Rodoljupci/5

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DEJSTVO PRVO
◄   4. Pozorje 5. 1.   ►

Pozorje peto


ZELENIĆKA, PREĐAŠNjI


ŠERBULIĆ: A, evo gospođe Zelenićke, i ona će znati što kazati.

ZELENIĆKA: Jeste li čuli, gospodo, da je Dištrikt sav u plamenu?

GAVRILOVIĆ: Šta, izgoreo?

ZELENIĆKA (smeši se): Jošte nije, nego samo bukti; no njegov dim osećaju Madžari čak u Budapešti.

LEPRŠIĆ: Pravo, gospoja ujna! Ovaj izražaj zaslužuje da dođe u novine.

GAVRILOVIĆ: Šta znači to, gospodine Lepršiću?

LEPRŠIĆ: Zar ne čujete da su se u Dištriktu pobunili?

ZELENIĆKA: I potukli sve koji su protiv narodnosti.

GAVRILOVIĆ: To je zlo.

ZELENIĆKA: Sad je vreme da se feniks iz pepela slave srpske podigne. Srpstvo ne može biti večito senka tuđe svetlosti, nego treba samo da postane sunce, i još i drugima pozajmi svetlosti.

ŠERBULIĆ: Badava, tek frau fon Zelenić, pa frau fon Zelenić!

ZELENIĆKA: Frau fon? Ne vidite li da je ova reč tuđa? Srbin ima dosta cveća u svome vrtu, zašto da od drugih ukrase traži? Ali, naravno, gospoda s madžarskim kokardama ...

LEPRŠIĆ: Mi smo već zaključili da načinimo srpske kokarde, samo dok se izvestimo koja je srpska boja.

ZELENIĆKA: Dakle jošt i to ne znate? Lepi Srblji! Al' tako mora biti kad ljudi ne čitaju narodne knjige.

ŠERBULIĆ: Zar vi znate?

ZELENIĆKA: Ja bih se stidila kad ne bih znala u čemu se sastoji čuvstvilo narodnosti. Plava je boja otlična čerta narodnosti srpske, kojoj se crvena i bela kao dve mile sestrice pridružuju.

ŠERBULIĆ: Plava, crvena i bela. Živila rodoljubica srpska!

SVI: Živila!

ZELENIĆKA: I svi mađaroni sa madžarskim kokardama!

ŠERBULIĆ: Proklet Srbin koji se njima želi dičiti! (Skida svoju kokardu i baca je na zemlju.)

SMRDIĆ: I ja umem osećati šta je Srpstvo (to isto učini).

ŽUTILOV (isto tako): S ovim se odričem svake mađarštine!

ŠERBULIĆ: Jeste li zadovoljni, gospoja Zelenićka?

LEPRŠIĆ: Ne, nego da se za spomen spale.

ZELENIĆKA: Moj nećak još najbolje oseća žar rodoljubija. Narodnost, gospodo moja, jest najveće blago na svetu; narod bez narodnosti nije ništa drugo nego telo bez duše, srce bez svetlosti, sveća bez plamena.

ŠERBULIĆ: Izrjadno!

ZELENIĆKA: Moje je ime Zelenićka, no budući da je zelena boja madžarska, zato ga trpiti ne mogu. Zaključila sam, dakle, obratiti ga u plavetno.

ŠERBULIĆ: To je lepo. Tako je lepo. Tako se možete zvati Plavetnićka.

ZELENIĆKA: Ili Plavićka, od plave boje.

ŽUTILOV: Helješen. I moje će ime biti Žutilović.

GAVRILOVIĆ: A ne Žutilaji?

ŽUTILOV: To je bilo, pa prošlo.

ZELENIĆKA: Tako, gospodine Žutilović tako. Nama se jasna zora otvara. Još je nužno poderati sve one 'aljine koje su stranonarodne boje.

ŠERBULIĆ: Evo i gospoja Nančika ima zelenu.

ZELENIĆKA: Ja se nadam od njenog rodoljubija da će je odmah pocepati.

NANČIKA: Meni ova lepo stoji.

ZELENIĆKA: Najlepše nam, slatka moja, sada stoji rodoljubije; zato je pocepajte uprkos svima neprijateljima.

NANČIKA: Kako bi' ja najlepšu moju 'aljinu pocepala?

ZELENIĆKA: Ah, slatka Nančika ... Ali nije nikakvo čudo što tako govorite kad vam je i ime tuđe.

NANČIKA: Ja znam, vaše je bilo ružno, pak ste ga lako mogli promeniti, a ja bi' se morala samo naružiti.

ZELENIĆKA (klone na stolicu): O, seni Dušanova, čuješ li? Što je naše, to je ružno!

LEPRŠIĆ: Gospoja ujna, nismo vam saopštili što je najvažnije. Mi smo zaključili madžarske protokole iz crkve izneti i spaliti.

ZELENIĆKA (ustane radosno): Ko je na tu veliku misao došao, dostojnu velikoga Dušana?

LEPRŠIĆ: Svi kojima vri srpska krvca u žilama.

ZELENIĆKA: Lepo, izrjadno, veličanstveno! Sad nam više ništa ne ostaje nego srpske kokarde.

LEPRŠIĆ: Gospoja Nančika obećala je da će nam načiniti.

ZELENIĆKA: Ne Nančika, nego Anka. To je lepo srpsko narodno ime. — Na kokardama će se čitati zlatnim slovima: rat.

GAVRILOVIĆ (uplašeno): Šta, rat?

ZELENIĆKA: Samo rat, gospodo moja.

LEPRŠIĆ: To je i moja poslovica.

GAVRILOVIĆ: Ali će se krv prolivati!

ZELENIĆKA: Ha, ha, ha! Gdi ste vi vidili rat bez krvi?

GAVRILOVIĆ: Naš je narod mali.

ZELENIĆKA: Dosta je velik da Madžare pobedimo.

LEPRŠIĆ: I da ih oteramo u Tunguziju.

GAVRILOVIĆ: Samo da ne počnu oni nas terati!

ZELENIĆKA: Ha, ha, ha! Ove godine rodio je dobro duvan.

LEPRŠIĆ (peva) :

'Ajd', braćo, u ime boga,
Tri smo na jednoga.

ZELENIĆKA: Vidite, gospodine Gavriloviću.

GAVRILOVIĆ: Lako je pevati; a da dođe do boja, čini mi se, ne bi bilo od nas nijednoga.

LEPRŠIĆ: Šta? Ja ću prvi ići u stan.

ŠERBULIĆ: Svi, svi!

ZELENIĆKA: Živeli rodoljupci! ...


ZAVESA


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.