Прва звезда

Извор: Викизворник
Прва звезда
Писац: Владислав Петковић Дис




                 
ПРВА ЗВЕЗДА

Већ се губи свело лишће с грана,
Песма тица и ведрина ствари:
Прилази ми ход јесењих дана,
И дах тужан обамрлих чари.

И док земља мирно прима цвеће,
Као ваздух умрле цвркуте,
Моја мис'о лагано се креће
Кроз гробове у мртве минуте.

Гледам доба изгубљено, тавно,
Где у хладу бајки се одмара;
Видим прошлост по'абану давно,
Век до века, и времена стара.

Изгубљени људи и столећа,
Као речи, к'о облици звука;
Изгубљене песме и пролећа,
Борбе, страсти и завичај мука.

У баштама мирног заборава,
У поднебљу умрлих опела
Женска коса и лепота спава
Са тишином и шапатом јела.

И док лишће изумире с грана,
Песма тица и ведрина ствари,
Прилази ми сен минулих дана,
Празан изглед и поредак ствари.

Прилази ми једна земља снова,
С белим небом и црним очима;
Прилази ми шум лепих ветрова:
Мирис туге видик ми отима.

Мртви људи и мртве радости
Гледају ме сном што се не мења:
Мртва снага велике младости
Сад ми прича о духу камења.

О животу из седих даљина,
Непознатом к'о дубине сиње,
Без свог гроба и без ма'овина,
Где не пада ни магла ни иње.

И ту видим живот сав без туге,
И без смрти, живот од љубави:
Место ноћи шириле се дýге,
Место мрака један обзор плави.

Срећом беху загрљени људи,
А жене им, као из обмана,
Црном косом што скриваше груди
И одело плавог јоргована.

И одело, што у ноћи плаве.
Скидале су весело и спретно,
Остављале испод своје главе,
И спавале немирно и сретно.

И спавале. Ноћ кад плава мине,
Отвараху своје црне кање,
И два ока као две врлине,
Што још нису знала за плакање.

И два ока к'о два црна мора,
Обасјана снагом и животом,
К'о тишином говор древних гора,
Као цвеће бојом и лепотом.

Отвараху очи пуне сјаја,
Пуне мисли што дан један живе,
Пуне среће свога завичаја,
Пуне жеља, да се свему диве.

Отвараху очи, црну косу,
Што скриваше и груди и тело:
Као светлост лепота се просу
И дан бео и у небо бело.

Тад стављаху јорговане на се,
Умиваху са мирисом лице,
Увише се у бујне таласе,
Црне, као и њине зенице.

И пођоше. И те жене туди
Мирисаху на сан плаве ноћи
И јоргован, док им поглед блуди
Вечном песмом и вечитом моћи.

Њина љубав за смрт знала није,
Њина уста знала су за речи
И пољубац који небо крије,
Плаво небо што им умор лечи.

Њина срећа лежала је у том
Што још ништа пожелеле нису,
Што живљаху са сваким минутом,
К'о цвет вечит у своме мирису.

Једне ноћи, при плавом сутону,
Смрт наиђе и рашири крила
Над том земљом, и опет утону
У пределе непознатих вила.

И утону. Али одмах потом,
У тој земљи, где цветаху врти
И лепота с вечитим животом,
Појави се први облик смрти.

Једна дева хтеде да одмара
Своје тело; једва да су гране,
Дан и небо, кад косу отвара,
Видели јој лепоте незнане.

Она беше слика девичности,
Без свог венца, бела и невина,
Лутала је кроз тај живот прости,
Лепа, мила, као башта крина.

И тек беше наслонила главу
На узглавље од плавих цветова:
Ноћ желећи за вечиту јаву,
А за живот небо својих снова,

Ал' смрт дође из даљина, муком,
Додирну јој уста својим дахом,
Помилова њену косу руком
И испуни земљу чудним страхом.

Ал' смрт дође; лак долазак њени
Осетише редом сви спавачи,
И усташе. Небо се промени,
Плаво небо тад се наоблачи.

Сви стадоше покривени тамом
Код постеље, око њеног гнезда,
И дисаху у ћутању самом,
Док на небу не изађе звезда.

И ту таму, и ту помрчину
Светлост звезде полако расклони
И са места ону густу тмину,
Где је она, где стајаху они.

И кад звезда њима се показа,
Видели су сви да нема више
Ње, девојке: из овог пораза
Прву звезду сузом поздравише.

                   *

Већ се губи свело лишће с грана.
Песма тица и ведрина ствари,
Осећа се ход јесењих дана
И дах тужан обамрлих чари.

И док земља мирно прима цвеће
Као ваздух умрле цвркуте,
Моја мис'о лагано се креће
Кроз гробове у мртве минуте.



Извори[уреди]

  • Владислав Петковић Дис: Сабрана дела, Књига прва Поезија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, страна 35-39.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владислав Петковић Дис, умро 1917, пре 107 година.