Последња деспотица смедеревска/9

Последња деспотица смедеревска
Писац: Лаза Телечки
ПРВИ ПОЈАВ

ЧЕТВРТА РАДЊА

ПРВИ ПОЈАВ
(Једрене. Соба у палати Султановој.)

МАХОМЕТ (читајући писмо):
„Сад је најбоља прилика, да Србију за навек за се задобијеш, светли царе! Србија је међусобним раздором њених великаша већ сазрела за турску сабљу. Ја ћу раздор још већма подпирити, да за твој дочек све спремно буде. Кнезом ћеш ме за то, по обећању твоме, над Србијом учинити; а ја ћу те признати за свог господара."
Ха, Ђаури, сад је дошло време
Да осветим деду на Косову!
Скоро ће се месец заблистати
Над Србијом, и крст помрачити!
(Чита.)
„Кнегиња шаље ти свога млађег сина Гргура, да те за помоћ против Абоговића моли. Подај га ослепити или са света спремити; велика ће корист отуд за нас изнићи. — Па онда дижи војску те једним ударом да сломијемо силу Јеленину и њеног Стевана."
Све је добро; све по вољи иде.
Јелена је тако будаласта
Ко и браћа њена у Стамболу. —
Најпре морам покорит’ Србију,
Па онда ћу гордоме Стамболу.
ОСМАН-и САИДПАША (дођу):
Здраво да си, честити Падиша!
МАХОМЕТ:
Здраво и ви, верне слуге моје!
Радујте се, вести су нам добре;
Баш сад примих књигу од Шишмана.
Нов пут славе отвара се нама;
Припасујте бритке ђорде своје,
Назобите коње од мејдана,
Скоро ће вам обоје требати.
Дође време, да се осветимо
На ђауру за поље Косово.
Пред ногама вашега Падише
За кратко ће Србија поносна
Лежати у праху! — Та Србија
Задржа нам већ толико време
Чете наше на славноме путу
Са јогунством својим;
Ал’ сад ћу њу сатрги до ноге;
Разорићу села и градове
Њене, да ни камен на камену
Више читав не остане!
САИД ПАША:
Одавна смо требали сломити
Снагу њену; већ за дуго беше
Живи бедем угарској држави,
Коју нам је лако освојити,
Кад Србије на свету не буде.
МАХОМЕТ:
Последњи час њојзи је куцнуо!
Када ђорде наше напојимо
Јогунастом крвљу србском,
Кренућемо с’ беломе Стамболу;
Ласно нам је Грке истребити.
ОСМАН ПАША:
Добар заслон Србија им беше
Са јуначким својим властелима;
Ал’ нестане л’ ових са свијета
Од по муке Стамбол уграбисмо.
Махомет:
На колено овај час ми стиже,
Ситна књига од верна Шишмана; —
— Ви га знате ! — међ’ властели србски
И кнегињом сад је инат, раздор,
Сами своју крвцу пролевају!
Малаксаше већ у том трвењу. —
Кнегиња ми шаље млађег сина
Да помоћи од мене замоли
Против бунтовника.
Чим с’ укаже, свезати га дајте
И оба му ока ископати,
Нек’ слеп својој охолој матери
Носи гласа о помоћи турској;
Саид пашо, одма купи војску;
За верност ћу сваког наградити
Спахилуци у Србији!
Та, Османе , доведи џелате,
Нек’ штенету угасе светила,
Да никада сунце не угледа!
(Осман- и Саид-паша, поклоне се и оду.)
МАХОМЕТ (сам):
Сто лета се трудише дедови ,
И отац ми, да Србијом холом
Завладају; од Косова поља
Саградише гробље себи ладно,
Затупише, изкрзаше оштре
Сабље турске о јогунство србско,
Напојише мусулманском крви
Њиве србске, а костима својим
Искр’аним наранише земљу
Ту проклету, и победит’ јоште
Не могоше изрод јогунасти! —
Мени је остала, да испијем
Крвцу њену и да је понизим! —
Хвала теби, велики пророче,
Што с’ смилова на твог роба верна,
И изабра моју бритку сабљу,
Да истреби ђауре проклете!
(Оде.)
(Османпаша дође са два џелата.)
ОСМАН:
Је ли гвожђе веће усијано?
ПРВИ ЏЕЛАТ:
Јесте, пашо!
ОСМАН:
На посао дакле;
Извршујте заповест падише!
Ал’ пазите, — устегните себе,
Да се речи ласкавог гиздавца
Не дотакну срца окорела.
ПРВИ ЏЕЛАТ:
Од како ме светло сунце грије
Још незнадох шта је милосрђе!
ДРУГИ ЏЕЛАТ:
У грудима место срца тврди
Камен носим!
ПРВИ ЏЕЛАТ:
Ако тигар љути
Зна за милост, онда знадем и ја!
ДРУГИ ЏЕЛАТ:
Та реч нам је сасвим не позната,
А још мање чуство које значи;
Од кад живим још сузу не пролих!
ОСМАН:
А ви ид’те, довед’те ђаура,
(Џелати оду.)
Од када сам сабљу опасао,
И бојнога коња појахао,
Тисућ’ пута смрт сам угледао
На бојишту у грозним сликама;
До колена по крви јуначкој
Газио сам; виђох борце храбре
Где с’ витлаше голим мачевима,
Један другог секућ’ немилице; —
Виђох поље посуто мртваци,
Нагрђени немилосним гвожђем ,
И у крви својој усиреној
Ваљајућ’ се, међ’ главама људским,
Раздрусканим од оштре копите; —
И чух јаук рањеника тешких,
Продирући из болних прсију,
Где с’ разлеже отвореним гробљем,
Да б’ и звер се згрозити морала;—
Пак опет ми срце не задркта,
Нит’ осетих страве у грудима! —
А данас ми од самог помисла
На крваво дело, што долази,
Следила се крвца у жилама,
Ко да куцну носледњи час за ме. —
Еј! Османе, гњила кукавицо,
Орабри се; твоја воља није,
Но заповест честитог Падише;
Погазит’ је ни за живот не смеш!
(Гргур са два стражара, који га за руке воде; Џелати дођу за њим.)
ГРГУР:
На што за ме ова стража, пашо?
Не долазим честитом Султану
Као душман, но савезник верни,
Да помоћи од светлога цара
Иштем против мрских бунтовника.
ОСМАН:
Цар већ знаде твоје захтевање.
Непослушност и јогунство ваше
Већ је њему додијало;
Одавна је гњевом успламтио
Са увреда које му нанесте.
Сад нам паде шака ти. Ђауре,
Да однесеш својој холој мајци
Јасан доказ Падишиног гњева,
За будуће да б’ се научили
Не дражити лава без невоље,
Нит’ се титрат’ јогунасто с њиме! —
Мол’ се Богу; последњи пут данас
Загледаћеш сунца, после никад; —
Јер заповест Падишина гласи:
Да т’ очију за навек лишимо! —
ГРГУР:
Шта ја чујем? — Је л’ то можно, пашо?
Зар Падиша тако награђује
Верност нашу? — Је ли то му хвала
За услуге свога савезника
Оца нашег, Деспота Лазара,
Да сад сина најгрђом каштигом,
Што безбоштво измислити може,
Наказује? — Не, није могуће!
ОСМАН:
То је воља мога госдодара;
Извршит’ је морам! — На посао! —
ГРГУР:
Ох, станите... не хитајте тако
С извршењем најгрђега дела!...
Гледајте ме... зар вам није жао
Нагрдити тако младост моју? —
Одузети, што ми најмилије, —
Вид очију?... Па да не прогледим
Никад више за живота свога...
Да не видим сунца, зоре беле...!
Зар безбоштво тако вам је душу
Отврднуло, чуство затупило,
Да ни један зрачак милосрђа
Не допире до леденог срца? — —
(Осману.)
Ха, јуначе, у оку ти суза
Заблиста се, што моја невоља
Изцрпи је у срцу т’ с извора,
Засушеног честим свршивањем
Богомрских, нечовечних дела! —
Ти још имаш милостиво срце
Одустани од намере зверске...!
ОСМАН:
(Даде знак џелатима, да извршују; Стражари увате Гргура за руке.)
ГРГУР:
Пуштајте ме... Пустите ми руке...
Мишце су вам тврде као челик ...!
Зар божаство у вама се тако
Преварило, несмислено давши
Зверовима облик човечији?...
Та тецте ми сузе... Не би л’ стење
Ово влагом својом умекшале...
Не би л’ живце срца окорела
Разблажиле и већ успавано
Човечанство у њих пробудиле,
Да милости врата отворе се
Молби мојој на каменим грудма! —
ОСМАН (за себе):
Несрећниче... не могу те гледат’!...
(Џелатима.)
Извршујте заповест Падише!
(Оде.)
ГРГУР:
Шта зар оде оно благо лице? —
(Гледи друге.)
Од ових се немам надат’ чему...
Лица су им сурова и мрачна
Као небо кад олујем грози...!
Цело тело гроза обузима
Кад ужасним оком погледе ме...
Пре би с’ камен на ме смиловао
Нег’ крвници ови!
ПРВИ ЏЕЛАТ (долази са усијаним гвожђем):
Придрж’те га!...
ГРГУР:
Ох, немојте... Остав’те ми очи...
Ево језик, радо Ку га дати,
Да ми само очи поштедите...
Сузе моје, појурте буицом,
Изцрпите све изворе своје,
Следите се при истоку своме,
Да ладноћом својом погасите
Гвожђе ово врело, кад с’ приближи
Оку моме!... Милост... милост!...
ДРУГИ ЏЕЛАТ (првоме):
Цело тело већ на мени дркће — —
Да је можно, ја би га пустио...
ПРВИ ЏЕЛАТ (другоме):
Никада ми рука не задркта...
Жао ми је овога детета!...
ГРГУР:
Шта... застасте?... Срце ваше дакле
Отвори се молби невољника?...
Ох, хвала вам... Бог ће вам платити!
ПРВИ ЏЕЛАТ (другоме):
Шта ти велиш?...
ДРУГИ ЏЕЛАТ (првоме):
Пустит’ га не смемо
Јер како би Султану на очи?’!
ПРВИ ЏЕЛАТ:
Жао ми је... ал’ помоћи нема!. —
(Даде знак стражарима, да га држе, а први џелат изиђе пред Гргура.)
ГРГУР:
Ја се дакле у вама преварих?...
Ви не знате шта је милост људска?
Ха, зверови!... Ево дакле мене!...
Извршујте дело нечувено...
Ја сам Србин, челичне су груди
И челично срце је у њима!...
Пре нек’ уста за навек онеме,
Него што ће вас за милост више
Замолити!...
ПРВИ ЏЕЛАТ:
Ђаурине та ти речца ваља;
Јунак никад за милост не моли,
Већ пркоси и самој судбини!
Придржте га!
ГРГУР:
Боже, Боже!...
Клетва стрица на мени се сврши!...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Телечки, умро 1873, пре 151 година.