Протекција (комедија у пет чинова)/67
VII
МАНОЈЛО, ЈУЛКА
МАНОЈЛО: Опет ја! Али ако, ако се само детету може помоћи. А ову прилику богме не треба испуштати.
ЈУЛКА (Дође): Ви сте ме звали, чика Манојло?
МАНОЈЛО: Јест, звао сам те. Имам с тобом да разговарам о твојој срећи.
ЈУЛКА: Ах, ја сам тако несрећна, чика Манојло!
МАНОЈЛО: Ама, чекај, брате, полако... Слушај шта ћу да ти кажем. Ти знаш, дакле, да смо ми и по други пут понудили господина Младена, јер први пут га нисмо сасвим одбили.
ЈУЛКА: То нисам знала.
МАНОЈЛО: Да, понудили смо га и није хтео, па то ти је!
ЈУЛКА (Плаче): Није хтео, дакле није хтео! Па што сте га онда нудили? Што сте ме још више срамотили? Сад ће се још хвалити да је он мене одбио, сад ће ми се још више смејати.
МАНОЈЛО: Оно, могао би ти се и смејати, кад би ти рецимо остала неудата, али ти се још увек можеш удати.
ЈУЛКА: Где? Тамо у паланци, а хвалила сам се да ћу се у Београду удати.
МАНОЈЛО: Па ти се можеш и у Београду удати.
ЈУЛКА (Заинтересује се): У Београду?
МАНОЈЛО: Зато сам те, видиш, и звао да о томе разговарамо.
ЈУЛКА: О, па говорите, говорите, чика Манојло! Није само што би Београд волела, него за инат, за инат њему, господину Младену, за инат другарицама, које би ми се слатко смејале; за инат 'бих пошла макар за кога! Не бих бирала, макар за кога!
МАНОЈЛО: Господин Младен ће данас доћи да нам каже Збогом, јер он сутра путује. Ти, ако хоћеш, можеш да га дочекаш испод руке са твојим младожењом.
ЈУЛКА (Радосно): Ах, то, то бих волела! Слатки чика Маној ло, ’ајде, реците ми, може ли то да буде; и како може да буде?
МАНОЈЛО: Па кад дође господин Младен, а ти да му кажеш: „Господине Младене, ја сам се испросила, да вам прикажем свога вереника, тај и тај. Поздравите све моје другарице и реците им да сам се испросила.”
ЈУЛКА (Обисне се око врата Манојлу): Јаој, слатки чика Манојло, кажите ми, научите ме, све ћу вас послушати.
МАНОЈЛО: Дакле, слушај. Ено га тамо у соби са оцем и мајком један господин.
ЈУЛКА (Разочарана): Онај?...
МАНО ЈЛО: Који онај?
ЈУЛКА: Па онај што је малочас са мном овде раз говарао.
МАНО ЈЛО: Јест тај!
ЈУЛКА: Уф!
МАНОЈЛО: Е, па, синко, боље је уф, него ух!„. А ако останеш неудата ух ћеш казивати.
ЈУЛКА: Ал, тај ми се господин не допада.
МАНОЈЛО: Е, то ти је сад! Па знаш како ти је то у животу: гладан човек, кад му се измакне шницла, мора се задовољити и са подгрејаним кромпирима. Уосталом, он је чиновник, има добар положај, са службом је овде у Београду.
ЈУЛКА: Али, за Бога, чика Манојло, он је са мном мало час све којешта разговарао.
МАНО ЈЛО: Па може бити, можда се збунио. Има људи који све којешта говоре кад се збуне.
ЈУЛКА (Размшиља): Па онда...
МАНОЈЛО: Па онда, брате, врати се у паланку па се тамо удај. Ето, то ти је боље.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|