Прехвала/58

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Прехвала
Писац: Јован Суботић
ЧЕТВРТИ ПРИЗОР



ЧЕТВРТИ ПРИЗОР
Прехвала уђе хитрије у собу, за тим Краљ.


ПРЕХВАЛА (оде к вратма на десно, па се окрене од куд краљ долази.)
КРАЉ (стане на среду):
Куда бежиш? остани код мене!
ПРЕХВАЛА (узме кључаницу од врата у руку):
А ти запри и очи и уста!
Јор ти у оку рајско сунце сија,
У речи ти глас анђеоски струји:
А то сунце и тај глас ниједно
Људско срдце поднети не може.
КРАЉ:
Што ме казниш где си крива сама.
Зрак мог ока сен је твога лица,
У речи ми твој живот жубори...
Па што бегаш изпред себе саме.
ПРЕХВАЛА (отвори мало врата):
С Богом!... С Богом... за данас...
(Хоће да оде.)
КРАЉ:
Само две три да ти кажем речи.
ПРЕХВАЛА (затвори врата):
Али само две три!
КРАЉ:
Број до краја!
Ако више буде не слушај ме.
ПРЕХВАЛА:
Хајд' говори: ја бројат почињем.
КРАЉ:
Кад си лепша и од саме виле...
ПРЕХВАЛА:
Један, два, три, четири... престани.
КРАЉ:
Нијесмо се тако погодили;
Број до краја па онда не слушај.
ПРЕХВАЛА:
А, ја тако нисам разумела!
КРАЉ:
Само сада нек на моју буде...
Други пут ћу ја тебе слушати.
ПРЕХВАЛА (пружи руку):
Руку на то!...
КРАЉ (хоће да јој приступи да јој даде руку.)
ПРЕХВАЛА (руком машући да не иде к њој):
Не, не! није нужде!
Стој тек тамо па говори даље;
Верујем ти оку к'о и руци.
КРАЉ (прети јој мило):
Змијо мала! Но нека ти буде!
Шта сам хтео да ти кажем? Аха!
Кад си лепша и од саме виле,
Кад си боља од самог анђела,
Хајде кажи, што да ти учиним,
И од среће да будеш срећнја.
ПРЕХВАЛА (тресе гловом):
То не можеш никад учинити.
КРАЉ:
Па ни самом главом ни животом?
ПРEХВАЛА:
Ничим!
КРАЉ:
Зашто?
ПРЕХВАЛА:
Зашто већ учини!
(С пуним чуством.)
Твоја љубов више је од среће,
С ње од саме среће сам срећнија!
(Приступи му и у највећој срећи пружи му руку.)
КРАЉ (узме јој руку притисне ову на своје груди, и гледи је усхићено.)
ПРЕХВАЛА (одкине се):
Несмем више код тебе остати,
Јер се бојим зависти анђела.
(Одтрчи у собу на десно.)
КРАЉ (гледећи за њом):
Нек завиде, имају и зашто,
Јер сам донас к’о и они срећан;
А кад сутра зора забијели
И од њих ћу срећнијим постати.
(Оде напоље.)
МИЛЕНА (ступи напред):
Ови само једно друго виде.
То је срећа, којој нема пара !
Јесу срећни, ал’ су среће вредни,
Јер Прехвала једна је на свету,
А Прелимир равна не налази...
Одкад леже у земљу Томислав.
ПРЕХВАЛА (отвори врата):
Отишо је!
(Опазив Милену.)
Је си л’ ту већ сестро?
МИЛЕНА:
Ту сам била и пре.
ПРЕХВАЛА (изађе):
Невиђох те.
МИЛЕНА:
И боље је што ме не спазисте.
Овако сам невиђена могла
Твоју срећу видит’ неувиту.
(Загрли је.)
Сестро драга, не можеш мислити
Како твојој срећи радујем се.
ПРЕХВАЛА (загрли је и пољуби, па онда јој гледи с учешћем у образ):
А кад ћеш ти осушити образе.
Видим да си и данас плакала.
МИЛЕНА:
Можда око кад и засушиће,
Ал’ на срдцу рана ће остати,
И у црни гроб ћу је понети
Једва чекам да сс венчаш с краљем,
Пак да идем да му за гроб питам,
Да му свежим крст накитим цвећем,
Да свет види да саморан није
Већ да има сестру кукавицу.
ПРEХВАЛА (уздахне):
Знаш ли, састро, истину ти кажем:
Што му незнам гроба ни укопа
Често ми се мисао намете
Да мо моји само преварише
Кад рекоше да је преминуо.
Више пута жацне ме мисао,
Да Томислав живи и да може
Данас сутра код нас јавити се.
Јао, сестро, да се то догоди,
Онда би ми смртни час куцнуо!
Дане речи небих држат’ могла
Јер ми љубов другом неда поћи,
А живити па реч не држати
Неби ми дао образ и поштење,
На што би ми друго остајало
Него скакат’ у хладну Бојану
Ил’ тражити отров па га пити!
МИЛЕНА:
То је празна љубови бојазан!
Томислава више не виђесмо!
Не рече л’ му отац да јс умро!
Нема двојбе: њега више нема!
И зато се тих окани мисли,
Па уживај своју лепу срећу
Коју сам ти Бог са неба даде.
Зар не видиш, што се само каже,
Да Бог рече мрети Томиславу
Да ти можеш руку дати краљу.
ПРЕХВАЛА (побожно од срдца):
Суба људска у Божјој је руци
Па и ја се њему поверавам!
А сад хајде да идемо к послу,
МИЛЕНА (милујући је):
Сутра дакле ову ће главицу
Крољичина круна накитити!
Тешко чекам да нам јутро сване.
Како ће се Милена радоват’
Кад јој сестра постане краљицом.
Ал’ ми мораш јошт сад обећати
Да ћеш своју сироту Мнлену
Љубит’ мало и као краљица.
ПРЕХВАЛА:
Веруј да би повољније м’ било
Да ми тај дан јошт' дуго не сване.
МИЛЕНА:
Дни краљеве невесте тако су
Пуни среће пуни рајске сласти
Да се може лако разумети
Што б’ жељела да на веки трају.
Али немој више одлогати,
Већ и свету неби било право.
ПРЕХВАЛА:
Сад што Бог да; што сам рекла, рекла.
Него хајдмо, доста дангубисмо!
(Оду.)


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 134 године.