Ратару (Алекса Шантић)
Очај тешки и горки теретом груд ти слама,
Низ мрко лице твоје потоком тече зној;
На сваком путу твоме мука те чека сама
И патња читав рој.
А да л' се даде ружа убрати с вите гране
Прије нег' њеног трња не осјетимо бод?
Прегнућа душа крепких стварају ведре дане -
У њима ниче плод.
И теби плод ће никнут. Капљице твога зноја
Узаман неће бити, из њих никнути цвијет,
И ти ћеш весô једном поздрављат поља своја,
И зборат плодак свет.
У Мостару, 31. марта 1890.