Родољупци/5
Позорје пето
ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ
ШЕРБУЛИЋ: А, ево госпође Зеленићке, и она ће знати што казати.
ЗЕЛЕНИЋКА: Јесте ли чули, господо, да је Диштрикт сав у пламену?
ГАВРИЛОВИЋ: Шта, изгорео?
ЗЕЛЕНИЋКА (смеши се): Јоште није, него само букти; но његов дим осећају Маџари чак у Будапешти.
ЛЕПРШИЋ: Право, госпоја ујна! Овај изражај заслужује да дође у новине.
ГАВРИЛОВИЋ: Шта значи то, господине Лепршићу?
ЛЕПРШИЋ: Зар не чујете да су се у Диштрикту побунили?
ЗЕЛЕНИЋКА: И потукли све који су против народности.
ГАВРИЛОВИЋ: То је зло.
ЗЕЛЕНИЋКА: Сад је време да се феникс из пепела славе српске подигне. Српство не може бити вечито сенка туђе светлости, него треба само да постане сунце, и још и другима позајми светлости.
ШЕРБУЛИЋ: Бадава, тек фрау фон Зеленић, па фрау фон Зеленић!
ЗЕЛЕНИЋКА: Фрау фон? Не видите ли да је ова реч туђа? Србин има доста цвећа у своме врту, зашто да од других украсе тражи? Али, наравно, господа с маџарским кокардама ...
ЛЕПРШИЋ: Ми смо већ закључили да начинимо српске кокарде, само док се известимо која је српска боја.
ЗЕЛЕНИЋКА: Дакле јошт и то не знате? Лепи Србљи! Ал' тако мора бити кад људи не читају народне књиге.
ШЕРБУЛИЋ: Зар ви знате?
ЗЕЛЕНИЋКА: Ја бих се стидила кад не бих знала у чему се састоји чувствило народности. Плава је боја отлична черта народности српске, којој се црвена и бела као две миле сестрице придружују.
ШЕРБУЛИЋ: Плава, црвена и бела. Живила родољубица српска!
СВИ: Живила!
ЗЕЛЕНИЋКА: И сви мађарони са маџарским кокардама!
ШЕРБУЛИЋ: Проклет Србин који се њима жели дичити! (Скида своју кокарду и баца је на земљу.)
СМРДИЋ: И ја умем осећати шта је Српство (то исто учини).
ЖУТИЛОВ (исто тако): С овим се одричем сваке мађарштине!
ШЕРБУЛИЋ: Јесте ли задовољни, госпоја Зеленићка?
ЛЕПРШИЋ: Не, него да се за спомен спале.
ЗЕЛЕНИЋКА: Мој нећак још најбоље осећа жар родољубија. Народност, господо моја, јест највеће благо на свету; народ без народности није ништа друго него тело без душе, срце без светлости, свећа без пламена.
ШЕРБУЛИЋ: Изрјадно!
ЗЕЛЕНИЋКА: Моје је име Зеленићка, но будући да је зелена боја маџарска, зато га трпити не могу. Закључила сам, дакле, обратити га у плаветно.
ШЕРБУЛИЋ: То је лепо. Тако је лепо. Тако се можете звати Плаветнићка.
ЗЕЛЕНИЋКА: Или Плавићка, од плаве боје.
ЖУТИЛОВ: Хељешен. И моје ће име бити Жутиловић.
ГАВРИЛОВИЋ: А не Жутилаји?
ЖУТИЛОВ: То је било, па прошло.
ЗЕЛЕНИЋКА: Тако, господине Жутиловић тако. Нама се јасна зора отвара. Још је нужно подерати све оне 'аљине које су странонародне боје.
ШЕРБУЛИЋ: Ево и госпоја Нанчика има зелену.
ЗЕЛЕНИЋКА: Ја се надам од њеног родољубија да ће је одмах поцепати.
НАНЧИКА: Мени ова лепо стоји.
ЗЕЛЕНИЋКА: Најлепше нам, слатка моја, сада стоји родољубије; зато је поцепајте упркос свима непријатељима.
НАНЧИКА: Како би' ја најлепшу моју 'аљину поцепала?
ЗЕЛЕНИЋКА: Ах, слатка Нанчика ... Али није никакво чудо што тако говорите кад вам је и име туђе.
НАНЧИКА: Ја знам, ваше је било ружно, пак сте га лако могли променити, а ја би' се морала само наружити.
ЗЕЛЕНИЋКА (клоне на столицу): О, сени Душанова, чујеш ли? Што је наше, то је ружно!
ЛЕПРШИЋ: Госпоја ујна, нисмо вам саопштили што је најважније. Ми смо закључили маџарске протоколе из цркве изнети и спалити.
ЗЕЛЕНИЋКА (устане радосно): Ко је на ту велику мисао дошао, достојну великога Душана?
ЛЕПРШИЋ: Сви којима ври српска крвца у жилама.
ЗЕЛЕНИЋКА: Лепо, изрјадно, величанствено! Сад нам више ништа не остаје него српске кокарде.
ЛЕПРШИЋ: Госпоја Нанчика обећала је да ће нам начинити.
ЗЕЛЕНИЋКА: Не Нанчика, него Анка. То је лепо српско народно име. — На кокардама ће се читати златним словима: рат.
ГАВРИЛОВИЋ (уплашено): Шта, рат?
ЗЕЛЕНИЋКА: Само рат, господо моја.
ЛЕПРШИЋ: То је и моја пословица.
ГАВРИЛОВИЋ: Али ће се крв проливати!
ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! Гди сте ви видили рат без крви?
ГАВРИЛОВИЋ: Наш је народ мали.
ЗЕЛЕНИЋКА: Доста је велик да Маџаре победимо.
ЛЕПРШИЋ: И да их отерамо у Тунгузију.
ГАВРИЛОВИЋ: Само да не почну они нас терати!
ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! Ове године родио је добро дуван.
ЛЕПРШИЋ (пева) :
- 'Ајд', браћо, у име бога,
- Три смо на једнога.
ЗЕЛЕНИЋКА: Видите, господине Гавриловићу.
ГАВРИЛОВИЋ: Лако је певати; а да дође до боја, чини ми се, не би било од нас ниједнога.
ЛЕПРШИЋ: Шта? Ја ћу први ићи у стан.
ШЕРБУЛИЋ: Сви, сви!
ЗЕЛЕНИЋКА: Живели родољупци! ...
ЗАВЕСА
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|