Протекција (комедија у пет чинова)/3

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   II III IV   ►

III

САВЕТА, ЈУЛКА, ЈОВАНКА

ЈУЛКА (На прозору): Види, види, Јованка, како је оно лепа хаљина!
ЈОВАНКА (Погледа): Врло лепа!
ЈУЛКА: Ето шта вреди престоница, базари шетају улицом! (Јованки) Наша докторка, увек кад дође у Београд, оде на Калемегдан или у Позориште и ту изабере себи хаљину. Сад је баш правила једну, ал’ нешто особито! Дункл... само два поруба... а овде убрана... као од шећера, просто као од шећера.
САВЕТА: Таку ћу хаљину правити Јулки за прошевину.
ЈОВАНКА: А, одиста, стрина; ја као да сам начула нешто.
САВЕТА: Шта?
ЈОВАНКА: Па.... да ћете скоро правити такву хаљину Јулки?
САВЕТА: Може бити... Али ти си можда начула за оно пре, за Јелисија бакалина. То је покварено.
ЈУЛКА: Јух, да си га познавала Јованка! Успија се, успија се, а сав заудара на петролеум.
ЈОВАНКА: Ја сам за другог чула.
САВЕТА: Е, то је већ боља прилика!
ЈУЛКА: Млад писар, био ми је неко време учитељ, Почела сам да учим Француски, „Бон жур! Коман ву порте ву?” — и ту сам стала.
ЈОВАНКА: А што ниси продужила?
ЈУЛКА: Зато што смо се српски могли боље да разумемо.
САВЕТА: И он је овде у Београду; има већ десет дана како је овде, дошао је да полаже адвокатски испит.
ЈОВАНКА: Па, је ли свршено?
САВЕТА: Е, па како да ти кажем. Он је просио, али му ми нисмо онако одређено одговрили. Зависи од тога шта ће Аћим свршити, јер се Аћим сад решио сам да иде господину Министру. Писао је молбе, писао је сијасет, па не помаже ништа; него ће сад сам. Е, па видиш, од тога све зависи. Ако се преместимо у Београд, онда је, Бога ми, нећу давати за тог писара; добиће она и бољу прилику овде, у Београду. А ако се не преместимо, онда, дабоме, није ни млад адвокат рђава прилика.
ЈОВАНКА: Па дабоме!
ЈУЛКА: Јер ако се преместимо у Београд, ја сам казала мајци: хоћу официра, гардијског официра, црвене панталоне. Потпоручник, поручник, капетан; висок, низак, крупан, ситан, плав, црномањаст.. — све ми је једно, само мора имати црвене панталоне...


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 82 године.