Poljubac (Milorad Mitrović)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Poljubac
Pisac: Milorad Mitrović





        
Poljubac

   Daleko tamo, čak na kraju sveta,
Bejahu dvori iz prastarih leta.

   Ko ih je zidô i u koje vreme,
To ne zna niko, a stene su neme.

   I stub do stuba, do kubeta kube,
Holo se dižu i pod nebom gube.

   A gavran jedan, kô zloslutnik kleti,
Kraj dvorskih vrata skakuće i leti...

   Al' dvori ovi behu puni čini,
Da mame ljude sa puteva nji'ni.

   A znate zašto? Jer je ovde bila
Carica silna sviju gorskih vila.

   Ni krin, ni ruža, ni ostalo cveće,
Nikada njojzi ravno biti neće.

   Al' zalud čari i lepota njena,
Kad joj je srce kao hladna stena...

   I mnogi putnik, što se svetom vije
I amo dođe, vraćao se nije.

   Šta je s njim bilo, pričalo se razno,
Al' pravu tajnu niko nije saznô...

   Što graknu gavran pored dvora stari?
Čuo je topot, što tišinu kvari.

   A malo zatim sa umorna hata
Odskoči vitez i kucnu na vrata.

   Al' čudan vitez! U oklopu ceo,
A pogled seva osvetan i smeo.

   Izgled mu besan, a pokreti holi,
A desnom rukom mač je držô goli.

   Škripnuše vrata i on u dvor kroči,
Al' zbunjen zasta i protrlja oči.

   Uzdahnu muklo, pa se onda trže,
I stište grudi i mač baci brže...

   A pred njim prestô, što tri carstva vredi,
I divna moma na prestolu sedi.

   Il' nije moma, što mu pogled sreta,
Ono je miris iz najlepšeg cveta.

   Dva plava oka kô dva majska dana,
A usne rujne kao zora rana;

   Ponoćni veo to su kose njene,
A lice nežno kô od morske pene...

   I dok je pred njom on zanesen snivô,
Od jednom ona nasmeja se živo:

   „O, znadem", reče „šta ti srce žudi,
Al' zalud, momče, i nada i trudi!"

   On ćuti, gleda, i tma misli leti, —
„Ja brata tražim", najposle se seti.

   A ona tada u smejanju mnogom
„Eto ga", reče i pokaza nogom.

   I vitez jeknu, i u gorkom plaču,
Poleti odmah svom bačenom maču,

   A s mačem pred nju. Jer kraj lepe vile
Tu puno zmija viju se i mile.

   „Brata mi vrati!" I glas ovih reči
Ko tutanj groma po dvorani ječi.

   A ona ćuti, al' ga nežno gleda
I gnev mu topi kô žar grudu leda.

   Sad opet poče uz osmejak mio:
„Ja nisam kriva, sam je krivac bio:

   Jer ta se sudba na tom svakom steče,
Kog srce svara, te mi ljubav reče."

   I vitez opet sve uguši bole,
I oštri mač je opet vrgô dole;

   I njojzi priđe, a jedna od zmija
Zalud se piskom oko njega svija.

   On njojzi priđe, i u besu pravu
Zagrli snažno njenu lepu glavu;

   I s puno strasti, što ga tako plene,
Poljubi slatko rujne usne njene.

   I zbi se čudo: toga istog trena
U nežno srce izmeni se stena;

   I vitez začu vilin šapat meki:
„Ljubi me, ljubi, tvoja sam na veki!"

   A to kad reče, od tih zmija hudi'
Kô nekad opet postadoše ljudi;

   I retka radost sakri prošle dane,
I laka pesma jeknu na sve strane...

   U dobu snova u detinjstvu čilom,
Ja sam se poznô s ovom čudnom vilom.

   Pa il' je bilo, il' sam i to snio,
Na svadbi njenoj ja sam posle bio.



Izvor[uredi]

  • Milorad J. Mitrović: Pesme, SKZ, Beograd, 1910, str. 53-56


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Mitrović, umro 1907, pre 114 godina.