Pribislav i Božana/6
| ◄ POJAVA V | POJAVA VI | POJAVA VII ► |
POJAVA VI
(Ulazi Radoslav sa horom seljana i seljanki).
RADOSLAV:
Dobro nam došli stranci! S dalekih strana možda,
Bura vas ovamo goni?
PRIBISLAV:
Kako oe porušio! (glasno) Oče!
RADOSLAV:
O Bogovi!
PRIBISLAV:
Zar sina ne poznaješ?
RADOSLAV:
Pribislave! Sine moj! (grli ga)
Ne! Ne! Ovo je suviše sreće! Bogovi praotaca
Zašto sa sedim starcem vodite šalu ovu?
Ah, smem li svoju radost iskazati vam sada
Za tugom, kojom ste me gonili tako dugo?
O, sine sine! (grli ga)
(Među tim došljaci se rukuju i zdrave sa meštanima).
RADOJKA (Božani):
Kako je kršan junak!
BOŽANA (uzdahne)
RADOJKA:
Šta vidim, Božano lepa, ti si mi setna nešto?
Što tako stidno gledaš? Da nije sinak Lade
S mirisnih ruža letnuv, strelicom ljubavi slatke
Dotako srdašce tvoje? (Preti joj, osmehujući se)
Čuvaj se drugo!
BOŽANA:
Ah, Radojka!
RADOJKA:
Da nisi bona?
BOŽANA:
Ne znam
Ali u duši svojoj osećam nemir neki:
Radost i tuga slatka, ko da se silno bore!
Ah kako silno kuca! Radojka šta je sa mnom?
Da l tugu ili radost osećam u ovom času?
O, silni Bozi! (Klone na Radojkina nedra).
RADOJKA:
Ti plačeš?
BOŽANA:
Pusti me sestrice mila;
Srce mi suza ište, kad svaki veselja traži!
Ah, al sam nesretna!
RADOJKA:
Utišaj srce drugo. Pribislav ide tebi.
BOŽANA:
Plačne su oči moje i srce udara silno!
Ne, nesmem da ga vidim! Hajdemo, o, hajdemo!
RADOJKA:
Dockan je, on dolazi!
PRIBISLAV (koji se približio Božani):
Ovo je, oče dragi, zagorka ona lepa
Od gnjevnih što nas vala buktinjom svojom spase.
O, kaži lepa momo, zar može biti dara
Koji bi sličan bio lepoti lica tvoga?
Ja takvog dara nemam; al opet biser ovaj
Sa pribrežija davnih donesoh tebi dušo
Da njime kitiš grlo!
(Uzima đerdan bisera i kiti je oko vrata).
BOŽANA (uzdahne)
PRIBISLAV:
Kako je taman darak pred sjajem lica tvoga!
BOŽANA:
Bogovi neka nas štite, al po zakonu našem
Na žrtvu zaštitnicima prvi se poklon daje;
Na ovaj krasni darak zavist će buditi njihnu!
RADOSLAV:
Sa srećom nosi ga kćeri! Dobri Bogovi naši
Neće se srditi na te; žrtva je njihova spremna.
PRIBISLAV:
Primi ga lepa devo! malen je darak ovo
Al ti ga srce daje.
BOŽANA (Radojci):
Radojka, hajdmo, hajdmo.
RADOJKA (držeći je oko pasa):
Oprosti junače hrabri, darak je primila ona;
Al sad je pusti doma, nešto je glava boli.
Hajdemo doma Božo! (Odu obe)
PRIBISLAV (gledajući za Božanom, za sebe)
Kako je divna!
RADOSLAV:
Sine!
PRIBISLAV:
Oče!
RADOSLAV:
Kakva te seta goni, te tužno obaraš glavu?
Hajdemo doma sine, kod žrtvenika valja,
Prineti Bozima dare; oni nas očekuju!
PRIBISLAV:
Hajdemo oče dragi! (za se). Al prve dare svoje,
O, Ljeljo lakokrili, tebi sam već prineo!
(Svi odlaze. — Zato vreme na talasima, koji se još uzvijaju, plove brodarice sa njihovom caricom.)
|