Ратару (Алекса Шантић)

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Очај тешки и горки теретом груд ти слама,
    Низ мрко лице твоје потоком тече зној;
На сваком путу твоме мука те чека сама
                И патња читав рој.

А да л' се даде ружа убрати с вите гране
    Прије нег' њеног трња не осјетимо бод?
Прегнућа душа крепких стварају ведре дане -
                У њима ниче плод.

И теби плод ће никнут. Капљице твога зноја
    Узаман неће бити, из њих никнути цвијет,
И ти ћеш весô једном поздрављат поља своја,
                И зборат плодак свет.

У Мостару, 31. марта 1890.