdravlje, ni slabost očiju, ni druga vnešnja pritiskivanja od toga odvratiti ne mogu. Da ja do konca života moga, ili bolje da kažem, dok ne oslepim, spisatelj ostajem, to je izvesno, i čitatelji nek se ni najmanje ne užasnu što pretim da ću i više knjiga izdati. No pitanje je (upravo ja sam sam sebi pre dva meseca ovo predložio) šta ću da pišem, da opet koliko-toliko zevanje ne prouzrokujem? Oću li, moralistama podražavajući, od deblji knjiga tanje praviti, i o stvari koja je sto puti predstavljena, opet suvo, al’ s pompom spominjati?
Lachen und Lust stärken die Brust, laben das Herz, dämpfen den Schmerz. Slučajno ove nepoznatog mi auktora reči dovedu me na razmišlenije i dugim tumaranjem naučim da smej i šala, osobito na mladom licu, lepše stoji nego namrštena, ako će od kakve važnosti biti, ozbiljnost. Smej i šala, kaže Galen, nužna je za zdravlje, produžava život, umekšava nravi i čini da se čovek od čoveka kao ruža od čička razlikuje.
I evo čitatelja posle ovi stranputica k namereniju moga pisanja. Smej i šala, drugo ništa nije ovde za njega zgotovljeno. I ako se koji i takav dogodi kome je mozak s paučinom od polak prsta zlobe, pakosti, nenavisti i nezadovoljstva pokriven, takovom jošt napred sovetujem da ovu knjigu iz ruke baci. Nađe li se pak kakav Diogen, koji će me sožaljivati što sam i pogdikoju lepu stvar u moje lakrdije umešao, predstavljajući da je apatija (nečuvstvitelnost) najpriličnija za učenog čoveka, takovom pored blagodarnosti na vnimaniju moje osobe javiti imam da se meni ništa većma nije dopalo od onih Horacijevih reči: Ridentem dicere verum quіd vetat? Ko će zabraniti šaljivcu istinu kazati? A što se apatije tiče, priznati moram da ja sa žalosnima plačem, a s veselima pevam, il’ mi se oće il’ neće, pa ko zna bolje, široko mu polje.
Dalje mojim g. kriticima, antikriticama, momusima, zoilima i svim kojeg mu drago čina i dostojinstva recenzentima javiti imam da je glavnija čerta moga temperamenta melanholija i da je delo ovo ponajviše u ona vremena pisano kad je duh sočinitelja najvećom žalošću obremenjen bio. Kako to može biti i oće li ovo položenije revoluciju u kakvoj sistemi pričiniti, ja o tom ni najmanje ne razbijam glavu.
Preporučujući se naklonosti čitatelja i čitateljica, to će reći, moleći da moje knjige rado i mlogo kupuju, jesam s počitanijem
U Vršcu, 1. aprilija 1832.
vsenižajši sluga Sočinitelj s.r.