Пред буру
Пређи на навигацију
Пређи на претрагу
Пред буру
Облаци, ко црни, проклети
џинови, скамењени, повешани,
са очима сузним
нетремице пазе.
Два се јаблана, тиха, здружила
ко два убога старца у сутону,
њихајући круне свеле.
И они су проклети
некако тихи и пуни страха.
Непомичне су, суре, влажне стазе.
Мрка се нека сета пружила
преко свега што живи.
И сви су покрети
тихи и пуни страха.
Само се дани
са потмулим криком селе
испред победног ноћног даха.
|