Родољупци/5

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ПРВО
◄   4. Позорје 5. 1.   ►

Позорје пето


ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ


ШЕРБУЛИЋ: А, ево госпође Зеленићке, и она ће знати што казати.

ЗЕЛЕНИЋКА: Јесте ли чули, господо, да је Диштрикт сав у пламену?

ГАВРИЛОВИЋ: Шта, изгорео?

ЗЕЛЕНИЋКА (смеши се): Јоште није, него само букти; но његов дим осећају Маџари чак у Будапешти.

ЛЕПРШИЋ: Право, госпоја ујна! Овај изражај заслужује да дође у новине.

ГАВРИЛОВИЋ: Шта значи то, господине Лепршићу?

ЛЕПРШИЋ: Зар не чујете да су се у Диштрикту побунили?

ЗЕЛЕНИЋКА: И потукли све који су против народности.

ГАВРИЛОВИЋ: То је зло.

ЗЕЛЕНИЋКА: Сад је време да се феникс из пепела славе српске подигне. Српство не може бити вечито сенка туђе светлости, него треба само да постане сунце, и још и другима позајми светлости.

ШЕРБУЛИЋ: Бадава, тек фрау фон Зеленић, па фрау фон Зеленић!

ЗЕЛЕНИЋКА: Фрау фон? Не видите ли да је ова реч туђа? Србин има доста цвећа у своме врту, зашто да од других украсе тражи? Али, наравно, господа с маџарским кокардама ...

ЛЕПРШИЋ: Ми смо већ закључили да начинимо српске кокарде, само док се известимо која је српска боја.

ЗЕЛЕНИЋКА: Дакле јошт и то не знате? Лепи Србљи! Ал' тако мора бити кад људи не читају народне књиге.

ШЕРБУЛИЋ: Зар ви знате?

ЗЕЛЕНИЋКА: Ја бих се стидила кад не бих знала у чему се састоји чувствило народности. Плава је боја отлична черта народности српске, којој се црвена и бела као две миле сестрице придружују.

ШЕРБУЛИЋ: Плава, црвена и бела. Живила родољубица српска!

СВИ: Живила!

ЗЕЛЕНИЋКА: И сви мађарони са маџарским кокардама!

ШЕРБУЛИЋ: Проклет Србин који се њима жели дичити! (Скида своју кокарду и баца је на земљу.)

СМРДИЋ: И ја умем осећати шта је Српство (то исто учини).

ЖУТИЛОВ (исто тако): С овим се одричем сваке мађарштине!

ШЕРБУЛИЋ: Јесте ли задовољни, госпоја Зеленићка?

ЛЕПРШИЋ: Не, него да се за спомен спале.

ЗЕЛЕНИЋКА: Мој нећак још најбоље осећа жар родољубија. Народност, господо моја, јест највеће благо на свету; народ без народности није ништа друго него тело без душе, срце без светлости, свећа без пламена.

ШЕРБУЛИЋ: Изрјадно!

ЗЕЛЕНИЋКА: Моје је име Зеленићка, но будући да је зелена боја маџарска, зато га трпити не могу. Закључила сам, дакле, обратити га у плаветно.

ШЕРБУЛИЋ: То је лепо. Тако је лепо. Тако се можете звати Плаветнићка.

ЗЕЛЕНИЋКА: Или Плавићка, од плаве боје.

ЖУТИЛОВ: Хељешен. И моје ће име бити Жутиловић.

ГАВРИЛОВИЋ: А не Жутилаји?

ЖУТИЛОВ: То је било, па прошло.

ЗЕЛЕНИЋКА: Тако, господине Жутиловић тако. Нама се јасна зора отвара. Још је нужно подерати све оне 'аљине које су странонародне боје.

ШЕРБУЛИЋ: Ево и госпоја Нанчика има зелену.

ЗЕЛЕНИЋКА: Ја се надам од њеног родољубија да ће је одмах поцепати.

НАНЧИКА: Мени ова лепо стоји.

ЗЕЛЕНИЋКА: Најлепше нам, слатка моја, сада стоји родољубије; зато је поцепајте упркос свима непријатељима.

НАНЧИКА: Како би' ја најлепшу моју 'аљину поцепала?

ЗЕЛЕНИЋКА: Ах, слатка Нанчика ... Али није никакво чудо што тако говорите кад вам је и име туђе.

НАНЧИКА: Ја знам, ваше је било ружно, пак сте га лако могли променити, а ја би' се морала само наружити.

ЗЕЛЕНИЋКА (клоне на столицу): О, сени Душанова, чујеш ли? Што је наше, то је ружно!

ЛЕПРШИЋ: Госпоја ујна, нисмо вам саопштили што је најважније. Ми смо закључили маџарске протоколе из цркве изнети и спалити.

ЗЕЛЕНИЋКА (устане радосно): Ко је на ту велику мисао дошао, достојну великога Душана?

ЛЕПРШИЋ: Сви којима ври српска крвца у жилама.

ЗЕЛЕНИЋКА: Лепо, изрјадно, величанствено! Сад нам више ништа не остаје него српске кокарде.

ЛЕПРШИЋ: Госпоја Нанчика обећала је да ће нам начинити.

ЗЕЛЕНИЋКА: Не Нанчика, него Анка. То је лепо српско народно име. — На кокардама ће се читати златним словима: рат.

ГАВРИЛОВИЋ (уплашено): Шта, рат?

ЗЕЛЕНИЋКА: Само рат, господо моја.

ЛЕПРШИЋ: То је и моја пословица.

ГАВРИЛОВИЋ: Али ће се крв проливати!

ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! Гди сте ви видили рат без крви?

ГАВРИЛОВИЋ: Наш је народ мали.

ЗЕЛЕНИЋКА: Доста је велик да Маџаре победимо.

ЛЕПРШИЋ: И да их отерамо у Тунгузију.

ГАВРИЛОВИЋ: Само да не почну они нас терати!

ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! Ове године родио је добро дуван.

ЛЕПРШИЋ (пева) :

'Ајд', браћо, у име бога,
Три смо на једнога.

ЗЕЛЕНИЋКА: Видите, господине Гавриловићу.

ГАВРИЛОВИЋ: Лако је певати; а да дође до боја, чини ми се, не би било од нас ниједнога.

ЛЕПРШИЋ: Шта? Ја ћу први ићи у стан.

ШЕРБУЛИЋ: Сви, сви!

ЗЕЛЕНИЋКА: Живели родољупци! ...


ЗАВЕСА


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.