ПРВА ЗВЕЗДА
Већ се губи свело лишће с грана,
Песма тица и ведрина ствари:
Прилази ми ход јесењих дана,
И дах тужан обамрлих чари.
И док земља мирно прима цвеће,
Као ваздух умрле цвркуте,
Моја мис'о лагано се креће
Кроз гробове у мртве минуте.
Гледам доба изгубљено, тавно,
Где у хладу бајки се одмара;
Видим прошлост по'абану давно,
Век до века, и времена стара.
Изгубљени људи и столећа,
Као речи, к'о облици звука;
Изгубљене песме и пролећа,
Борбе, страсти и завичај мука.
У баштама мирног заборава,
У поднебљу умрлих опела
Женска коса и лепота спава
Са тишином и шапатом јела.
И док лишће изумире с грана,
Песма тица и ведрина ствари,
Прилази ми сен минулих дана,
Празан изглед и поредак ствари.
Прилази ми једна земља снова,
С белим небом и црним очима;
Прилази ми шум лепих ветрова:
Мирис туге видик ми отима.
Мртви људи и мртве радости
Гледају ме сном што се не мења:
Мртва снага велике младости
Сад ми прича о духу камења.
О животу из седих даљина,
Непознатом к'о дубине сиње,
Без свог гроба и без ма'овина,
Где не пада ни магла ни иње.
И ту видим живот сав без туге,
И без смрти, живот од љубави:
Место ноћи шириле се дýге,
Место мрака један обзор плави.
Срећом беху загрљени људи,
А жене им, као из обмана,
Црном косом што скриваше груди
И одело плавог јоргована.
И одело, што у ноћи плаве.
Скидале су весело и спретно,
Остављале испод своје главе,
И спавале немирно и сретно.
И спавале. Ноћ кад плава мине,
Отвараху своје црне кање,
И два ока као две врлине,
Што још нису знала за плакање.
И два ока к'о два црна мора,
Обасјана снагом и животом,
К'о тишином говор древних гора,
Као цвеће бојом и лепотом.
Отвараху очи пуне сјаја,
Пуне мисли што дан један живе,
Пуне среће свога завичаја,
Пуне жеља, да се свему диве.
Отвараху очи, црну косу,
Што скриваше и груди и тело:
Као светлост лепота се просу
И дан бео и у небо бело.
Тад стављаху јорговане на се,
Умиваху са мирисом лице,
Увише се у бујне таласе,
Црне, као и њине зенице.
И пођоше. И те жене туди
Мирисаху на сан плаве ноћи
И јоргован, док им поглед блуди
Вечном песмом и вечитом моћи.
Њина љубав за смрт знала није,
Њина уста знала су за речи
И пољубац који небо крије,
Плаво небо што им умор лечи.
Њина срећа лежала је у том
Што још ништа пожелеле нису,
Што живљаху са сваким минутом,
К'о цвет вечит у своме мирису.
Једне ноћи, при плавом сутону,
Смрт наиђе и рашири крила
Над том земљом, и опет утону
У пределе непознатих вила.
И утону. Али одмах потом,
У тој земљи, где цветаху врти
И лепота с вечитим животом,
Појави се први облик смрти.
Једна дева хтеде да одмара
Своје тело; једва да су гране,
Дан и небо, кад косу отвара,
Видели јој лепоте незнане.
Она беше слика девичности,
Без свог венца, бела и невина,
Лутала је кроз тај живот прости,
Лепа, мила, као башта крина.
И тек беше наслонила главу
На узглавље од плавих цветова:
Ноћ желећи за вечиту јаву,
А за живот небо својих снова,
Ал' смрт дође из даљина, муком,
Додирну јој уста својим дахом,
Помилова њену косу руком
И испуни земљу чудним страхом.
Ал' смрт дође; лак долазак њени
Осетише редом сви спавачи,
И усташе. Небо се промени,
Плаво небо тад се наоблачи.
Сви стадоше покривени тамом
Код постеље, око њеног гнезда,
И дисаху у ћутању самом,
Док на небу не изађе звезда.
И ту таму, и ту помрчину
Светлост звезде полако расклони
И са места ону густу тмину,
Где је она, где стајаху они.
И кад звезда њима се показа,
Видели су сви да нема више
Ње, девојке: из овог пораза
Прву звезду сузом поздравише.
*
Већ се губи свело лишће с грана.
Песма тица и ведрина ствари,
Осећа се ход јесењих дана
И дах тужан обамрлих чари.
И док земља мирно прима цвеће
Као ваздух умрле цвркуте,
Моја мис'о лагано се креће
Кроз гробове у мртве минуте.
