Протекција (комедија у пет чинова)/44
XII
ЈУЛКА, затим АЋИМ и МАНОЈЛО
ЈУЛКА (Сама): Боже мој, шта је ово? Шта је мајци? Отишла да изгрди министра.. Јаој, па она ће све покварити, све, све... Ми нећемо добити премештај, мораћемо се вратити у унутрашњост, ја ћу бити осрамоћена... Боже, Боже мој, шта је ово? (Плаче) Али шта је то мајци наједанпут? Што није бар сачекала оца? Ох, Боже мој, како сам несрећна! (Плаче горко).
АЋИМ (Долази оа Манојлом): Све иде као намазано. Баш сам овом приликом срећне руке!
МАНОЈЛО (Спази Јулку): Гле, а што ти плачеш?
АЋИМ: Јулка, дете, шта ти је?
ЈУЛКА: Ах, ми смо тако несрећни!
АЋИМ: А зашто, шта се десило?
МАНОЈЛО: Где је Савета?
ЈУЛКА: Мајка је отишла министру.
АЋИМ (Згране се): Министру?
МАНОЈЛО: (Исто тако): Министру?
ЈУЛКА: Јесте... отишла да га изгрди.
АЋИМ: (Престрављен): Изгрди?
МАНОЈЛО: Министра да изгрди?
ЈУЛКА: Јесте, министра и да му каже у очи: „Срам вас било, пфуј, срам вас било!”
АЋИМ (Престрављен) : Министру?
ЈУЛКА: Јесте!
АЋИМ: (Клоне у столицу): Манојло, мени су се пресекле ноге!
МАНОЈЛО (Јулки): Ама министру да каже срам вас било?
ЈУЛКА: Јесте!
АЋИМ: И пфуј?
ЈУЛКА: Јесте!
АЋИМ (Скочи са столице): Манојло, Содома и Гомора! Зар је мало што мој син грди господина министра, него сад и жена да га почне грдити. (Сети се) Јулка, ћерко, да није она штогод разговарала са Светиславом кроз кључаоницу? (Манојлу) Могао јој је он уселити бунтовничке мисли у главу, а жена са бунтовничким мислима гора је него човек. Веруј, он јој је напунио главу.
МАНОЈЛО: „Течете звања и положаје”.
АЋИМ: Господе Боже, пропао сам као нико мој! Ама, молим те, дете, реци ти мени још једанпут: отишла је да изгрди министра?
ЈУЛКА: Јесте, јесте, јесте!
АЋИМ: Манојло, пропао сам! Манојло, пропао сам као нико мој!
МАНОЈЛО: Јест!
АЋИМ: И шта сад могу; научи ме, шта да радим?
МАНОЈЛО: Да одмах пођемо за њом, можемо је још стићи.
АЋИМ: Узећемо жандарма, узећемо два жандарма; узећемо три, четири, пет жандарма; казаћемо им: држите ону жену, она је пошла да грди министра, држите је! 'Ајдемо, 'ајдемо, Манојло, одмах; ’ајдемо! (Одлазе трком).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|