Rodoljupci/3
Pozorje treće
LEPRŠIĆ, PREĐAŠNjI
LEPRŠIĆ: Živilo slavjanstvo!
ŠERBULIĆ: Iljen!
LEPRŠIĆ: Kakvo "iljen" u slavjanskom carstvu? Slavjanski je narod najveći na svetu. U Evropi ima osamdeset miliona Slavjana, i Evropa mora biti slavjanska.
ŽUTILOV: Šta se to nas tiče.
LEPRŠIĆ: Šta se tiče? To je greh protiv narodnosti; a greh protiv narodnosti veći je u sadašnje vreme nego smrtni greh. Šta mislite, šta je Srbin? Bistra kaplja u neizmernom moru Slavjanstva. Slavjanski je narod najslavniji narod u Evropi. Panslavizam je ideja koja zanima najveće duhove.
ŽUTILOV: Gospodin Lepršić, to ćete zadržati kad bude crkvena skupština. Sad imamo posla praznovanjem slobode.
LEPRŠIĆ: Zar vi mislite da Srbin nije sazreo za slobodu? Dajte astal, pak ćete se diviti. (Dovuče astal nasred sobe, pak se popne na njega.) Gospodo i braćo! Vi znate šta su Srblji bili u staro doba. Od Dušana drhtale su stene samog Carigrada. No ova lepa slava naša pala je kao žertva besomučne navale turske.
GAVRILOVIĆ: Zbog nas sami' i naše nesloge.
LEPRŠIĆ: Srbin, koji je rođen za slobodu, ne hte biti robom, zato odluči preći u Madžarsku, na poziv cesara Leopolda. Četrdeset hiljada familija prevede patrijarh Čarnojević pod okrilje austrijsko, narod dobije lepe privilegije; imao je svoga vojvodu, svoga patrijarha, svoje magistrate; sad nema ništa. Ko je tome uzrok? Govorite ko je tome uzrok?
GAVRILOVIĆ: Mi ne znamo.
LEPRŠIĆ: No dan i za nas sviće. Glas slobode, koji se po Evropi ori, odziva se i u prsima junačkog Srbina. Kad se svi bude, Srbin spavati ne sme. Skupština je određena za prvi maj; tu će se ponoviti naša stara prava, izabraće se vojvoda i patrijarh, i ustanoviće se Vojvodina srpska!
ŠERBULIĆ: Oho!
LEPRŠIĆ: Ta jedna reč "oho" zaslužuje da se u novine stavi; a teško svakom na koga počnu novine vikati.
GAVRILOVIĆ: Dobro, gospodine, teško svakom koji ne želi svome rodu dobra. Samo, kako će to biti?
LEPRŠIĆ: Evo kako. Srblji su najviše krvi prolili za oslobođenje Madžarske; upravo, oni su osvojili Srem, Banat i Bačku, a u privilegijama jasno stoji da sve zemlje koje Srblji zadobiju za sebe zadrže; dakle, ove su zemlje naše.
GAVRILOVIĆ: Kako naše?
LEPRŠIĆ: Postavićemo našeg vojvodu, naše ministre, naše vlasti i sudove, pa mir. Kad je Srbin do velikog zvanija dolazio? Nego notaroš, jurasor, najviše solgabirov ili febirov.
ŽUTILOV: Tu imate puno pravo!
LEPRŠIĆ: U Vojvodini srpskoj ne sme drugi biti činovnik nego Srbin, od minister-prezidenta do poslednjeg pisara.
ŽUTILOV: Tako treba!
LEPRŠIĆ: U Vojvodini srpskoj Srbin neće plaćati porciju ni druge dacije.
SMRDIĆ: To, to!
GAVRILOVIĆ: A kako će se izdržavati?
LEPRŠIĆ: Vojvodina srpska imaće svoju finansiju, svoju narodnu kasu, i iz nje će se svi troškovi podmirivati.
GAVRILOVIĆ: A kako će se puniti?
LEPRŠIĆ: To je briga finans-ministera, a ne vaša.
SMRDIĆ (pljeska rukama): Pravo, pravo! (Podmigujući se Gavriloviću.) Pif jego po nosu!
LEPRŠIĆ: Jednim slovom: Vojvodina ima svoje sopstveno pravlenije; vojvoda postavlja činovnike — samo Srblje. Nije li to lepo?
SVI: Zaista lepo!
LEPRŠIĆ: Služba će toliko biti da ćemo morati i iz drugi' zemalja zvaničnike nabavljati.
ŠERBULIĆ: Zašto to? Zar se ne mogu upotrebit ljudi od trgovačkog reda?
LEPRŠIĆ: To se razumeva.
ŠERBULIĆ: Sad vidim da je pametno ustrojena ta Vojvodina srpska.
LEPRŠIĆ: Ko može biti nezadovoljan time?
SVI: Niko, niko!
GAVRILOVIĆ: Je li ovo već potvrđeno, gospodine Lepršiću?
LEPRŠIĆ: To će se sve svršiti prvog maja, u Novom Sadu.
GAVRILOVIĆ: 'Oće li biti kakav carski komesar?
LEPRŠIĆ: Mi s komesarima nemamo nikakva posla. Narod sad vlada; volja naroda više znači nego svi komesari na svetu.
GAVRILOVIĆ: To nije dobro.
LEPRŠIĆ: Mađaronima nije, to verujem; ali pravi rodoljupci drugojače čuvstvuju.
ŠERBULIĆ: Svi smo mi Srblji.
LEPRŠIĆ: Mađari prevarili cara i prisvojili svu vlast sebi. Sad je vreme da im otmemo i oteramo ih u Tunguziju.
GAVRILOVIĆ: Mi njih?
LEPRŠIĆ: Šta, žao vam je? Ha, ha, ha! Vidi se ko je mađaron.
GAVRILOVIĆ: Ja sam slušao da ste vi govorili madžarski, a ne ja.
LEPRŠIĆ.: Dok ih proteramo, urlikaće kurjaci njinim jezikom.
GAVRILOVIĆ: Ali kako ćete ih proterati kad nemamo oružja, nemamo baruta.
LEPRŠIĆ: Ha, ha, ha! Šta se on brine. Mi ćemo im topove oteti, pak ćemo ih biti njinim sopstvenim oružjem.
GAVRILOVIĆ: To je sve lepo, ali bi trebalo da se najpre malo razmislimo.
LEPRŠIĆ: Kad je vreme raditi, onda se ne misli.
GAVRILOVIĆ: To je zlo.
LEPRŠIĆ: Kad Madžari zapovedaju, onda vam je dobro.
GAVRILOVIĆ: Zapovedali su i dosad, pa vidim, vi ste se više oko nji' ulagivali.
LEPRŠIĆ: Sad je došlo vreme da im za sve nepravde platimo.
GAVRILOVIĆ: Samo da možemo.
LEPRŠIĆ: He, he! A šta kažu graničari i braća naša Hrvati? Razneće ih u vozduh. Pak jošt dok otpadnu od nji' Slovaci, dok se sojuzimo s Česima, Moravcima, Poljacima! Eno, u Pragu se osniva slavjansko carstvo!
ŠERBULIĆ: Istina?
LEPRŠIĆ: Zar ne čitate novine? Na Rakošu, ako bog da, podelićemo s Madžarima kolače.
ŠERBULIĆ: Živio!
LEPRŠIĆ: Svaki Srbin neka se napije vode iz česme 'ajdučke, neka uzme sablju Miloša Obilića i topuz Kraljevića Marka, pak će opet nastati carstvo Dušanovo.
SVI: Živeli!
LEPRŠIĆ: Duh Hajduk-Veljka, Miloša Pocerca i Cincar-Janka nek obuzme prsi dostojni' potomaka, pak će se slava srpska opet obnoviti.
SVI: Živeli!
LEPRŠIĆ: Ali, šta ja vidim? Madžarske kokarde u Vojvodini srpskoj! Ah, Dušan mora u grobu suze prolivati!
ŠERBULIĆ: (plače): Oprostite, gospodine, mi za te novine nismo ništa znali; inače proklet koji ne ljubi svoj narod!
SMRDIĆ: Mi smo se spremili da doveče slavimo slobodu.
LEPRŠIĆ: Kad Srblji izvojuju slobodu, onda ćemo slaviti. Sad nam nije do toga (peva): Ustaj, ustaj, Srbine... itd
(Pri koncu svake strofe viču ostali) Živio! ...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|