Протекција (комедија у пет чинова)/70

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ПЕТИ ЧИН
◄   IX X XI   ►

X

ЈОВАНКА, МЛАДЕН

ЈОВАНКА (Сама): Боже мој! Да ли је то могуће да је једва дочекао? Ја не знам, осећам да није лепо што се томе радујем, па ипак, ето, радујем се! Не знам зашто, ал’ се радујем!
МЛАДЕН (Долази с поља): Добар дан желим! Извините, обећао сам доћи...
ЈОВАНКА: Да кажете збогом.
МЛАДЕН: Не, на против, да кажем да ћу остати у Београду.
ЈОВАНКА: Како, стално?
МЛАДЕН: Стално!
ЈОВАНКА: А... овај... Зашто остајете?
МЛАДЕН: Понуђен сам и примио сам се за уредника Народног пријатеља.
ЈОВАНКА: Народног Пријатеља? А Светислав?...
МЛАДЕН: Он је само привремено примио редакцију, док се не нађе уредник. Сад је ја примам, а он остаје сарадник.
ЈОВАНКА (За се): Тако сам несрећна. Сад не знам шта даље да га питам?
МЛАДЕН (За се): Требало би да сам храбрији. (Гласно) Сад ми је још драгоценије ваше познанетво. кад остајем овде.
ЈОВАНКА (Збуњено): И мени...
МЛАДЕН (Усхићен): И вама, је л’ те?
ЈОВАНКА: Не, нисам хтела то да кажем!
МЛАДЕН: А зашто, што се одричете речи које су биле искрене?
ЈОВАНКА: Извините, ја сам тако збуњена.
МЛАДЕН: И ја, госпођице, кад год се сретнем с вама. Мени је добро дошао овај сусрет, ја сам га желео, а, ево, сад кад је он ту, ја немам храбрости да га искористим.
ЈОВАНКА: Да га искористите?
МЛАДЕН: Да, госпођице! Наш први сусрет то је био један тренутак, али је тај тренутак оставио код мене дубок утисак те ме је, између осталих разлога, и то руководило да се примим уређивања листа, не би ли остао у Београду. Ја пре нисам толико марио за Београд, био сам га сит, ал’ од сусрета са вама, верујте, омилио ми је опет.
ЈОВАНКА (Ћути).
МЛАДЕН (После извесне паузе): Ви се, је л’ те, не срдите због моје искрености?
ЈОВАНКА: Не!
МЛАДЕН: Ја не бих, верујте, ни умео друкчији да будем према вама; ви имате сва права на моју искреност.
ЈОВАНКА: Ја... не знам... зашто?
МЛАДЕН: Дозволите ми да вам испричам једно предсказање, коме до овога тренутка нисам веровао, а сад му верујем. Пре више година, једна моја стара тетка гледала ми је у длан и рекла ми: Синко, ти ћеш пролазити крај многих девојака и оне крај тебе, допашће ти се и ти њима, ал’ то још неће бити твоја срећа... Срећу ћеш своју изненада познати и, при првом погледу у очи, осетићеш да је то она. А кад је сретнеш — буди искрен и са искреношћу јој приђи, то ће ти отворити њено срце.
МЛАДЕН
(Прилази јој и неодлучно узима руку што она допушта): И ево ја сам је срео, осетио сам да је то она, и прилазим јој свом искреношћу. Могу ли очекивати да ће се њено срце отворити?
ЈОВАНКА
(Нема храбрости да дигне главу. Шапћући): Ја не знам...
МЛАДЕН (Привлачи је себи.): Али ја знам... ја знам... ја знам! (Привлачи је у наручја чему се она несвесно подаје).
ЈОВАНКА (На један мах се разбере, тргне се, ишчупа из наручја, побегне далеко од њега и удари у грчевити плач).
МЛАДЕН (Прилази јој нежно): Немојте плакати. Па ви нисте никакав грех учинили. Ето, ми ће мо одмах казати вашем оцу шта смо учинили, је л’ те? Ево, ’ајдемо одмах; казаћемо му све. Хајдмо!
ЈОВАНКА (Испрекидано у плачу): Не, не можемо тамо. Идите у ону собу... (Показује му десну собу) А ја ћу звати оца. (Отрчи лево)
МЛАДЕН: Срећо моја! (Оде десио).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.