Протекција (комедија у пет чинова)/71

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ПЕТИ ЧИН
◄   Х XI XII   ►

XI

ЈОВАНКА, МАНОЈЛО, затим МИНИСТАР, ПЕРСИДА, СВЕТИСЛАВ, а још доцније АЋИМ

ЈОВАНКА (На левим вратина не улазећи у собу): Оче, оче! (После паузе) Оче, молим вас!
МАНОЈЛО (Долази): Шта је сад? Сад си баш нашла да ме зовеш кад свршавамо.
ЈОВАНКА: Слушајте, оче, ја морам нешто важно да вам кажем. Догодило се... догодило се нешто.. нешто се догодило...
МАНОЈЛО: Ама шта се догодило ког ђавола?
СВЕТИСЛАВ (Улази на задња врата): Ево, ту је! Изволите! (Улазе за њим министар, Персида, Драгиња.)
МАНОЈЛО (Преплаши се, згране се, узврда се): Боже благи... Светиславе... Господин... Господин... (Узврда се још више и почие трчати од једних врата до других.) Аћиме!... Аћиме!... Аћиме!...
АЋИМ (Дотрчи и кад спази министра, претрне, остане закован на вратима и покушава нешто да каже, али му се језик везао и једва чујеш неки животињски крик).
СВЕТИСЛАВ: Та шта сте се препали? Дајте ми руку да је пољубим.. (Љуби) Испросио сам и довео сам заручницу да вам представим. (Драгиња прилази такође и љуби Аћиму руку) То је моја заручница, кћи господина министра. Ето, то је све! Што сте се тако препали?
АЋИМ (Збуњен, осврће се на све стране и не знајући коме да се обрати) О... О... Ов... Ов.. брате Манојло! (Хоће да загрли Светислава па се тргне, ударе му сузе на очи и он их брише марамом) Није!. . Сине, сине мој!. . (Хоће да загрди Манојла па се опет тргне) Го... Господине министре, сажалите се!... Они терају комендију са мном!
МИНИСТАР: Не, господине Аћиме, а од сада, пријатељу Аћиме! Ми смо баш зато овако сви дошли. Ваш син је запросио моју кћер и ја сам му је дао.
АЋИМ (Изненађен, усхићен): Мој син, мој слатки син! Је ли истина?... О, Боже, ако је то истина!?...
ДРАГИЊА: Истина је, оче!
АЋИМ: Оди, оди, да те загрлим, моје слатко дете! (Грли Драгињу и љуби је у чело). И вас, мој слатки господине министре (Загрли министра). И вас моја слатка... (Пође да загрди Персиду па се тргне, окрене се и загрли Манојла) тебе, мој слатки брате Манојло. Цео свет бих хтео да загрлим. (Прилази снебивајтћи се министру) И ми... ми смо сад... је л’ те, ми смо сад пријатељи, ја и ви?
МИНИСТАР (Пружа му руку и срдачно се рукује).
СВЕТИСЛАВ (Министру и Драгињи): Рекао сам вам да ће то бити пријатно изненађење.
АЋИМ: Шта сам оно хтео да кажем, (Сети се) А, јест! Манојло, брате, шта си се ког ђавола укипио?
МАНОЈЛО (Још увек престрављен блене у таван).
АЋИМ: Гле, гле га, молим те, како се укипио! (Дрмуса га). Ама шта си се укипио, зови Савету, зови децу.
МАНОЈЛО: Везао ми се језик!(Отрчи до левих врата) Савета, Аћиме, Јулка, Светиславе, Јованка, снахо, децо, овамо, овамо!
ЈОВ АНКА (Која је за време ове сцене стајала на страни незапажено): Ја баш не морам бити овде. (Оде у собу десно где је раније Младена испратила).
АЋИМ (Грли опет Светислава): Знао сам ја да ће мој син да ми осветла образ!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.