Protekcija (komedija u pet činova)/67
VII
MANOJLO, JULKA
MANOJLO: Opet ja! Ali ako, ako se samo detetu može pomoći. A ovu priliku bogme ne treba ispuštati.
JULKA (Dođe): Vi ste me zvali, čika Manojlo?
MANOJLO: Jest, zvao sam te. Imam s tobom da razgovaram o tvojoj sreći.
JULKA: Ah, ja sam tako nesrećna, čika Manojlo!
MANOJLO: Ama, čekaj, brate, polako... Slušaj šta ću da ti kažem. Ti znaš, dakle, da smo mi i po drugi put ponudili gospodina Mladena, jer prvi put ga nismo sasvim odbili.
JULKA: To nisam znala.
MANOJLO: Da, ponudili smo ga i nije hteo, pa to ti je!
JULKA (Plače): Nije hteo, dakle nije hteo! Pa što ste ga onda nudili? Što ste me još više sramotili? Sad će se još hvaliti da je on mene odbio, sad će mi se još više smejati.
MANOJLO: Ono, mogao bi ti se i smejati, kad bi ti recimo ostala neudata, ali ti se još uvek možeš udati.
JULKA: Gde? Tamo u palanci, a hvalila sam se da ću se u Beogradu udati.
MANOJLO: Pa ti se možeš i u Beogradu udati.
JULKA (Zainteresuje se): U Beogradu?
MANOJLO: Zato sam te, vidiš, i zvao da o tome razgovaramo.
JULKA: O, pa govorite, govorite, čika Manojlo! Nije samo što bi Beograd volela, nego za inat, za inat njemu, gospodinu Mladenu, za inat drugaricama, koje bi mi se slatko smejale; za inat 'bih pošla makar za koga! Ne bih birala, makar za koga!
MANOJLO: Gospodin Mladen će danas doći da nam kaže Zbogom, jer on sutra putuje. Ti, ako hoćeš, možeš da ga dočekaš ispod ruke sa tvojim mladoženjom.
JULKA (Radosno): Ah, to, to bih volela! Slatki čika Manoj lo, ’ajde, recite mi, može li to da bude; i kako može da bude?
MANOJLO: Pa kad dođe gospodin Mladen, a ti da mu kažeš: „Gospodine Mladene, ja sam se isprosila, da vam prikažem svoga verenika, taj i taj. Pozdravite sve moje drugarice i recite im da sam se isprosila.”
JULKA (Obisne se oko vrata Manojlu): Jaoj, slatki čika Manojlo, kažite mi, naučite me, sve ću vas poslušati.
MANOJLO: Dakle, slušaj. Eno ga tamo u sobi sa ocem i majkom jedan gospodin.
JULKA (Razočarana): Onaj?...
MANO JLO: Koji onaj?
JULKA: Pa onaj što je maločas sa mnom ovde raz govarao.
MANO JLO: Jest taj!
JULKA: Uf!
MANOJLO: E, pa, sinko, bolje je uf, nego uh!„. A ako ostaneš neudata uh ćeš kazivati.
JULKA: Al, taj mi se gospodin ne dopada.
MANOJLO: E, to ti je sad! Pa znaš kako ti je to u životu: gladan čovek, kad mu se izmakne šnicla, mora se zadovoljiti i sa podgrejanim krompirima. Uostalom, on je činovnik, ima dobar položaj, sa službom je ovde u Beogradu.
JULKA: Ali, za Boga, čika Manojlo, on je sa mnom malo čas sve koješta razgovarao.
MANO JLO: Pa može biti, možda se zbunio. Ima ljudi koji sve koješta govore kad se zbune.
JULKA (Razmšilja): Pa onda...
MANOJLO: Pa onda, brate, vrati se u palanku pa se tamo udaj. Eto, to ti je bolje.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|