Пред буру
Пред буру
Облаци, ко црни, проклети
џинови, скамењени, повешани,
са очима сузним
нетремице пазе.
Два се јаблана, тиха, здружила
ко два убога старца у сутону,
њихајући круне свеле.
И они су проклети
некако тихи и пуни страха.
Непомичне су, суре, влажне стазе.
Мрка се нека сета пружила
преко свега што живи.
И сви су покрети
тихи и пуни страха.
Само се дани
са потмулим криком селе
испред победног ноћног даха.
|