Псалми Давидови попут србскијех народнијех пјесамâ 14

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
ПСАЛМИ ДАВИДОВИ ПОПУТ СРБСКИЈЕХ НАРОДНИЈЕХ ПЈЕСАМÂ
Писац: Огњеслав Утјешеновић-Острожински


КАТИЗМА 14

ПСАЛАМ 101[уреди]

Молитва страдаоца због себе и због Јерусалима разоренога.

Молитва је тужна невољника,
Кад Господу излијева тугу.

О Господе чуј молитву моју,
Нек ми поклик преда Те изађе!
3. Не одврати лица Свог од мене,
Оног дана, кад сам у невољи.
Пригни Боже, к мени ухо Своје,
Услиши ме када Те призивам.
4. Налик диму минуше ми дани;
Ка̂ огњиште огорјеше кости.
5. Срце ми се сасуши ка̂ трава,
Од жалости хљеб свој заборавих.
6. Од тешкога од јадиковања
Кости моје прирастоше к т'јелу.
7. Већ сам попут гема у пустињи,
Ја сам као на зидини сова.
8. Већ ево ме са несна ноћнога
Попут птице на крову без друга.
9. Сваког дана непр'јатељ ме ружи;
Они што се изузеше на ме
Граде клетву од имена мога.
10. Пепел једох мјесто хљеба свога,
Пиће моје са сузама мјешам
11. Са Твог гњева и са срдње Твоје,
Што ме диже еле опет баци.
12. Дани су ми као сјен разтегнут,
Венем као покошена трава.
13. Ти Господе, престолујеш вјечно,
А Твој спомен траје на кољена.
14. Та устани, смилуј се Сиону,
И доба је да му се смилујеш,
Еле дође милости вријеме.
15. Јер слугама Твојима омиље
И камење студено његово,
Исти прах му жале у свом јаду.
16. Ема ће се узбојати круто
Незнабожци имена Господњег,
И славе Му цареви земаљски;
17. Јер ће Господ сазидати Сион,
Јавити се у свој слави Својој.
18. Погледат ће на мо̂бу невољних,
Молитви им оглушит се не ће.
19. Писат ће се роду потоњему
И нов народ хвалит ће Господа,
20. Што приниче са висине свете,
Господ с неба на земљу погледа,
21. Да он чује сужња уздисање
И одр'јеши самрти синове.
22. Да би име славили Господње
По Сиону и Јерусалиму,
23. Кад нареди скупе се и царства
Сјајну збору да Господу раде.
24. Крепост ми је сломио на путу,
Скратио ми број мојијех дана̂.
25. Рекох: Боже одазват ме немој
За половне добе мојих дана̂,
Године Ти кољеном кољена̂.
26. У давнини Ти утврди земљу,
Небеса су дјело Твојих руку̂.
27. То ће проћи а Ти ћеш остати;
Ка̂ хаљина све ће оветшати,
Ка̂ хаљину промјенити ћеш их;
Они ће се промјенити сами.
28. Ма Господе, Ти си свагда исти,
А године изтећи Ти не ће.
29. Твојих слуга̂ живјет ће синови,
Пред Тобом се утврдит им сјеме.

ПСАЛАМ 102[уреди]

Сла̀вна́ пјесма Богу премилостивому.

Слједи пјесма Давидова света.

Благосивљај душо, свог Господа,
А име Му све што је у мени.
2. Благосивљај душо, свог Господа,
Не заборав' добра ни једнога
Што је теби Господ учинио.
3. Он ти прашта безакоње твоје,
Изцјељује све болести твоје.
4. Од самрти живот ти избавља,
Милосћу те вјенча и добротом,
5. Добрим жеље твоје изпуњава,
Ка̂ но орлу младост обновљава.
6. Господ твори суд и свету правду
Те праведно поступа на суду.
7. Он Мојсију путове показа,
Веља дјела дјеци Израј'љевој.
8. Милосрдан и добар је Господ,
Благ и спор је да узпламти гњевом,
А велик је са милости Своје.
9. Не гњеви̂ се свагда без престанка,
Нит се срди до вијека Господ.
10. По гр'јесима нашим не поступа,
Нит нам враћа све по безакоњу.
11. Кол'ко небо од земље високо,
Милост Му је толика к онима
Који Га се у истину боје.
12. Колико је исток од запада,
Толико ти удаљује Господ
Од нас грјешна безакоња наша.
13. Ка̂ родитељ што синове жали,
Тако Господ све што га се боје.
14. Јер Он знаде бића нашег грађу,
Памти да смо прах земаљског праха.
15. Човјечји су дани као трава:
Он процвјета налик пољском цв'јету,
16. Дуне вјетар нањ и нестане га,
Ни његово мјесто га не позна.
17. Али вјечна милост је Господња
На онима који га се боје.
И небесна остаје Му правда,
На синовма њихових синова̂,
18. Који држе свети Његов завјет
И Његове памте заповједи.
19. Свој је Господ поставио пр'јестол
На небесма, и царство Му влада.
20. Благословте Господа својега
Сви анђели, витезови силни,
Што Његове изпуњате р'јечи
Слушајући бесједе Му гласе.
21. Благословте Господа својега,
Све Му војске и Његове слуге,
Што но сте Му свете воље крила.
22. Благословте Господа вишњега
Сјајна дјела руку̂ Његовијех,
По Његовој владавини светој;
Благосивљај душо, свог Господа.

ПСАЛАМ 103[уреди]

Сла̀вна́ пјесма Богу од седам дана̂.

Слједи пјесма Давидова света
И бесједа о створењу св'јета.

Благосивљај душо, свог Господа,
Велик ли си Господе, и силан!
У красоту обука̂ се сјајну,
У красоту и у величанство.
2. Ка̂ хаљину свјетлост си обука̂,
Као шатор небо разапео.

3. Што у води Своје гради дворе,
Од облака̂ кола Своја бојна,
Те на крилма вјетрѐнијем лети.
4. Гласници Ти вјетрови крилати,
Вјерне слуге огњено пламење.
5. На темељ'ма утврдио земљу,
До вијека да се не помјести.
6. Ка̂ хаљином водѐном безданом
Ти си нам је заодјео дивно;
На горама сташе воде силне.
7. Од пријетње Твоје разбјегну се,
Са громотна Твог брзају гласа,
8. Подижу се горе у висине,
Слијежу се доли у низине,
Све на своје мјесто основано.
9. И крајину Ти си поставио,
Преко које корачити не ће,
Да покрију црној земљи лице.
10. Долинама што врела изведѐ,
Измеђ гора̂ теку и одтјечу.
11. Напајају све пољске звијери,
И ослови дивљи жеђу гасе.
12. Покрај њих је стан небесних птица̂,
Глас се њихов кроз гране разл'јеже.
13. Горе поји са Својих тр'јемова̂,
Црна земља себе засићава
Дјела̂ Твојих плодом изобилним.
14. Даје траву да буса за стоку,
За човјека биље свакојако,
Да изводи хљеба из земљице,
15. Да му винце развесели срце,
А од уља свјетли му се лице,
Хљеб да срце човјечје кријепи.
16. Те се сите дрве̂ћа Божија,
Дугоживи кедри по Ливану,
Које Му је посадила рука.
17. Птице вију по њима гњијезда,
На кипресу роде́ птице́ станак.
18. Дивокозам' горице високе,
Горском' зецу камен уточиште.
19. А мјесеца, ноћнога путника,
Створио је да времена каже;
Жарко сунце запад свој познаде.
20. Таму стереш, те ноћ мрка бива,
Изазивље све горско звијерје.
21. За плијеном све лавићи ричу,
Од Господа хране своје траже.
22. Сунце гране, они се сакрију,
Полијежу у своје ложнике.
23. Изилази човјек к раду своме,
К раду своме до мрке вечери.
24. Много л' ти је о Господе, дјела̂,
Па све ли си створио премудро,
Пуна л' ти је земља блага Твога!
25. Гле, велико и широко море,
У њем гмиже, а броја јој није,
Животиња мала и велика.
26. Туда једре хитропловке лађе;
Левијатан љуту зв'јер водену̂
Створио си да ту поиграва.
27. Све изгледа, и све чека на Те
Да им дајеш пићу на вријеме.
28. Ти им дајеш а они све приме;
Руку Своју отвориш богату
А они се сите добра Твога.
29. Ти одвратиш сјајно Своје лице
А они се сасвим ожалосте;
Дух им узмеш, а њих понестане,
Враћају се у прашину своју.
30. Пошаљеш ли дух Свој, тад оживе,
Те понављаш црној земљи лице.
31. Слава буди Господу ва вијек,
Нек дјелима весели се Својим.
32. Гледне земљу, она се потресе;
Дотакне л' се гора̂, задиме се.
33. Господу ћу пјеват за живота,
Свог ћу Бога хвалит докле живим.
34. Нек Му моја омили бесједа,
О Господу веселит се хоћу.
Нек нестане са земље грјешника̂
И да није већ безаконика̂.
35. Благосивљај душо, свог Господа,
Узкликни Му свети Алилуја!

ПСАЛАМ 104[уреди]

Славна пјесма захвална Богу добротвору старом.

Хвал'те Богу, гласите Му име,
По народ'ма дјела Му јављајте.
2. Пјевајте Му, те га прослављајте,
И казујте чудеса Његова.
3. Хвал'те Му се именом светијем;
Нек се срце весели онијех
Који траже Господа својега.
4. Траж'те Бога и силу Његову,
Непрестанце тражите Му лице.
5. Памтите Му чудеса Његова,
Која но је учинио дивно,
Знакове Му, и судове уста̂,
6. О слуге Му, сјеме Аврамово!
А избрани, Јаковљеви синци!
7. Он је Господ, Бог наш милостиви,
По свој земљи судови Му суде.
8. Памти ва в'јек завјет Свој и ријеч
Коју даде на тисућ' кољена̂,
9. Када се је заклео Исаку,
И Авраму кад се завјетова̂.
10. То постави законом Јакову
Као вјечни Израјиљу завјет,
11. Када рече: „Теби ћу дат земљу
Ханаанску у наслједни дио.“
12. Тад их мало на броју бијаше,
Мало б'јаше, придошлице бјеху,
13. Од племена к племену иђаху,
Из тог царства к народу другоме.
14. Да им и ко науди, не дадѐ,
Па цареве караше њих ради:
15. „Не дирајте помазане Моје,
Зла не чин'те пророком Мојијем.“
16. Глад пошаље на земљу њихову,
Хљеб потаре што за храну б'јаше.
17. Те човјека пошаље пред њима,
У сужањство Јосипа продаду.
18. Оковима ноге њему стегну,
Тишташе му душу гвожђе љуто,
19. Док се стече мудра р'јеч његова,
И Господња прослави̂ га ријеч.
20. Цар пошаље те га одријеше;
И пусти га господар народа̂.
21. Постави га дома свога главом
И војводом над војскама својим.
22. Над кнезовма да по вољи влада,
Старјешине да му подучава.
23. Тако стиже Израјиљ у Мисир,
Јаков паде у Хамову земљу.
24. Тада силно Свој умножи народ,
Поста јачим од свих противника̂.
25. Еле срце њихово преврне
Те омрзну на мили Му народ,
Чињаху Му слугама лукавство.
26. Тад Мојсију пошље слугу Свога,
И Арона избраника Свога.
27. А ови ти међ' њима покажу
Чудотворну силу Му и знаке,
У Хамовој богатој области.
28. Мрке пусти̂ мраке и замрачи.
Не б'јаху Му ријечи противни.
29. У крв воду претвори̂ њихову
И помори сву рибу њихову.
30. Провр'је земља жабама њихова,
Исте собе њихових царева̂.
31. Рече тако, ето ти гамади
И ушију̂ по свијем крајев'ма.
32. Мјесто дажда, ето на њих гра̀да,
Жива огња на земљу њихову.
33. Похара им виново чокоће,
Смокве, дрво по њиховом крају.
34. Рече тако, долете скакавци,
Гусјенице, да им броја није;
35. Те изједу сву по земљи траву,
Род обилан по пољу њихову.
36. Све првенце у земљи побије,
И првине свакога им труда.
37. Те изведе̂ Израјиљце Своје
Из сужањства са сребром и златом.
И сустала очи не видјеше
Колико је племена̂ им било.
38. Над излазком радова се Мисир,
Е га стра̀ха попала бијаше.
39. Покривач им разстр'је од облака,
Рече огњу, да им ноћу свјетли.
40. На молбу им препелице шаље,
И хљебом их небеснијем храни.
41. Разби камен те вода протече
На ријеке све пустињом сухом.
42. Еле свете спомену се р'јечи
Што бесједи свом Авраму слузи.
43. Свој изведѐ у радости народ,
У весељу своје изабране.
44. Да̂ им земљу сву незнабожаца̂
У насљедство ва̀с труд туђинаца̂.
45. Да чувају свете заповједи
Законе му пазећ. Алилуја!