Prehvala/64
| ←Deveti prizor | Prehvala Pisac: Jovan Subotić DESETI PRIZOR |
Jedanajsti prizor→ |
DESETI PRIZOR
Župan. Pijena. Milena dođu.
ŽUPAN:
Šta to vidim? Sablje obnažene!
Tomislave, jesi l’ poludio?
Znaš da sablju na krolja izvuče
I da rusu glavu proigro si.
TOMISLAV:
Moj mač samo moje pravo brani.
PREHVALA:
Raztav’te ih, jer ma koji pao
Nesreća će biti ne izmerna.
ŽUPAN (k Pijeni):
Vuci sablju, da branimo kralja,
U bezumlja ruka je željezna.
(Trgne mač.)
PIJENA:
Kad mačevi pravo razpravljaju
Mešat’ nam se neda im poštenje.
KRALj i TOMISLAV (ukrste mačeve.)
ŽUPAN (razstavi im sablje svojim mačem):
Stante! Tu se o sreći života
Moje kćeri radi, i mene vam
Preslušati valja.
KRALj i TOMISLAV (obodu mačeve.)
ŽUPAN:
Tomislave
Kći se moja tebi obećala,
Al' sad stvari drugačije stoje.
Sad Prehvala drugog muža ljubi,
Pa kako će da da ruku tebi!
TOMISLAV (ćuti, ali mu se vidi da mu ove reči utrobu prevrnuše.)
ŽUPAN:
Ti si meni život izbavio,
No zato ću lepo ti zahvalit'.
Poklanjam ti svoju županiju,
A moj poklon kralj će potvrditi.
Reci primam pa je stvar gotova!
TOMISLAV (u najvećoj meri uvređen):
Zar ti misliš da ja nemam srdca...
Ne treba mi tvoja županija.
ŽUPAN:
Nisam tako, viteže, mislio!
Oprosti mi ako te uvredih.
O tom dakle nećemo zboriti.
Sad ne gledaj u meni župana
Nego otca kog snađe nevolja
Da mu živoj grob se kopa kćeri,
Jer znaj da mi Prehvalu ubijaš,
Ako njojzi riječi ne vratiš.
S tog te molim evo pred svim svetom:
Daj je kralju kad mu je suđena!
TOMISLAV:
A bi l' tako za to me molio
Da kralj nije kog ti kćerka ljubi
Već da s’ malim zove vlastelinom,
Il' da nosi odeću sebrovu?
Nebi! Nego i sam bi je kleo
Što pogazi obraz i poštenje,
I ime ti u svetu naruži.
(U najvećoj strasti i oholasti.)
Sebru, kneže... sebru bih je dao,
Al' kralju je neću da ustupim!
MILENA (k Pijeni):
Uzmi na um, Pijeno, Prehvalu,
Neobično oči joj sijaju.
KRALj (županu):
Zar ti ljudi znadu to ceniti!
Ne moli ga, ne ponižuj sebe.
Mom’ će maču najpre popustiti.
(k Tomislavu.)
Udri!
PIJENA (k otcu):
Čudno menja se u licu Prehvala,
Idem da je napolje odvedem.
(Pristupi k sestri.)
TOMISLAV:
Vi ste naučeni, da vam
Svak popušta, svak se podlo klanja.
Al' danas ste došli na čoveka
Kom visana mozak ne zavrće
Niti sjajnost oči zasenjuje,
Koji kralju smelo u brk viče:
Nedam tebi, pa što imam pravo!
(Digne mač i čeka.)
PREHVALA:
Stan’te!
KRALj i TOMISLAV (udare se.)
PREHVALA (uđe među njih):
Stan’te kad ste tako žedni
Krvi, evo napijte se moje
Koja tu žeđ u vama probudih!
KRALj (ustupi.)
PREHVALA (Tomislavu):
Udri samo. Iz groba dolaziš.
Vodi dakle u grob verenicu!
TOMISLAV (ustupi.)
PREHVALA (kralju):
Udri i ti... Uklanjaj u nebo,
Što ti zemlja ugrabiti preti.
KRALj i TOMISLAV (spuste glave i opru mačeve u pod.)
PREHVALA (s veličanstvom):
Ja ću vašu razpru prekinuti.
(Hoće da kaže nešto, ali joj težko pada početi.)
TOMISLAV:
Znaj da mogu prije svet spaliti
Nego tebe kod drugog gledati.
PREHVALA (uzvišeno):
Dana riječ kupljena cijenom
Od koje svet lepše ne poznaje
Glavom otca krvlju izbavljena...
I danas mi sveta biti mora
Kao u čas kad sam ju zadala.
ŽUPAN (uđe joj u reč):
Srdce svoje samo slušaj kćeri!
Koja žena što van srdca traži
Set će naći i ljuto kajanje
I ubiće i sebe i druge.
PREHVALA (uzdahnuvši):
Nade moje sve se u grob spuštaju.
Sve radosti tonu mi u more.
Nebo moje puno divnih slika
Uvija se gu stom pomrčinom:
Sve mi gine što mi beše milo,
Sve mi gasne što mi beše sjajno.
(Razgarajući se.)
No ime mi doveka će sjati,
Spomenu mi svet će se klanjati,
Kratku noć će večni dan izmenit'
A vek tuge večnost od jasnosti.
(Pođe k Tomislavu.)
TOMISLAV (u najvećoj radosti pruži ruke da ju primi.)
KRALj (u isto vreme u najvećem čudu skoro izvan sebe):
Je l’ moguće!
(U odvojenju prihvati se za najbliži stolac da ne padne.)
PREHVALA (na reči kraljve trge glavu k njemu i zastane. Zatim hoće dalje k Tomislavu no ne može da se makne):
Nemogu! Nemogu!
K’o da bezdna pred okom mi zija
Koja će me da proguta živu,
Pa mi život svoju uzteže snagu
Da ga silom ne davim vlastitom.
Ali ne... ne... jošt jača, jošt mnogo
Jača moć mi volju i snagu kida.
U propast bih mogla survati se,
U vatru bih mogla skrhati se,
Ni mač britki mogla bi klonuti:
Al’ na ovom dalje poći putu
Baš ne mogu... ne mogu... ne mogu!
Umire mi i srdce i duša,
Ostavlja me i volja i snaga;
Sapinje me ona sila grozna
Koja neda dići se mrtvacu
Kad u crnu spuštaju ga zemlju,
Koja neda uklonit’ se majci
Kad od mača zaklanja jedinče!
KRALj (oporaviv se):
O čuj Boga u glasu prirode
Pa na bolju okreni se stazu!
Dođi k meni; kod mene te čeka
Sjajna sreća krasni raj ljubovi,
Nebo vedro a sunašce čisto;
O dođ’ k svome anđelu čuvaru.
PREHVALA:
K tebi raj me otvoren poziva,
Al’ mi u njega neda mač plameni.
Sve što nosi živ jezik u usti
Graknulo bi, a imali bi i pravo:
Kučka beše ta mlada Prehvala
Jer pogazi danu reč i veru,
Zaboravi otčina vešala,
I prodade za krunu poštenje!
ŽUPAN (krha ruke):
Sveštenik vas već u crkvi čeka,
Na ulicah iarod vas izgleda!
Teške bruke i teške sramote...
(Trza mač.)
Ubiću se da je živ ne vidim.
PREHVALA (gleda ga žalostno):
O moj otče! jedna smrt i može
Od rugla nas spasti i sramote.
PIJENA:
Čini, sestro, što dužnost nalaže.
Lepo ime najlepše je blago;
Ko pogazi veru i poštenje
Bolje mu je da se i ne rodi!
PREHVALA (naglo i odvažno):
A kom dođe, da ih gazit’ mora,
Bolje mu je leći pa mrijeti.
Hvala, brate, hvala ti do neba:
Ti si anđ’o koga Bog mi posla
Da kroz ovaj mrak put mi pokaže;
To je način pravi i jedini
Što će mi ime spasti od sramote
I čistotu sačuvati duše.
Neka dakle — nek tako i bude.
(Ugrabi od brata nož izza pojasa i probode se.)
ŽUPAN (priskoči kćeri i prihvati je.)
PIJENA (donese stolicu i metne je na nju.)
SVI (se skupe oko Prehvale svom značaju shodno.)
|