Pred buru
Pred buru
Oblaci, ko crni, prokleti
džinovi, skamenjeni, povešani,
sa očima suznim
netremice paze.
Dva se jablana, tiha, združila
ko dva uboga starca u sutonu,
njihajući krune svele.
I oni su prokleti
nekako tihi i puni straha.
Nepomične su, sure, vlažne staze.
Mrka se neka seta pružila
preko svega što živi.
I svi su pokreti
tihi i puni straha.
Samo se dani
sa potmulim krikom sele
ispred pobednog noćnog daha.
|