Последња деспотица смедеревска/8
| ←Други појав | Последња деспотица смедеревска Писац: Лаза Телечки ТРЕЋИ ПОЈАВ |
Први појав→ |
ТРЕЋИ ПОЈАВ
(Соба у двору Абоговићевом у Вишеславу)
БОЖИЋ и ТВРТКОВИЋ дођу.
ТВРТКОВИЋ:
Жесток бојак беше истина је;
На левоме крилу наши веће
Узмицати сташе ,... али мејдан
Одржасмо ипак над Јеленом.
БОЖИЋ:
Левим крилом ја сам управљао;
Јакшић ме потисну; — — —
Ко бујица кад долином јури,
Па заграби што пред собом нађе,
Тешке кладе, дебело камење,
И тим после на даљему путу
Бесно руши и најтврђе зграде, —
Тако Јакшић с четом крволочном,
Опојеном лудим помамилом,
Бесомучно на наше навали! — — —
Рудничани првоме притиску
Подлегоше;... већ почеше неки
Узмицати, па у страху своме
Нерасудном навалише слепо
На одморне стражње ми редове...
Прашина се грдна сад подиже
Својак свога више не познаје...
Грдан неред у табору моме
Изроди се;... у сред вреве љуте
Сад се зачу глас Абоговићев,
Где, рабрећи војску устрављену,
Разлеже се по широком пољу...
Од тог гласа свакоме јунаку
Разигра се срце,... а мач оштар
Из корица крвавих трза се
С новом снагом на душмана свога...
Ко таласи мора распаљеног, —
Ошинути по мутном образу
Љутим бичем буре намрштене
Горопади ове јестаствене. —
Кад се стретну на стрменом путу,
Куд их баци буре помамило,
Те с’ ударе један од другога,
Да им мозак раздрусканих глава
У сукобу љутом, чак облаке
Пролазеће модре запљускује...
Тако две се јогунасте војске
Сукобише србске; а крвца им
Попрскује врела по оклопи
Изкрзани у жестоком боју...
Јакшићева чета, изненада
Наишавши на одпор јогунаст,
Клону одма... за тим нападнута
Са жестином слепе очајности
Од нашијех, разли се у бегству
По пољани, крвљу напојеној; —
Ал’ гонити ми их не могосмо,
Јер мишца је свакоме клонула
Дуж оклопа од силна напора, —
Само што их уморним очима
Одпратисмо преко поља равна
Са победним смешењем на усти!...
Такав бој ћу памтити довека!
(Абоговић и Дриновић дођу.)
АБОГОВИЋ:
Сад времена губити не смемо;
Добивена битка ако хоћеш
Да т’ донесе плода хасновита,
А не славе тек сујетне само,
Не смеш гњило на душеци меки
Одмарат’ се, гонећ’ лење часе
Приповешћу тромом о јунашту,
Што очајност помамна ти даде
У одсудном часу оном, да тек
Ладну руку смрти прождрљиве
Отиснеш од себе; —
Но прегнути целом снагом мораш,
Да задржиш што т’ варљива срећа
У слепилу своме нехотице
На бојишту пружи! — Прије свега
Пријатеља задобит’ морамо,
Јер овако сами малаксасмо
У гложењу са своји крвници;
А Турчин нам будним оком прати
Сваки корак, који учинимо;
Знаде веће сигурно за раздор,
Који земљу несрећну пустоши, —
Па на одмор ни мислит’ не смемо,
Јер он нам га никад дати не ће! —
БОЖИЋ:
Зато хајдмо одма Смедереву,
Док се није хола Деспотица
Утврдила , за одпор справила!
АБОГОВИЋ:
Сутра ћемо одма се кренути
Смедереву; но ме послушајте:
Једног ћемо војводу послати
У Бугарску, нека народ справи
За побуну противу Турчина. —
Дриновићу, спремај се за Босну;
Босанскоме краљу испоручи,
Како смо се на кнегињу дигли,
И да скоро цела земља веће
Пристала је уз нас. —
Реци њему нек’ се спреман држи;
Јер кад буде Смедерево наше,
Не ћемо се дуго одмарати,
Нит’ гонити време лакрдијом, —
Но прилика згодна чим с’ укаже,
Устаћемо на клетог Турчина,
Да отмемо земље, које беху
Босанске и србске!
ДРИНОВНЋ:
Још данас ћу, на пут се кренути!
АБОГОВИЋ:
Твртковић ће међу Арбанасе,
Главари ће арбанашки вољно
Пристанути уз нас, јер зазиру
Још и данас од србскога мача. —
ТВРТКОВИЋ:
Налог твој ћу верно извршити.
АБОГОВИЋ:
Ти, Божићу, остаћеш код мене;
Војску ћемо ’вако поделити:
С Рудничани твоји кренућеш се
Београду, па ћеш дуж Дунава
Подизати народ на оружје,
Док ја прођем по осталој земљи,
Која јоште нуз кнегињу држи.
За пет дана да се састанемо
Под зидови смедеревски! —
(Осталима.)
Сад идите; за пет дана и вас
Очекујем тамо!
(Дриновић и Твртковић оду.)
БОЖИЋ:
Ја с’ од Босне не надам помоћи;
Завидљиво краљеви босански
Загледаше на снажну Србију
Увек досад; заједнички никад
Не делаше с нама осталима,
Но све нешто за себе тражише.
И краљ Степан не ће бољи бити
Од дедова својих. —
АБОГОВИЋ:
А зар њему
Господарство турско јоште није
Додијало, мислиш? — Не, старино
Од краља се још највише надам,
Да ће с нама заједнички поћи.
Та Босна ће једва дочекати;
Да с’ судеди њени из сна буде,
И окове са себе бацају! —
Но сад иди, извести остале
О намери нашој ; нека сваки
Спреман буде сутра за одлазак!
(Божић оде.)
АБОГОВИЋ (сам):
Тако дакле; узе попуцаше,
Које су ме, вешто исплетене
Из ласкавих речи и притворних
Осећања тог лажљивог срца,
Везивале снажно за кнегињу! —
Мрзост нека на место љубави
Спрам ње од сад груди ми обузме!... —
Ван из срца мрска слико њена,
Којом сам се у самоћи својој
Најрадије некад забављао,
И коју сам, — несмислено доста!
За господа срцу поставио; —
Сиђи доле са олтара свога,
Где си само тамјан мирисала;
У гордог се ђавола претвори,
Да те само лакше мрзит могу!...
Ха, последњи траг ћу ти збрисати
Што запара срцу безазленом
Притворничким, ласкавим погледом
Нек’ заборав из памети саме
Избрише ти клету слику твоју!...
Ти, народе, испуни ми срце
Са љубављу својом неоцјеном...
Ти ми буди идол!... Ох, Србијо,
Нежна мајко праотаца мојих,
Ево т’ сина твога, где се враћа
У наручја презреној матери...
Твоји јади нек’ су од сад моји,
Твоја срећа нек и моја буде!
|