Прибислав и Божана/6
| ◄ ПОЈАВА V | ПОЈАВА VI | ПОЈАВА VII ► |
ПОЈАВА VI
(Улази Радослав са хором сељана и сељанки).
РАДОСЛАВ:
Добро нам дошли странци! С далеких страна можда,
Бура вас овамо гони?
ПРИБИСЛАВ:
Како ое порушио! (гласно) Оче!
РАДОСЛАВ:
О Богови!
ПРИБИСЛАВ:
Зар сина не познајеш?
РАДОСЛАВ:
Прибиславе! Сине мој! (грли га)
Не! Не! Ово је сувише среће! Богови праотаца
Зашто са седим старцем водите шалу ову?
Ах, смем ли своју радост исказати вам сада
За тугом, којом сте ме гонили тако дуго?
О, сине сине! (грли га)
(Међу тим дошљаци се рукују и здраве са мештанима).
РАДОЈКА (Божани):
Како је кршан јунак!
БОЖАНА (уздахне)
РАДОЈКА:
Шта видим, Божано лепа, ти си ми сетна нешто?
Што тако стидно гледаш? Да није синак Ладе
С мирисних ружа летнув, стрелицом љубави слатке
Дотако срдашце твоје? (Прети јој, осмехујући се)
Чувај се друго!
БОЖАНА:
Ах, Радојка!
РАДОЈКА:
Да ниси бона?
БОЖАНА:
Не знам
Али у души својој осећам немир неки:
Радост и туга слатка, ко да се силно боре!
Ах како силно куца! Радојка шта је са мном?
Да л тугу или радост осећам у овом часу?
О, силни Бози! (Клоне на Радојкина недра).
РАДОЈКА:
Ти плачеш?
БОЖАНА:
Пусти ме сестрице мила;
Срце ми суза иште, кад сваки весеља тражи!
Ах, ал сам несретна!
РАДОЈКА:
Утишај срце друго. Прибислав иде теби.
БОЖАНА:
Плачне су очи моје и срце удара силно!
Не, несмем да га видим! Хајдемо, о, хајдемо!
РАДОЈКА:
Доцкан је, он долази!
ПРИБИСЛАВ (који се приближио Божани):
Ово је, оче драги, загорка она лепа
Од гњевних што нас вала буктињом својом спасе.
О, кажи лепа момо, зар може бити дара
Који би сличан био лепоти лица твога?
Ја таквог дара немам; ал опет бисер овај
Са прибрежија давних донесох теби душо
Да њиме китиш грло!
(Узима ђердан бисера и кити је око врата).
БОЖАНА (уздахне)
ПРИБИСЛАВ:
Како је таман дарак пред сјајем лица твога!
БОЖАНА:
Богови нека нас штите, ал по закону нашем
На жртву заштитницима први се поклон даје;
На овај красни дарак завист ће будити њихну!
РАДОСЛАВ:
Са срећом носи га кћери! Добри Богови наши
Неће се срдити на те; жртва је њихова спремна.
ПРИБИСЛАВ:
Прими га лепа дево! мален је дарак ово
Ал ти га срце даје.
БОЖАНА (Радојци):
Радојка, хајдмо, хајдмо.
РАДОЈКА (држећи је око паса):
Опрости јуначе храбри, дарак је примила она;
Ал сад је пусти дома, нешто је глава боли.
Хајдемо дома Божо! (Оду обе)
ПРИБИСЛАВ (гледајући за Божаном, за себе)
Како је дивна!
РАДОСЛАВ:
Сине!
ПРИБИСЛАВ:
Оче!
РАДОСЛАВ:
Каква те сета гони, те тужно обараш главу?
Хајдемо дома сине, код жртвеника ваља,
Принети Бозима даре; они нас очекују!
ПРИБИСЛАВ:
Хајдемо оче драги! (за се). Ал прве даре своје,
О, Љељо лакокрили, теби сам већ принео!
(Сви одлазе. — Зато време на таласима, који се још узвијају, плове бродарице са њиховом царицом.)
|