Prehvala/58
| ←Treći prizor | Prehvala Pisac: Jovan Subotić ČETVRTI PRIZOR |
Peti prizor→ |
ČETVRTI PRIZOR
Prehvala uđe hitrije u sobu, za tim Kralj.
PREHVALA (ode k vratma na desno, pa se okrene od kud kralj dolazi.)
KRALj (stane na sredu):
Kuda bežiš? ostani kod mene!
PREHVALA (uzme ključanicu od vrata u ruku):
A ti zapri i oči i usta!
Jor ti u oku rajsko sunce sija,
U reči ti glas anđeoski struji:
A to sunce i taj glas nijedno
Ljudsko srdce podneti ne može.
KRALj:
Što me kazniš gde si kriva sama.
Zrak mog oka sen je tvoga lica,
U reči mi tvoj život žubori...
Pa što begaš izpred sebe same.
PREHVALA (otvori malo vrata):
S Bogom!... S Bogom... za danas...
(Hoće da ode.)
KRALj:
Samo dve tri da ti kažem reči.
PREHVALA (zatvori vrata):
Ali samo dve tri!
KRALj:
Broj do kraja!
Ako više bude ne slušaj me.
PREHVALA:
Hajd' govori: ja brojat počinjem.
KRALj:
Kad si lepša i od same vile...
PREHVALA:
Jedan, dva, tri, četiri... prestani.
KRALj:
Nijesmo se tako pogodili;
Broj do kraja pa onda ne slušaj.
PREHVALA:
A, ja tako nisam razumela!
KRALj:
Samo sada nek na moju bude...
Drugi put ću ja tebe slušati.
PREHVALA (pruži ruku):
Ruku na to!...
KRALj (hoće da joj pristupi da joj dade ruku.)
PREHVALA (rukom mašući da ne ide k njoj):
Ne, ne! nije nužde!
Stoj tek tamo pa govori dalje;
Verujem ti oku k'o i ruci.
KRALj (preti joj milo):
Zmijo mala! No neka ti bude!
Šta sam hteo da ti kažem? Aha!
Kad si lepša i od same vile,
Kad si bolja od samog anđela,
Hajde kaži, što da ti učinim,
I od sreće da budeš srećnja.
PREHVALA (trese glovom):
To ne možeš nikad učiniti.
KRALj:
Pa ni samom glavom ni životom?
PREHVALA:
Ničim!
KRALj:
Zašto?
PREHVALA:
Zašto već učini!
(S punim čustvom.)
Tvoja ljubov više je od sreće,
S nje od same sreće sam srećnija!
(Pristupi mu i u najvećoj sreći pruži mu ruku.)
KRALj (uzme joj ruku pritisne ovu na svoje grudi, i gledi je ushićeno.)
PREHVALA (odkine se):
Nesmem više kod tebe ostati,
Jer se bojim zavisti anđela.
(Odtrči u sobu na desno.)
KRALj (gledeći za njom):
Nek zavide, imaju i zašto,
Jer sam donas k’o i oni srećan;
A kad sutra zora zabijeli
I od njih ću srećnijim postati.
(Ode napolje.)
MILENA (stupi napred):
Ovi samo jedno drugo vide.
To je sreća, kojoj nema para !
Jesu srećni, al’ su sreće vredni,
Jer Prehvala jedna je na svetu,
A Prelimir ravna ne nalazi...
Odkad leže u zemlju Tomislav.
PREHVALA (otvori vrata):
Otišo je!
(Opaziv Milenu.)
Je si l’ tu već sestro?
MILENA:
Tu sam bila i pre.
PREHVALA (izađe):
Neviđoh te.
MILENA:
I bolje je što me ne spaziste.
Ovako sam neviđena mogla
Tvoju sreću vidit’ neuvitu.
(Zagrli je.)
Sestro draga, ne možeš misliti
Kako tvojoj sreći radujem se.
PREHVALA (zagrli je i poljubi, pa onda joj gledi s učešćem u obraz):
A kad ćeš ti osušiti obraze.
Vidim da si i danas plakala.
MILENA:
Možda oko kad i zasušiće,
Al’ na srdcu rana će ostati,
I u crni grob ću je poneti
Jedva čekam da ss venčaš s kraljem,
Pak da idem da mu za grob pitam,
Da mu svežim krst nakitim cvećem,
Da svet vidi da samoran nije
Već da ima sestru kukavicu.
PREHVALA (uzdahne):
Znaš li, sastro, istinu ti kažem:
Što mu neznam groba ni ukopa
Često mi se misao namete
Da mo moji samo prevariše
Kad rekoše da je preminuo.
Više puta žacne me misao,
Da Tomislav živi i da može
Danas sutra kod nas javiti se.
Jao, sestro, da se to dogodi,
Onda bi mi smrtni čas kucnuo!
Dane reči nebih držat’ mogla
Jer mi ljubov drugom neda poći,
A živiti pa reč ne držati
Nebi mi dao obraz i poštenje,
Na što bi mi drugo ostajalo
Nego skakat’ u hladnu Bojanu
Il’ tražiti otrov pa ga piti!
MILENA:
To je prazna ljubovi bojazan!
Tomislava više ne viđesmo!
Ne reče l’ mu otac da js umro!
Nema dvojbe: njega više nema!
I zato se tih okani misli,
Pa uživaj svoju lepu sreću
Koju sam ti Bog sa neba dade.
Zar ne vidiš, što se samo kaže,
Da Bog reče mreti Tomislavu
Da ti možeš ruku dati kralju.
PREHVALA (pobožno od srdca):
Suba ljudska u Božjoj je ruci
Pa i ja se njemu poveravam!
A sad hajde da idemo k poslu,
MILENA (milujući je):
Sutra dakle ovu će glavicu
Kroljičina kruna nakititi!
Teško čekam da nam jutro svane.
Kako će se Milena radovat’
Kad joj sestra postane kraljicom.
Al’ mi moraš jošt sad obećati
Da ćeš svoju sirotu Mnlenu
Ljubit’ malo i kao kraljica.
PREHVALA:
Veruj da bi povoljnije m’ bilo
Da mi taj dan jošt' dugo ne svane.
MILENA:
Dni kraljeve neveste tako su
Puni sreće puni rajske slasti
Da se može lako razumeti
Što b’ željela da na veki traju.
Ali nemoj više odlogati,
Već i svetu nebi bilo pravo.
PREHVALA:
Sad što Bog da; što sam rekla, rekla.
Nego hajdmo, dosta dangubismo!
(Odu.)
|