Последња ружа

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Последња ружа
Писац: Војислав Илић


Одбегло је красно лето,

Оголео дô и брег

Мила поља и вртове

Завејао бели снег.


А последња рујна ружа,

У пустоме врту мом,

Повила се тако тужно

На промрзлом стаблу свом.


Кад је студен ветар такне,

Стресајући снежни прâ,

Она тужно зашумори,

Повија се тихо сва.


А кад сијне премалеће

И отопи хладни снег,

Кад украси росним цвећем

Равно поље, травни брег,


Моја ружа биће љупка,

Јер ће доћи живот млад,

И весело с поветарцем

Ћеретаће срећно тад.