Prehvala/32
| ←Deveti prizor | Prehvala Pisac: Jovan Subotić DESETI PRIZOR |
Jedanajsti prizor→ |
DESETI PRIZOR
Prehvala, Pijena, Tomislav.
PREHVALA i PIJENA (u žalost pogruženi ćute.)
TOMISLAV (hladno):
Zvao si me.
PIJENA:
Zlo je, Tomislave!
Našu četu Grci potukoše...
TOMISLAV:
To sam čuo.
PIJENA:
Predislav poginu!...
TOMISLAV:
I taj glas već svi u gradu znadu.
PIJENA:
Otac nam je pao u sužanstvo...
TOMISLAV:
Tako kažu.
PIJENA:
Dušmani dolaze...
Tek šgo nisu tu pod grad naš pali,
TOMISLAV (toplije):
Amo idu?
PIJENA:
Tu su odmah! Ali
Sad dolazi što najgore zvoni
Vođa im se očima zakleo,
Da će danas grad nam osvoiti
I pred njim nam otca obesiti!
TOMASLAV (promeni se, ali taki uzme prvašnji izgled
hladno):
Pa šta sada činit' zapovedaš?
PREHVALA (koja je sve dotle na strani stojala pristupi):
Njega za to pitaš, Tomislave?
TOMISLAV:
On upravlja, ja imam slušati!
PREHVALA:
Zar ne vidiš, da js jošte dete?
TOMISLAV:
Dete jeste, al’ je gradu glava!
PREHVALA:
Ti se brini, ti čini šta treba.
TOMISLAV (vidi se da se u duši bori, al’ se uzdržava):
Rekne li mi, da ja uređujem,
Učiniću kako znam najbolje.
PIJENA:
O uređuj, zapovedaj, radi:
Od žalosti ni mislit’ ne mogu.
TOMISLAV (pođe.)
PREHVALA:
Tomislave, jošt malo ostani!
TOMISLAV (stane.)
PREHVALA (naglašujući):
Otca su mi Grci zarobili!
TOMISLAV (hladno):
To je jedna od bojnih nezgoda...
PREHVALA (jače):
Otca će mi Grci da obese...
TOMISLAV:
Koga ima sila u rukama,
Može činit’ s njime, što joj drago.
PREHVALA (stupi u natrag):
Tomislave! Ti me užasavaš!
(Pristupi mu i motri ga, uzbuđeno.)
Što si danas kao santa leda?
Gde je oganj iz tvojih očiju?
I gde ti je plamen sa obraza?
Iz oka ti hladna groza siplje,
Lice ti je bledo i uvelo,
Zenica ti crnu zemlju traži
Ljutu borbu lice ti kazuje...
(Veličanstveno.)
Tomislave, ti ćeš nas izdati!
TOMISLAV (skoči natrag):
Kneginjo!
(Posle kratke unutrašnje borbe mirno.)
Znaj, da ovo srce može
Živo pući : izdati ne može!
PREHVALA (mirnije):
Oprosti mi! Prevarila sam se!
Kako lepo sad ti oko gori,
Kako divno obrazi cvetaju:
To je slika valjana junaka.
Sad ti opet podpuno verujem.
(Pruži mu ruku.)
Je li, da se neću prevariti?
TOMISLAV (dade joj ruku, silno):
Oh! ta pre bih živ se ukopao!
PREHVALA:
A sad hitaj... izbavi mi otca...
(Čuje se truba.)
Čuj, dušmane naši oglašuju...
Jao, sad će krvnici prispeti...
(Bratu.)
Brate, brže otca svog spašavaj...
PIJENA (se ne miče, neznajući šta da radi.)
PREHVALA (Tomislavu):
Tomislave, što si s’ skamenio!
Zar ne čuješ da vrazi dolaze...
TOMISLAV (stoji pa misli.)
PREHVALA (pristupi mu moleći):
Znam da nemaš uzroka činiti
Za nas više, nego što zahteva
Dužnost sluge i obraz junački;
Znam da imaš dovoljno uzroka
Ne činiti što se ne priznaje:
Al’ evo te kao Boga molim,
Sve učini što bi učinio
Za rođenog svoga roditelja...
TOMISLAV:
Žensko krilo nebi ga rodilo,
Ko tu nebi pomog’o, al’ kako!?
PREHVALA (energično):
Dobro dakle, vi ne znate kako:
Pust’te mene, ja ću ga izbavit’!
Otvarajte na gradu kapiju,
Ja ću poći sama u dušmane,
Pa il’ ću svoga otca izbaviti,
Il’ pre njega oči zaklopiti,
Da ne vidim njegovih vešala!
(Pođe naglo k vratima.)
TOMISLAV (zadrži je):
Stan’ kneginjo! kuda si nagnula,
Zar ne misliš, čemu se izlažeš.
|