Псалми Давидови попут србскијех народнијех пјесамâ 6

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу



ПСАЛМИ ДАВИДОВИ ПОПУТ СРБСКИЈЕХ НАРОДНИЈЕХ ПЈЕСАМÂ
Писац: Огњеслав Утјешеновић-Острожински


КАТИЗМА 6

ПСАЛАМ 37[уреди]

Молитва ради обраћења заслуженога гњева у љубав избављења.

Слједи пјесма Давидова света
За спомену. Суботом пјевана.

Не карај ме Господе, у гњеву;
Не наказуј у љутости Својој!
3. Јер ме Твоје устрјелише стрјеле,
Рука Твоја тешко паде на ме.
4. На тјелу ми здрава мјеста није
Од ударца страшна гњева Твога;
Од гријеха све ми кости болне.
5. Врх ми главе безакоње дође,
Отешча ми као бреме тешко.
6. Са безумља већ заударају
И гноје се грдне ране моје.
7. Та згрчих се и погурих јако,
Ва̀с дан идем сјетан, невесео.
8. Ел утроба огња ми је пуна,
На тјелу ми здрава мјеста није,
9. Изнемогох и ломан сам тешко,
Од трзања срца свога ричем.
10. Пред тобом су жеље ми, Господе;
Уздисање није ми сакрито.
11. Срце моје пуца од грувања,
Остави ме снага, вид очију,
Та ни њега ево веће није.
12. Гледајући грдне муке моје
Пријатељи, другови, рођаци
Одступише, те далеко стоје.
13. Који траже моју јадну душу,
Замећу ми замку својих мрежа̂.
Злоради ми зборе о биједи,
Непрестанце снују о лукавству.
14. А ја налик глухоме не чујем,
Те ка̂ нијем не отварам уста̂.
15. Ја сам налик томе што не чује,
Ком' у устма поговора нема.
16. Е на Тебе мој Господе чекам,
Ти за мене Боже, одговарај.
17. Рекох: да се злотвори не свете
И нада мном да се не размећу,
Када нога спотакне се моја.
18. Та готов сам сваки час да паднем,
И са мном је свагда моја туга.
19. Еле кривду морам да признајем,
Страх ме хвата рад својега гр'јеха.
20. Еле сви су злотвори ми живи,
Много их је што ме ненавиде.
21. Који зло ми враћају за добро,
С тог ми злобе, јер за добрим идем.
22. Ти Господе, мене не остављај,
Од мене се удаљити немој.
23. Ти похитај, у помоћ ми дојди,
Ој Господе, и мој спаситељу!

ПСАЛАМ 38[уреди]

Молитва тешко изкушанога у очиглед среће незнабожца.

Слједи пјесма Давидова света,
Идутуму, пјевачком главару.

„Чуват ћу се“ — рекох — „на свом путу
Да не згрјешим језиком својијем;
Зауздат ћу уздом своја уста,
Док пред собом гледам све зликовце.“
3. Занијемих и не пустих гласа;
Му̂ком мучах ма о добру било,
Ал се моји засилише боли.
4. Запали се моје срце живо,
Огањ ми се разгоре у мисли,
Проговорих језиком својијем.
5. Ој Господе, мој крај ми покажи,
Докле ће ми узтрајати дани?
Да ја знадем како ти сам ништа!
6. Само педаљ дао си ми дана̂,
И мој вјек је ка̂ ништа пред тобом;
Баш је пара сваки човјек живи.
7. Човјек ходи на утвору налик,
Узалуд се кида, и сабира,
А не знаде коме да допадне,
8. Па Господе, шта да чекам овдје?
Моја нада у Теби је само.
9. Избави ме безакоња мога;
На поругу не дај ме опаком.
10. Н'јем сам, не ћу да отворим уста̂,
Јер ме Твоја ударила рука.
11. Сними с мене Твоју муку тешку,
Силна Твоја погуби ме рука.
12. Да човјека рад преступа караш,
Милина му би се расточила
Ка̂ што мољац свиту разточава;
Баш је пара сваки човјек живи. —
13. Дај послушај смјерну моју мо̂бу,
О Господе, чуј ми кликовање!
На замучи сузе ми мотрећи,
Јер сам гост и придошлица Твоја
Као што су и стари ми били.
14. Одврат' око, да се поразбистрим,
Истом што ће да мене не стане.

ПСАЛАМ 39[уреди]

Захвала, самопожртвовање и мо̂ба.

Слједи пјесма Давидова света,
А на руке пјевачком главару.

Дуго чеках на Господа мога,
Сагну ми се и чу вику моју.
3. Извади ме из понора страшна,
Из дубоких илових глибовах,
Ноге моје на камен постави̂
Те ми стопе корака̂ утврди̂.
4. У уста ми метну пјесму нову,
Саму хвалу Господу вишњему.
Гледа многи, гледа и разгледа,
Те се узда у Господа свога.
5. Благо томе што надање ставља
На Господа, и не обраћа се
Охолима и лажљивцима.
6. Ти си много чудеса̂ и мисли̂
Ој Господе, учинио за нас,
Ни о чему није Теби равна.
Јављао б' их и казивао б' их,
Ма није им броја ни рачуна.
7. Вељих жртва̂ и дарова̂ не ћеш;
Ти си уши отворио моје;
Ти не тражиш жртве за горење
Која но се за гр'јехе прилаже.
8. Рекох: „Ево гдје сада долазим
Као што је у књизи писано,
9. Да Ти чиним свету вољу Твоју
Твој је закон у срцу мојему“.
10. На збору све правде гласе јављам
Ево уста̂ својих не устављам;
Мој Господе, све Ти ово знадеш.
11. Правде Твоје у срцу не скривам,
Вјерност кажем и Твоје спасење;
А не тајим ни милости Твоје,
Нит истине у сабору вељем'.
12. Ој Господе, не мој да затвараш
Милосрђа од мене невољна.
Милост Твоја, и истина Твоја
Нек ме свагда штити и сачува.
13. Е неброј'на зла ме обколише,
стигоше ме све моје неправде,
Да не могу ока да отворим.
Више их је нег косе на глави,
Срце моје веће ме оставља.
14. Буд' Господе, вољан те м' избави,
Похитај ми у помоћ и спаси!
15. Нек се стиде они и засраме
Што ми души погибао траже!
Нек с' одбију натраг и обруже,
Који мени о несрећи раде!
16. Та нека се они окамене
Што ми злобно веле: „Еле, еле!“
17. Нек се тјеше Тобом и веселе
Који Тебе мој Господе, траже
И спасење Твоје који љубе,
Те говоре свагда: „Велик Господ.“
18. Осјећам се ништим и убогим,
Нека Господ постара се за ме,
Помоћ си ми, моје избављење,
Па мој Боже, часа не почаси!

ПСАЛАМ 40[уреди]

Тужњава страдалца над непријатељскијем друштвом злобнијем.

Слједи пјесма Давидова света,
А на руке пјевачком главару.

Благо оном ко ништег милује
Кобна дана Господ ће га спасти. 3. Господ му је храна и обрана,
На земљи ће честитим га звати;
Дат га нећеш лакомству злотвора̂.
4. Господ ће га укрјепити болна;
Измјенит ћеш постељу на одру.
5. Ево кличем: Господе смилуј се,
Сагрјеших Ти, изцјели ми душу!
6. Ма злотвори злобно зборе за ме:
„Кад ће га да нестане веће,
И његово име да погине?“
7. Кад ко дође, говори вараво,
Својим срцем лажљиво разбира,
А кад оде свуда приповједа.
8. Непр'јатељи жуборе о мени
Међу собом, смишљајући злобу:
9. „Дође на њег ријеч Велијала:
Легао је, већ устати не ће.“
10. Човјек мира у кога се уздах,
Који хљеб мој јеђаше уза ме,
Тај подиже први пету на ме.
11. Ма Господе, Ти се смилуј на ме,
Подигни ме да им зајам вратим.
12. По том знат ћу да сам Теби мио
Ако мој се не радује злотвор.
13. А Ти ћеш ме у безазлености
Да ме за вјек чврсто подржаваш.
14. Благословен Господ Израјиљев
Од вијека ва вјек. Амин. Амин.

ПСАЛАМ 41[уреди]

Сјета за Сионом у земљи непријатељској. А)

Слједи пјесма. Пјевачком главару.
А за наук. Корјевих синова̂.

Ка̂ потоке што кошута тражи
Тако Боже, душа ми Те тражи.
3. Душа ми је живог Бога жедна,
Кад ћу доћи пред Божије лице?
4. Сузе су ми хљеб мој ноћу, дању,
Кад ми свагда веле: „Гдје је Бог твој?“
5. Душа ми се моја пролијева
Када се ја тужан опоменем,
Како ходих сред људства многога
Божјем дому сјетан ступајући,
А свјетина празник светкујући
Све пјеваше и подвикиваше.
6. Душо моја, што си ми клонула?
Са шта си ми тужна и жалостна?
Уздај ми се у Бога својега!
Еле ћу га још славити сјајно
Спаситеља и Бога мојега.
7. Клонула је већ у мени душа,
С тога све Те помињем невољан
Из те земље на води Јордану,
На подгорју маленом Ермона.
8. А бездана бездану дозивље
Гласом Твојих силнијех слапова̂,
Све Ти воде и валови Твоји
Ода свуда навалише на ме.
9. Дању Господ милост Своју јавља,
Ноћу му је пјесме глас у мене
И молитва Богу мог живота.
10. Рећ' ћу Богу тврдом граду своме:
„За што си ме Ти заборавио?
За што идем сјетно невесело,
Са пакости непријатељеве?“
11. Пакостанци све ми досађују
Као да ми кости моје ломе,
Ругају се свагда говорећи:
„Кажи де нам, та гдје ти је Господ?“
12. Душо моја, што си ми клонула?
Са шта си ми тужна и жалостна?
Уздај ми се у Бога својега!
Еле ћу га још славити сјајно
Спаситеља и Бога мојега.

ПСАЛАМ 42[уреди]

Сјета за Сионом у земљи непријатељској. Б)

Суди мени Боже, и разправљај
Парбу моју с народом немилим.
Избави ме од неправедника
И човјека много лукавога.
2. Јер си Господ и кријепост моја,
Па са шта си одбацио мене?
Са шта да све ходим невесело,
Са пакости непријатељеве?
3. Истине ми видјело пошаљи
Нек ме води, и нек ме изведе
На пресјајну гору Твоју свету,
Гору Твоју, и у Твоје дворе.
4. Приступит ћу жртвенику Божјем
К Богу своје радости, весеља,
И уз гусле славит ћу Те, Боже.
5. Душо моја, што си ми клонула?
Са шта си ми тужна и жалостна?
Уздај ми се у Бога својега!
Еле ћу га још славити сјајно
Спаситеља и Бога мојега.

ПСАЛАМ 43[уреди]

Молитва побјеђенога али Богу својему вјернога Израјиља.

Начелнику пјевачком на руке.
Наук. пјесма Корјевих синова̂.

Боже, својим ушима слушасмо,
Отци наши приповиједаше
Дјело што си учинио њима,
У њихово стародавно врјеме.
3. Руком Својом народе изагна,
А милостно њих ондје посади.
Изкорјени велика племена,
А њих си нам намножио силно.
4. Еле земље не стекоше мачем
Ни поможе мишица њихова,
Већ десница Твоја и мишица
И Твојега лица свјетлост сјајна;
Е бијаху омиљели Теби,
Еле си их свагда миловао.
5. А Ти Боже, Ти си цар мој силни:
Пошљи помоћ и опет Јакову!
6. С Тобом ћемо злотворе избости,
И с именом Твојим згазит ћемо
Ненавидне што устају на нас.
7. Јер у лу̂к се не уздам и стрјеле,
Ни помаже сила мача мога.
8. Него Ти ћеш нас Господе спасти
Од нашијех злобнијех злотвора̂,
Завиднике засрамити страшно.
9. Богом ће мо хвалити се свагда,
Име Твоје славити до вјека. —
10. Али сад нас поврже, засрами,
И не идеш у рат с нашом војском.
11. Обраћаш нас, те бјежимо бјегом
изпред наших кивнијех злотвора̂;
Харају нас наши насилници.
12. Даде да нас једу кано овце,
Растури нас међу незнабожце.
13. У безцјење продаде свој народ,
Нијеси му подигао цјене.
14. На подсмјех нас сусједима даде,
Нека нам се ругају од злоба̂,
Срамоте нас што око нас живе.
15. Од нас причу незнабожцу градиш;
Да народи све климају главом.
16. Преда мном је сваког дана руга,
Паде силан стид на моје лице
17. Са ријечи̂ подсмјешних ругача̂,
Са злобнога ока злотворскога.
18. Све нас ово у зао час снађе;
Али Тебе не заборависмо,
Ни завјета преступисмо Твога.
19. Не узмаче натраг срце наше,
Стопе наше не зађоше с пута,
20. Да нас бијеш у стану шакала
И самртном нас покриваш сјѐном.
21. Да свог Бога тад заборависмо,
Руке туђем Богу подигосмо:
22. Неби л' Господ то све разабрао?
Јер он знаде срца нашег тајне.
23. Та због Тебе све нас убијају,
С нама раде ка̂ с кланицом овцом
Која но је нам'јењена ножу.
24. Ој Господе, устај те не спавај,
Пробуди се, посве не одбаци!
25. Зашто кријеш лица Свога сунце?
Заборављаш муку и невољу?
26. Душа нам се у прашину свали,
Црна земља омиље тијелу.
27. Ма устани о помоћи наша!
Рад' милости избави нас Своје!

ПСАЛАМ 44[уреди]

Свадбена пјесма на славу цара којему није пара.

Начелнику пјевачком на руке.
Уз гусларску справу Шошан иде.
А за наук. — Корјевих синова̂.
И пјесма је са жице љубавне.

Добра ријеч из срца ми тече; —
„За цара је“ — рекох — „дјело моје;“ —
Језик трска хитрога писара.
3. Најљепши си из људских синова̂,
Благодат Ти све тече из уста̂;
До вјека Те благослови Господ.
4. Уз бедрицу припаши, јуначе,
Љуто гвожђе бритка мача Свога,
Славу своју, Своје величанство.
5. Те посегни у Свом величанству,
И на кола громовита сједи
За истину, и за кротку правду;
Чудотворна бит ће Ти десница.
6. Оштре су Ти стрјеле ој јуначе!
Под власт Твоју народи ће пасти;
Прострјелит ће̂ срца противника̂,
Непр'јатеља̂ свијех царевијех,
7. Пријестол је Твој Господе, вјечит,
Све станован и непоколебљив;
Жезло царства жезло Ти је правде.
8. Правду љубиш, безакоње мрзиш;
Тога ради помаза Те Боже,
Бог Твој уљем радости небесне
Више него ко́га друга Твога.
9. Све хаљине миришу Ти смирном
И алојем, касијом мирисном.
Веселе Те они што но живе
У дворима сјајним сунчанијем
Од Минијске од кости слонове.
10. Царске Тебе дворе кћери красне;
С десне стране царица Ти стоји
У Офирском у сухоме злату.
11. Чуј прекрасна кћери, те погледи,
Ухо своје дај к мени обрати,
Дом и народ отчин заборави.
12. Цару л' Твоја омили љепота,
Господ Ти је, Њему се поклони.
13. Кћи Тирова с даровма ће доћи,
Најбогати̂ Тебе ће молити.
14. Царевна је украшена сјајно,
Хаљина јој изкићена златом.
15. У везеној хаљиници зборној
Воде к цару кићену царевну,
За њом дру̂ге њезине дјевојке.
16. Радостно их и весело воде,
Те улазе у цареве дворе.
17. Мјесто Твојих старијех отаца̂,
Честит царе, бит ће Ти синови.
И њих ћеш ми поставити свуда
Кнезовима по земљи широкој.
18. Учинит ћу да Ти се спомиње
Од кољена име на кољено.
По том ће Те славити народи
Без престанка ва вијек вијека.

ПСАЛАМ 45[уреди]

Бог је наше уточиште јако.

Начелнику пјевачком на руке.
Уз Аламот. Корјевих синова̂.

Бог је наша сила, прибјежиште
И помоћник у невољи љутој,
Којега је брзо моћи наћи.
3. С тога нигда бојати се није
Да би нам се земља помјестила,
Или горе свалиле у море.
4. Нек му воде кипе, нека буче,
Нек се горе од валова̂ тресу.
5. Живе рјеке и потоци хладни
Стан Вишњега, град Божји веселе.
6. С њим је Господ, помјестит се не ће,
Господ њему с прозорја помаже.
7. Кад узбуче народи немирни
Те се силна задрмају царства,
Тада Бог загрми Својим гласом,
Стане земља све да се разтапа.
8. С нама јесте Господ војсковођа,
Бог Јаковљев јака наша кула.
9. Ход'те дјела видите Господња
Како чини по земљи чудеса.
10. До крај земље рате довојева,
Лу̂к пребија, сломи копље бојно,
Те сажеже огњем кола бојна.
11. „Одбите се, знајте да сам Бог ваш!
Узвишен сам међу народима,
Узвишен сам на земљи широкој.“
12. С нама јесте Господ војсковођа,
Бог Јаковљев јака наша кула.