Пређи на садржај

Православна Далмација (Е. Н. Милаш) 1

Додај везе
Извор: Викизворник
←< Приступ ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА
Писац: Епископ Никодим Милаш 		II период >→


ПРВИ ПЕРИОД
55-313.

Оснивање далматинске цркве. — Ап. Павао у Далмацији. — Легенда о Домну, првом далматинском епископу.

Црква Христова у Далмацији почиње у апостолско доба, дакле већ у првом хришћанском вијеку.

Aп. Павла ученик, Тит, основао je далматинску цркву и био je први епископ те цркве. Проповјед Титова у Далмацији била je no наредби aп. Павла. О томе свједочи сам Павао у другој својој посланици Тимотију (4, 10). А то исто казују и неколики стари црквени писци. Теодорит, наводећи ријечи Павлове, да је Крискент пошао у Галатију, a Тит у Далмацију, каже, како су ова двојица слободни од онога укора, што је Павао исказао за Димаса, који га је оставио, јер га ови послушаше и пођоше да проповједају, први у Галатију, а други у Далмацију. Евсевије у својој историји цркве пише, да је Павао послао Крискента у Галатију, a Тита у Далмацију ради тога, да онај управља оном провинцијом, а овај овом. О томе говори и Јероним у тумачењу поменуте Павлове посланице.[1] Спомиње и Метафраст проповјед Титову у Далмацији по Павловој наредби. Ту се наводи, како је апостол протоклит Андрија прошао кроз Далмацију за вријеме Титово, пошто је већ основао био цркву у Византији и поставио ту првог епископа Стахија.[2] О Титовој проповједи у Далмацији говори и епископ Кончаревић.[3]

Титова је дјелатност у Далмацији трајала од 55. до 61. године, и по плодовима је богата била. Титу, у правоме смислу, припада име апостола Далмације. Наредбу свог учитеља Тит је тако успјешно у Далмацији извршио, да кад је имао да остави Далмацију и да прими управу критске цркве, Далмација је била у велике хришћанска не само, него је у њој била тада уређена и обласна црква, које је Тит био први епископ. Главно је сједиште своје Тит имао у тадашњем главном граду Далмације, у Солину, и од туда је он полазио на апостолски свој рад у околна мјеста, а од туда је он и управљао, као епископ, далматинском црквом. У Солину, као важном трговачком мјесту, постојала је од више времена и јеврејска синагога. Предање каже, да је проповјед Титова обратила у хришћанство и неколико солинских Јевреја, и да је у Солину постојао засебни хришћански храм, у коме се Тит са новообраћенима Богу молио и да је у том храму, као послије у Криту, постављао презвитере за Далмацију.[4]

Благодарећи овој Титовој дјелатности у Далмацији, коју је он обратио у хришћанску вјеру по наредби апостола Павла, далматинска црква ушла је у број апостолских цркава, и пуним се правом зове апостолском црквом.

Послије Титова одласка из Далмације, и да нова далматинска црква не остане без свог пастира, ап. Павао послао је у Далмацију другог ученика свога, Ермија, да Титово мјесто заузме, и да ту продужи службу апостола и епископа. Шест је година и Ермије управљао далматинском црквом, до 68. године. У агиографијама источне цркве хвали се дјелатност Ермијева у Далмацији, који да је достојни Павлов ученик и Титов нашљедник био, и да је далматинском црквом управљао онако свето и плодоносно, као и Тит. Православна црква пренијела је то у односну службу св. Ермија, те га и данас прославља као „најсјајније свјетлило све Далмације, у којој је као јарко сунце ширио многобројне зраке, и вршећи своју свету службу привео је људске духове из мрака у свјетлост.“[5] Врло је знаменита ова похвала источне цркве св. Ермију, као далматинском епископу и апостолу, јер показује, колико је та црква сматрала својом Далмацију и колико је старања водила, да се она испуни јеванђелском свјетлошћу. И тијем је ово знаменитије, што сви латински писци, који говоре о Ермију и његовој апостолској и епископској дјелатности у Далмацији, оснивају се на податцима о томе источне цркве. Новији латински писци, којих неколико Фарлати спомиње, једногласно потврђују епископство Ермијево у Далмацији.[6]

За вријеме Ермијева апостолата и епископства у Далмацији, посјетио је Далмацију и сам ап. Павао. У посланици својој Римљанима (15, 19) ап. Павао пише, да је од Јерусалима и наоколо све до Илирика напунио јеванђељем Христовим. О тој проповједи Павловој у Илирику спомиње и Јероним стридонски у писму своме Маркели. Свједочи о томе и Григорије нисенски у бјеседи својој о првомученику и архидјакону Стевану.[7] А да је Далмација састављала важни дио старога Илирика, познато је. О Павловој проповједи у Далмацији постоји живо предање код Далматинаца и данас.

To предање казује, да је ап. Павао идући са истока у Рим прошао путем, који је водио покрај старога знаменитога римскога града Burnum (близу данашњих Кистања), и да се ту зауставио код ријеке Titius (данашње Крке) и проповиједао Христову науку. Предање ово означује и мјесто, гдје се Павао зауставио, a to је код данашњег православног свето-арханђелског манастира на Крци. Први је записао ово предање у XVII вијеку познати далматински историк Ј. Луције, који пише, да је познавао један стари епиграф на словенском језику урјезан на дасци, који се чувао у поменутом манастиру и свједочио о борављењу ап. Павла у Далмацији.[8] Писац XVIII вијека фратар Г. Вињалић у својој историји Далмације пише: „Рукописна једна историја без имена пишчева спомиње, да су у манастиру св. Арханђела, у коме данас калуђери живе, налазили се написани дотични стихови на словенском језику у спомен борављења у томе мјесту ап. Павла.“[9] Ово је Вињалић забиљежио ка години 65. послије Христова рођења, те би се по томе знала и година, кад je aп. Павао био у Далмацији и проповједао, a to би било за вријеме, кад је Ермије био епископ Далмације. Ово предање о Павловом борављењу и проповједи у Далмацији забиљежили су и други писци, који су се бавили историјом далматинске цркве, као Алб. Фортис и Енгел.[10] Задарски прецозит, данас већ покојни К. Бјанки, говорећи о постанку далматинске цркве, допуњује то предање и пише: „У цркви свето-арханђелског манастира постојала је до краја XVIII вијека прастара слика, која je приказивала апостола народа св. Павла гдје проповједа јеванђеље Далматинцима, и на тој су слици били односни натписи и видјели су се Далматинци у њиховој народној ношњи.“[11] Нажалост не постоји више у манастиру Крци ни онај епиграф о коме спомиње Луције, ни она слика, за коју говори Бјанки. Ha сваки начин врло је важно ово предање, које се за толико вијекова могло живо уздржати, и које у главноме потврђује оно, што егзегети и историци пишу о Павловој проповједи у Далмацији, и што поткрепљује далматинској цркви апостолски карактер.

Док је Ермије у Далмацији као епископ дјеловао, посјетио је Далмацију и јеванђелист Лука. Свједочи о томе Епифаније у својој историји јереси, гдје каже, да је Луки повјерено било, да проповједа јеванђеље у разним провинцијама, а између других и у Далмацији.[12] Колико се времена Лука задржао у Далмацији није познато, као што није познато, ни колико је времена боравио у Далмацији Павао.

Послије Ермија, спомињу као далматинског епископа, Домна антиохијског. По ономе што смо до сада рекли, Домн овај био је трећи далматински епископ: први Тит, други Ермије, и трећи Домн. Међутијем већина латинских писаца сматрају Домна прЬим сталним епископом, а Тит и Ермије да су били само епископи regionarii, и да је Домна поставио за епископа апостол Петар 68. године, те га послао у Солин, гдје је Домн у својству архијепископа управљао далматинском црквом све до 107. године, када је мученички свршио свој живот. Најстарији озбиљнији писац, који о томе говори, то је спљетски архидјакон Тома из XIII вијека. Пише: „На мјесто његово (Титово) блажени Петар, апостолски књаз, послао je y Далмацију једног свог ученика по имену Домна, по народности Сиријца, a no роду Антиохијца, да проповиједа ријеч живота далматинском народу, као што је то Тит започео био. А блажени је Петар тако установио био, да буду постављени хришћански првосвештеници у дотичним градовима свијета на онај начин, као што је то у старина установљено било код незнабожаца, те у оним градовима, у којима су били незнабошки предстојници, који се зваху протофламини, наредио је да се поставе епископи, a y главним градовима дотичних провинција, гдје су били архифламини, да се поставе архијепископи. Таким је начином за земље дуж јадранског мора одредио три првосвештеника: Аполинарија за Равену, главни град Емилије, јеванђелиста Марка за Аквилеју, главно мјесто Млетачке и Истрије, и Домна за Солин, главно мјесто Далмације и Хрватске. У Солину је Домн за дуго проповиједао, многе је по својој провинцији обратио из незнабоштва, ту је не малу цркву Христову основао и ту је најпослије мученички свршио свој живот. И од овога првенства апостолскога достојанства сви Домнови нашљедници имају архијепископску част од апостолскога пријестола.“[13] Ово исто од прилике налазимо даје казано и у XII вијеку, кад је по наредби спљетског арцибискупа Лаврентија написао житије Домново Адам паришки.[14] А све то, као да је написано било још у V вијеку у житију Климента римског, које да је саставио био солински епископ Есихије на основу једног, по Фарлатовом мишљењу, Домновог писма, које је изгубљено.[15] На основу овога и другога још Фарлати је у предугом одсјеку своје књиге, посвећеном Домну, гледао и свакако настојао да докаже, да је Домн био први солински епископ, и да га је за епископа поставио и у Далмацију послао ап. Петар.[16] Овако вјерује и данас већина римокатоличких Далматинаца, - и противу тога вјеровања не би се имало шта рећи, кад би се узело да оно служи на подхрањивање у народу побожних осјећаја.

He дирајући у те осјећаје, мора се ипак казати, да не одговара историјској истини, да је Домн био први далматински епископ. О томе нема историјског доказа, него све оно, што су казали и архидјакон Тома, и онај Адам паришки, оснива се на неком предању, које, као што је у новије вријеме доказано, није историјски оправдано. Нагађање Фарлатово, да је можда постојало какво Домново писмо, којим би се ствар разјашњавала, то нагађање не значи ништа, јер нема никакве основе. У западним мартирологима, каквих Фарлати четрнаест наводи, нигдје није казано, да је Домно био први епископ солински, него се ту просто спомиње један епископ Домнион, а не Домн, који је пострадао у Солину са неколицином хришћанских војника. Од писаца који се новоде да су казали, да је Домн био први далматински епископ, најстарији би био поменути солински епископ Есихије, и то у житију Климента, које би овај епископ написао био. Али данас је доказано, да таквог житија Есихије није написао, и да је све оно о Домновом епископствовању у Солину крајем I и у почетку II вијека, измишљено много касније. Доказано је наиме, да никакав епископ Домн није постојао у Солину у оно доба, него да је крајем III вијека био у Солину један епископ, који се звао Домн, и који је за вријеме Диоклецијанова гоњења мученички свршио свој живот. Овога Домна пренијели су на два вијека раније, и у житију његовом додали су, да га је ап. Петар послао у Солин за епископа, и да је он био први солински епископ. Открио је ово први пут прије 150 година један ученик Далматинац, противу кога је у своје вријеме Фарлати устао био.[17] Данас пак научним аргументима то су опет истакли каноник Фр. Булић и боландист Ип. Делехаје.[18] Ми мислимо да дотични, који је измислио посао о оном првом епископу солинском Домну, ставио је ону легенду у перо Есихија с тога, што је тај Есихије први солински епископ, за кога се доста поузданога зна и ради његових односа са Римом. Овај епископ Есихије много је радио и настојао, да подигне значај своје катедре и он је био први, који се показао, као далматински архијепископ или митрополит. Овај наслов и право признао је Есихију римски патријарх Зосим, коме је он ради овога у свему угађао. Згодно је дакле било истакнути, да је овај Есихије написао хвалу првом по значају римском епископу, Клименту, и дошљедно катедри римској, на којој је тада био Зосим, и да је, ради узвишења значаја своје катедре, установу исте катедре ставио у свезу са катедром римском, те постанак те своје катедре приписао једном ученику ап. Петра, кога се Зосим сматрао нашљедник, а не Титу, ученику ап. Павла, који је тада већ у очима Рима морао бити нижи од ап. Петра, и од подређеног значаја у васељенској цркви. Овом нашем мишљењу и сумњама истакнутим од оног старијег ученог западњака, исто и тврдњи поменутих нових латинских писаца, да је онај Домн солински епископ I вијека измишљена личност, стоји у супрот оно, што је написао о Домну архидјакон Тома, врло озбиљни и савјесни писац. Али и ово је разбистрио поменути боландист. Авторитетом, који нико не може порећи боландистима, казује он, како је Тома на добру вјеру заведен био у блудњу, и како по племенитости срца свога он није могао ни помислити, да ће се моћи неистина говорити о таквом деликатном предмету, какав је овај, и онда пише: „Житије Домново у првобитном свом облику односи се у свим потанкостима добу Диоклецијанова гоњења (299 г.). Када је оно написано, ми нијесмо у стању, да тачно опредјелимо; али на сваки начин то је морало бити, кад је солинска црква почела гојити, као и друге околне цркве, амбицијозне идеје да су апостолског поријекла. А да се то постигне, требало је наћи какав постојећи докуменат и удесити га тако, да казује оно што је тада требало. Ради тога узето је житије Домна из III вијека, да оно буде предметом те побожне лажи. И тада већ, знаменити мученик, главни патрон спљетски, није могао бити у очима народа, него први епископ солински; а пошто постанак солинске катедре пада у апостолско доба, то су ставили у свезу овога Домна са ап. Петром.“[19] Ово је суд боландиста, и даљега спора већ, ми мислимо, бити не може.

Није дакле онај Домн, кога Фарлати са осталима сматрају првим солинским епископом, ни постојао у доба ап. Петра; а кад није постојао, онда је само басна, или као што каже онај боландист „побожна лаж“, да је ап. Петар поставио између својих ученика једнога за епископа солинског, и да је тај епископ, који би се звао био Домн, био у Солину од 68. до 107. године, да је он за то вријеме проповиједао у далматинској цркви и њом управљао, да је многе незнабошце јавно у ријеци Јадру, или Солину за више година крстио, да је саградио величанствену цркву у граду Солину у част св. Богородице, и ту да је рукополагао презвитере и дјаконе, да је држао јавне богословске и философске диспуте и т. д., као што то напомињу житија и као што то на дуго и на широко Фарлати описује. Гледајући на ствари као што јесу, и судећи о стању цркве у Далмацији онако, како се мора у опће судити о томе стању и у свим осталим провинцијама римске царевине у доба, када су бјеснила гоњења, нама је довољно што можемо констатирати као историјску истину да је Павлов ученик, Тит, био први просвјетитељ и епископ Далмације, да је успјешна била у Далмацији апостолска дјелатност Титова, исто као и нашљедника му Ермија, и према томе да је наша Далмација ушла у број обласних хришћанских цркава још у првом хришћанском вијеку, и да је тада већ хришћанска вјера ухватила у њој дубоки корјен.

До Марина, који је био епископ солински, почињући од 316. године, и о коме се поуздано зна, да је тада заузео солинску катедру и затијем за 12 година управљао далматинском црквом о осталим епископима, којих Фарлати броји 22, почињући од онога измишљеног Домна, зна се врло мало, или ништа. He зна се тачно ни кад је који од њих епископовао, осим Домна, или Домнијона, који је умро 299. године, а кога Фарлати и не спомиње између солинских епископа првих вијекова, јер га је са именом Домна пренио из III у I вијек и приказао га, као првог далматинског епископа. За остале епископе, којима је Фарлати посветио трећину првога тома свога Illyricum sacrum, није знао ни исти Фарлати шта позитивнога да каже. Првим нашљедницима онога Домна, Кајану и Симфоријану, он не зна управо ни имена, јер први као да се звао Газан и Гарган, а други Симферије. За слиједећа два Есихија каже да не зна, да ли су била то баш двојица, или је само један био. За Венанција казује, да је био свет, али да се и о њему ништа више не говори у каталозима, као ни о осморици Венанцијевих нашљедника, који као да су били од 155. до 270. године. Тек о Агапиту зна, да је био епископ у Солину 5 година, до 275., a o осталима све до Марина каже, да осим имена, друго није ништа о њима забиљежено.[20]

Кад је то тако, а тако јест и никако друкчије, онда нама је доста знати из овога периода далматинске цркве, да је она постала у апостолско доба и да су јој први просвјетитељи били два ученика ап. Павла, Тит и Ермије, да су најпре Тит, а за њим Ермије били у Далмацији епископи, да се тада међу Далматинцима учврстила хришћанска вјера и да је тада положен темељ и црквеној јерархији, која је послије њих непрекидно трајала кроз сва потоња времена. Какво је пак било у појединостима стање цркве у Далмацији послије Ермијева епископства и за вријеме док су трајала гоњења, који су редом и поименице били у њој епископи за то вријеме и каква је била дјелатност тих епископа, о томе и другом сличном не може се за сада још са поузданошћу говорити и писати. Живот је црквени текао тада у Далмацији онако, како је то у опће могло бити усред гоњења, и какав је он тада био у свима осталим обласним црквама римске царевине.

  1. ↑ Ове свједоџбе наведене су у Dan. Farlati S. J., Illyricum sacrum. Venetiis, 1751-1819. tom. 8 (Послије Фарлатове смрти, 1773., издање je овога дјела продужио Јас. Coleti, такође језуит). Ми ћемо често у овој нашој радњи спомињати ово дјело и наводити га, те налазимо за нужно одмах сада учинити слиједећу опаску. Фарлатова радња стара је радња, премда и најопширнија по историји далматинске цркве. Послије те радње откривени су многи нови документи, који Фарлату нијесу могли бити познати и који су расвијетлили многе ствари из старије далм. историје црквене. Имајући ово пред очима, а уједно и то, да је новија научна критика доказала, да у Фарлатовој радњи има много таквога, што се не слаже са другим аутентичним податцима, ми ћемо наводити из Фарлатове радње само она мјеста, која су потврђена другим истор. податцима, и која се дакле могу сматрати као поуздана. На мјеста, која у тој радњи нијесу потпуно поуздана, ми се не ћемо освртати, и тек само нека од таквих мјеста привешћемо, која дубље засижу у питања ове наше радње, подвргнувши их односној објективној критици. - О значају Фарлатовот дјела види И. Смирнов, Очерк истории хорватского государства. Казань. 1879. Стр. 119. Види и J. С. Engel, Geschichte des ungarischen Reichs. Halle, 1797 - 1801. II., 164.
  2. ↑ Млетачко издање Агапија Ландос под насловом Νέος Παράδεισος стр. 78. Види и „Книга житий святых“ (Изд. Москва, 1815.) под 24. августа.
  3. ↑ Далматински епископ Симеон Кончаревић из половине XVIII вијека написао је „Љетопис грађанских и црквених догађаја“ све до свога доба. Тај љетопис, који има 368 страна повећег октава, још није штампан. Ја имам тачни пријепис са оригинала. Драгоцјени овај рукопис ја сам описао у „Гласнику далматинске цркве“ за 1897., стр. 129 - 131. Наводи се у овој радњи Кончаревићев љетопис са: Конч. ркп.
  4. ↑ Конч. ркп. - Farlati I 323.
  5. ↑ Конч. ркп. - Книга жит. под 8. априла и 14 јануара.
  6. ↑ Farlati. I, 392.
  7. ↑ Ib., I, 243.
  8. ↑ Ib., I, 248. - Конч. ркп.
  9. ↑ Вињалићева историја налази се у рукопису, а својина је римокат. манастира Висовца на р. Крци, гдје је 1781. год. Вињалић и умро. Добивши пријатељским посредовањем овај рукопис, ја сам се њим послужио у овој радњи. Наслов је рукопису: Compedio storico-cronologico delle cose piu memorabili occorse agli Illirj e Slavi in Dalmazia, Croazia e Bosna, a има 346 листова већег октава. На крају рукописа (који завршује са 1769. год.) налази се: Geografia di Dalmazia secondo la divisione delle provincie romane, и затијем азбучни преглед садржаја. Књигу је ову своју написао Вињалић, као што сам у предговору каже, највише по ономе што се садржи у првим томовима Фарлата. Са неким измјенама издао је 1775. г. у Млецима двије трећине Вињалићева рукописа фратар Bomman, али без имена автора, него као своје дјело, и ради овога фратар Златовић осудио је Бомана у чланку, штампаном у „Nadi“ за 1881. г., бр. 10., стр. 115 - 117. Оцјену врло повољну о овој радњи (по наштампаном од Бомана) написао је Engel y спом. дјелу. II, 165. - Вињалићев рукопис наводиће се у овој радњи за догађаје од 1521. године у напријед, а догађаји до те године наводиће се по Бомановом издању.
  10. ↑ Ab. alb. Fortis, Viaggio in Dalmazia. Venezia, 1774.1, 118. - Engel. II, 217. Наводећи ово предање Ентел пише, да ради овога die Morlaken griechischer Religion besuchen diesen Ort (das Kloster) mit vieler Andacht.
  11. ↑ C. F. Bianchi, Zara cristiana. Zara, 1880. II, 408.
  12. ↑ Конч. ркп. - Farlati. I, 258.
  13. ↑ Thomae archid. Spalatensis Historia salonitana, cap. III (Ed. Zagrabiae, 1894.)
  14. ↑ „Св. Домн архијепископ солински, чим је постао ученик ап. Петра, обљубио је учитељ тог ученика, исто као и другове му Аполинара и Панкратија. И послије Петра послао је Панкратија у Сицилију, Аполинара у Равену, а Домна у Солин, да сваки од њих буде епископ у мјесту, у које је послат.“ Farlati. I, 428.
  15. ↑ Farlati I, 414: „Hanc traditionem fortasse etiam litteris S. Domnius consignavit.“
  16. ↑ Illyr. sacr. I, 404 - 516.
  17. ↑ Ib., I, 410.
  18. ↑ Fr. Bulić, I ss. Anastasio e Dojmo martiri salonitani y спљетском часопису Bulletino di archeologia e storia dalmata, 1898., стр. 111 - 132. P. J. Delehaye S. J., Santi dell' Istria e della Dalmazia, штампано на француском језику у Analecta Bollandiana (1899. fasc. 4), a преведено на италијански језик и штампано у поменутом Bulletino (1900. стр. 85-119). Противу ове двојице издао је књижицу спљетски декан Giov. Devich са насловом: Festeggiamo il nostra patrono S. Doimo, discepolo di S. Pietro, primo vescovo di Salona, le cui sacre e venerate ossa riposano a Spalato (Spalato, 1900.), и у тој књижици стара се да докаже, на основу Фарлата, да је ап. Петар заиста поставио Домна за солинског епископа. Одговорише овом Девићу у истоме Bullettino и Булић и Делехаје, називљући га профаном у науци. У августу исте (1900.) године штампао је опет Девић апологију своје прве књижице, ударајући особито на она два римокат. свештеника и упирући се, да докаже да је баш ап. Петар поставио онога Домна за солинског епископа, и да је тај Домн баш био први солински епископ. У поменутом Bullettino, (1900. стр. 191.) назван је овај наивни декан Девић памфлетистом. Дознајемо, да се нашао рукопис оног непознатога, који је прије 150 година доказивао, да до краја III вијека није постојао у Солину никакав епископ са именом Домна, и противу кога је Фарлати у свом Illyricum sacrum устао био, и да ће овај рукопис бити на скоро штампан. Ово је добро, да се бар свијет не вара са измишљеним светитељима. A лажних светитељских „реликвија“ ми имамо у Далмацији и одвише. Као што у Спљету се клањају тијелу измишљенога Домна, тако и у Задру се клањају „тијелу Симеона Богопримца“, а међутијем, Млечићи доказују, да се то тијело налази у Млецима, Дубровчани тврде, да је то тијело пренесено у Дубровник у XII вијеку из Јерусалима, они у Ахену тврде, да се код њих налази рука истог светитеља, a Задрани да се читаво тијело код њих налази, - па добро би било, да се и са овим питањем једном буде на чисто. Види шта је написано у обрану тога, да баш у Задру се налази тијело св. Симеона, у књизи L. Fondra, Istoria della reliquia di San Simeone profeta. Zara, 1855., p. 305 - 327.
  19. ↑ Bullettino, 1900. pag. 98.
  20. ↑ „Само кратки преглед догађаја“, пише Делехаје (пом. мј., стр. 91), „довољан би био да докаже, да сав низ солинских епископа првих вијекова није друго него пород фантазије, јер ту се виде нека историјска имена опетована неколико пута без икаквог критериума, а само да се испуне празнине, и све оно казивање о солинским епископима нема за основу никакав озбиљни докуменат.“
Преузето из „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Православна_Далмација_(Е._Н._Милаш)_1&oldid=48886”