Прехвала/63
| ←Осми призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ДЕВЕТИ ПРИЗОР |
Десети призор→ |
ДЕВЕТИ ПРИЗОР
Краљ уђе у сјајној одори.
МИЛЕНА (за себе):
Ето краља: сад ће зла да буде.
Идем брже да зовем жупана.
(Оде.)
КРАЉ (видећи Прехвалу како стоји, застане):
Шта је теби? (опази Томислава).
Ко је то, Прехвало!
ПРЕХВАЛА:
Краљу!
ТОМИСЛАВ:
Краљ? Ха! Како ваља дође.
Одмах ћемо рачун разправити.
КРАЉ (презрително):
Шта ти имаш са мном разправљати?
ТОМИСЛАВ:
Много, краљу; толико да ћемо
Тежко оба с главом разићи се.
ПРЕХВАЛА:
Томиславе, то је краљ твој!
ТОМИСЛАВ (посмешљиво грко):
Мислиш?
Видићемо... можда јошт и није.
КРАЉ:
Да ти мећеш и скидаш краљвве,
Можда би ти што реч и важила;
Ал’ Бог ниси а отац ми ниси,
Па краљ јесам и тај ћу остати.
Нег’ да ти се пророштво-изпуни,
Даћу русу главу ти скинути.
ПРЕХВАЛА (блажећи):
Немој сваку да му у зло примиш.
Опрости му — то је мој заручиик.
КРАЉ (тргне се):
Твој зоручник! Зар у наше дане
Из гробова устају мртваци?
ТОМИСЛАВ (грозно):
Да ти отме добро уграбљено
Гроб је свога узника пустио.
КРАЉ:
Да наруши срећу невиђену
Ал утвору на светлост изпусти.
ТОМИСЛАВ:
Једно добро које ми уграби
Овде стоји, то ћу сод однети,
А по друго други пут ћу доћи.
(Хоће Прехвалу да узме за руку.)
КРАЉ (тргне мач):
Натраг црве! сад ћу те згазити!
ТОМИСЛАВ (тргне свој мач):
Ха, хвала ти! То и јест пут прави:
Тако ћемо изтерат’ на чисто.
(Стају да се боре.)
|