Пошљедња пјесма
| Пошљедња пјесма (1894) Писац: Стеван Бешевић |
Тамо,... тамо гдје је небо плаво,
Кршне Боке загрлило кам,
Тамо ја сам љубећи познаво:
Како грије дјевојачки плам.
Тамо,... тамо, гдје небеса често
У валове свој хитају гром;
... Ту крај мора ја сам им’о престо,
И на њему царовао с њом.
Наших златних круна свјетлуцање,
Јасно бјеше као мајски дан, —
Круне бјеху вјера и уздање,...
... А шта сада? ... прође све ко сан!
*
* *
Је ли тако?.. тебе пита ево,
Задње пјесме недопјеван јад;
... Знам шапнућеш: „истину је пјево,
„Тако бјеше, али није сад”.
У осами кад ушчиташ ово,
Знаћеш да сам јоште ево жив;
. . . . . . . . . . .
Ал’ гле како свако дрхће слово:
И проклиње оног, ко је крив!
Спљет.
Извор[уреди]
1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 9, стр. 134.
|