PRVA ZVEZDA
Već se gubi svelo lišće s grana,
Pesma tica i vedrina stvari:
Prilazi mi hod jesenjih dana,
I dah tužan obamrlih čari.
I dok zemlja mirno prima cveće,
Kao vazduh umrle cvrkute,
Moja mis'o lagano se kreće
Kroz grobove u mrtve minute.
Gledam doba izgubljeno, tavno,
Gde u hladu bajki se odmara;
Vidim prošlost po'abanu davno,
Vek do veka, i vremena stara.
Izgubljeni ljudi i stoleća,
Kao reči, k'o oblici zvuka;
Izgubljene pesme i proleća,
Borbe, strasti i zavičaj muka.
U baštama mirnog zaborava,
U podneblju umrlih opela
Ženska kosa i lepota spava
Sa tišinom i šapatom jela.
I dok lišće izumire s grana,
Pesma tica i vedrina stvari,
Prilazi mi sen minulih dana,
Prazan izgled i poredak stvari.
Prilazi mi jedna zemlja snova,
S belim nebom i crnim očima;
Prilazi mi šum lepih vetrova:
Miris tuge vidik mi otima.
Mrtvi ljudi i mrtve radosti
Gledaju me snom što se ne menja:
Mrtva snaga velike mladosti
Sad mi priča o duhu kamenja.
O životu iz sedih daljina,
Nepoznatom k'o dubine sinje,
Bez svog groba i bez ma'ovina,
Gde ne pada ni magla ni inje.
I tu vidim život sav bez tuge,
I bez smrti, život od ljubavi:
Mesto noći širile se dýge,
Mesto mraka jedan obzor plavi.
Srećom behu zagrljeni ljudi,
A žene im, kao iz obmana,
Crnom kosom što skrivaše grudi
I odelo plavog jorgovana.
I odelo, što u noći plave.
Skidale su veselo i spretno,
Ostavljale ispod svoje glave,
I spavale nemirno i sretno.
I spavale. Noć kad plava mine,
Otvarahu svoje crne kanje,
I dva oka kao dve vrline,
Što još nisu znala za plakanje.
I dva oka k'o dva crna mora,
Obasjana snagom i životom,
K'o tišinom govor drevnih gora,
Kao cveće bojom i lepotom.
Otvarahu oči pune sjaja,
Pune misli što dan jedan žive,
Pune sreće svoga zavičaja,
Pune želja, da se svemu dive.
Otvarahu oči, crnu kosu,
Što skrivaše i grudi i telo:
Kao svetlost lepota se prosu
I dan beo i u nebo belo.
Tad stavljahu jorgovane na se,
Umivahu sa mirisom lice,
Uviše se u bujne talase,
Crne, kao i njine zenice.
I pođoše. I te žene tudi
Mirisahu na san plave noći
I jorgovan, dok im pogled bludi
Večnom pesmom i večitom moći.
Njina ljubav za smrt znala nije,
Njina usta znala su za reči
I poljubac koji nebo krije,
Plavo nebo što im umor leči.
Njina sreća ležala je u tom
Što još ništa poželele nisu,
Što življahu sa svakim minutom,
K'o cvet večit u svome mirisu.
Jedne noći, pri plavom sutonu,
Smrt naiđe i raširi krila
Nad tom zemljom, i opet utonu
U predele nepoznatih vila.
I utonu. Ali odmah potom,
U toj zemlji, gde cvetahu vrti
I lepota s večitim životom,
Pojavi se prvi oblik smrti.
Jedna deva htede da odmara
Svoje telo; jedva da su grane,
Dan i nebo, kad kosu otvara,
Videli joj lepote neznane.
Ona beše slika devičnosti,
Bez svog venca, bela i nevina,
Lutala je kroz taj život prosti,
Lepa, mila, kao bašta krina.
I tek beše naslonila glavu
Na uzglavlje od plavih cvetova:
Noć želeći za večitu javu,
A za život nebo svojih snova,
Al' smrt dođe iz daljina, mukom,
Dodirnu joj usta svojim dahom,
Pomilova njenu kosu rukom
I ispuni zemlju čudnim strahom.
Al' smrt dođe; lak dolazak njeni
Osetiše redom svi spavači,
I ustaše. Nebo se promeni,
Plavo nebo tad se naoblači.
Svi stadoše pokriveni tamom
Kod postelje, oko njenog gnezda,
I disahu u ćutanju samom,
Dok na nebu ne izađe zvezda.
I tu tamu, i tu pomrčinu
Svetlost zvezde polako raskloni
I sa mesta onu gustu tminu,
Gde je ona, gde stajahu oni.
I kad zvezda njima se pokaza,
Videli su svi da nema više
Nje, devojke: iz ovog poraza
Prvu zvezdu suzom pozdraviše.
*
Već se gubi svelo lišće s grana.
Pesma tica i vedrina stvari,
Oseća se hod jesenjih dana
I dah tužan obamrlih čari.
I dok zemlja mirno prima cveće
Kao vazduh umrle cvrkute,
Moja mis'o lagano se kreće
Kroz grobove u mrtve minute.