Poslednja despotica smederevska/8
| ←Drugi pojav | Poslednja despotica smederevska Pisac: Laza Telečki TREĆI POJAV |
Prvi pojav→ |
TREĆI POJAV
(Soba u dvoru Abogovićevom u Višeslavu)
BOŽIĆ i TVRTKOVIĆ dođu.
TVRTKOVIĆ:
Žestok bojak beše istina je;
Na levome krilu naši veće
Uzmicati staše ,... ali mejdan
Održasmo ipak nad Jelenom.
BOŽIĆ:
Levim krilom ja sam upravljao;
Jakšić me potisnu; — — —
Ko bujica kad dolinom juri,
Pa zagrabi što pred sobom nađe,
Teške klade, debelo kamenje,
I tim posle na daljemu putu
Besno ruši i najtvrđe zgrade, —
Tako Jakšić s četom krvoločnom,
Opojenom ludim pomamilom,
Besomučno na naše navali! — — —
Rudničani prvome pritisku
Podlegoše;... već počeše neki
Uzmicati, pa u strahu svome
Nerasudnom navališe slepo
Na odmorne stražnje mi redove...
Prašina se grdna sad podiže
Svojak svoga više ne poznaje...
Grdan nered u taboru mome
Izrodi se;... u sred vreve ljute
Sad se začu glas Abogovićev,
Gde, rabreći vojsku ustravljenu,
Razleže se po širokom polju...
Od tog glasa svakome junaku
Razigra se srce,... a mač oštar
Iz korica krvavih trza se
S novom snagom na dušmana svoga...
Ko talasi mora raspaljenog, —
Ošinuti po mutnom obrazu
Ljutim bičem bure namrštene
Goropadi ove jestastvene. —
Kad se stretnu na strmenom putu,
Kud ih baci bure pomamilo,
Te s’ udare jedan od drugoga,
Da im mozak razdruskanih glava
U sukobu ljutom, čak oblake
Prolazeće modre zapljuskuje...
Tako dve se jogunaste vojske
Sukobiše srbske; a krvca im
Poprskuje vrela po oklopi
Izkrzani u žestokom boju...
Jakšićeva četa, iznenada
Naišavši na odpor jogunast,
Klonu odma... za tim napadnuta
Sa žestinom slepe očajnosti
Od našijeh, razli se u begstvu
Po poljani, krvlju napojenoj; —
Al’ goniti mi ih ne mogosmo,
Jer mišca je svakome klonula
Duž oklopa od silna napora, —
Samo što ih umornim očima
Odpratismo preko polja ravna
Sa pobednim smešenjem na usti!...
Takav boj ću pamtiti doveka!
(Abogović i Drinović dođu.)
ABOGOVIĆ:
Sad vremena gubiti ne smemo;
Dobivena bitka ako hoćeš
Da t’ donese ploda hasnovita,
A ne slave tek sujetne samo,
Ne smeš gnjilo na dušeci meki
Odmarat’ se, goneć’ lenje čase
Pripovešću tromom o junaštu,
Što očajnost pomamna ti dade
U odsudnom času onom, da tek
Ladnu ruku smrti proždrljive
Otisneš od sebe; —
No pregnuti celom snagom moraš,
Da zadržiš što t’ varljiva sreća
U slepilu svome nehotice
Na bojištu pruži! — Prije svega
Prijatelja zadobit’ moramo,
Jer ovako sami malaksasmo
U gloženju sa svoji krvnici;
A Turčin nam budnim okom prati
Svaki korak, koji učinimo;
Znade veće sigurno za razdor,
Koji zemlju nesrećnu pustoši, —
Pa na odmor ni mislit’ ne smemo,
Jer on nam ga nikad dati ne će! —
BOŽIĆ:
Zato hajdmo odma Smederevu,
Dok se nije hola Despotica
Utvrdila , za odpor spravila!
ABOGOVIĆ:
Sutra ćemo odma se krenuti
Smederevu; no me poslušajte:
Jednog ćemo vojvodu poslati
U Bugarsku, neka narod spravi
Za pobunu protivu Turčina. —
Drinoviću, spremaj se za Bosnu;
Bosanskome kralju isporuči,
Kako smo se na kneginju digli,
I da skoro cela zemlja veće
Pristala je uz nas. —
Reci njemu nek’ se spreman drži;
Jer kad bude Smederevo naše,
Ne ćemo se dugo odmarati,
Nit’ goniti vreme lakrdijom, —
No prilika zgodna čim s’ ukaže,
Ustaćemo na kletog Turčina,
Da otmemo zemlje, koje behu
Bosanske i srbske!
DRINOVNĆ:
Još danas ću, na put se krenuti!
ABOGOVIĆ:
Tvrtković će među Arbanase,
Glavari će arbanaški voljno
Pristanuti uz nas, jer zaziru
Još i danas od srbskoga mača. —
TVRTKOVIĆ:
Nalog tvoj ću verno izvršiti.
ABOGOVIĆ:
Ti, Božiću, ostaćeš kod mene;
Vojsku ćemo ’vako podeliti:
S Rudničani tvoji krenućeš se
Beogradu, pa ćeš duž Dunava
Podizati narod na oružje,
Dok ja prođem po ostaloj zemlji,
Koja jošte nuz kneginju drži.
Za pet dana da se sastanemo
Pod zidovi smederevski! —
(Ostalima.)
Sad idite; za pet dana i vas
Očekujem tamo!
(Drinović i Tvrtković odu.)
BOŽIĆ:
Ja s’ od Bosne ne nadam pomoći;
Zavidljivo kraljevi bosanski
Zagledaše na snažnu Srbiju
Uvek dosad; zajednički nikad
Ne delaše s nama ostalima,
No sve nešto za sebe tražiše.
I kralj Stepan ne će bolji biti
Od dedova svojih. —
ABOGOVIĆ:
A zar njemu
Gospodarstvo tursko jošte nije
Dodijalo, misliš? — Ne, starino
Od kralja se još najviše nadam,
Da će s nama zajednički poći.
Ta Bosna će jedva dočekati;
Da s’ sudedi njeni iz sna bude,
I okove sa sebe bacaju! —
No sad idi, izvesti ostale
O nameri našoj ; neka svaki
Spreman bude sutra za odlazak!
(Božić ode.)
ABOGOVIĆ (sam):
Tako dakle; uze popucaše,
Koje su me, vešto ispletene
Iz laskavih reči i pritvornih
Osećanja tog lažljivog srca,
Vezivale snažno za kneginju! —
Mrzost neka na mesto ljubavi
Spram nje od sad grudi mi obuzme!... —
Van iz srca mrska sliko njena,
Kojom sam se u samoći svojoj
Najradije nekad zabavljao,
I koju sam, — nesmisleno dosta!
Za gospoda srcu postavio; —
Siđi dole sa oltara svoga,
Gde si samo tamjan mirisala;
U gordog se đavola pretvori,
Da te samo lakše mrzit mogu!...
Ha, poslednji trag ću ti zbrisati
Što zapara srcu bezazlenom
Pritvorničkim, laskavim pogledom
Nek’ zaborav iz pameti same
Izbriše ti kletu sliku tvoju!...
Ti, narode, ispuni mi srce
Sa ljubavlju svojom neocjenom...
Ti mi budi idol!... Oh, Srbijo,
Nežna majko praotaca mojih,
Evo t’ sina tvoga, gde se vraća
U naručja prezrenoj materi...
Tvoji jadi nek’ su od sad moji,
Tvoja sreća nek i moja bude!
|