Poslednja despotica smederevska/4

Poslednja despotica smederevska
Pisac: Laza Telečki
PRVI POJAV

DRUGA RADNjA

PRVI POJAV
(Dvorište u Abogovićevom dvoru u Višeslavu.)
BOŽIĆ, DRINOVIĆ, TVRTKOVIĆ, JAKŠIĆ.
(Više vojvoda i vlastela. Žagor.)

BOŽIĆ:
Evo svima u lice vam kažem,
Da je svaki hula i nevera,
Koji od sad holu udovicu
Za kneginju prizna i poštuje!
Zar ovakim hrabrim vitezo’vma,
Potomcima kosovskih junaka,
Da gizdava žena zapoveda? —
Ha, sveca mi, dok je ove ruke,
I dokle mi mač o bedru visi! —
Najbolju ću krvcu iztočiti,
Ud po ud ću prije dat’ poseći,
Nego što ću i dalje trpeti,
Da Grkinja ta prokleta, gnusna,
Pohotljivo Paleologovo
Telo što je rodi pohotljivu,
Sa prestola srbskog gospodari.
DRINOVIĆ:
U pakao sa vešticom starom!
Tako m’ vere, dođe li mi ruke,
Ovaj mač ću još u njenoj krvi
Okupati, il’ me ne će biti.
BOŽIĆ:
Od onoga nesrećnoga dana —
Kad krvave suze pradedova —
Orosiše prokleto Kosovo;
Gde još i sad na izvoru ladnom
Mesto vode crna krvca teče,
Napajajuć’ okolinu celu
Mučeničkom krvlju srbskom,
Da po polju mesto cveća bajna
Sada trnje bodljikasto raste
I kukuta, korov i kopriva,
U kojima s’ mesto prepelice
Ili ševe, zorne pevačice,
Sad gušteri, guje jedovite,
Ježi, žabe i skorpije legu —
Od nesrećnog toga dana, braćo,
Ne mogosmo jošte dočekati,
Da se sreća Srbiji osmene!
Pak zašto je? — Sad ću da vam kažem!
Nije naša ruka malaksala;
Još junačka krvca pradedova
U žilama praunuka teče;
Mi smo vredni naših pradedova. —
Al Despoti, koji od tog doba
Srbsku krunu na glavi nosiše,
Dovodiše sebi žene, snaje,
Iz gnjiloga dvora carigradskog,
Te sinovi i unuci njini
Pohotljivi i gnjili postaše,
Kukavičku nasljediše krvcu
Majka svojih, bludom izmoždenih,
Od kojih se i Grci stideše. —
Dole dakle sa takim izrodom!
Nek nam junak čiste krvi srbske
Despot bude, a ne kukavica
Ugađajuć’ samo svojim strastma
I s ženama grleć’ se u ladu!
TVRTKOVIĆ
Abogović neka Despot bude —
Živeo nam Despot Mihailo!
JAKŠIĆ:
Pre neg’ što ću vernost svoju staru
Što dugujem lozi Nemanjinoj,
I u jednoj rečci povrediti —
Prolevaću krvcu do kapljice!
Ha, zlikovci; glupi buntovnici!
Tako s’ gazi vera i poštenje? —
Al’ tako mi moga svetog Đurđa!
Ovim mačem vernost pogaženu
Svakome ću u srce urezat’,
Da je više pogaziti ne će!
BOŽIĆ (trgne mač):
Ha, Jakšiću, svetoga mi Luke,
Kojeg slavim svakog božjeg leta!
Ovom đordom, što se turskom krvlju
Napojila na mučnom Kosovu,
Kad mi deda još njome vitlaše,
Tu porugu sa sebe ću sprati;
Na grudi ću tvoji otvoriti
Deset vrata od deset pedalja,
Da izbljuješ svoju crnu dušu. —
Amo, braćo, koj’ nuz mene drži!
(Drinović, Tvrtković i nekoliko vlastela priđu Božiću; ostali Jakšiću.)
VIKA:
Dole, dole, gnjile kukavice!
JAKŠIĆ:
Oćeš krvi? Dakle neka teče
Dokle ova desna ne malakše!
DRINOVIĆ (s više njih):
Dole, dole s hudim neverama!
(Jakšić sa svojima ustupa; Božić i ostadi izgone ga s vikom.)
ABOGOVIĆ (dođe naglo):
Šta je ovo? — kakva je to vreva? —
Zar je dotle neposlušnost mrska
Već narasla, da u mome dvoru,
I pred mojim očima,
Holu glavu svoju razbacuje? —
Stojte, — stojte, hole jogunice! —
U korice sa oštrim mačima,
Ja to velim, ja, knez Višeslavski!
(Obe se stranke sa spuštenim mačima natrag vraćaju.)
Zar vam mači tako zahrđaše,
U lenjosti provodeći vreme,
Da ih veće oprat’ na umiste
U krvavim grudma braće svoje?
Zar ste s’ krvi tako zaželili,
Da vam oči veće zaslepiše,
Te hoćege žeđu svoju ljutu
Mrkom krvlju braće jednorodne
Da zgasige? — Opaki porode!
Zar ni tolko ne živi poštenja
U srcu vam, da bar moje dvore
Ne kaljite krvlju bratovljevom?
U korice sa žednim mačima! —
Ti, Božiću, povod svađe kaži.
BOŽIĆ:
Kukavicom nazvao sam svakog,
Koj’ se od sad usklanja Jeleni
Kao Despotici srbskoj;
Ili kome od prokletog roda,
Što u belom gradu Smederevu
Dan provode u dremežu glupom,
A noć tavnu gone pirovanjem,
Ne mareći za bedu naroda,
Nit’ braneći otačbinu našu
Od navale kletih Azijata!
Ja se zakleh na svoje poštenje,
Britkim mačem i ovom desnicom,
Da od sada nikog slušat’ ne ću,
Osim tebe, našeg gospodara!
VIŠE NjIH:
Ti gospodar, ti nam Despot budi!
JAKŠIĆ:
Ne će biti, dokle Jakšić živi!
Rekoh veće, evo opet kažem:
Pre neg’ što dam i jednu iskricu
Odkrnjiti od prava kneginje,
Koje ima na gospodstvo srbsko,
Il’ ma kojeg njenog nasljednika,
Pre će krvca sva mi izcuriti
I ova se desna iskr’ati
U žestokom boju za kneginju!
DRINOVIĆ:
Ha, počekaj, oholi Jakšiću!
Kad te nađem u boju krvavom
Ovim ću ti mačem sa tvog srca
Sastrugati to tvoje jogunstvo.
JAKŠIĆ:
Izdaico, kukavico huda!
Bezobzirce pobećeš s’ bojišta,
Dok zasijne mač ti pred očima,
Što Jakšiću od dedova osta.
TVRTKOVIĆ:
Ćuti skote! — Živoga mi Boga!
Ili ću ti ovde dokazati,
Da t’ junaštvo u petama leži.
BOŽIĆ:
Braćo moja, kraj nek bude svađi;
Ko god želi svome rodu dobra,
Nek’ poviče sa mnom jednim glasom:
Živeo nam knez naš Abogović.
VIŠE NjIH:
Živeo! Živeo!
JAKŠIĆ:
Ha, nitkovi, u pakao s vama,
S knezom vašim i vašom gospodom!
Za tri dana svi ćete s’ poklonit’
Svojoj pravoj kneginji Jeleni,
Il’ će Jakšić još pod starost svoju
Izdaicom postat’ na otaštvu,
I obavit’ oko sede glave
Čalmu tursku, porugu rišćanstva!
ABOGOVIĆ:
Šta to reče? — kome ti to zboriš?
Al’ počekaj slugo Jelenina,
Prelomiću ja tvoje jogunstvo ;
Bičem ću te, pseto, nagoniti,
Da se moraš meni pokloniti,
I kneginja ona hola tvoja,
Što me jučer s prezrenjem odbaci! —
Ko prezire kneza Višeslavska
Hoće platit’ sa svojim životom.
JAKŠIĆ:
Podla rago, prostačkoga roda!
Ta da imaš samo kaplju jednu
Plemenite krvi oca svoga
U žilama tima jogunastim,
Ne bi danas buntovnikom bio
Protiv svoje zakone kneginje.
Tvoja mati, kad te je začela,
Mora da je glupoga prostaka
U postelji svojoj zagrlila;
Jer glupost ti tvoja dokazuje,
Da s’ prostaku od srca odpao.
BOŽIĆ:
Dosta, — dosta, kleta udvorico!
Jer, tako mi tog sjajnoga sunca,
Što nam danas nad glavama sija,
Na potiljak jezik ću ti gadni
Izčupati iz glupe glavure.
JAKŠIĆ:
Ćuti, babo, znam te vrlo dobro;
Na jeziku sve ti je junaštvo.
Al’, pričekaj; do dva do tri dana
Pravo ću vam Despotice naše
Na leđima vašim istumačit’!
(Ode sa svojima.)
ABOGOVIĆ:
Ha, ovo ćeš platit’ mi, Jakšiću! —
Evo vam se kunem srbskom verom:
Za prezrenje ohole kneginje
I porugu njenih udvorica
Ljuto ću se osvetiti! —
Iztrebiću onaj gnjili porod,
Pravo ću im nogama pogazit’;
Dok ne vidim sve ih u prašini
Gde s’ predamnom kao crvi viju –
Neće s’ stišat krvca razdražena. —
Mač ognjevit razdora krvava
Neka s nova sune iz korica,
Neka tlači malo i veliko,
Nek’ rasturi dvore i kućišta,
Nek’ razori njive i useve —
Trud znojavni radenog ratara; —
Nek’ propište deca u utrobi
Majke svoje; neka svet uzdrkće,
A Srbija pustinjom postane, —
Kad nesloga, ta stoglava avet,
S nova svoje čeljusti otvara,
Da proguta zemlju svukoliku!
Hajd’ Božiću , idi kuni vojsku;
Drinoviću, i ti Tvrtkoviću,
Svaki svoje vitezove dajte,
Pa da jednim mahom smrtonosnim
Sakrušimo one odpadnike.
Kao oluj kada sa Balkana,
Vitlajući pred sobom kamenje
I na svojim bezbrojnim mišcama
Stogodišlje rastove noseći,
Nemilice grune na doline,
Sve tlačeći, što pred sobom nađe:
Tako ćemo mi na nji napasti
I istisnut’ iz zemalja srbskih;
Neka traže stanka u tuđinstvu! —
Hajde, braćo, pa žurno polaz’te,
U Golubcu sve ću vas dočekat’! —
(Svi odu.)
Čekaj malo, ohola kneginjo!
Ljubav moju sa prezrenjem gordim
Od sebe si otisnula? —
Potražićeš ovo srce vrelo;
Al’ ćeš naći na mesto ljubavi —
Jed i otrov od sada u njemu. —
Mesto želje za tvojim poljubcem —
Sad mi želja za osvetom krvnom
Srce trza, grudi raspaljuje!
Ili ću te videt’ poniženu,
Kao prosjak gde za milost moliš, —
Il’ će ovo srce svo u krvi
Ogreznuti crnoj, a sva vemlja
Mrtvacima bledim posuti se!

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Telečki, umro 1873, pre 151 godina.