Пољубац
Далеко тамо, чак на крају света,
Бејаху двори из прастарих лета.
Ко их је зидô и у које време,
То не зна нико, а стене су неме.
И стуб до стуба, до кубета кубе,
Холо се дижу и под небом губе.
А гавран један, кô злослутник клети,
Крај дворских врата скакуће и лети...
Ал' двори ови беху пуни чини,
Да маме људе са путева њи'ни.
А знате зашто? Јер је овде била
Царица силна свију горских вила.
Ни крин, ни ружа, ни остало цвеће,
Никада њојзи равно бити неће.
Ал' залуд чари и лепота њена,
Кад јој је срце као хладна стена...
И многи путник, што се светом вије
И амо дође, враћао се није.
Шта је с њим било, причало се разно,
Ал' праву тајну нико није сазнô...
Што гракну гавран поред двора стари?
Чуо је топот, што тишину квари.
А мало затим са уморна хата
Одскочи витез и куцну на врата.
Ал' чудан витез! У оклопу цео,
А поглед сева осветан и смео.
Изглед му бесан, а покрети холи,
А десном руком мач је држô голи.
Шкрипнуше врата и он у двор крочи,
Ал' збуњен заста и протрља очи.
Уздахну мукло, па се онда трже,
И стиште груди и мач баци брже...
А пред њим престô, што три царства вреди,
И дивна мома на престолу седи.
Ил' није мома, што му поглед срета,
Оно је мирис из најлепшег цвета.
Два плава ока кô два мајска дана,
А усне рујне као зора рана;
Поноћни вео то су косе њене,
А лице нежно кô од морске пене...
И док је пред њом он занесен снивô,
Од једном она насмеја се живо:
„О, знадем", рече „шта ти срце жуди,
Ал' залуд, момче, и нада и труди!"
Он ћути, гледа, и тма мисли лети, —
„Ја брата тражим", најпосле се сети.
А она тада у смејању многом
„Ето га", рече и показа ногом.
И витез јекну, и у горком плачу,
Полети одмах свом баченом мачу,
А с мачем пред њу. Јер крај лепе виле
Ту пуно змија вију се и миле.
„Брата ми врати!" И глас ових речи
Ко тутањ грома по дворани јечи.
А она ћути, ал' га нежно гледа
И гнев му топи кô жар груду леда.
Сад опет поче уз осмејак мио:
„Ја нисам крива, сам је кривац био:
Јер та се судба на том сваком стече,
Ког срце свара, те ми љубав рече."
И витез опет све угуши боле,
И оштри мач је опет вргô доле;
И њојзи приђе, а једна од змија
Залуд се писком око њега свија.
Он њојзи приђе, и у бесу праву
Загрли снажно њену лепу главу;
И с пуно страсти, што га тако плене,
Пољуби слатко рујне усне њене.
И зби се чудо: тога истог трена
У нежно срце измени се стена;
И витез зачу вилин шапат меки:
„Љуби ме, љуби, твоја сам на веки!"
А то кад рече, од тих змија худи'
Кô некад опет постадоше људи;
И ретка радост сакри прошле дане,
И лака песма јекну на све стране...
У добу снова у детињству чилом,
Ја сам се познô с овом чудном вилом.
Па ил' је било, ил' сам и то снио,
На свадби њеној ја сам после био.
