Пољубац (Милорад Митровић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Пољубац
Писац: Милорад Митровић





        
Пољубац

   Далеко тамо, чак на крају света,
Бејаху двори из прастарих лета.

   Ко их је зидô и у које време,
То не зна нико, а стене су неме.

   И стуб до стуба, до кубета кубе,
Холо се дижу и под небом губе.

   А гавран један, кô злослутник клети,
Крај дворских врата скакуће и лети...

   Ал' двори ови беху пуни чини,
Да маме људе са путева њи'ни.

   А знате зашто? Јер је овде била
Царица силна свију горских вила.

   Ни крин, ни ружа, ни остало цвеће,
Никада њојзи равно бити неће.

   Ал' залуд чари и лепота њена,
Кад јој је срце као хладна стена...

   И многи путник, што се светом вије
И амо дође, враћао се није.

   Шта је с њим било, причало се разно,
Ал' праву тајну нико није сазнô...

   Што гракну гавран поред двора стари?
Чуо је топот, што тишину квари.

   А мало затим са уморна хата
Одскочи витез и куцну на врата.

   Ал' чудан витез! У оклопу цео,
А поглед сева осветан и смео.

   Изглед му бесан, а покрети холи,
А десном руком мач је држô голи.

   Шкрипнуше врата и он у двор крочи,
Ал' збуњен заста и протрља очи.

   Уздахну мукло, па се онда трже,
И стиште груди и мач баци брже...

   А пред њим престô, што три царства вреди,
И дивна мома на престолу седи.

   Ил' није мома, што му поглед срета,
Оно је мирис из најлепшег цвета.

   Два плава ока кô два мајска дана,
А усне рујне као зора рана;

   Поноћни вео то су косе њене,
А лице нежно кô од морске пене...

   И док је пред њом он занесен снивô,
Од једном она насмеја се живо:

   „О, знадем", рече „шта ти срце жуди,
Ал' залуд, момче, и нада и труди!"

   Он ћути, гледа, и тма мисли лети, —
„Ја брата тражим", најпосле се сети.

   А она тада у смејању многом
„Ето га", рече и показа ногом.

   И витез јекну, и у горком плачу,
Полети одмах свом баченом мачу,

   А с мачем пред њу. Јер крај лепе виле
Ту пуно змија вију се и миле.

   „Брата ми врати!" И глас ових речи
Ко тутањ грома по дворани јечи.

   А она ћути, ал' га нежно гледа
И гнев му топи кô жар груду леда.

   Сад опет поче уз осмејак мио:
„Ја нисам крива, сам је кривац био:

   Јер та се судба на том сваком стече,
Ког срце свара, те ми љубав рече."

   И витез опет све угуши боле,
И оштри мач је опет вргô доле;

   И њојзи приђе, а једна од змија
Залуд се писком око њега свија.

   Он њојзи приђе, и у бесу праву
Загрли снажно њену лепу главу;

   И с пуно страсти, што га тако плене,
Пољуби слатко рујне усне њене.

   И зби се чудо: тога истог трена
У нежно срце измени се стена;

   И витез зачу вилин шапат меки:
„Љуби ме, љуби, твоја сам на веки!"

   А то кад рече, од тих змија худи'
Кô некад опет постадоше људи;

   И ретка радост сакри прошле дане,
И лака песма јекну на све стране...

   У добу снова у детињству чилом,
Ја сам се познô с овом чудном вилом.

   Па ил' је било, ил' сам и то снио,
На свадби њеној ја сам после био.



Извор[уреди]

  • Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 53-56


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 113 година.