Roman bez romana/Vastuplenije

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

◄   Predgovor Vastuplenije Zagonetka   ►


ČASTICA PRVA



VSTUPLENIJE
 

          Čitatelji, dosta sam vas s žalosni romani mučio, dosta ste morali jecati i plakati, i ahova, i ohova i uhova preko očiju prometati, danas ću da vam predstavim jednog junaka koji je samo za junačkim stvarma težio, pucao, trčao, jašio i na zapovest sudbine sav svet obišao, nota bene, po mapi.
          »To će biti neka epopeja?« — Upravo. Već je propozicija sovršena, sad jošt invokacija, pak taki da se seče i puca. — Ali taki pri početku moga sočinenija napada me nedoumjenije, koga bi ja po običaju prizvao da mi ovo teško delo svršiti pomogne. Muzu? — Nit joj znam kuću ni kućište, ni tko joj je otac bio, ni šta joj je mati. — »Oho, g. spisatelj, šta je to? Toliko ste knjiga izdali, pa se ne stidite kazati da štogod ne znate. To bi po našem mneniju najbolje bilo taki spočetka pero ostaviti.« 
          Vi ste vrlo strogi, gospodo moja. Ja, istina, zanat spisatelja vodim od sedam godina i trudim se doznati što se god doznati može, ali o muzama ne znam ništa postojano kazati, jer ja u ono vreme nisam bio na svetu kad su muze i gracije, i Jupiteri i Apoloni na Olimpu vladali. — »A kako drugi znadu i prizivaju ji u pomoć?« Ima ljudi koji glede da su u svačem od drugi odličniji. Koliko ji pašte se doznati koliko zrna kukuruza na mesec cela Evropa troši, a svoju njivu napuštaju, te se miševi legu. Glede kakvi duhovi po atmosferi prebivaju, a ne poznaju travu koja im uvek u oči pada. Znadu koliko je familija veliki i mali i srednji bogova kod Grka i Rimljana bilo, a ne poznaju sredstva koja bi njiovo i njiovi bližnji blagopolučije podiglo i podranjavalo. Govore o stvarma i jeziku koji se samo u knjigama nahodi, i svađaju se je l’ carstvovalo debelo jer pre tisuću godina u slavenskoj literaturi, ili ne, a vospitanije svoje dece sluškinjama ostavljaju.
          No šta je to invokacija? (čujem moje čitatelje pitati, i primečavam da je vrlo pametno kad spisatelji naši, mešajući latinske, nemačke, francuske i engleske reči, dokazuju pred svetom da su učeni). Invokacija je figura jedna, ali ne figura u kartama, niti figura u mazuru, niti figura kad ko pravi figure, nego figura u stihotvorstvu, gdi se kakova sila prizivlje, koja će slabost uma sočiniteljevog potkrepiti i pomoći da delo svoje lepše nego što ume dovrši. — Dobro bi bilo kad bi spisatelji, više učeći i čitajući, sebe za pisanje spravljali, nego l’ nemarljivo na druge oslanjali se; no kad se mora sila prizivati, kud će veće sile od vina, kad od jednog predmeta načini tri, i obori najjačeg čoveka. Nju ću dakle ja invocirati, uveren da se starac Jupiter zato neće naći uvređen, jer je i on često pored nektara brigu rasterivao kad bi mu ljuborevniva Juno rena pod nos natrla.
          Prizivanije glasi ovako: Ti, koja si kod Čivuta od Noja, kod Grka od Bahusa, kod Rimljana od Silena, a kod Srbalja od Kraljevića Marka pofaljena i predstavljena da srce čoveku veseliš i svevozmožnom hrabrošću puniš; koja ćutalicu oratorom, prostaka istorikom praviš, i činiš da tvoju silu poznavši niko ne misli da štogod ne zna; ljubima tečnosti, polovače majdanskog vina — ti me tvojom blagom velikomožnom silom ukrepi, daruj mi snagu da, srkutajući tebe, srećno moje delo radim i dovršim. Ja ću se onda kao soko dičiti, jer ću nagradu dobiti: »Ah, ala je ova knjiga lepa!« ili: »Taj čovek dobro radi!« 
— Šta osećam, ili snivam, napio sam se vina, počeo sam letiti? Vinka Lozića po bokalu braćo, vi znate kako je kad se počne kuća okrećati, mora čovek da ide na Olimp.
          Tek što sunce veličestveno zarnu svoju glavu iz nedra Aurore dignuvši, velikoljepni svoji zraci sve poverhnosti zemne predmete ozari, i životvornu silu na cveće i useve, i na pestrenovidne livade, kojih rosa kao dragoceni dijamant ljubopitnom oku predstavlja se, pusti; — tek što jestestvo zatrubi i radosnim ptičice glasom ratar na svoju njivu, pastir s ovcama na livadu poiti — naš mladi Roman, koji je petnajstu godinu već navršio bio, osedlavši konja, kojega njuška dim izdavaše i kopito varnice krešaše, pođe kroz predel Egipet. —
          »G. sočinitelj, oprostite što vam žustrinu prekidosmo. Vaš junak od šesnajst godina ujašio konja, pa bega; mi sad za njim da trčimo, a i ne poznajemo ga. Pripovedite nam najpre tko je on i otkuda je, je l’ od velike familije, koliko mu otac ostavio novaca, kakvog je stasa, oće li se moći oženiti i proče; to mi napred znati moramo ako mislite da trčimo za njim, inače mi nećemo zeca u šumi.« 
          Ljubezni moji čitatelji, ja vidim da je vaše zaktevanje pravedno, ali ja vašoj želji udovletvoriti ne mogu, iz mlogi pričina: prvo, što ne znam ništa o tom. Istina, mlogi pišu i govore o onom o čemu ni ponjatija nemaju, ali to su samo učeni ljudi, ili nazovi filosofi, od koji ništa sakriveno nije ostalo, koji svašta znadu, i koji se u razgovor upuštaju i ne razbirajući kakav je predmet istog razgovora. — No međutim, da bi vaše zaktevanje zadovoljio, koje je česno i pravedno, moram knjige premetati, jer tako se spisatelji pomažu. — Ne bojte se, ljubezni čitatelji, sad mi baš pade jedan stari rukopis od vremena Muse Kesedžije. Istina, više od polak su ga moljci i miševi izgrizli, ali šta marimo mi zato, kad on detinstvo i sav život našeg viteza podrobno predstavlja. Otud ćemo dakle mi lasno moći vući što god nam k delu nužno bude, a pri tom ćemo pri svakoj prilici uzvikivati da je naše sočinenije original, i vlašku onu poslovicu za moto staviti: Laude će gure, ke jaka pumnu.
          Evo, dakle, kako stari rukopis našu povest počinje: U jednom selu bila je neka devojka, imenom Roksa ili Roksanda, tako lepa i umiljata da se divotom celoga predela pravedno nazivala. Da je kakav stihotvorac u isto vreme u tom selu živio, znam da ni jedna boginja ne bi ostala s kojom je ne bi sravnio, i jamačno bi nokte svi deset prstiju izgrizao dok bi njenu krasotu spevao. Da bi so tim meni posao odlakšan bio, mislim da ne treba spominjati. No nesrećom takovog u tom predelu nije bilo, jer su baš onda svi na koje je podozrenije da lažu palo proterani bili, i tako naša Roksanda morala je bez pohvale po sokaci svoju lepotu nositi. No velikomožna sudbina, koja često daje čoveku ono što ne bi želio, drugo je s njome zaključila. Jedan mladi gospodičić, kojega je otac znoj mlogo ljudi u svoj sanduk iscedio, želeći putešestvijem sebe oblagoobraziti, dođe slučajno u isto selo gdi je Roksanda prebivala. Obično ljudi kad u kakvo strano mesto dođu, raspituju kako se u tom predelu živi, glede kakvi su zanati i rukodelija, i proče, no mladi gospodičići koji putuju da sebe izobraze, ili, bolje, izbezobraze, i kojima po džepu tuđi dukati zvekeću, sasvim drugi metod u ovoj struki imadu. Naš Šandor (to je ime putniku koga je kum Aleksom krstio), kako dođe u selo, metne svilen prusluk na sebe, ugladi kosu, uzme bič u ruku i zviždući pođe sokakom, na svaki prozor zavirivajući tko tamo sedi. Slučajno opazi Roksandu i sasvim se voshiti lepotom njenom. On pođe za njom, u nadeždi iskusiti ko je i gdi sedi, no kako se udivi kad primeti da je Roksanda put iza sela upravila! On usugubi korake, počem se polja dobavi, i stignuvši Roksandu: »Lepa moja, kuda tako nameravaš?« zapita je. Roksanda, videći iznenada lepo obučena mladića, zastidi se i pogled zemlji obrativši: »Ja idem ocu mome«, odgovori mu smerno, »koji se ovde nedaleko na njivi naodi«. — »Oćeš li dopustiti da te donde otpratim?« Roksanda ništa ne odgovori, i naš učtivi putnik uzme je pod ruku i pođe dalje.
          Kad se kakav prost momak u koju devojku zaljubi, on traži svakojako priliku da joj se dopadne, pomaže joj u svakom slučaju i jedva sme izustiti da je miluje. No to prostaci rade; mladi gospodičići, kojih ocevi svo vospitanije u tom polažu da su im sinovi slobodni, to će reći bezobrazni, sasvim drugi način imadu, koji je i naš putnik, kao momak iz visoke kuće, vrlo dobro ispekao. — — — Slučaj je hoteo da se preko jedne male šumice prođe, koje naš blagoobraženija željni putnik na svoju korist upotrebi. On izjavi Roksandi da se umorio, zamoli je da sednu malo, i — — ljubezni moji čitatelji, meni je žao što vam ne mogu povest dovršiti, jer je baš ovde morao kakav pacov stari rukopis tako strašno izgristi da se ni pod koji način pročitati ne može. — Kao što onaj koji je poverene sebi novce sinoć na karte izgubio, sokakom odi, tako sam ja tri dana u misli udubljen bludio, želeći dokučiti šta je pacov izgrizao; no badava, sav moj trud i podvig bi sujetan, zato svakom na volju ostavljam nek tolkuje sebi kako oće, ili kako ume, ili kako dostiže (to nije svejedno), a ja idem dalje stari rukopis prevrtati, koji pridodaje da se naš mladi putnik s Roksandom venčao (opet malo izgriženo), da se prekrasno detence rodilo (opet izgriženo), najposle da je Šandora najedanput nestalo, zašto? to je izgriženo, da je — opet izgriženo.
          »Dosta, g. spisatelj, dosta, fala vam na knjizi i aratos! Evo vam jošt forinte, samo nas ne terajte dalje da čitamo. Vi nas pošteno s ogrižajima poraniste. Sve krpež i ogrižaj. Fala vam lepo, zapovedajte i drugi put s objavlenijem na prenumeraciju, pak ćemo se razgovoriti. A sad dosta; fala vam i opet na krpežu i ogrižinama!« 
          Ljubezni moji čitatelji, s krpežom se kuća drži, a ogrižaji čoveka iz nevolje vade. Tako, na primer, kad mladić koji je deset godina u raskoštvu živeći zdravlje proarčio, tvrdo predstavi ubudušte umereno živiti i svoje već porušeno telo malo više štediti da može jošt koju godinu poživiti — nije li to krpež od velike asne? — Kad se žena, koja je posle dugovremene kavge i svađe od muža otišla, hodatajstvom dobri prijatelja opet mužu povrati, nije li to krpež što kuću drži? — Kad devojka, koja je deset i više godina momka probirala, najposle, kad sirječ prosioci prestanu, zaključi kakvom udovcu ruku dati, nisu li to prijatne za nju ogrižine? A kakve su lepe ogrižine kad tko koga u računu omane, kad ko lažljivu obligaciju načini i drugog do kostiju oglobi, ili tuđe imanje sebi prisvoji, ili karte zabeleži i drugog prevari? Kakvi su lepi ogrižaji kad ko drugom čest zagrize, ili kad drugog umešno ogovara, ili prijatelja s prijateljem omrazi? — Kakav je lep krpež kad čovek uzima na veresiju aljine, a konte ne plaća, kad devojka, koja je inače mala, štikle naručuje, kad čovek svoju ćelu parokom pokrije i proče i proče. Sve ovo, ljubezni moji čitatelji, dokazuje da i krpež nije za odmet i da je velika sreća kad se i ogrižaji katkad u kući dogode.
          Sad ajd’mo povesti, koja sledom starog rukopisa ovako glasi: Roksanda videvši sebe muškim čedom odarenu, otide mesnom svešteniku, koji je za svoju dobrotu oglašen bio, i od alfa do omega otkrije mu svu povest, što je pacov u rukopisu izgrizao, pitajući ga za sovet šta će u ovom stanju raditi. Sveštenik, koji je baš onda Ljubomira u Jelisijumu čitao, saslušavši njenu čudnovatu povest, rekne Roksandi da će od njenog sina znatni čovek izići, i preporuči joj da ga osobito čuva i neguje. A budući da se čuda osobito u romanma zbivaju, zakte Roksanda da mu se nadene ime Roman, koje se i učini.
          Pošto se toržestvo kreštenija svrši, Roksanda uzme svoje Romanče u naručija, odnese ga kući i tvrdo naumi onako učiniti kao što joj je dobri sveštenik preporučio. Ona počne svoje dete sama dojiti. —
          Nemojte se uznemirivati, gospoja Predićka, ja znam šta vi oćete, i odobravam, ali šta možete zaktevati od jedne paorke? Istina, ona koja rodi, a ne doji, kao što Stojković veli, jest samo polak mati, no moda je najveća gospođa, vi znate i ja znam, i ko se njoj ne pokorava, nije ništa drugo nego nevospitana klada. Vi se tešite samo što ste dobro vospitani i što decu vašu dojkinjama preporučujete, a paorke ostavite neka paorski rade.
          Da je mladi Roman svim gracijama, lepotom, dobrotom, umom i srcem ukrašen bio, mislim da ne treba spominjati. Poznato je iz pisma, i iz povsednevnog života, da ima i takovi prirode sinova koji i blagorodstvo, i slavu, i veliko ime, i sve što mi profanі trudom zadobivamo, čudnim manovenijem jošt u kolevki sebi prisvojavaju. Međutim je šteta što nam mlogopomenuti rukopis opstojatelnije o njegovom detinstvu ne javlja. Iz toga možemo zaključiti da sočinitelj istog rukopisa nije ni sposobnosti ni kritike imao, i opet se usudio spisateljem postati. On se, istina, u svom predsloviju izvinjava što je primetio da ponajviše ćaci, koji u školu idu da što nauče, knjige pišu i za narodne učitelje sebe izdaju, pak je mislio da on kao star čovek veće jošt pravo na to imati mora. On naposledak tvrdo misli da ne bi bez polze bilo kad bi se ustanovilo da golobradi učenici od izdavanja svojih exercіtіa correcta prestanu, i da nijednom slobodno ne bude knjige izdavati koji nije 24. godinu navršio. Da je on so tim i ovog romana sočinitelju očitao sentenciju, o tom niko neće posumnjati; no sočinitelj želi sebe izvinjena viditi što rečeni rukopis u ono doba jošte nije čitao.
          Želiti bi međutim bilo da svaki sočinitelj, ili prevoditelj, ili podražatelj, ili makar pismokradec delo svoje barem pet godina u rukopisu drži, i svake godine svoj rukopis najmanje četiri puta pročita. Tako može se dogoditi da će sočinitelj svoje delo za suvoparno izdati, prevoditelj svoju u tom nesposobnost uviditi, podražatelj istovetne reči onoga kome je podražavao u svom delu primetiti, a kradljivac opomenuti se da krađa nije dugovečna i da joj se mora trag pronaći.
          No badava je želiti. Želio bi i ja svakom čitatelju po jedno akovče dukata, a meni dva, pa bi uveren bio da bi me više uvažavali nego da bogzna kako pišem. No kad nema, budimo zadovoljni s onim što imamo, premda i to nije najbolje pravilo; jer ako imamo rđavu ćud, valja li da budemo zadovoljni? Ako u postelji rado do devet sati smrdimo, treba li da budemo so tim zadovoljni?
          Mali Roman (po dalšem rukopisa izvestiju) počem je treću godinu potpuno prešao, odvede ga mati svešteniku o kom je gore reč bila, i preporuči sa suzama da bi o njemu brigu vodio, predstavljajući mu svoje stanje i nedoskudicu, i sveštenik, dobra srca i tako, a osobito ne imajući muške dece, uzme ga pod svoje.
          Evo ga dakle pod tvrđom zaštitom, gde će mu dozvoljeno biti sebe više rasprostraniti. No Roman i nije bio dete kao što su obična deca. U prvoj godini pokazao je on svima da osobita neka blagodat na njemu počiva. Da nije volšebnica kakva njega pod zaštitu uzela? — mišljaše mati. No materi verovati što o sinu govori, ne vidi mi se biti sovetno. Mati neke osobite oči osim sviju ljudi ima kad na svoje dete pogledi. Ona vidi dražesti koje su kod drugi nepostižime, vidi dare koje drugi sujetno traži, i razdaje po volji dostojinstva i devojke koje njemu po njenom rasuždeniju bolje nego mlogima pristoje; štaviše, vidio sam i takog vešati koga je mati kao oči iz glave čuvala, na koga je pazila da ga muva ne dodirne, i kome je tonom Pitije ne jedanput, nego svaki dan proročestvovala da će biti veliki gospodin, ako mu je oca slabo ko i poznavao.
          No ovaj slučaj ni najmanje Romana ne dira. On se jamačno nazvati mogao komet, to jest repata zvezda ondašnje, pređašnje i, ako smemo kazati, i buduće dece; jer je tako nešto od sebe izdavao da je svaki, kako bi ga vidio, morao vnimatelnije na njega pogledati.
          Prvo svojstvo, koje se ranije mlogo od drugi ukazalo, bilo je nestaštvo. Ne samo u mestu gdi je on prebivao, nego 20 milja unaokolo pripovedali su ljudi o njemu kao o nekom čudu, krsteći se i diveći se je l’ mogućno da je to dete. Tek što je stvari razaznati mogao, nađe slučajno jednu pčiodu, i primetivši da bode, naumi uveselenije sebi so tim pričiniti. Obična je stolica od slame bila gde je njegova pomajka prela; Roman majstorski zabode u nju pčiodu, okrenuvši vr’ gore, tako da kad sirota baka bona fіde sedne, strašno ožežena đipi i počne jaukati. To je za Romana bilo med, i što je veći bio, to su njegova dela veća bila. Retko je njegova pomajka pitu ili zavijaču sakrila koju on ne bi našao, ili sam, ili ako bi mu mlogo bilo, s decom pojeo. Mačka u kući nije nigda mirna bila, nit je dana prošlo kad je ne bi on s kerom zavadio. Kad bi oraja našao, on bi znao sve pojesti, i potom ljuske tako lepo složiti da se često njegova pomajka varala.
          Može biti da ja grešim što detinska našeg Romana dela mojim čitateljma predstavljam ali koliko puta sovršeni ljudi koješta čine koje se samo deci pristoji, štaviše, koliko puta danas svoju decu oštro kazne što su juče sami triput crnje i gore činili?
          Kad na osmu godinu stupi, sama ga priroda na ono opomene što mu je sudbina opredelila. Oružije, kakvo je to za njega pobuždenije! On, istina, nigda nije vidio vojnika, ali samo iz opisanija, koje mu je njegov poočim davao, tako strašnu sklonost (jamačno po uredbi sudbine) oseti da je danju i noću mislio kako bi so tim svoje uveselenije našao. Najposle jedno momče, koje je kod sveštenika služilo, da mu u svemu opstojatelnije izvestije, načini mu sablju od drveta, spravi mu klobuk od šarene artije, nauči ga halbrehts-halblinks, koje je sam u soldačiji primio, jednim slovom, o svemu što je vojniku znati nužno, opstojatelno mu ponjatije da.
          Naš Roman sad tek nađe element svoga života. »Ovamo, deco,« — rekne on svojim sodrušcima — »sad će se igrati!« So tim im iskaže myѕterіum svoji aljina, načini i njima take iste, popravi im sablje, i celo se mesto uzbuni kad ji počne komandirati. Dobri sveštenik radovaše se da će se njegovo proročestvo ispuniti. Jer ko bi smeo posumnjati da on neće veliki nekada vojnik biti? A teneris assuescere multum est. U detinstvu se mora učiti onaj koji je rad sentenciju slavnog onog muža koji je pri pogledu neprijatelja prvi bacio oružije i počeo begati, celi svet uverenjem tresući: Dulce et decorum est pro patrіa morі (Slatko je za otečestvo umreti). Istina, i Demosten se u detinstvu u oružiju obučavao, i posle se za kupinu držao, ali Roman kao Roman, jest (jedanput za svagda) izjatije, koji nikakvom pravilu ne prinadleži.
          Međutim njegov poočim i za um mu se postara. On ga odvede učitelju mesnom i preporuči ga da osobito za njega brigu vodi, nastavlja ga i čuva. Ko je bio učitelj, dobro zna šta je sveštenikova preporuka za učitelja u malom mestancu. On taki Romana načini najstarijim đakom i preda mu prut s kojim će ostalu decu u poredak dovoditi. Za kratko vreme Roman tečno nauči čitati, i sveštenik razmišljavati stane šta će dalje s njim početi. Pohvalno je povedenije oni koji svoje dete jošt iz mladi noktiju s onim upoznavati pašte se, koje će im potom u zrelo doba krug djejatelnosti biti. Tako, na primer, koji žele da im sin trgovac bude, neprestano mu s krajcarama oko ušiju zveckaju, predstavljajući kako je teško novac dobiti; dobro ga s rečma pro cent, per meѕo obučavaju, uzajmljuju od njega nekoliko krajcara i posle kratkog vremena to mu isto s interesom vraćaju; uče ga tužiti se na rđava vremena, uveravati da je stvar crna koja je bela, i proče. Tko može posumnjati da od ovakog neće biti dobar trgovac? — Ko ima volju da mu sin osobiti filozof bude, ili po nemecki Freygeіѕt, on mu u detinstvu predstavlja da patka zato leti što ima krila, da guska nije mogla drugojača biti nego guska, da je duga duga, a ne kačni obruč, upoznaje ga sa sistemom Buridana, kako magarac između dva plasta crkava od gladi, a ne jede ni od jednog ni od drugog, budući da obadva ravnim nagonom k jelu vuku itd. — Ko želi unuke dočekati, s osobitim prilježanijem goji sina svoga, svaka tri meseca daje ga meriti, i ako se iščisli da mu je sinovno krmče s nekoliko funti teže nego što je pređe bilo, sva familija veseljem toržestvuje.
          To isto biva i kod ženskog pola, jer komplimente praviti, savijati se kao lutka, stajati kao na žici, čepiti se i kao miš iz trica, to jest zaljubljeno gledati, i proče i proče, — to sve mora gospodična iz mladosti da sebi prisvoji, ako misli eroberunge praviti. O prostijima, koji svoju decu na poso gone, ovde nije reč.
          Ovom dakle pohvalnom primeru naš sveštenik sledujući, naumi svoje pitomče s opredelenijem upoznati, i je l’ mogao bolje nameru u dejstvo privesti nego predstavljajući mu romane, gdi će svoju sudbinu kao u ogledalu nalaziti? Sve romane, gdi god je naći mogao, donosio je svom ljubimom pitomcu, čitaše mu i slađaše mu da je tu najbolje za čoveka uveselenije, i — Roman, ionako sklonjen na to, tako se zaljubi u čitanje romantičeski knjiga da se ni u vreme ručka od nji rastaviti nije mogao. Osim sviju mu se obače najbolje dopadne Velimir i Bosiljka; tako po svetu ići i tolike zemlje, naročito Egipet, bez krajcare viditi, toliko bez muke trpiti da svoju ljubeznu jošt lepšu nego što je bila nađe, koja je više gotovo nego on trpila — to je za Romana bilo uveselenije koje dovoljno nije smestiti mogao. On naumi tvrdo u ropstvo se predati, gdi će sina svoga gospodara u školu voditi, otkuda će potom pobeći, opet uvaćen, i u tuđu zemlju prodan biti, iz koje će najlakše izbavlenija naći, na galiji se voziti, koja se od bure razbije, pošto ga je kod nekog ostrova donela — itd. zabavljaše se s pravilima po kojima se bez izuzetka svi romani pišu.
          I Robinzon Kruse na njega ne malo vpečatlenije učini. Toliko godina u pustinji bez ljudi, i potom stra od divjaka! — On zapita svoga poočima gde su ostrovi na kojima divjaci žive, da on k njima otide, pak da vidi bi l’ ga smeli zaklati i izesti.
          No kad drugu čast Ljubomira u Jelisijumu pročita, opet u svoj prvi element dođe. Ah, Burjam, Burjam! Kakva je to slava, kako mačevi sevaju, kako štitovi ječe, brda se tresu, a on na konju i peške leti, kako neprijatelji pred njim kao muve padaju! Tko će njegovo položenije opisati? On sožaljivaše svoga ljubimca Velimira da nije kao junak nego kao žena hodio, i u svom entuzijazmu zaključi i njega i Burjama u jednom reprezentirati, to jest po svetu ići, ali ne jecati i uzdisati samo, i sudbini nigda mira ne davati, nego svakom slobodno u oči pogledati, i gdi nužda bude, mačem se ogledati. Ovo je ideal koji je naš Roman sebi dostići izobrazio, i ja ne znam je l’ bolje izabrao nego Don Kišot i Novi Amadis.
          Roman je, istina, i novije knjige čitao kao što je Rajtaruša ili Ritna Detelina, kao što je (ja molim čitatelje za oproštenje što ne mogu slabog pamtenja radi titulu točno da predstavim), no budući da su ove ponajviše kopije stari, nikakovo vpečatlenije na njega ne učine.
          U ovakovom upražneniju i u čestom jašenju konja, koga je sveštenik najviše njega radi kupio, stigne Roman do šesnajste godine. Njegov poočim pomisli da je dosta kod njega bio, i da je vreme da ga sopstvenoj njegovoj sudbini preda.
          »Ljubezni Romane« — ovako mu stane jednom posle večere govoriti — »manovenije je božje telo da ti u moje ruke dođeš, i ja sam te kao moje rođeno dete pazio. Za tebe osobita zvezda sija, i ja čitam u mojoj pameti da ćeš ti vrlo znatan čovek biti. Ti si već, fala bogu, sad veličak, i ja meni za dužnost vodim tebe u svet, tvome opredeleniju pustiti, jer kad je Velimir od dvanajst godina toliko učinio, šta ćeš ti učiniti moći od šesnajst. Zato, sinko, eno ti konj u štali, osedlaj ga i idi kud znaš da će za tebe najbolje biti.« 
          Ovo je za Romana bio glas anđela, i ne čekajući da se sveštenik po običaju zaplače, đipi na noge, otide u štalu i apostrofirajući konja, obznani mu da će zajedno putovati. Zatim otide u sobu i od radosti zaboravi da poočimu na njegovom blagodejaniju blagodari. Dakle, neblagodarnost samo se zato na svetu rađa što je čovek zaboravan.
          Jošt se Endimion na krilu Tetinom valjuškao, a Roman osedla konja i poočimu javi da je za put gotov. Ovaj mu blagoslov dade, i Roman, poljubivši ga u ruku, sedne na konja i kao munja iz mesta svoga roždenija iziđe.
          »Je l’ poneo Roman što novaca na put? Ima li u torbi leba, sira, pečenja i malo vina?« — Ovo pitanje voprositelju ni najmanje čest ne čini, ono pokazuje njegovo nevježestvo i nepoznavanje romantičeski knjiga. Jer kad su iroji i stradalnici u romanima jeli? Najviše ako su pili; a da vode dosta ima, to zna i malo dete. Međutim, otkud dolazi da persone romantičeske retko ili nigda ne jedu, ja čitateljma nisam u stanju izraziti; najviše im mogu, ako su baš ljubopitni, sovetovati da se kod njiovi sočinitelja upitaju. Što se pak moga iroja tiče, za opravdanje javiti imam da bi proces od sviju romandžija na sebe navukao, kad bi od njiovog načina pisanja odstupio. Vidiće se međutim dalje da je naš Roman, gde gođ je nužno bilo, novaca imao; premda ja nisam nikada dukat u mojoj ruci vidio. — »Kako to?« — To se tako izjašnjuje što svaki otac želi da mu je sin bolji nego on što je sam; a može li za mene ljubezniji — premda duhovni sin, jer je bez matere rođen — biti nego što je Roman?
          Dok sam ja ovu disertaciju pravio, Roman se tako s konjem udalio da ga pri svem usiljavanju i trudu mome nije mogućno stići. Ovde drugo nije zaključiti nego da ga je kakva volšebnica pod svoju zaštitu uzela, i njega i konja na sebe natovarila, želeći mu trud tolikog putovanja prekratiti. To je lepo, vrlo lepo od volšebnice, ali mi joj ni najmanje nećemo blagodariti na toj njenoj poslugi, budući nam je otela viteza i so tim nam preti povest prekratiti.
          Ako su moji čitatelji radi ljubopitnu ovu istoriju dočitati, ja im drugo sovetovati ne mogu nego da pred njega iziđemo. Nek pomisle samo sa mnom zajedno, a to je najlakše, da smo u Egiptu, evo i njega u Egiptu.
»Vi opet počinjete đavoliti, g. sočinitelj?« 
Ni najmanje, gospože, ja se samo naravnog puta držim. A propo, gospože, imam jednu zagonetku, koju ne mogu propustiti da vam ovde ne predložim. Ako budete snishoditelni razrešiti je — ona takve tajne u sebi sodržava, taki će nam pokazati neki put — ljubim vam ruku.