Прибислав и Божана/5
ПОЈАВА V
Једна шајка допловљава. Из шајке искичу неколицина и привлаче је обали. Излазе: Прибислав кнез Вагорски, Ратибор, Бујан и остали.
ПРИБИСЛАВ ступив на обалу пева:
Здраво да си домовино мила,
Где сам златне проводио дане!
Дуго си се испред мене крилаила
Посред буре и холује тамне.
О, нијај се на лаки таласи,
Поносита као горска вила!
Деце твоје разлежу се гласи:
Здраво да си домовино мила.
ХОР:
О, вијај се на лаки таласи
Поносита, као горска вила!
Деце твоје разлежу се гласи:
Здраво да си дрмовино мила!
ПРИБИСЛАВ:
Залуд Немци као вихар лећу
И на тебе дижу мишце своје,
Преко мора узаман прелећу,
Твоји синци око тебе стоје!
О, нијај се на морски таласи;
Поносита као горска вила!
Деце твоје разлежу се гласи:
Здраво да си домовино мила!
ХОР:
О, нијај се на лаки таласи,
Поносита као горска вила!
Деце твоје разлежу се гласи:
Здраво да си домовино мила!
БОЖАНА:
Добро нам дошли борци, у ове питоме доље,
Кроз вихор и холују срећа вас води амо,
Ширећи лака крила над бездном и ужасом!
РАТИБОР (гледа изненађено):
Богови, то је вила!
ПРИБИСЛАВ:
Ох, како дивне косе низ плећа вију се бела,
Душе ми Загоркиња!
РАТИБОР:
Да ли је ко познаје?
ПРИБИСЛАВ:
Говори лепа вило, како те зову овде;
Јел име тако лепо, ко што је лице мило?
Јеси ли дева или загорка може само
Лепотом лица твога красити горе ове?
БОЖАНА:
Јуначе, ко си да си! Дрбро нам дошо ноћас;
На обалама овим нека те радост прати!
Ја имам седог оца зову га: Браинибором;
А моје име — — — — — — — — — — —
ПРИБИСЛАВ:
Богови! Јел могуће? Божана то је лепа,
Једина ћерка мила седога Бранибора,
Кога богови силни мудрошћу задахнуше!
Стој, Љељо, Богићу мали, сад среле не запињи!
БОЖАНА:
Ти знадеш оца мога и моје име каза?
Незнани странче, ко си?
ПРИБИСЛАВ:
Погледај зар нас не знаш?
БОЖАНА:
Богови силни! Сањам ли? Или ме варају очи?
Прибислав кнез Вагорски и сњим витези храбри:
Ратибор! Бујан! Звездан!? О, сретна, ја сам сретна
Што прва видех ово! Ах седи Радославе,
Како ћеш сретан бити, када ти донесем гласе!
Пусти ме, пусти њему!
ПРИБИСЛАВ:
Не иди лепа вило! Нек старац санком се слади:
Богови, заштитници већ, објавили су му ово!
Али ти, која светлост очију твојих дивних
Позајми буктињу овој, ти која си нас спасла
Из страшних гребенова, остани с нама овде
И буди сведок среће двогубе, коју имам.
РАТИБОР:
Објави кнеже селу долазак његове деце,
(Прибислав дува у рог).
ХОР СЕЉАНА (иза бине):
Рог се хори, братски звуци
Разлежу се са обала:
Богови нам госте шаљу
С њима срећа допливала!
Радигосте, Радигосте !
Гости су нам увек мили:
Со и хлебац делићемо
Теб у славу Боже силни!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|