Пошљедња пјесма

Пошљедња пјесма  (1894)  Писац: Стеван Бешевић

Тамо,... тамо гдје је небо плаво,
Кршне Боке загрлило кам,
Тамо ја сам љубећи познаво:
Како грије дјевојачки плам.

Тамо,... тамо, гдје небеса често
У валове свој хитају гром;
... Ту крај мора ја сам им’о престо,
И на њему царовао с њом.

Наших златних круна свјетлуцање,
Јасно бјеше као мајски дан, —
Круне бјеху вјера и уздање,...
... А шта сада? ... прође све ко сан!

*
*     *

Је ли тако?.. тебе пита ево,
Задње пјесме недопјеван јад;
... Знам шапнућеш: „истину је пјево,
„Тако бјеше, али није сад”.

У осами кад ушчиташ ово,
Знаћеш да сам јоште ево жив;
. . . . . . . . . . .
Ал’ гле како свако дрхће слово:
И проклиње оног, ко је крив!

Спљет.

Извор

1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 9, стр. 134.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стеван Бешевић, умро 1942, пре 82 године.