Протекција (комедија у пет чинова)/66

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ПЕТИ ЧИН
◄   V VI VII   ►

VI

АЋИМ, МАНОЈЛО, ПРЕЋАШЊИ

МАНОЈЛО: Нема га. Знао сам да га нећемо срести.
АЋИМ: Не кошта нас ништа што смо покушали. Суђено је да сви пропаднемо па то ти је...
МАНОЈЛО (Спази Саву): Гле, неки гости! Добар дан желим!
САВА САВИЋ: Добар дан! (За себе) Ово су мушки, ови ме се не тичу! (Окрене се опет на своју страну не водећи рачуна о њима).
АЋИМ (Манојлу): Овога сам виђао у министровој кући. Да није нешто... пази добро шта говориш.
МАНОЈЛО (Аћиму): Не брини! (Гласно) А ви сте извесно дошли каквим послом?
САВА САВИЋ: Разуме се да сам дошао послом, и нећу се маћи одавде док ствар не изведем на чисто.
АЋИМ (Престрављено шапће Манојлу): Осећаш ли одакле овај ветар дува?
МАНОЈЛО (Казује главом Аћиму да је осетио. Сави): Извол’те нам дакле рећи, господине, шта желите?
АЋИМ: И чиме вас можемо служити?
САВА САВИЋ: Да, господо, рећи ћу вам, али ви ме нећете разумети ако целу ствар не почнем из почетка.
АЋИМ: Па извол’те почните из почетка.
САВА САВИЋ: Седите, молим вас.
АЋИМ, МАНОЈЛО: Хвала! (Седају)
САВА САВИЋ: Дакле, ово је у ствари: ја имам намеру да се женим. То је намера, коју ја већ пуних двадесет година гајим у себи. Али, дозволите ми најпре да вам се представим: ја сам Сава Савић, чиновник.
(Устаје и пружа им руку).
АЋИМ МАНОЈЛО (Устаје и рукује се): Мило ми је, мило ми је! (Седају).
САВА САВИЋ (Седа): Дакле, као што вам рекох, ја већ пуних двадесет година имам намеру да се женим.
АЋИМ: То је врло лепа намера. А ви сте, рекосте, чиновник?...
САВА САВИЋ: Да, управо ђумрукџија.
АЋИМ: А ја сам... управо... дозволите ми да вам се представим, ја сам Аћим Кукић, председник окружног суда. (Устаје и пружа му руку).
САВА САВИЋ: Мило ми је!... (Устаје и рукује се. Рукује се и са Манојлом, који сматра да му је дужност да се и он рукује и не престављајући се. Пошто сви седну) Ви сте, дакле, господин Аћим Кукић?
АЋИМ: Да!
САВА САВИЋ (Имитујући Јудку.): „Ја сам Јулка Кукиђ, кћи Аћима Кукића, председника окружног суда, неудата”.
АЋИМ (Изненађен): Али, молим, шта хоћете тиме да кажете?
САВА САВИЋ: Познао сам малочас једну госпођицу, која ми се тако представила.
АЋИМ: То је моја кћи.
САВА САВИЋ: Да, мислио сам. Ја сам већ разговарао с њом. Чим сам је видео, помислио сам; ево моје жене! Али, разуме се, видим и сам да сам погрешио што сам сироту девојку тако напао из небуха. Госпођица ме је и сама упутила на вас, рекла ми је: причекајте мога оца па с њим разговарајте.
АЋИМ (Манојлу): Ама овај канда навија на Јулку? (Гласно) Извините, господине, али ја вас довољно не разумем.
САВА САВИЋ: Па ја сам знао да ме ви нећете разумети, ако ствар не почнем из почетка. Где сам оно стао?
АЋИМ: Рекли сте да вас нећемо разумети, ако ствар не почнете из почетка.
МАНОЈЛО: Рекли сте да имате намеру да се жените! (Тихо Аћиму) Аћиме, не испуштај!
САВА САВИЋ: Да, то сам хтео да вам кажем; ја имам намеру да се женим... Може бити ви не одобравате ову моју намеру, јер ко зна како ви мислите о томе...
АЋИМ: О, молим, ја потпуно одобравам вашу намеру; ви сте још у добрим годинама.
МАНОЈЛО: И у добром положају!...
АЋИМ: Дабогме, али морате и сами признати, да то није баш најзгоднији пут, што сте се прво мојој кћери обратили. Знате како је у таквим приликама, ред је најпре с родитељима разговарати.
САВА САВИЋ (За се): Сава Савићу, шта је ово сад?
МАНОЈЛО: Да, знате, изволте ви нама ваше жеље казати, а ми ћемо већ с девојком разговарати.
САВА САВИЋ (За се): Да л’ ово судбина игра с тобом, Сава Савићу? Уосталом судбини се не треба противити; тамо су ме и онако избацили из куће! Сава Савићу, пружи руку срећи, која те чека (Гласно) Да, зато сам вас ја и причекао, да разговарам најпре са вама.
АЋИМ: Ја у начелу немам против... мени је, разуме се, девојка за давање. Само, разуме се, треба и девојку припитати. Па онда, волео бих о томе и са женом да се посаветујем.
МАНОЈЛО: Јер, знате, она је девојчина мајка.
САВА САВИЋ: Да, разумем ја то!
АЋИМ: Ако је по вољи, (Диже се) могли би прећи у ову собу па да се посаветујемо и опширно разговарамо.
САВА САВИЋ: О, молим, молим. (Устаје и полази са њим) Ово ми је седма прошевина.
АЋИМ (Застаје Манојлу)
Ти остани, сад ћу ти послати Јулку, па је наговори! Разумеш?(Оде)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.