Псалми Давидови попут србскијех народнијех пјесамâ 10

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
ПСАЛМИ ДАВИДОВИ ПОПУТ СРБСКИЈЕХ НАРОДНИЈЕХ ПЈЕСАМÂ
Писац: Огњеслав Утјешеновић-Острожински


КАТИЗМА 10

ПСАЛАМ 70[уреди]

Молитва старца слуге Божијега ради даље помоћи Божије.

У тебе се Боже, поуздавам,
Под срамотом вјечном остат не ћу,
2. Избави ме светом Својом правдом,
Пригни ухо, прибави спасење.
3. Град ми буди гдје ћу да поживим;
Хоћеш да ми спасење приредиш,
Јер си град мој и крепост си моја.
4. Ослобод' ме из злотворске руке,
Те из шака̂ залца, насилника.
5. Јере си Ти све надање моје;
И Господ је Господ од искона,
Узданица моја од младости.
6. Све се Тебе држим од рођења;
Од кол'јевке мој си бранич славни,
Ја се Тобом непрестанце хвалим.
7. Та чудо сам дивно ја многима,
А Ти си ми уточиште јако.
8. Уста су ми пуна Твоје хвале,
Сваког дана пуна славе Твоје.
9. Не одбаци ме под старост моју,
Не остав' ме гдје м' издаје снага!
10. Јер о мени мисле непр'јатељи,
Договорно вребају ми душу,
11. Говорећи: „Тога Бог остави,
Потјерајте да га уловимо;
Тога није ко да избави.“
12. Не буди ми Господе далеко,
Боже мили, у помоћ ми дођи!
13. Нека хрђе погину срамотно,
Противници худи моје душе.
Нек попадне срамота и руга
На све оне који зла ми траже.
14. А ја ћу се свагда уздат у те,
Свагда Твоје понављати хвале.
15. Казиват ће свагда моја уста,
Твоју правду Твоја доброчинства,
Ел им не знам броја ни рачуна.
16. Улазит ћу у сили Господњој
И славит ћу само Твоју правду.
17. Боже, Ти ме учи од младости,
Те чудеса све казујем Твоја.
18. У старости и када осједим,
Не мој Боже, да оставиш мене,
Да потомству мишицу Ти кажем,
Силу Твоју омладини ц'јелој.
19. Правда Ти је до највишег виса;
У дјелима Твојим великијем
Гдје је онај, ко је Теби раван?
20. Колико л' си бацао нас пута̂
У невоље велике и љуте,
Па ћеш опет да нас све оживиш,
Из бездана̂ земаљских извучеш,
21. Ти ћеш углед мени умножати,
Те с' обратит на утјеху моју.
22. С тога ћу те хвалити уз арфу,
Тебе Боже мој, и вјерност Твоју!
Гуслит ћу ти гусле јаворове
На прославље Израјиљев светче!
23. Уста ће се радовати моја
И душа ми коју си спасао,
Кад запјевам пјесму Ти захвалну.
24. Језик ће ми славит Твоју правду
Да злоради моји се засраме.

ПСАЛАМ 71[уреди]

Молитва ради мирна владања помазаника Божијега.

Слједи пјесма Давидова света
Намјењена јесте Соломуну.

Боже, цару благи суд подјели!
(Свету правду царевићу младу). —
2. Нека влада Твом народу право
И праведно Твојим невољником.
3. Нек народу горе роде миром
Хумовима нек дозори правда.
4. Да невољним свету д'јели правду,
Синовима ништега помаже,
Насилника свакога сатаре.
5. Нека Те се залац побојава,
Док је жарког сунца и мјесеца,
Од кољена па све на кољено.
6. Нека сиђе те да земљи буде
Што дажд тихи кошеној ливади,
Кад ромиња те земљу пораша.
7. Да праведник у његове дане
Свуд процвјета на све св'јета стране,
Мир посвуда док текло мјесеца.
8. Нека влада од мора до мора,
И од р'јеке до крајев' земаљских.
9. Дивљаци ће пред Њим попадати,
Непр'јатељи лизати ће прах Му.
10. Островљани, цареви Тарсијски,
Доносит ће̂ дарове богате,
Цар Арапски данак дат' и Савски.
11. Сви цареви клањат ће се Њему,
Сви народи бит ће Му покорни.
12. Убогога те и невољнога
Који цвиле, Он ће да избави,
Којим није нигдје помоћника.
13. Милостив ће бити убогоме,
Јадним хоће спасавати душе.
14. Од пр'јеваре, насиља крвава
Изку̂пит ће Он њихове душе,
И ску̂па ће крв њихова бити
Пред Његовим праведним очима.
15. Да убоги на земљи поживе
Злата ће му Савског даровати,
А он ће се молит Му за душу,
Сваког дана Њега благосивљат.
16. Земља нек је пшеницом обилна,
Пригорјем се лелијало класје,
Ка̂ планина зелена Ливанска.
По градовма да цвјетају људи,
Ка̂ по земљи травица зелена.
17. Нека Му је име благословно,
Да би растло докле текло сунца,
Њим племена била благословна,
Блаженим га сви народи звали.
18. Благословен Господ Бог Израјљев,
Бог једини, што чудеса твори!
19. Благослов Му на имену славну,
Славе Му се земља напунила,
Тако сад и ва в'јек. Амин, Амин.
20. Свршише се мо̂бе Давидове,
Да, Давида, Јесејева сина.

ПСАЛАМ 72[уреди]

Надвладано изкушавање због одпадничтва.

Слједи пјесма Асафова света.

Бог је добар Израјиљу Своме,
Свим онима што су срца чиста.
2. У мало ми не зађоше ноге
Стопала ми мало не пузнуше.
3. На безумне еле се разсрдих,
Гледајући залце у обиљу.
4. За невољу до смрти не знаду,
Претили су, животни веома.
5. На послу их људском нигдје није,
Нит се муче с људима другима.
6. Охолосћу и објесћу својом
Обточени, обучени јесу
Кано огром, и рухом стајаћим.
7. Од дебљине ока избуљена,
Срце злобно пуно им је клапње.
8. Поругливо, пакостно бесједе,
Поносито зборе о насиљу.
9. Устма својим небеса досежу
А језиком земљу обузимљу.
10. Народ њихов свагда к њима грне
Пијућ воду на врелу обилну;
11. Те говоре: „Та шта знаде Господ?
Та зар Вишњи све то да разбира?!
12. Па, гле, ено тих незнабожаца̂
Све су сретни на овоме св'јету.
И богатство умножава им се!
13. А ја залуд чистим срце своје,
И умивам безгрјешносћу руке:
14. Еле ва̀с дан мукама се мучим,
Свако јутро стиже мене казан.“ —
15. Да говорим што они говоре
Невјеран бих твом кољену био.
16. Стадох мислит да ово разумјем,
Али ми се претешко виђаше.
17. Кад ал уђох у светињу Бож'ју,
Дознадох им за доба скончања:
18. Заиста их Господе, постави
На клизаво на мјесто опасно,
Те јаднике развалином градиш.
19. Како за час опусћеше тужни,
С ненадне их нестаде страхоте!
20. Као санак кад се човјек прене,
Тако Боже, када се подигнеш
Раствараш им утвору њихову.
21. Да ми срце чемером изкипи
Те у нутра трзати ме стане:
22. Тад бих луђак и безумник био
Ка̂ живинче пред Тобом би био.
23. Али ја сам за свагда код Тебе,
Ти ме хваташ за десницу руку.
24. Водиш мене све по вољи Својој,
Те ћеш мене у славу одвести.
25. Кога имам на небу ведроме?
Ти си л' са мном, није ми до земље.
26. Срце, т'јело нека ми пропада,
Тврди граде Бог је срцу моме,
И дио ми душе до вијека.
27. Јере сви ће да погину брзо
Који Боже, од Тебе одступе.
Сваког Својим мачем изтрјебљаваш
Што прељубно Тебе остављају.
28. А благо си мени Бога близо,
На Господа надање полажем.
Казиват ћу све чудеса Твоја
На вратима кћери Сионове.

ПСАЛАМ 73[уреди]

Молитва проти прогањању вјерозаконскому.

Слједи наук Асафов премудри.

Са шта Боже, све срдиш се на нас,
Гњев се дими Твој и разгор'јева,
А на овце свете паше Твоје?
2. Опомен' се сабора Својега
Кога стече од старине давне,
У насљедну сакупи државу
Сион горе, новосеља Твога.
3. Стопе Своје подигни те ступи
На те свете развалине тужне,
По светињи све поруши злотвор.
4. Гдје су Бож'ји сабори нам били,
Сад злотвори наши ондје ричу,
Намећу нам своје обичаје.
5. Гле они су попут тог човјека
Који диже гвоздену сјекиру
На сплетене у дрвета гране.
6. Све по њему што би урезано
Изсјекоше брадвом и сјекиром.
7. Светиње Ти огњем сажегоше
Обаливши, на земљу срушивши,
Оскврнише стан имена Твога.
8. Бесједише у срцу својему:
„Сатримо их и разоримо их.
Попалимо огњем да сагоре
Зборна мјеста Божија на земљи.“
9. Ни знамења̂ својих не видимо
Ни пророка̂ више не имаде,
Нит је кога у нас ко би знао
Докле ли ће тај зулум трајати?
10. Докле ће се ругати насилник?
Хоће ли Ти противник до в'јека
Пркосити имену Твојему?
11. За што Боже, доселе устављаш
Руку Своју и десницу Своју?
Тргни руку из Својих њедара̂,
Те извади мача изкопњака!
12. Боже, Ти си цар мој од старине
Који твориш по земљи спасење!
13. ТИ разкину Својом силом море,
Сатр главе наказам' водѐним.
14. ТИ размрска главе Лев'јатану
И даде га гладним пустињаком
Да се њиме нахране довољно.
15. ТИ изведе врела и потоке.
ТИ пресуши р'јеке непресишне.
16. Твоји дани, Твоје мрке ноћи;
ТИ постави звијезде и сунце.
17. ТИ утврди крајеве земаљске,
ТИ уреди љето иза зиме.
18. Па и тога сад се опомени:
Непријатељ Господу се руга,
Безумни Те народ не познаде.
19. Недај звјерма анђеоске душе
Безазлене грличице Своје,
Не заборав стада мученика̂.
20. На завјет нам свети дај погледи,
Јер су пуни кутови земаљски
Све станова̂ цигла безакоња.
21. Нек жалостни не враћа се стидан,
Нека ништи свуда и убоги
По свијету име Твоје хвали.
22. Устан' Боже, брани Своју правду,
Опомен' се безумнога руге.
23. Не заборав вике противника̂
Нити буке Твојих мутљиваца̂
Којој није ни краја ни конца!

ПСАЛАМ 74[уреди]

Близина судца с чашом гњевном.

„Не погуби.“ Пјевачком главару.
Асафова пјесма слједи света.

Хвали̂мо Те Господе, хвали̂мо,
Близо нам је Твоје име свето.
Твоја чуда свуда се казују.
3. „Када видим да настаје вр'јеме,
Судити ћу по истиној правди.
4. Да се црна земља сва зањиха
И са свијем што под сунцем живе,
Вољан сам јој темељ да утврдим. —
5. Ја сам који хвалишама каже:
Не хвал'те се, не срамотите се!
Непрестанце све залцима кажем:
Не дижите рога лукавога,
6. Не дижите у вис рога свога,
Не говор'те тврдоглаво, лудо.“
7. Јер то ваше све узвисивање
Не долази нити од истока,
Ни запада, нити из пустиње;
8. Већ је Господ судија праведни,
Једног диже другог понизује.
9. Јер је чаша у Господњој руци,
Ври му вино, наточио пуну,
И раздаје рујне капље редом;
Ема талог посркат ће њезин,
До дна изпит незнабожни залци.
10. А ја хоћу казиват до в'јека,
Те ћу пјеват Богу Јаковљеву.
11. „Рогове ћу поломити залцем,
Дигнут ће се рози праведника̂.“

ПСАЛАМ 75[уреди]

Хвала Божија иза гњѐвнога суда (побједе).

Поглавици пјевачком. Уз жице.
Слједи пјесма Асафова света.

Зна Јудеја за Бога својега,
Веље Му је име у Израјљу.
3. У Салиму шатор разапео,
На Сиону станове Му кажу.
4. Ту крилате сломи лу̂ку стр'јеле
Штит и мач, те исти рат крвави.
5. Свјетао си као сунце жарко,
А дивнији од хајдучких гора̂!
6. Разоружа срчане јунаке,
Е заспаше да санак бораве,
Не нађоше храбрих својих руку̂.
7. С пр'јетње Твоје Господе Јаковљев,
Задр'јемаше коњи са колима.
8. Ти си страшан, ко ће одољети
Пред лицем Ти када се разгњевиш?
9. С неба јављаш праведне усуде,
Земља Ти се препада и му́чи̂,
10. Кад устане Господ да Сам суди,
Да помаже по земљи страдалцем. —
11. Све у Твоју славу се обраћа
Вас гњев људски, кад настане доба
Да пламеним опашеш се гњевом.
12. Полажите, изпуњујте вјерно
Све завјете Господу својему.
Сви који сте изокола Њега
Приносите жртве́ даре страшном.
13. Дух опорни кнезовима кроти,
Царевима земаљским је страшан.

ПСАЛАМ 76[уреди]

Утјеха повјестна за доба страдања.

Идутумских пјевача̂ главару.
Слједи пјесма Асафова света.

Глас мој кличе к Богу, да Га зовнем,
Глас мој кличе Господу да чује.
3. У дан б'једе ја Господа тражих:
Ноћу ми је подигнута рука
И никада не спушта се ни̂ком,
Души ми се утјешити не ће.
4. Кад поменем Господа, све јечим,
Дух ми трне када размишљавам. —
5. Држим вјеђе моје да су будне,
Колебам се, зборит се не даде.
6. Све пребрајам дане стародавне
И године од искона старе.
7. Пјесама̂ се својих ноћу сјећам,
Духом својим дубоко довијам.
8. „Зар ће ва в'јек да се Господ срди,
Већ нас више миловати не ће?
9. Зар за свагда милост Му престаде,
Те се ријеч прекиде Његова
Од кољена ва в'јек на кољено?
10. Заборави л' милостиван бити,
Ил у гњеву узаврелом Своме
Већ затвори милосрђе Своје?!“
11. И ја рекох: „Страдати је мени;“
Године су деснице́ Вишњега.
12. Памтим славећ' све дјела Господња,
Сјећам Ти се чуда из давнина̂.
13. Размишљавам о дјелима Твојим,
Довијам се чуду Твоје радње.
14. Боже, Твоји путови су свети,
Гдје̂ Бог вељи, као што је Бог наш?
15. Сами Бог си што чудеса твори.
Ти показа силу међ' народ'ма.
16. Ти мишицом Свој народ обрани̂,
Јаковљеве, Јосипове синке. —
17. Тад Те виде Боже, воде силне,
Тад Те виде воде па се врате,
И бездане све се задрмаху.
18. Из облака̂ све воде лијаху,
А висине тутњем тутњијаху,
Свјетле Твоје стр'јеле пол'јетаху.
19. У вихару гром Твој проговори,
Васиљеном муње сијеваху,
Земља либа те се све потреса.
20. Сињим морем Твој путак бијаше,
Стазе Твоје силнијем водама;
Твога трага познат не бијаше.
21. Водио си народ Свој ка̂ овце
Мојсијевом, Ароновом руком.