Прехвала/64
| ←Девети призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ДЕСЕТИ ПРИЗОР |
Једанајсти призор→ |
ДЕСЕТИ ПРИЗОР
Жупан. Пијена. Милена дођу.
ЖУПАН:
Шта то видим? Сабље обнажене!
Томиславе, јеси л’ полудио?
Знаш да сабљу на кроља извуче
И да русу главу проигро си.
ТОМИСЛАВ:
Мој мач само моје право брани.
ПРЕХВАЛА:
Разтав’те их, јер ма који пао
Несрећа ће бити не измерна.
ЖУПАН (к Пијени):
Вуци сабљу, да бранимо краља,
У безумља рука је жељезна.
(Тргне мач.)
ПИЈЕНА:
Кад мачеви право разправљају
Мешат’ нам се неда им поштење.
КРАЉ и ТОМИСЛАВ (укрсте мачеве.)
ЖУПАН (разстави им сабље својим мачем):
Станте! Ту се о срећи живота
Моје кћери ради, и мене вам
Преслушати ваља.
КРАЉ и ТОМИСЛАВ (ободу мачеве.)
ЖУПАН:
Томиславе
Кћи се моја теби обећала,
Ал' сад ствари другачије стоје.
Сад Прехвала другог мужа љуби,
Па како ће да да руку теби!
ТОМИСЛАВ (ћути, али му се види да му ове речи утробу преврнуше.)
ЖУПАН:
Ти си мени живот избавио,
Но зато ћу лепо ти захвалит'.
Поклањам ти своју жупанију,
А мој поклон краљ ће потврдити.
Реци примам па је ствар готова!
ТОМИСЛАВ (у највећој мери увређен):
Зар ти мислиш да ја немам срдца...
Не треба ми твоја жупанија.
ЖУПАН:
Нисам тако, витеже, мислио!
Опрости ми ако те увредих.
О том дакле нећемо зборити.
Сад не гледај у мени жупана
Него отца ког снађе невоља
Да му живој гроб се копа кћери,
Јер знај да ми Прехвалу убијаш,
Ако њојзи ријечи не вратиш.
С тог те молим ево пред свим светом:
Дај је краљу кад му је суђена!
ТОМИСЛАВ:
А би л' тако за то ме молио
Да краљ није ког ти кћерка љуби
Већ да с’ малим зове властелином,
Ил' да носи одећу себрову?
Неби! Него и сам би је клео
Што погази образ и поштење,
И име ти у свету наружи.
(У највећој страсти и охоласти.)
Себру, кнеже... себру бих је дао,
Ал' краљу је нећу да уступим!
МИЛЕНА (к Пијени):
Узми на ум, Пијено, Прехвалу,
Необично очи јој сијају.
КРАЉ (жупану):
Зар ти људи знаду то ценити!
Не моли га, не понижуј себе.
Мом’ ће мачу најпре попустити.
(к Томиславу.)
Удри!
ПИЈЕНА (к отцу):
Чудно мења се у лицу Прехвала,
Идем да је напоље одведем.
(Приступи к сестри.)
ТОМИСЛАВ:
Ви сте научени, да вам
Свак попушта, свак се подло клања.
Ал' данас сте дошли на човека
Ком висана мозак не заврће
Нити сјајност очи засењује,
Који краљу смело у брк виче:
Недам теби, па што имам право!
(Дигне мач и чека.)
ПРЕХВАЛА:
Стан’те!
КРАЉ и ТОМИСЛАВ (ударе се.)
ПРЕХВАЛА (уђе међу њих):
Стан’те кад сте тако жедни
Крви, ево напијте се моје
Која ту жеђ у вама пробудих!
КРАЉ (уступи.)
ПРЕХВАЛА (Томиславу):
Удри само. Из гроба долазиш.
Води дакле у гроб вереницу!
ТОМИСЛАВ (уступи.)
ПРЕХВАЛА (краљу):
Удри и ти... Уклањај у небо,
Што ти земља уграбити прети.
КРАЉ и ТОМИСЛАВ (спусте главе и опру мачеве у под.)
ПРЕХВАЛА (с величанством):
Ја ћу вашу разпру прекинути.
(Хоће да каже нешто, али јој тежко пада почети.)
ТОМИСЛАВ:
Знај да могу прије свет спалити
Него тебе код другог гледати.
ПРЕХВАЛА (узвишено):
Дана ријеч купљена цијеном
Од које свет лепше не познаје
Главом отца крвљу избављена...
И данас ми света бити мора
Као у час кад сам ју задала.
ЖУПАН (уђе јој у реч):
Срдце своје само слушај кћери!
Која жена што ван срдца тражи
Сет ће наћи и љуто кајање
И убиће и себе и друге.
ПРЕХВАЛА (уздахнувши):
Наде моје све се у гроб спуштају.
Све радости тону ми у море.
Небо моје пуно дивних слика
Увија се гу стом помрчином:
Све ми гине што ми беше мило,
Све ми гасне што ми беше сјајно.
(Разгарајући се.)
Но име ми довека ће сјати,
Спомену ми свет ће се клањати,
Кратку ноћ ће вечни дан изменит'
А век туге вечност од јасности.
(Пође к Томиславу.)
ТОМИСЛАВ (у највећој радости пружи руке да ју прими.)
КРАЉ (у исто време у највећем чуду скоро изван себе):
Је л’ могуће!
(У одвојењу прихвати се за најближи столац да не падне.)
ПРЕХВАЛА (на речи краљве трге главу к њему и застане. Затим хоће даље к Томиславу но не може да се макне):
Немогу! Немогу!
К’о да бездна пред оком ми зија
Која ће ме да прогута живу,
Па ми живот своју узтеже снагу
Да га силом не давим властитом.
Али не... не... јошт јача, јошт много
Јача моћ ми вољу и снагу кида.
У пропаст бих могла сурвати се,
У ватру бих могла скрхати се,
Ни мач бритки могла би клонути:
Ал’ на овом даље поћи путу
Баш не могу... не могу... не могу!
Умире ми и срдце и душа,
Оставља ме и воља и снага;
Сапиње ме она сила грозна
Која неда дићи се мртвацу
Кад у црну спуштају га земљу,
Која неда уклонит’ се мајци
Кад од мача заклања јединче!
КРАЉ (опоравив се):
О чуј Бога у гласу природе
Па на бољу окрени се стазу!
Дођи к мени; код мене те чека
Сјајна срећа красни рај љубови,
Небо ведро а сунашце чисто;
О дођ’ к своме анђелу чувару.
ПРЕХВАЛА:
К теби рај ме отворен позива,
Ал’ ми у њега неда мач пламени.
Све што носи жив језик у усти
Гракнуло би, а имали би и право:
Кучка беше та млада Прехвала
Јер погази дану реч и веру,
Заборави отчина вешала,
И продаде за круну поштење!
ЖУПАН (крха руке):
Свештеник вас већ у цркви чека,
На улицах иарод вас изгледа!
Тешке бруке и тешке срамоте...
(Трза мач.)
Убићу се да је жив не видим.
ПРЕХВАЛА (гледа га жалостно):
О мој отче! једна смрт и може
Од ругла нас спасти и срамоте.
ПИЈЕНА:
Чини, сестро, што дужност налаже.
Лепо име најлепше је благо;
Ко погази веру и поштење
Боље му је да се и не роди!
ПРЕХВАЛА (нагло и одважно):
А ком дође, да их газит’ мора,
Боље му је лећи па мријети.
Хвала, брате, хвала ти до неба:
Ти си анђ’о кога Бог ми посла
Да кроз овај мрак пут ми покаже;
То је начин прави и једини
Што ће ми име спасти од срамоте
И чистоту сачувати душе.
Нека дакле — нек тако и буде.
(Уграби од брата нож изза појаса и прободе се.)
ЖУПАН (прискочи кћери и прихвати је.)
ПИЈЕНА (донесе столицу и метне је на њу.)
СВИ (се скупе око Прехвале свом значају сходно.)
|